23-03-2018, 07:02 PM
Даклем, комунисти не одустају, ово је њихова реакција на документ који су пронашли Словрнци:
ЗАРОБЉАВАЊЕ ГЕНЕРАЛА МИХАИЛОВИЋА
Нако што је путем друштвених мрежа пренета вест о наводно пронађеном документу од стране истраживача - новинара словеначке "Нове 24 ТВ" о заробљавању генерала Михаиловића путем авио-десанта у зиму 1946. објављујемо чланак објављен на порталу www.savremenaistorija.com , у коме се наводи апсурдност или мањкавост ове верзије, која је у ствари препакована прича из већ давно објављене вести у швајцарском локалном листу Žurnal D` Iverdon о чијој позадини је овај портал већ писао.
Највише драгоценијих информација о заробљавању генерала Михаиловића налази се у књизи "Заробљавање генерала Михаиловића" познатог историчара, професора Предрага Остојића, која је доживела више издања.
Подсећамо да је својевремено Српска реч објавила "Берманов досије", епохалну књигу у којој је Александар Бајт, Словенац, обавештајац из Рима писао између осталог и о заробљавању генерала Михаиловића...
"РЕЖИРА СЕ ВЕРЗИЈА ЗАРОБЉАВАЊЕ ГЕНЕРАЛА МИХАИЛОВИЋА"
Замислите да се словеначка „Нова 24 ТВ“ бави истраживањем догађаја – Заробљавања генерала Михаиловића – и да њени истраживачи пронађу или добију, некакав документ, чији текст умногоме подсећа на својевремено израубовану спектакуларно објављену вест из листа Žurnal D` Iverdon, под насловом “Како су Титови партизани ухватили генерала Михаиловића“, коју су својевремено у својим издањима крагујевачки “Погледи” прогласили као кључни доказ да Никола Калабић није учествовао у издаји генерала Михаиловића.
Чудна коинциденција, јер су онлајн „Погледи“ експресно преузели вест са словеначке “Нове 24 ТВ“ и најавили документарни филм о овом својеврсном спектакуларном ваздушнодесантном „хватању“ генерала Михаиловића. А разлика има:
Једна од њих је што се више не помиње мајор Милош Марковић као аутор писма у поменутом швајцарском листу већ је у причу убачен Вук Калитовић, па је чини се и због тога био потребан некакав „нови документ” овог пута америчке обавештајне службе. Ништа необично када је у питању аутор рубрике „Битка за Калабића“, који ево већ двадесетак година пише верзије о заробљавању генерала Михаиловића (почевши од верзије места заробљавања негде у пределу Чајетине).
Својевремено смо реаговали на објаву вести или наводног писма мајора Марковића у поменутом локалном швајцарском листу и доказали да он није могао бити његов аутор, односно да је цела прича измишљена у циљу прикривања УДБ- иног заштићеног сведока учесника акције заробљавања генерала Михаиловића:
“Писмо које је швајцарски лист Žurnal D` Iverdon објавио 16. августа 1946. године под насловом “Како су Титови партизани ухватили генерала Михаиловића“, које говори о киднаповању генерала Михаиловића, а чији је наводни аутор мајор Милош Марковић, ратни командант Пожешког корпуса, пуно је нелогичности и апсурда, тако да озбиљан истраживач већ на први поглед увиђа да се ради о невјештом покушају, највероватније Управе за државну безбједности ФНРЈ, да на Запад протури причу, која је имала јасан циљ и требала да постигне очекивани ефекат.” (“Мајор Милош Марковић није могао бити аутор писма”: http://savremenaistorija.com/?p=2874)
Пошто је било очигледно да мајор Марковић није могао бити аутор поменутог писма овај пут се он избацује из приче (како без трунке самокритике пише Самарџић), а у верзију “новог-старог” документа или догађаја убацује се капетан Вук Калаитовић…што значи “пуј пике неважи” игра се наставља, нема везе ко је сведок, а неко мора бити.
“А мајор Милош Марковић, официр војске Краљевине Југославије, у време заробљавања генерала Михаиловића, зиму 1945/1946. године провео је осамљен, скривајући се у једној пећини у пределу села Висока изнад Ариља, упућен само на два јатака: Павла Николића и Жарка Матовића, који су му били једина веза са светом. Боравећи у скученом простору пећине он није могао видети ништа даље од предела планинског села Висока, нити чути нешто више од онога што су му могли рећи поменути јатаци.” http://savremenaistorija.com/?p=2874
У овој (ко зна којој по реду) ново-старој верзији не помиње се ни радио веза и хватање сигнала од стране Енглеза, већ се у причу убацују лекари (значи више њих – колегијум?) у окружењу Михаиловића од којих један после заробљавања открио његову локацију?
