22-04-2018, 12:02 PM
Ево да ископирам овај чланак:
Социолошки преглед, vol. XLVII (2013), no. 2, стр. 271–274
Слободан Антонић
Филозофски факултет
Београд
ВЕЛИКА СИНТЕЗА
(Слободан Вуковић, Српско друштво и економија: 1918-1992,
Сремски Карловци, Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана
Стојановића, 2012, стр. 592)
Слободан Вуковић спада у ред наших најистакнутијих социолога1. Главна тема ње-
говог досадашњег истраживачког рада били су економско-материјални аспекти друштва:
друштвена структура (књиге: Радништво и бирократија, 1985; Покретљивост и
структура друштва, 1994), економска социологија (Чему приватизација?, 1996), си-
стемска корупција (Корупција и владавина права, 2003; Право, морал и корупција,
2005). Извесни изузетак била је његова књига Етика западних медија: антисрпска про-
паганда деведесетих година 20. века (2009; енгл. изд. 2012), која се бавила медијским
аспектом распада Југославије.
У овој књизи, пак, Вуковић настоји да обједини занимање за економске аспекте со-
циологије и за процесе распада Југославије. Основна тема је утицај различитог темпа и
нивоа развитка регионалних/републичких економија у Југославији 1918-1992. на распад
те државе.
Књигу Српско друштво и економија: 1918-1992. издавач је објавио у угледној еди-
цији „Левијатан“, након књига А. Кожева Нацрт за једну феноменологију права, Ј. Г.
Хердера Идеје за филозофију повести човечанства, Ж. ле Гофа Средњовековна циви-
лизација западне Европе, Т. Парсонса Друштвени систем, Ж. Делима Цивилизација ре-
несансе, А. Токвила О демократији у Америци... Дакле, то је библиотека великих, син-
тетичких дела, књига која су врхунац интелектуалног напора да се разуме епоха, систем,
култура и историја. Вуковићава књига, како по обиму, тако и по дубини мисаоног захва-
Социолошки преглед, vol. XLVII (2013), no. 2, стр. 271–274
271
1 Слободан Вуковић (Даниловград, 1946-), дипломирао је социологију на Филозофском фа-
култету у Београду, а докторирао на Филозофском факултету у Загребу (1991). Радио је у Институ-
ту за социолошка и криминолошка истраживања (1992-1999) и у Институту друштвених наука (од
1999), где је научни саветник и управник Центра за социолошка истраживања (од 2002). Био је глав-
ни и одговорни уредник часописа Социолошки преглед (1994–1996. и 2000–2004), председник Срп-
ског социолошког друштва (1996-2000) и члан Националног савета за науку (2006-2011).
та историјске стварности, по својој теоријској утемељености, као и по научној акрибич-
ности, потпуно припада том реду великих интелектуалних синтеза.
Књига је подељена у три основна дела. У првом делу („`Стратегија` лажног мира у
кући“, стр. 19-264) говори се о последицама економске политике вођене у Краљевини Ју-
гославији по неједнак регионални развој, те о економским односима између региона или
историјских покрајина Краљевине Југославије. Аутор посебан нагласак ставља на пери-
од непосредно након уједињења. Користећи опширну историјску грађу, као и литературу
слабије познату у ширим научним круговима, Вуковић убедљиво показује да су, супрот-
но уобичајеном становишту изложеном у пропагандно-партијским текстовима после Дру-
гог светског рата, северозападни региони Краљевине свој развој након уједињења бази-
рали на рачун југоисточних региона. Ту предност су стекли у првом петогодишту након
Првог светског рата, када је српска политичка елита била заокупљена уједињењем и хар-
монизацијом политичких и економских односа у земљи. Почетна, одлучујућа предност
стечена је, пре свега, захваљујући замени безвредних аустријских круна за динаре2 и за-
хваљујући инфлаторној конјунктури. У том првом петогодишту, на Словенију, Хрватску
и Славонију отпадало је три петине укупних инвестиција у индустрији Краљевине. Исто-
времено, централна влада је завела и велике царине за индустријске производе, а паралел-
но с тим наметнула извозне царине за пољопривредне производе. Тако је, путем маказа
цена, дошло до преливања дохотка из пољопривреде у индустрију, односно из мање раз-
вијених у развијене регионе.
