16-03-2018, 06:21 PM
Зашто војска Косова може, а војска Републике Српске не може? © Tanjug/ ZORAN ZESTIC
РЕГИОН
17:16 16.03.2018
Бранкица Ристић
Уколико би се Милорад Додик после избора у БиХ нашао у Председништву БиХ, могао би легитимно да покрене питање враћања ентитетске војске. Међутим, да би се тај наум остварио, мора да постоји консензус сва три представника Председништва БиХ.
Став америчке администрације коју је нашој јавности пренео Вес Мичел, помоћник државног секретара Америке задужен за Балкан, да је формирање војске Косова реалност, с правом су председника Републике Српске Милорада Додика навеле да подсети да и РС по Дејтонском споразуму има право на своју, ентитетску војску.
Председник РС Милорад Додик
© SPUTNIK/ РАДОЈЕ ПАНТОВИЋ
Додик: Већина Срба у РС би се изјаснила за припајање Србији
За разлику од Косова, које нема ниједан међународни акт којим се предвиђа стварање војске, РС не само да има такав међународни документ, већ је имала и своју војску формирану на основу тог акта. Тачније речено, Војска Републике Српске, скраћено ВРС, била је оружана сила Републике Српске, основана под називом „Војска Српске Републике Босне и Херцеговине“ 12. маја 1992. године одлуком Народне скупштине Српске Републике Босне и Херцеговине. Постојала је од 12. маја 1992. до 1. јануара 2006. године, након чега је ушла у састав Оружаних снага Босне и Херцеговине. Војно наслеђе и идентитет Војске Републике Српске негује Трећи пешадијски (Република Српска) пук војске БиХ.
У том контексту се поставља легитимно питање — ако Запад сматра да Косово може да има своју војску, зашто онда, хипотетички говорећи, то не би могла и Република Српска?
Политиколог професор др Радомир Нешковић каже за Спутњик да Запад прави разлику између РС сматрајући је делом Босне и Херцеговине, док Косово, иако је правно гледано протекторат, види као суверену државу. Управо због тога, професор Нешковић верује да је за сада немогуће поново створити ентитетску војску. Међутим, не спори могућност да се ово питање покрене у БиХ уколико Милорад Додик, после избора у БиХ, постане члан Председништва БиХ.
Милорад Додик на пријему поводом Дана РС и првог Устава РС
© TANJUG/ САВА РАДОВАНОВИЋ
Додик: Не може да се раздвоји питање Косова од питања РС
„Са те позиције, он има сасвим легитимно право да то питање покрене. Међутим, да би се тај наум остварио, мора да постоји консензус сва три представника члана Председништва, а то је мало могуће“, сматра наш саговорник.
Он подсећа да је и по Дејтонском споразуму било предвиђено да врховни командант ентитетске војске буде Председништво БиХ, а не председници ентитета. Подсећа да је у периоду када су постојале ентитетске војске у БиХ број војника прелазио 100.000, због чега је у једном тренутку постигнута сагласност да се оформи једна војска са 12.000 људи, у којој су равномерно заступљена сва три народа са по 4.000 људи оба ентитета.
Професор Нешковић каже и да је врло јасно да Запад никада не би дозволио да се формира поново војска РС и да би сваку такву војску сматрао — паравојском. С друге стране, „Војска Косова“, иако нема упориште ни у једном међународном акту, за Запад значи један од стубова суверености Косова.
„Запад ни у ком случају неће дозволити да се повлачи никаква паралела између РС и Косова, посебно у овом делу који се тиче војне силе“, уверен је наш саговорник.
Председник Републике Српске Милорад Додик
© SPUTNIK/ АЛЕКСАНДАР МИЛАЧИЋ
Додик: Српска жели што већу аутономију
Епилог свега је да оно што Албанци могу мимо закона, Срби не могу ни у оквиру закона. И то међународног. Дакле, ако би Приштина уз благослов Америке формирала војску, то би била трећа оружана сила која би по закону постојала на Косову. Јер, Косово и Метохија су по Резолуцији 12 44 протекторат Уједињених нација, али и суверени део државе Србије, што значи да је Војска Србије валидна војска и за Космет. Кфор је војна мисија која је привремено на Косову захваљујући војно-техничком споразуму из Куманова, који је одобрила, између осталог, Република Србија. Дакле, докле год Косово не буде признато као држава у Уједињеним нацијама, не може да се сматра државом, што значи да не може да има и своју оружану силу. У осталом Република Српска, има све елементе државности, чак и међународно признање преко Дејтонског споразума, а нема своју војску. Друго, ако Косово и формира војску, онда би њен врховни командант, кад бисмо се држали међународног права седео у Београду, а та војска би се звала „Оружане снаге Косова Републике Србије“.
Кључно је како ће на Вучићев „компромис са Албанцима“ одреаговати Срби са Косова и Метохије
13:18 16.03.2018. коментараШтампај
КОМЕ ЋЕ ПРИЈАТИ АПЛАУЗИ ИЗ ПРИШТИНЕ, ТИРАНЕ, ЗАГРЕБА, БЕРЛИНА, БРИСЕЛА И ВАШИНГТОНА?
