[Шумадинац]

.
ЛИТУРГИЈА КАО ИКОНА ПАКЛА





Литургија дуго има статус благодатно-есхатолошког и субјективно-рехабилитационог домена..

Ипак, парадоксално, поред свих морбидних асоцијација којих је било у историји обе Цркве, што под директивом већих инстанци и монашке аскетике, а ништа мање под претераним доживљајем народа, може бити икона пакла за човека који не трпи преображај Духом Светим. Али може се и дубље поставити проблем: литургија може бити пакао за онога ко на месту светиње препознаје неизмењивост човека од стране Духа Светога, јер му је Сабрање у том случају показатељ побожњачке фарсе и глумачке теолакрдије удаљено сасвим од оне суштинске осе које Сабрање треба у Духу бити.


Само се тако може објаснити усамљеност једнога на гомили а да овог пута грех није на страни једног појединца коме се приписује психологизација у класичном догматском маниру, већ на страни мноштва окупљених индивидуалности које спокојно туђинују једни поред других, да иронија буде већа – у име Божије.


Тако место светиње уместо да буде рефлексија љубави и благодатног сусрета може да постане живо место мртве карикатуре где главна жижа није Бог већ човек који је само концентрисан на себе, или још фаталније: где је мноштво других усредсређено само на себе под маском јединства вере.
Инсистирање многих на фамозном праштању, заједничарењу, виђењу другог, поштовању канонских и посних правилника, итд. постала је демагогија без реалног упоришта у практичном домену литургијског искуства утемељеног на реализму недволичне љубави.


Танке су границе између врлине и светогрђа да се тако нешто детектује, али када се једном нађе тачка разликовања Која је Сам Христос, онда ће се пронаћи модус идентификације литургије као иконе Царства. А тада више неће морати нико икога да учи каквог је укуса и искуства Тајна Вечера, надасве каква јесте нарав Божија, и да Сабор не значи Сабрање мутавих већ есхатолошких љубавника сада и овде…


УПОДОБЉАВАЊЕ