Ако је и од Словенаца, односно “Погледа”, пуно је.
Да подсетимо читаоце преносимо неколико цитата из поменутог чланка, који су дати у смислу реаговања на верзију: Како је заробљен Дража (https://www.pogledi.rs/kako-je-zarobljen-draza/).
А ево неколико цитата из поменутог чланка у вези објављене вести из швајцарског листа као “крунског доказа”, која је додуше мало коригована у “верзији” новог документа словеначке “Нове 24 ТВ”(односно онлајн “Погледа”):
1 „Марковић каже”[7]: „Фебруара месеца 1946. године, генерал Михаиловић се тешко разболео од тифуса. Био је са својим штабом у околини места Рудо. Једне ноћи смо приметили савезничке – енглеске авионе, који су бацали летке на којима је писало да долазе да нам помогну у оружју и муницији…“
1.1.Па, зар неко може поверовати да је генерал Михаиловић у зиму 1945/46 држао простор – „слободну територију“ на коју су се из ваздуха могли бацити летци, а да не дођу у посед припадника милиције на терену, да не причамо о доушницима и другој логистици ангажованој на „откривање и хватање Михаиловића?“
А сада и тим лекара?
2 „Марковић каже: „Ми смо им означили место слетања и видели смо како из њих излазе људи обучени у енглеску официрску униформу. Провером њихових докумената утврдили смо да се заиста ради о савезницима. Одвели смо их у Главни штаб – код генерала Михаиловића. Пошто су приметили да је генерал тешко оболео и у врло забрињавајућем здравственом стању, предложили су да га пребаце са ужом пратњом у Италију на лечење. Пошто се генерал Михаиловић сагласио са предлогом, јер није имао избора обзиром на здравствено стање, њега и два официра из његове пратње сместили су у један авион, док су у остала два авиона сместили још осам официра из његове пратње. Авиони су узлетели и наставили пут.“
2.1 У околини Рудог где су се наводно авиони спустили, не постоји, нити је било такве локације, која би могла прихватити авионе, који се по овој причи „паркирају“, чекају идентификациону проверу за људе у енглеским униформама, затим исход разговора са Михаиловићем, а по пријему путника без проблема узлећу, са узлетишта које обезбеђују Михаиловићеве снаге. Све и да је тако, немогуће је, да би авио акција таквих размера била непримећена од стране мештана, а посебно њен падобрански десант, који је уследио.
3 Марковић каже“: Одмах затим, стигле су још две ескадриле Титових партизана, који су почели да бацају мале бомбе са бојним отровом, а падобранима су се спустили партизани, са гас маскама на лицу. Јединице генерала Михаиловића које нису биле у зони дејства бојног отрова отпочеле су са партизанима борбу. Са обе стране пале су многе жртве, али како је партизанима убрзо стигло појачање моторизованих јединица из Прибоја, Михаиловићеве снаге су морале да се повуку. Било је очигледно да су и прва три авиона припадала Титовим партизанима и да је генерал киднапован. Авиони који су га однели спустили су се у Сарајево, а затим кренули за Београд.”
3.1 Невероватно! Али ово је и данас тешко изводљива акција, чак и за амерички “делта одред”. Треба опет напоменути да ово нико у целом руђанском крају не памти, а бар би неко овакав “џумбус” видео, памтио и причао о њему, причао о падобранцима, бојним отровима, моторизованим колонама из Прибоја и толиком броју мртвих. А тек податак да генерал Михаиловић у то време располаже са јединицама…
Сада је ова верзија мало коригована, јер је у овој причи уочено доста нелогичности, па је тако убачен лекар, који открива место скривања генерала Михаиловића, кога сада надлећу авиони са савезничким ознакама због контакта…
А генерал Михаиловић, марта 1946. без радио станице са двојицом личних пратиоца и неколицином локалних припадника Вишеградске бригаде ЈВуО на челу са Будимиром Гајићем и командантом бригаде мајором Драгишом Васиљевићем проводи дане у проширеном трапу дворишта куће у селу Репушевићи, коју користи избеглица из Кочарима (Рогатица) Миле Кнежевић. И то је прича, не комунистичка већ између осталог и оних четника и јатака који су по цену свог и живота својих најближих бринули о генералу до његовог последњег дана слободе…
Поента објављене вести коју су експресно пренели “Погледи” је најава документарног филма о овом догађају. Оно што је познато је да је господин Самарџић, прошле јесени упорно тражио било какву пољану у околини Рудог, која би у најављеном филму била приказана као место десанта.
Још увек машта ради свашта!.