Ако Срби са Космета после обелодањивања плана за Косово, односно - почетка његове реализације, крену ка градовима у Србији да траже спас и смисао за своје животе, ако се неким случајем понови потресни егзодус Срба из Крајине, то може имати тешке последице у свим сегментима (економском, политичком, социјалном, психолошком) за целу земљу
Председник Србије мисли да „време не ради за нас“, али многи релевантни и политички одговорни људи сматрају да време ради за Србију и да промене у међународним односима слабе утицај САД, главног покровитеља независности Косова! И да не треба журити!
Владислав ЈОВАНОВИЋ: „Мислим да би Србија требало још мало да сачека и да не води преговоре о правно обавезујућем споразуму под притиском и по диктату Америке и Запада, јер такве присиле нису прихватљиве са становишта међународног права, а потом да тражи уступке од Америке...“
Тибор ВАРАДИ, професор међународног права: Ова година неће бити година расплета косовског проблема. То би било лепо, али не мислим да је реално. Да ли су онда обавезујући споразуми компромисно решење? То је циљ правно обавезујућег споразума, али мислим да још нисмо дошли до споразума који би могао да значи „е, сад смо се договорили“. То је подаље“
Пише: Јово ВУКЕЛИЋ
ШТА Србију очекује овог пролећа, односно до краја „косовске 2018.“?
Тачније шта ће се догодити кад ускоро буде саопштена одлука о предаји територије Косова и Метохије, (неки ће рећи да се капитулација поводом јужне покрајине догодила 1999.) односно - ако председник Србије добровољно преда покрајину и дозволи потписивање правно обавезујућег споразума о самосталности и независности и признању од стране Србије илегалне квази државе Косово? То ће, ако се заиста догоди, омогућити Албанцима из јужне покрајине да уђу УН и друге међународне организације.
Али, да ли би у том случају дошло до релаксације и стабилизације политичких прилика у самој Србији, у региону Балкана, да ли би аплаузи из Приштине и суседних престоница Тиране, Софије, Подгорице, Загреба и Љубљане с једне и Брисела, Берлина, Лондона, Вашингтона... с друге стране омамили и подигли председника Србије толико „да полети као сјајна звезда у неслућена сазвежђа“ на крилима свог грандиозног, историјског, визионарског чина који је предузео?
Да ли би можда због тог „великодушног“, скоро „Христовог“ геста - поклањања, предаје дела земље Србије туђину и непријатељу - ако то уследи, као што многи страхују - потом као велики државник који је „решио“ један од највећих проблема у Европи био кандидован за Нобелову награду?
Добијa ли Србија новог оснивача неке нове Србије?
Да ли је могуће да учини оно што ни Милошевић, Ђинђић, Коштуница, Тадић, Николић нису хтели, смели или могли?
Кад се држава одриче територије престаје да буде држава
Да ли је могуће да, иако се државе не одричу територије, јер кад то учине престају да буду државе, Нобелов комитет направи преседан?
Или ће се догодити нешто друго са Србима у Србији и на Космету?
Може ли се од тог дана и часа гасити сјај звезде председника Вучића брзином којом нестају репатица? Шта ће се десити?
Да ли ће Срби са Косова и Метохије да аплаудирају председнику Србије на храбром, одлучном визионарском гесту којим их је заштитио, омогућио им пуну слободу, слободан и безбрижан живот и заштиту имовине и православних светиња у покрајини?
Питања има још много ...
Главно је да ли ће могућа одлука председника Србије да Косову омогући столицу у УН (ми их и не морамо признати, Албанце баш брига за то!) решити проблем који постоји, или неће? Да ли ће донети добро Србији и Србима?
Или ће се после тог председниковог чина, десити да Срби са Косова и Метохије буду незадовољни, потиштени, нерасположени и очајни, а неки и љути и бесни?
Да ли ће се - у том случају - у већини одлучити на коначно исељење са Космета? Да ли ћемо овог пролећа или лета и јесени (и поред вероватних снажних притисака власти из Београда на њих да то не чине) гледати можда тужне, дуге колоне српских избеглица са Косова и Метохије? Или ће се Срби селити невидљиво за јавност, капиларно, организовано…
Србима на Космету треба слобода!
Можда ће „свемоћни“ председник послати у међувремену неком убогом Србину трактор или неку овцу, цреп за кров, али то неће много помоћи, јер Србима на Косову - у Великој Хочи, Лапљем Селу, Бабином мосту, Чаглавици, Липљану, Грачаници, Звечану или северном делу Косовске Митровице - то неће решити основне проблеме. (1) И овако живе већ годинама без тога, то не решава системске проблеме који постоје.
Србима на Космету треба слобода и да живее у својој држави!
Треба им сигурност живота и имовине, треба им безбедност да могу слободно да се крећу и путују, треба им сигурна егзистенција, запослење, добра перспектива за њихову децу и породицу, осећај да нису грађани другог реда. Србима на Космету треба равноправност! Једноставно, да живе слободно на својој земљи како су живели вековима.
Ту слободу, чудно је, нису тражили од председника кад је последњи пут био у посети покрајини, после стрељања Оливера Ивановића. Нису му тражили да им помогне да задобију слободу?!? Да ли живе у енклавама неслободни, уплашени за свој и живот ближњих, живе ли скоро у ропству, или се осећају слободни?