Други и трећи део књиге („Заузимање стартних позиција“, стр. 265-448 и „Позици-
она броба ради одржања заузетих позиција“, стр. 449-524) говори о економским односи-
ма између република непосредно након Другог светског рата, као и доцније, до пред рас-
пад СФРЈ. Опет се нагласак ставља на економска дешавања између република одмах на-
кон доласка комуниста на власт у земљи, односно до краја првог петогодишњег плана. Ти
односи су, подсећа аутор, били потпуно подређени политици. Преливање дохотка оба-
вљано је механизмима економске политике а то значи, пре свега, уз помоћ федералног бу-
џета, реквизиције и обавезног откупа, затим путем пресељења индустријских објеката, де-
пресираних цена пољопривредних производа, цена стратешких производа, енергената и
сировина и многим другим механизмима. Све ове мере су највише и по правилу погађа-
ле Србију. Иако се ово јасно увиђало и у тадашњем комунистичком руководству, са та-
квим мерама се настављало због, како је приликом усвајања првог петогодишњег плана,
у Народној скупштини јавно речено, предратне „политике националног угњетавања” и
„хегемоније”, коју је између два светска рата спроводила „великосрпска” буржоазија и
„хегемонистички” Београд. Стога је учешће Србије у индустријској производњи Југосла-
вије у првој петолетки смањено за 13,8 процентних поена. Индустријски развој осталих
република, у том раздобљу, у великој мери је био управо на рачун Србије.
ПРИКАЗИ
272
2 Аустријска круна је мењана у динаре по сразмеи 4:1, иако је „након завршетка рата степен
покривености динарских новчаница у злату, сребру и другим вредносним папирима заменљивим за
злато износио 87,28%, а аустријских круна свега 1,02%“ (стр. 122).
Аутор подсећа да су економску политику, у то доба, креирали и спроводили, поред
Јосипа Броза, Привредни савет на чијем је челу био Борис Кидрич, затим Савезна план-
ска комисија на чијем је челу био прво Андрија Хебранг а затим Борис Кидрич, те Мини-
старство тешке индустрије, на чијем је челу, од оснивања до гашења, био Франц Леско-
шек. Сви ови комунистички функционери били су Хрвати или Словенци. Вуковић детља-
но извешатава како је функционисала тадашња хрватско-словеначка коалиција у саве-
зним и партијским телима, те како се мерама економске политике, као на пример, уз по-
моћ високе царинске заштите прерађивачке индустрије и готово никакве заштите сирови-
на, вршила тиха прерасподела националног богатства у корист једног или више региона,
односно република. Мере економске политике сваки пут су погађале Србију (централну
или целу), односно из ње је извлачен знатан део нето акумулације, а наизменично, али не
и обавезно, Словенију и Хрватску.
После почетне предности северозападних региона, стечене на овај начин, форсира-
ју се високе цене прерађивачких производа заштићених високим царинама, који се пре-
тежно производе или монтирају, у тим подручјима. На другој страни, у Србији и Босни и
Херцеговини се интензивира рударство и граде скупа енергетска постројења (неопходна
целој земљи), која ангажују огромна средства, нижи обрт капитала и ниску запосленост.
Ти енергенти и производи испоручују се по депресираним ценама ради опстанка шраф-
цигер индустрије. На трећој страни, депресирају се цене пољопривредних производа и си-
ровина претежно из југоисточних република. Нову предност Словенија стиче потписива-
њем Осимског споразума између Југославије и Италије. Једна од последица тог споразу-
ма је да је велики део спољнотрговинске размене Југославије с Западом усмераван кроз
малогранични промет с Италијом, од чега је посебну корист (у заради и девизном прили-
ву) имала словеначка привреда.
Парадокс је да је Србија проглашена за развијено подручје иако је, због ратних ра-
зарања и дотадашње економске политике, а нарочито оне у току првог петогодишњег пла-
на, била испод просечног нивоа развијености Југославије (индекс развијености ценралне
Србије у односу на Југославију износио је: 1947: 100,5, а 1955: 85,7). Србија је за развој
неразвијених подручја (касније република и за покрајину Косово и Метохију) издвајала
значајне своте новца а у неким годинама и преко половине нето остварене акумулације,
без обзира на чињеницу што су многе њене општине биле далеко испод развијености не-
развијених република и покрајине Косова и Метохије.