Извор: www.savremenaistorija.com
Пренето са ФБ СПО:
https://www.facebook.com/sposrbija/posts...2401748338
ЗАРОБЉАВАЊЕ ГЕНЕРАЛА МИХАИЛОВИЋА
Нако што је путем друштвених мрежа пренета вест о наводно пронађеном документу од стране истраживача - новинара словеначке "Нове 24 ТВ" о заробљавању генерала Михаиловића путем авио-десанта у зиму 1946. објављујемо чланак објављен на порталу www.savremenaistorija.com , у коме се наводи апсурдност или мањкавост ове верзије, која је у ствари препакована прича из већ давно објављене вести у швајцарском локалном листу Žurnal D` Iverdon о чијој позадини је овај портал већ писао.
Највише драгоценијих информација о заробљавању генерала Михаиловића налази се у књизи "Заробљавање генерала Михаиловића" познатог историчара, професора Предрага Остојића, која је доживела више издања.
Подсећамо да је својевремено Српска реч објавила "Берманов досије", епохалну књигу у којој је Александар Бајт, Словенац, обавештајац из Рима писао између осталог и о заробљавању генерала Михаиловића...
"РЕЖИРА СЕ ВЕРЗИЈА ЗАРОБЉАВАЊЕ ГЕНЕРАЛА МИХАИЛОВИЋА"
Замислите да се словеначка „Нова 24 ТВ“ бави истраживањем догађаја – Заробљавања генерала Михаиловића – и да њени истраживачи пронађу или добију, некакав документ, чији текст умногоме подсећа на својевремено израубовану спектакуларно објављену вест из листа Žurnal D` Iverdon, под насловом “Како су Титови партизани ухватили генерала Михаиловића“, коју су својевремено у својим издањима крагујевачки “Погледи” прогласили као кључни доказ да Никола Калабић није учествовао у издаји генерала Михаиловића.
Чудна коинциденција, јер су онлајн „Погледи“ експресно преузели вест са словеначке “Нове 24 ТВ“ и најавили документарни филм о овом својеврсном спектакуларном ваздушнодесантном „хватању“ генерала Михаиловића. А разлика има:
Једна од њих је што се више не помиње мајор Милош Марковић као аутор писма у поменутом швајцарском листу већ је у причу убачен Вук Калитовић, па је чини се и због тога био потребан некакав „нови документ” овог пута америчке обавештајне службе. Ништа необично када је у питању аутор рубрике „Битка за Калабића“, који ево већ двадесетак година пише верзије о заробљавању генерала Михаиловића (почевши од верзије места заробљавања негде у пределу Чајетине).
Својевремено смо реаговали на објаву вести или наводног писма мајора Марковића у поменутом локалном швајцарском листу и доказали да он није могао бити његов аутор, односно да је цела прича измишљена у циљу прикривања УДБ- иног заштићеног сведока учесника акције заробљавања генерала Михаиловића:
“Писмо које је швајцарски лист Žurnal D` Iverdon објавио 16. августа 1946. године под насловом “Како су Титови партизани ухватили генерала Михаиловића“, које говори о киднаповању генерала Михаиловића, а чији је наводни аутор мајор Милош Марковић, ратни командант Пожешког корпуса, пуно је нелогичности и апсурда, тако да озбиљан истраживач већ на први поглед увиђа да се ради о невјештом покушају, највероватније Управе за државну безбједности ФНРЈ, да на Запад протури причу, која је имала јасан циљ и требала да постигне очекивани ефекат.” (“Мајор Милош Марковић није могао бити аутор писма”: http://savremenaistorija.com/?p=2874)
Пошто је било очигледно да мајор Марковић није могао бити аутор поменутог писма овај пут се он избацује из приче (како без трунке самокритике пише Самарџић), а у верзију “новог-старог” документа или догађаја убацује се капетан Вук Калаитовић…што значи “пуј пике неважи” игра се наставља, нема везе ко је сведок, а неко мора бити.
“А мајор Милош Марковић, официр војске Краљевине Југославије, у време заробљавања генерала Михаиловића, зиму 1945/1946. године провео је осамљен, скривајући се у једној пећини у пределу села Висока изнад Ариља, упућен само на два јатака: Павла Николића и Жарка Матовића, који су му били једина веза са светом. Боравећи у скученом простору пећине он није могао видети ништа даље од предела планинског села Висока, нити чути нешто више од онога што су му могли рећи поменути јатаци.” http://savremenaistorija.com/?p=2874
У овој (ко зна којој по реду) ново-старој верзији не помиње се ни радио веза и хватање сигнала од стране Енглеза, већ се у причу убацују лекари (значи више њих – колегијум?) у окружењу Михаиловића од којих један после заробљавања открио његову локацију?