Сигурно им је, као и сваком човеку, сваком људском бићу (Немцу, Русу, Французу, Американцу) најпотребнија слобода!
Чекају ли нас избегличке колоне Срба?
Ако Срби са Космета после Вучићевог обелодањивања тог „спасоносног“ плана крену ипак ка градовима у Србији да траже спас и смисао за своје животе, ако се неким случајем понови потресни егзодус Срба из Крајине, то може имати тешке последице у свим сегментима (економском, политичком, социјалном, психолошком) за целу земљу и снажног утицаја на већину грађана Србије, посебно Србе. Десило би се први пут у историји да се Срби исељавају због одлуке Србина, а не због прогона Турака, Хрвата, Муслимана или Шиптара.
Егзодус Срба из Крајине
Тада би, ако крену тужне избегличке колоне, емоције код многих Срба и преко Дрине могле да прокључају.
Питање је колико би политичка ситуација у Србији и шире могла да буде стабилна и да се контролише.
Многи опозициони политичари у Србији и независни аналитичари указују да сада Запад подржава Вучића и оцењују да зато нема никаквих санкција Србији док Вучић „ради посао за Запад“. А кад потпише правно обавезујући споразум, да Косово постане чланица УН, може се очекивати ће га се одрећи. Можда је то тачно да ће кад Вучић обави посао за Запад та подршка њему нестати.
То не знамо, али је кључно да ли ће Срби и после „предаје Космета“ наставити да подржавају Вучића?
Да ли ће садашњем председнику дати подршку Срби са Косова и Метохије и Срби из Србије?
Деси ли се то, биће то најбољи доказ да бирачи мисле да председник Србије ради у државном и националном интересу најбоље ствари за њих, Србе и Србију.
А да греше сви који тако не мисле!
Могуће је да он опет ових дана по Србији и Београду скупља потписе подршке (као што је чинио недавно за председничке изборе, и за локалне београдске ) јавних личности, без обзира колико стварно имају ли угледа, за овај свој најављени нови политички поступак.
Тако ће моћи са том листом „академика“ и титула „др и мр“ да маше и овде и све до Брисела и Вашингтона и доказује како њега и у овом „страшном и тешком чину (и часу)“ подржавају сви они који нешто вреде у Србији…
Председник Србије мисли да „време не ради за нас“ (2), али многи релевантни и политички одговорни људи сматрају да време ради за Србију и да промене у међународним односима слабе утицај САД, главног покровитеља независности Косова! И да не треба журити!
Није време за кључне одлуке
„И даље је на снази завршни Хелсиншки акт о неповредивости граница, као и конвенција из 1912. према којима је КиМ интегрални део Србије, стога, мислим да би Србија требало још мало да сачека и да не води преговоре о правно обавезујућем споразуму под притиском и по диктату Америке и Запада, јер такве присиле нису прихватљиве са становишта међународног права, а потом да тражи уступке од Америке“... (3) - закључује дипломата Владислав Јовановић, бивши министар спољних послова Србије и СРЈ.
И други наш признати и искусни стручњак Тибор Варади, професор међународног права, сматра да ова година неће бити година расплета косовског проблема. Он каже: „То би било лепо, али не мислим да је реално. Да ли су онда обавезујући споразуми компромисно решење? То је циљ правно обавезујућег споразума, али мислим да још нисмо дошли до споразума који би могао да значи „е, сад смо се договорили“. То је подаље“.(4)
Изгледа да једино председник Вучић (да ли под притиском САД , ЕУ и Немачке или и датог обећања) мисли да то може сад да уради и да ће ту змију наивни Срби да покусају!
Из тог реалног односа снага у западном свету, који је Србији и Србима ненаклоњен, Милош Јовановић извлачи један од оштријих закључака: „Западна цивилизација је владала светом, а не неком Србијом данас. Тамо има сјајне књижевности, музике, културе, али у смислу технологије владања - то су цивилизације које су злочиначке. Биле су и биће. То су империјалне силе које не хају за туђи живот. У њима постоји привид правне државе. Али се заправо понашају као бандити. Гадафи је Саркозију плаћао кампању, а убијен је к’о пас. Мафија има кодекс части, а Запад га нема. Функционише по принципу силе“. (5)
Иако је ова констатација врло деликатна - у поменутим земљама ипак постоји огромна асинхронизација између, условно речено, њихове унутрашње политике и њихове спољне политике. И то треба констатовати такође!
Ради објективности и реалности, треба поново цитирати проф. Варадија: „Ја лично мислим да је одвајање КиМ супротно међународном праву, али у овом домену међународна пракса није у довољној мери правна пракса. Исход зависи од односа снага... У овом часу Косово се, мимо међународног права, одвојило од Србије. Истовремено, чињеница је да КиМ де факто није део Србије, тако да аргументација да треба да сачувамо Косово је таква да човек може емотивно да је разуме, али тешко је сачувати нешто што у овом часу није у нашем поседу... И ту је врло тешко доћи до правог стратешког опредељења, јер, ако желимо да сачувамо ово садашње стање, онда Косово није део Србије, јер, у овом часу, ни административна, ни судска, законодавна власт тамо није српска”. И закључује: „праведно или не, Косово у овом часу није део Србије“. (6)
Треба констатовати да за то што Косово у овом часу није део Србије је одговорна делом и садашња власт (и ранија Тадићева), јер су неке од кључних прерогатива власти сами, добровољно кроз Бриселски споразум и у преговорима последњих неколико година предали у руке Албанцима.
