[Перун]

Док сам био у тој чети биле су свега две три ситније акције. Напад на једну жандармеријску станицу, али није било жандарма, на сточарску станицу, на Партизанским Водама (у то време Краљеве Воде-прим. аут.), и на неке општине...''

Колике су губитке имали у борби против стоке?

Највећи њихов успех је што су успели да придобију официре за себе. Нико од њих није био комуниста нити их је симпатисао али ето, глупе је лако намамити. Иначе, све је тачно у Крцуновим речима, тачно је и ово за официре.

По Крцуновој интерценцији у Златиборску чету послато је 15-ак активних партијаца да ,,глуме доброту'' како би привукли официре а самим тим и народ. Њих 15-ак и још пар сеоских ђилкоша који су им пришли деловали су сложно и све делили на равне части како би се то свидело овим несрећницима. Након што су им пришли почели су да показују своју лошу страну.

Рекох, све је истина у Крцуновим речима само је неке ствари изоставио а можда и заборавио рећи.

Ево нешто о њиховим акцијама:

Заједничка власт четничка и партизанска на нивоу среза и по 1општинама, са извесним тешкоћама и проблемима, одржавала је релативно добру сарадњу у октобру 1941. Настале проблеме су решавали у ходу од случаја до случаја. 23. октобра замало није дошло до оружаног обрачуна у Чајетини. Двојица партизана из златиборских партизанских чета, пребегли су са оружјем у четничку чету. Партизански команданти захтевали су да се пребегли врате са оружјем. Четнички командант Александарр Леић је одбио предају. Настала је прилично затегнута ситуација у којој је могло доћи до борбе између четника и партизана, о чему је писало: “Када су четничку команду са тридесетак људи опколили борци партизанске чете, у варошици је завладало узбуђење.

Дућани и кафане почињу да се затварају. Мештани се склањају са улице која остаје пуста. Мало је требало да пушка плане и да паланка постане поприште крвавог обрачуна. То се ипак није догодило захваљујући разумевању и сталожености партизанског команданта места Добрила Петровића и четничког команданта Андрије Јевремовића. Партизанима је враћено оружје, а пребегли партизани остали су у четничким редовима”.

Борба за престиж у наоружању између партизана и четника била је знатно изражена. Партизани нису бирали средства да до оружја дођу. У вези са овим дошло је до крвавог обрачуна у селу Рожанство 28. септембра 1941. године.

Приликом ослобођења Ужица од стране четничких одреда заплењене су велике количине оружја и муниције. Четничка команда из Чајетине обавестила је Радомира-Рада Мићића, резервног капетана и истакнутог солунског ратника, носиоца Карађорђеве звезде, новоименованог команданта Рожанства, да са људством крене у Ужице и преузме оружје за јединицу - чету која се налазила у фази формирања.

На позив команданта одазвало се неколико десетина Рожањаца и Алинаца и на челу саРадом кренуло у Ужице. Из магацина који се тада налазио код садашње основне школе “Андрија Ђуровић”, примали су оружје, углавном пушке и неограничене количинемуниције. Другога дана вратили су се преко Врела и Збојштице за Рожанство.

При повратку, Раде је у центру Рожанства још једном извршио смотру јединице, одржао краћи говор и саопштио да је решен горући проблем снабдевања људства оружјем. Људству је саопштио да је под војном обавезом, да треба да остану верни положеној заклетви Краљу и Отаџбини, да оружје чувају и одржавају, да буде увек спремно, да на његов позив крену у борбу против окупатора.

Само пет дана након наоружавања ове четничке јединице у Рожанству, партизанска команда издаје тајну наредбу партизанској чети да оружје преотме од четничких обвезника Рожанства и Алина Потока.

Партизанске десетине крећу у поноћну акцију у Рожанство и Алин Поток. Креће се по распореду по два - три припадника партизанске чете ка кућама људи који су узели оружје. На кућу команданта капетана Рада креће читава десетина, коју предводи Рађен Симовић. Знали су да се овај командант Рожанства и носилац Карађорђеве звезде, који је нудио краву м пушку, неће лако одрећи оружја.

Долазе после поноћи и врше блокаду Радове куће у долини Приштавице. Позивају Рада да отвори врата и преда оружје. Раде им одговара ла у ово доба ни хајдуцима није отварао врата, да оружје може предати ономе ко му је оружје поверио и ником другом. На покушај насилног отварања врата и продора у кућу, Раде из пушке отвара ватру на нападече и убија једног партизана. И сам постаје жртва овог ноћног крвавог обрачуна. Тако су партизани преко мртвог четничког командапта продрли у његову кућу и дошли до његовог оружја.

Раде Познановић у Хроници “Рожанство”, записао је: “Радомир Мићић је погинуо у једном бесмисленом нападу групе бораца на његову кућу”.

Заузимањем Чајетине, партизани су наставили свој пиромански погао паљевине архива. На реду је била архива Среза златиборског. Спаљена је сва архива Пореске уораве. Шеф Геодетске управс Милан Пјановић, једва је успео да спасе катастарски премер Златиборског срези, који је пре рата рађен неколико година и за који је држава у то време уложила огромна новчана средства.

Паргизани су се окомили на стару архиву Среза златиборског, која је била смештена на тавану Среског начелства, а потиче из из времена владавине сердара Мићића. Пењу се на таван начелства, отварају неколико црепова и кроз отвор бацају архиву у двориште среза гдс су је други прихватали и бацали у запаљену ватру. Доста је архиве погорело. Но. уследила је интервенција Секе Жугић, службенице среског суда, која је била члан Среске четничке команде и Љубише Ђенића, те је добар део архиве спашен. Они су интервенисали код команданта партизанске команде у Чајетини и он је наредио обуставу даљег паљења.

У Историјском архиву у Ужицу данас се може видети у похрањеним фасциклама део те архиве Среза златиборског која је нагорела.

Такође, сви ови подаци налазе се и у списковима о извршеним неделима од стране партизана.

---

Иначе каже се нововотељена, а не новорођена телад.
Мада је ова кованица рогобатна.

Од оволико фалсификата Ви замерате само ово?