[ватхра]

ватра, зашто је морало да буде тепих бомбардовање?

Идемо по реду.

У том периоду су имали неколико основних варијанти прецизног бомбардовања:
1. бомбардовање из стрмог обрушавања: авион се спуштао на мету скоро вертикално, у одређеном тренутку би испустио бомбу и извукао се из обрушавања. Оно је било најпрецизније, било је могуће погодити и покретне мете (нпр бродове). Авион је морао да буде посебно конструисан, са ваздушним кочницама.
Обука пилота је била компликована, а губици велики.
2. бомбардовање из понирања: у овом случају авион се спуштао ка циљу под мањим углом и у одређеном тренутку одбацивао бомбу. Било је нешто непрецизније од оног из обрушавања. Нису биле потребне ваздушне кочнице, али је авион требао да буде посебно конструисан.
Могли су да лете и пилоти-ловци, али су губици били велики. Примера ради, 10. јуна су Американци напали Плоешти са 98 Лајтнинга, при чему су изгубили 22 авиона.
3. бомбардовање из хоризонталног лета: ово је једини метод који су могли да искористе тешки бомбардери. Они су имали посебне нишанске справе (видети Норденов нишан), које су омогућавале велику прецизност, али у пракси је сматрано прецизним ако је 50% бомби пало у круг пречника 300 метара.

Предности прва два метода су већа прецизност, међутим нису погодни за веће формације. Неколико авиона у групи може да баци заједно бомбе, али следећим је после тога циљ заклоњен димом. Затим они су више изложени дејству противавионске артиљерије. Могу да прођу на изненађење у првом и другом налету, али после тога тешко. Такође је и носивост бомби била мања.
Укратко, ови методи су били погодни за гађање мањих циљева - бродова, мањих мостова, кућа, али не и већих стратешких мета.

За пуно мета, попут ранжирних станица или фабрика, је било потребно бацити велики број бомби на велики простор. Зато је било потребно гађање из већег броја тешких бомбардера. То неминовно доводи и до пуно бомби које су бачене около - у случају Београда на стамбене зграде и логор Сајмиште.