Зашто? Ко их је терао на те непотребне уступке? Тадић и Вучић треба да на то одговоре и положе рачун грађанима Србије.
Нема поделе Косова - нема ни поделе Србије!
Ако Педи Ешдаун, некадашњи високи представник у БиХ, пре неколико дана ничим изазван на сва звона обелодањује: „ЕУ мора да пошаље јасну поруку да нема поделе Косова“ (7 ) онда је истог часа неко од српских званичника требало да одговори: „Нема ни поделе Србије!“. Али, му нико до данас није одговорио!
Није наш посао да, поред толико одговорних српских институција и званичника, нудимо било каква решења и предлоге за Космет.
Јасно је сваком да о имовинским питањима није још расправљано, а она су једно од кључних нерешених питања. Имовинска права су неотуђива, било да се ради о приватној, државној или црквеној својини Даљи преговори морају бити искључиво о имовинским питањима. Мора се Србији и њеним грађанима, као правим власницима, вратити отета имовина са Косова. У питању је имовина вредна стотине и стотине милиона евра...
Друго, како истичу многе дипломате, званичници и српски искусни политичари мора се од свих најважнијих институција у свету и ЕУ тражити слободан и безбедан повратак 250.000 протераних Срба у етничком чишћењу. (Па колико их се врати, али им то треба обезбедити).
„Каква би то била нормализација односа без услова за безбедан повратак четврт милиона протераних људи“ (8), пита се Живадин Јовановић, бивши министар спољних послова Србије?
Треће, показало се из праксе да је даљи опстанак Еулекса бесмислен, а уз то штетан за Србију и Србе. Зато се на дневни ред мора поставити питање даљег опстанка EULEX-а због корумпираности и неспособности.
Наравно, било би најбоље да се питање статуса и судбине Косова и Метохије решава, како су многи још раније предлагали, у формату међународне конференције, јер се косовска криза без учешћа великих сила не може решити. Најлогичније је да се цео процес врати у УН, да буде у формату СБ УН, у ингеренцији пет сталних чланица СБ, како предлаже Живадин Јовановић, бивши министар спољних послова Србије.
На крају, треба тражити од ЕУ „мапу пута“ за чланство Србије у ЕУ, без захтева Брисела да Косово мора да добије столицу у УН.
Како оцењује и предлаже Душан Пророковић, геополитичар, „не може процес евроинтеграција бити условљен прихватањем Ишингеровог плана. Србија треба да тражи пут у ЕУ, без да Косово мора добити место у УН! Уколико ЕУ то не прихвата, можемо да останемо да сарађујемо са ЕУ у постојећем формату. Ако ЕУ одбиje овакве предлоге Србије морала би ЕУ да темељно образложи одбијање“. (9) Стручњаци мисле да није могуће уверљиво образложење ЕУ.
Следи и најновије упозорење председника!
Вучић каже да ако не прихватимо правно обавезујући Споразум неће бити страних инвестиција (са Запада)! Нека му неко израчуна колико имамо користи од тих страних инвестиција, где иначе дајемо огромне тантијеме станцима по радном месту те испада да ми инвестирамо, а они се „крсте и чуде“ и грабе профит.
Неће Србија пропасти без тих страних инвестиција, које су један од модела експлоатације и пљачке. Нека пита председник оне који о економији више знају да ли се иједна земља економски опоравила политиком привлачења страних инвестиција?
Ипак, после саопштавања Вучићеве „епохалне“ одлуке о Косову и Метохији, уз могућу појаву српских избеглица са Космета, главно је да се види да ли ћe одлуку подржати и политичке партије почев од блиског партнера СПС па надаље. И како ће ту одлуку, што је најважније, дочекати грађани Србије, Срби из РС, а посебно Срби са Косова и Метохије.
Од тог часа можда уистину ништа више неће бити исто у Србији!
______________________________________________________________________________________
1. У свим овим местима на Космету био сам више пута од 2004. године
2. Факти | Вучић: Поводом КиМ играмо партију „шаха“ без даме и топа и покушавамо да извучемо пат
3. НСПМ | Владислав Јовановић: Не би било добро да „Косово“ буде примљено у УН по моделу Украјине и Белорусије у доба СССР-а
4. РТС | Варади: Одвајање Косова и Метохије супротно међународном праву
5. Факти | Јовановић: Многи још мисле да ће Вучић на крају превеслати Запад, али је то - немогуће
6. РТС | Варади: Одвајање Косова и Метохије супротно међународном праву
7. Dvevni avaz | Pedi Ešdaun: BiH treba više rada, a manje zastava i slavlja
8. Факти | Модел две Немачке је подвала, нити је Србија „Западна Немачка“, нити је КиМ „Источна Немачка“
9. Факти |Решење За Косово треба тражити тек кад прође земљотрес у светским односима који траје
РЕГИОН
17:16 16.03.2018
Бранкица Ристић
Уколико би се Милорад Додик после избора у БиХ нашао у Председништву БиХ, могао би легитимно да покрене питање враћања ентитетске војске. Међутим, да би се тај наум остварио, мора да постоји консензус сва три представника Председништва БиХ.