Ако је и од Словенаца, односно “Погледа”, пуно је.
Да подсетимо читаоце преносимо неколико цитата из поменутог чланка, који су дати у смислу реаговања на верзију: Како је заробљен Дража (https://www.pogledi.rs/kako-je-zarobljen-draza/).
А ево неколико цитата из поменутог чланка у вези објављене вести из швајцарског листа као “крунског доказа”, која је додуше мало коригована у “верзији” новог документа словеначке “Нове 24 ТВ”(односно онлајн “Погледа”):
1 „Марковић каже”[7]: „Фебруара месеца 1946. године, генерал Михаиловић се тешко разболео од тифуса. Био је са својим штабом у околини места Рудо. Једне ноћи смо приметили савезничке – енглеске авионе, који су бацали летке на којима је писало да долазе да нам помогну у оружју и муницији…“
1.1.Па, зар неко може поверовати да је генерал Михаиловић у зиму 1945/46 држао простор – „слободну територију“ на коју су се из ваздуха могли бацити летци, а да не дођу у посед припадника милиције на терену, да не причамо о доушницима и другој логистици ангажованој на „откривање и хватање Михаиловића?“
А сада и тим лекара?
2 „Марковић каже: „Ми смо им означили место слетања и видели смо како из њих излазе људи обучени у енглеску официрску униформу. Провером њихових докумената утврдили смо да се заиста ради о савезницима. Одвели смо их у Главни штаб – код генерала Михаиловића. Пошто су приметили да је генерал тешко оболео и у врло забрињавајућем здравственом стању, предложили су да га пребаце са ужом пратњом у Италију на лечење. Пошто се генерал Михаиловић сагласио са предлогом, јер није имао избора обзиром на здравствено стање, њега и два официра из његове пратње сместили су у један авион, док су у остала два авиона сместили још осам официра из његове пратње. Авиони су узлетели и наставили пут.“
2.1 У околини Рудог где су се наводно авиони спустили, не постоји, нити је било такве локације, која би могла прихватити авионе, који се по овој причи „паркирају“, чекају идентификациону проверу за људе у енглеским униформама, затим исход разговора са Михаиловићем, а по пријему путника без проблема узлећу, са узлетишта које обезбеђују Михаиловићеве снаге. Све и да је тако, немогуће је, да би авио акција таквих размера била непримећена од стране мештана, а посебно њен падобрански десант, који је уследио.
3 Марковић каже“: Одмах затим, стигле су још две ескадриле Титових партизана, који су почели да бацају мале бомбе са бојним отровом, а падобранима су се спустили партизани, са гас маскама на лицу. Јединице генерала Михаиловића које нису биле у зони дејства бојног отрова отпочеле су са партизанима борбу. Са обе стране пале су многе жртве, али како је партизанима убрзо стигло појачање моторизованих јединица из Прибоја, Михаиловићеве снаге су морале да се повуку. Било је очигледно да су и прва три авиона припадала Титовим партизанима и да је генерал киднапован. Авиони који су га однели спустили су се у Сарајево, а затим кренули за Београд.”
3.1 Невероватно! Али ово је и данас тешко изводљива акција, чак и за амерички “делта одред”. Треба опет напоменути да ово нико у целом руђанском крају не памти, а бар би неко овакав “џумбус” видео, памтио и причао о њему, причао о падобранцима, бојним отровима, моторизованим колонама из Прибоја и толиком броју мртвих. А тек податак да генерал Михаиловић у то време располаже са јединицама…
Сада је ова верзија мало коригована, јер је у овој причи уочено доста нелогичности, па је тако убачен лекар, који открива место скривања генерала Михаиловића, кога сада надлећу авиони са савезничким ознакама због контакта…
А генерал Михаиловић, марта 1946. без радио станице са двојицом личних пратиоца и неколицином локалних припадника Вишеградске бригаде ЈВуО на челу са Будимиром Гајићем и командантом бригаде мајором Драгишом Васиљевићем проводи дане у проширеном трапу дворишта куће у селу Репушевићи, коју користи избеглица из Кочарима (Рогатица) Миле Кнежевић. И то је прича, не комунистичка већ између осталог и оних четника и јатака који су по цену свог и живота својих најближих бринули о генералу до његовог последњег дана слободе…
Поента објављене вести коју су експресно пренели “Погледи” је најава документарног филма о овом догађају. Оно што је познато је да је господин Самарџић, прошле јесени упорно тражио било какву пољану у околини Рудог, која би у најављеном филму била приказана као место десанта.
Још увек машта ради свашта!.
Извор: www.savremenaistorija.com
Пренето са ФБ СПО:
https://www.facebook.com/sposrbija/posts...2401748338