Став америчке администрације коју је нашој јавности пренео Вес Мичел, помоћник државног секретара Америке задужен за Балкан, да је формирање војске Косова реалност, с правом су председника Републике Српске Милорада Додика навеле да подсети да и РС по Дејтонском споразуму има право на своју, ентитетску војску.
Председник РС Милорад Додик
© SPUTNIK/ РАДОЈЕ ПАНТОВИЋ
Додик: Већина Срба у РС би се изјаснила за припајање Србији
За разлику од Косова, које нема ниједан међународни акт којим се предвиђа стварање војске, РС не само да има такав међународни документ, већ је имала и своју војску формирану на основу тог акта. Тачније речено, Војска Републике Српске, скраћено ВРС, била је оружана сила Републике Српске, основана под називом „Војска Српске Републике Босне и Херцеговине“ 12. маја 1992. године одлуком Народне скупштине Српске Републике Босне и Херцеговине. Постојала је од 12. маја 1992. до 1. јануара 2006. године, након чега је ушла у састав Оружаних снага Босне и Херцеговине. Војно наслеђе и идентитет Војске Републике Српске негује Трећи пешадијски (Република Српска) пук војске БиХ.
У том контексту се поставља легитимно питање — ако Запад сматра да Косово може да има своју војску, зашто онда, хипотетички говорећи, то не би могла и Република Српска?
Политиколог професор др Радомир Нешковић каже за Спутњик да Запад прави разлику између РС сматрајући је делом Босне и Херцеговине, док Косово, иако је правно гледано протекторат, види као суверену државу. Управо због тога, професор Нешковић верује да је за сада немогуће поново створити ентитетску војску. Међутим, не спори могућност да се ово питање покрене у БиХ уколико Милорад Додик, после избора у БиХ, постане члан Председништва БиХ.
Милорад Додик на пријему поводом Дана РС и првог Устава РС
© TANJUG/ САВА РАДОВАНОВИЋ
Додик: Не може да се раздвоји питање Косова од питања РС
„Са те позиције, он има сасвим легитимно право да то питање покрене. Међутим, да би се тај наум остварио, мора да постоји консензус сва три представника члана Председништва, а то је мало могуће“, сматра наш саговорник.
Он подсећа да је и по Дејтонском споразуму било предвиђено да врховни командант ентитетске војске буде Председништво БиХ, а не председници ентитета. Подсећа да је у периоду када су постојале ентитетске војске у БиХ број војника прелазио 100.000, због чега је у једном тренутку постигнута сагласност да се оформи једна војска са 12.000 људи, у којој су равномерно заступљена сва три народа са по 4.000 људи оба ентитета.
Професор Нешковић каже и да је врло јасно да Запад никада не би дозволио да се формира поново војска РС и да би сваку такву војску сматрао — паравојском. С друге стране, „Војска Косова“, иако нема упориште ни у једном међународном акту, за Запад значи један од стубова суверености Косова.
„Запад ни у ком случају неће дозволити да се повлачи никаква паралела између РС и Косова, посебно у овом делу који се тиче војне силе“, уверен је наш саговорник.
Председник Републике Српске Милорад Додик
© SPUTNIK/ АЛЕКСАНДАР МИЛАЧИЋ
Додик: Српска жели што већу аутономију
Епилог свега је да оно што Албанци могу мимо закона, Срби не могу ни у оквиру закона. И то међународног. Дакле, ако би Приштина уз благослов Америке формирала војску, то би била трећа оружана сила која би по закону постојала на Косову. Јер, Косово и Метохија су по Резолуцији 12 44 протекторат Уједињених нација, али и суверени део државе Србије, што значи да је Војска Србије валидна војска и за Космет. Кфор је војна мисија која је привремено на Косову захваљујући војно-техничком споразуму из Куманова, који је одобрила, између осталог, Република Србија. Дакле, докле год Косово не буде признато као држава у Уједињеним нацијама, не може да се сматра државом, што значи да не може да има и своју оружану силу. У осталом Република Српска, има све елементе државности, чак и међународно признање преко Дејтонског споразума, а нема своју војску. Друго, ако Косово и формира војску, онда би њен врховни командант, кад бисмо се држали међународног права седео у Београду, а та војска би се звала „Оружане снаге Косова Републике Србије“.
Кључно је како ће на Вучићев „компромис са Албанцима“ одреаговати Срби са Косова и Метохије
13:18 16.03.2018. коментараШтампај
КОМЕ ЋЕ ПРИЈАТИ АПЛАУЗИ ИЗ ПРИШТИНЕ, ТИРАНЕ, ЗАГРЕБА, БЕРЛИНА, БРИСЕЛА И ВАШИНГТОНА?
Ако Срби са Космета после обелодањивања плана за Косово, односно - почетка његове реализације, крену ка градовима у Србији да траже спас и смисао за своје животе, ако се неким случајем понови потресни егзодус Срба из Крајине, то може имати тешке последице у свим сегментима (економском, политичком, социјалном, психолошком) за целу земљу
Председник Србије мисли да „време не ради за нас“, али многи релевантни и политички одговорни људи сматрају да време ради за Србију и да промене у међународним односима слабе утицај САД, главног покровитеља независности Косова! И да не треба журити!
Владислав ЈОВАНОВИЋ: „Мислим да би Србија требало још мало да сачека и да не води преговоре о правно обавезујућем споразуму под притиском и по диктату Америке и Запада, јер такве присиле нису прихватљиве са становишта међународног права, а потом да тражи уступке од Америке...“
Тибор ВАРАДИ, професор међународног права: Ова година неће бити година расплета косовског проблема. То би било лепо, али не мислим да је реално. Да ли су онда обавезујући споразуми компромисно решење? То је циљ правно обавезујућег споразума, али мислим да још нисмо дошли до споразума који би могао да значи „е, сад смо се договорили“. То је подаље“
Пише: Јово ВУКЕЛИЋ
ШТА Србију очекује овог пролећа, односно до краја „косовске 2018.“?
Тачније шта ће се догодити кад ускоро буде саопштена одлука о предаји територије Косова и Метохије, (неки ће рећи да се капитулација поводом јужне покрајине догодила 1999.) односно - ако председник Србије добровољно преда покрајину и дозволи потписивање правно обавезујућег споразума о самосталности и независности и признању од стране Србије илегалне квази државе Косово? То ће, ако се заиста догоди, омогућити Албанцима из јужне покрајине да уђу УН и друге међународне организације.
Али, да ли би у том случају дошло до релаксације и стабилизације политичких прилика у самој Србији, у региону Балкана, да ли би аплаузи из Приштине и суседних престоница Тиране, Софије, Подгорице, Загреба и Љубљане с једне и Брисела, Берлина, Лондона, Вашингтона... с друге стране омамили и подигли председника Србије толико „да полети као сјајна звезда у неслућена сазвежђа“ на крилима свог грандиозног, историјског, визионарског чина који је предузео?
Да ли би можда због тог „великодушног“, скоро „Христовог“ геста - поклањања, предаје дела земље Србије туђину и непријатељу - ако то уследи, као што многи страхују - потом као велики државник који је „решио“ један од највећих проблема у Европи био кандидован за Нобелову награду?
Добијa ли Србија новог оснивача неке нове Србије?
Да ли је могуће да учини оно што ни Милошевић, Ђинђић, Коштуница, Тадић, Николић нису хтели, смели или могли?
Кад се држава одриче територије престаје да буде држава
Да ли је могуће да, иако се државе не одричу територије, јер кад то учине престају да буду државе, Нобелов комитет направи преседан?
Или ће се догодити нешто друго са Србима у Србији и на Космету?
Може ли се од тог дана и часа гасити сјај звезде председника Вучића брзином којом нестају репатица? Шта ће се десити?
Да ли ће Срби са Косова и Метохије да аплаудирају председнику Србије на храбром, одлучном визионарском гесту којим их је заштитио, омогућио им пуну слободу, слободан и безбрижан живот и заштиту имовине и православних светиња у покрајини?
Питања има још много ...
Главно је да ли ће могућа одлука председника Србије да Косову омогући столицу у УН (ми их и не морамо признати, Албанце баш брига за то!) решити проблем који постоји, или неће? Да ли ће донети добро Србији и Србима?
Или ће се после тог председниковог чина, десити да Срби са Косова и Метохије буду незадовољни, потиштени, нерасположени и очајни, а неки и љути и бесни?
Да ли ће се - у том случају - у већини одлучити на коначно исељење са Космета? Да ли ћемо овог пролећа или лета и јесени (и поред вероватних снажних притисака власти из Београда на њих да то не чине) гледати можда тужне, дуге колоне српских избеглица са Косова и Метохије? Или ће се Срби селити невидљиво за јавност, капиларно, организовано…
Србима на Космету треба слобода!
Можда ће „свемоћни“ председник послати у међувремену неком убогом Србину трактор или неку овцу, цреп за кров, али то неће много помоћи, јер Србима на Косову - у Великој Хочи, Лапљем Селу, Бабином мосту, Чаглавици, Липљану, Грачаници, Звечану или северном делу Косовске Митровице - то неће решити основне проблеме. (1) И овако живе већ годинама без тога, то не решава системске проблеме који постоје.
Србима на Космету треба слобода и да живее у својој држави!
Треба им сигурност живота и имовине, треба им безбедност да могу слободно да се крећу и путују, треба им сигурна егзистенција, запослење, добра перспектива за њихову децу и породицу, осећај да нису грађани другог реда. Србима на Космету треба равноправност! Једноставно, да живе слободно на својој земљи како су живели вековима.
Ту слободу, чудно је, нису тражили од председника кад је последњи пут био у посети покрајини, после стрељања Оливера Ивановића. Нису му тражили да им помогне да задобију слободу?!? Да ли живе у енклавама неслободни, уплашени за свој и живот ближњих, живе ли скоро у ропству, или се осећају слободни?
Сигурно им је, као и сваком човеку, сваком људском бићу (Немцу, Русу, Французу, Американцу) најпотребнија слобода!
Чекају ли нас избегличке колоне Срба?
Ако Срби са Космета после Вучићевог обелодањивања тог „спасоносног“ плана крену ипак ка градовима у Србији да траже спас и смисао за своје животе, ако се неким случајем понови потресни егзодус Срба из Крајине, то може имати тешке последице у свим сегментима (економском, политичком, социјалном, психолошком) за целу земљу и снажног утицаја на већину грађана Србије, посебно Србе. Десило би се први пут у историји да се Срби исељавају због одлуке Србина, а не због прогона Турака, Хрвата, Муслимана или Шиптара.
Егзодус Срба из Крајине
Тада би, ако крену тужне избегличке колоне, емоције код многих Срба и преко Дрине могле да прокључају.
Питање је колико би политичка ситуација у Србији и шире могла да буде стабилна и да се контролише.
Многи опозициони политичари у Србији и независни аналитичари указују да сада Запад подржава Вучића и оцењују да зато нема никаквих санкција Србији док Вучић „ради посао за Запад“. А кад потпише правно обавезујући споразум, да Косово постане чланица УН, може се очекивати ће га се одрећи. Можда је то тачно да ће кад Вучић обави посао за Запад та подршка њему нестати.
То не знамо, али је кључно да ли ће Срби и после „предаје Космета“ наставити да подржавају Вучића?
Да ли ће садашњем председнику дати подршку Срби са Косова и Метохије и Срби из Србије?
Деси ли се то, биће то најбољи доказ да бирачи мисле да председник Србије ради у државном и националном интересу најбоље ствари за њих, Србе и Србију.
А да греше сви који тако не мисле!
Могуће је да он опет ових дана по Србији и Београду скупља потписе подршке (као што је чинио недавно за председничке изборе, и за локалне београдске ) јавних личности, без обзира колико стварно имају ли угледа, за овај свој најављени нови политички поступак.
Тако ће моћи са том листом „академика“ и титула „др и мр“ да маше и овде и све до Брисела и Вашингтона и доказује како њега и у овом „страшном и тешком чину (и часу)“ подржавају сви они који нешто вреде у Србији…
Председник Србије мисли да „време не ради за нас“ (2), али многи релевантни и политички одговорни људи сматрају да време ради за Србију и да промене у међународним односима слабе утицај САД, главног покровитеља независности Косова! И да не треба журити!
Није време за кључне одлуке
„И даље је на снази завршни Хелсиншки акт о неповредивости граница, као и конвенција из 1912. према којима је КиМ интегрални део Србије, стога, мислим да би Србија требало још мало да сачека и да не води преговоре о правно обавезујућем споразуму под притиском и по диктату Америке и Запада, јер такве присиле нису прихватљиве са становишта међународног права, а потом да тражи уступке од Америке“... (3) - закључује дипломата Владислав Јовановић, бивши министар спољних послова Србије и СРЈ.
И други наш признати и искусни стручњак Тибор Варади, професор међународног права, сматра да ова година неће бити година расплета косовског проблема. Он каже: „То би било лепо, али не мислим да је реално. Да ли су онда обавезујући споразуми компромисно решење? То је циљ правно обавезујућег споразума, али мислим да још нисмо дошли до споразума који би могао да значи „е, сад смо се договорили“. То је подаље“.(4)
Изгледа да једино председник Вучић (да ли под притиском САД , ЕУ и Немачке или и датог обећања) мисли да то може сад да уради и да ће ту змију наивни Срби да покусају!
Из тог реалног односа снага у западном свету, који је Србији и Србима ненаклоњен, Милош Јовановић извлачи један од оштријих закључака: „Западна цивилизација је владала светом, а не неком Србијом данас. Тамо има сјајне књижевности, музике, културе, али у смислу технологије владања - то су цивилизације које су злочиначке. Биле су и биће. То су империјалне силе које не хају за туђи живот. У њима постоји привид правне државе. Али се заправо понашају као бандити. Гадафи је Саркозију плаћао кампању, а убијен је к’о пас. Мафија има кодекс части, а Запад га нема. Функционише по принципу силе“. (5)
Иако је ова констатација врло деликатна - у поменутим земљама ипак постоји огромна асинхронизација између, условно речено, њихове унутрашње политике и њихове спољне политике. И то треба констатовати такође!
Ради објективности и реалности, треба поново цитирати проф. Варадија: „Ја лично мислим да је одвајање КиМ супротно међународном праву, али у овом домену међународна пракса није у довољној мери правна пракса. Исход зависи од односа снага... У овом часу Косово се, мимо међународног права, одвојило од Србије. Истовремено, чињеница је да КиМ де факто није део Србије, тако да аргументација да треба да сачувамо Косово је таква да човек може емотивно да је разуме, али тешко је сачувати нешто што у овом часу није у нашем поседу... И ту је врло тешко доћи до правог стратешког опредељења, јер, ако желимо да сачувамо ово садашње стање, онда Косово није део Србије, јер, у овом часу, ни административна, ни судска, законодавна власт тамо није српска”. И закључује: „праведно или не, Косово у овом часу није део Србије“. (6)
Треба констатовати да за то што Косово у овом часу није део Србије је одговорна делом и садашња власт (и ранија Тадићева), јер су неке од кључних прерогатива власти сами, добровољно кроз Бриселски споразум и у преговорима последњих неколико година предали у руке Албанцима.
Зашто? Ко их је терао на те непотребне уступке? Тадић и Вучић треба да на то одговоре и положе рачун грађанима Србије.
Нема поделе Косова - нема ни поделе Србије!
Ако Педи Ешдаун, некадашњи високи представник у БиХ, пре неколико дана ничим изазван на сва звона обелодањује: „ЕУ мора да пошаље јасну поруку да нема поделе Косова“ (7 ) онда је истог часа неко од српских званичника требало да одговори: „Нема ни поделе Србије!“. Али, му нико до данас није одговорио!
Није наш посао да, поред толико одговорних српских институција и званичника, нудимо било каква решења и предлоге за Космет.
Јасно је сваком да о имовинским питањима није још расправљано, а она су једно од кључних нерешених питања. Имовинска права су неотуђива, било да се ради о приватној, државној или црквеној својини Даљи преговори морају бити искључиво о имовинским питањима. Мора се Србији и њеним грађанима, као правим власницима, вратити отета имовина са Косова. У питању је имовина вредна стотине и стотине милиона евра...
Друго, како истичу многе дипломате, званичници и српски искусни политичари мора се од свих најважнијих институција у свету и ЕУ тражити слободан и безбедан повратак 250.000 протераних Срба у етничком чишћењу. (Па колико их се врати, али им то треба обезбедити).
„Каква би то била нормализација односа без услова за безбедан повратак четврт милиона протераних људи“ (8), пита се Живадин Јовановић, бивши министар спољних послова Србије?
Треће, показало се из праксе да је даљи опстанак Еулекса бесмислен, а уз то штетан за Србију и Србе. Зато се на дневни ред мора поставити питање даљег опстанка EULEX-а због корумпираности и неспособности.
Наравно, било би најбоље да се питање статуса и судбине Косова и Метохије решава, како су многи још раније предлагали, у формату међународне конференције, јер се косовска криза без учешћа великих сила не може решити. Најлогичније је да се цео процес врати у УН, да буде у формату СБ УН, у ингеренцији пет сталних чланица СБ, како предлаже Живадин Јовановић, бивши министар спољних послова Србије.
На крају, треба тражити од ЕУ „мапу пута“ за чланство Србије у ЕУ, без захтева Брисела да Косово мора да добије столицу у УН.
Како оцењује и предлаже Душан Пророковић, геополитичар, „не може процес евроинтеграција бити условљен прихватањем Ишингеровог плана. Србија треба да тражи пут у ЕУ, без да Косово мора добити место у УН! Уколико ЕУ то не прихвата, можемо да останемо да сарађујемо са ЕУ у постојећем формату. Ако ЕУ одбиje овакве предлоге Србије морала би ЕУ да темељно образложи одбијање“. (9) Стручњаци мисле да није могуће уверљиво образложење ЕУ.
Следи и најновије упозорење председника!
Вучић каже да ако не прихватимо правно обавезујући Споразум неће бити страних инвестиција (са Запада)! Нека му неко израчуна колико имамо користи од тих страних инвестиција, где иначе дајемо огромне тантијеме станцима по радном месту те испада да ми инвестирамо, а они се „крсте и чуде“ и грабе профит.
Неће Србија пропасти без тих страних инвестиција, које су један од модела експлоатације и пљачке. Нека пита председник оне који о економији више знају да ли се иједна земља економски опоравила политиком привлачења страних инвестиција?
Ипак, после саопштавања Вучићеве „епохалне“ одлуке о Косову и Метохији, уз могућу појаву српских избеглица са Космета, главно је да се види да ли ћe одлуку подржати и политичке партије почев од блиског партнера СПС па надаље. И како ће ту одлуку, што је најважније, дочекати грађани Србије, Срби из РС, а посебно Срби са Косова и Метохије.
Од тог часа можда уистину ништа више неће бити исто у Србији!
______________________________________________________________________________________
1. У свим овим местима на Космету био сам више пута од 2004. године
2. Факти | Вучић: Поводом КиМ играмо партију „шаха“ без даме и топа и покушавамо да извучемо пат
3. НСПМ | Владислав Јовановић: Не би било добро да „Косово“ буде примљено у УН по моделу Украјине и Белорусије у доба СССР-а
4. РТС | Варади: Одвајање Косова и Метохије супротно међународном праву
5. Факти | Јовановић: Многи још мисле да ће Вучић на крају превеслати Запад, али је то - немогуће
6. РТС | Варади: Одвајање Косова и Метохије супротно међународном праву
7. Dvevni avaz | Pedi Ešdaun: BiH treba više rada, a manje zastava i slavlja
8. Факти | Модел две Немачке је подвала, нити је Србија „Западна Немачка“, нити је КиМ „Источна Немачка“
9. Факти |Решење За Косово треба тражити тек кад прође земљотрес у светским односима који траје