Последица описане економске политике била је та да је Словенија четрдесетпет го-
дина касније у односу на Војводину и централну Србију имала вишеструку предност. Ре-
чена предност се из године у годину стално повећавала у односу на остале регионе, наро-
чито неразвијене југоисточне републике и покрајину Косово и Метохију. Политичка ели-
та Србије, констатује Вуковић, није смогла снагу, иако је за то имала више него довољно
разлога и повода, за заједнички наступ како би се колико-толико супротставила прво
управљачкој четворци Броз ? Кидрич – Кардељ – Бакарић, односно каснијој тројци у са-
ставу Броз – Кардељ – Бакарић.
Социолошки преглед, vol. XLVII (2013), no. 2, стр. 271–274
273
Књига Слободана Вуковића је изузетан научни рад. Аутор је показао ванредно
познавање области којом се бави – о чему сведочи обиље коришћене литературе из исто-
рије, економије, социологије и политикологије (стр. 547-578). Вуковић је уложио велики
труд да сачини исцрпни преглед података о економским, али и друштвеним кретањима по
регионима у Југославији 1918-1992. За то је било неопходно прегледати на хиљаде стра-
ница књига и научних часописа, који су излазили током седам деценија постојања југо-
словенске државе. За већину од тих књига и часописа млађе генерације научних радника
у данашњој Србији вероватно нису ни чуле, тако да је посао који је обавио Слободан Ву-
ковић знатно олакшао свако будуће истраживање унутрашњих узрока распада Југослави-
је. Слободан Вуковић је прикупио и много вредних и значајних података о друштвеном и
економском животу обе Југославије. Тим је ова књига постала и изванредно спремиште
података за социологе, економисте, историчаре, политикологе и друге друштвене научни-
ке који се желе поближе позабавити изучавањем привредне, друштвене и политичке исто-
рије Југославије 1918-1992.
Вуковић је демонстрирао и добру способност уопштавања, системског мишљења и
изналажења важних каузалних механизама. Премда је огромна грађа местимично оптере-
ћивала његово излагање, Вуковић је ту грађу успешно држао под контроплом, трудећи се
да свако поглавље заврши са одговарајућим закључцима, које ће у завршном делу рада
концентрисати у убедљиву потпору своје главне тезе – да је привредна политика у обе
Југсолавије пре ишла на уштрб инетереса Србије, него што ју је – као што се тврди у број-
ним некритичким или пропагандним чланцима и књигама – у било ком аспекту фаворизо-
вала.
У стандардној научној продукцији често блесне и понека књига коју колеге одмах
препознају као вансеријско дело. Ова Вуковићева супериорна синтеза историјске социо-
логије и економске историје свакако да спада у ту групу великих књига. И уколико срп-
ска друштвена наука буде заиста хтела да се развија по начелу кумулативности научног
сазнања, ова књига биће једна од кључних референтних тачака од које ће полазити свако
даље истраживање српског друштва у 20. веку.
Социолошки преглед, vol. XLVII (2013), no. 2, стр. 271–274
Слободан Антонић
Филозофски факултет
Београд
ВЕЛИКА СИНТЕЗА
(Слободан Вуковић, Српско друштво и економија: 1918-1992,
Сремски Карловци, Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана
Стојановића, 2012, стр. 592)
Слободан Вуковић спада у ред наших најистакнутијих социолога1. Главна тема ње-
говог досадашњег истраживачког рада били су економско-материјални аспекти друштва:
друштвена структура (књиге: Радништво и бирократија, 1985; Покретљивост и
структура друштва, 1994), економска социологија (Чему приватизација?, 1996), си-
стемска корупција (Корупција и владавина права, 2003; Право, морал и корупција,
2005). Извесни изузетак била је његова књига Етика западних медија: антисрпска про-
паганда деведесетих година 20. века (2009; енгл. изд. 2012), која се бавила медијским
аспектом распада Југославије.
У овој књизи, пак, Вуковић настоји да обједини занимање за економске аспекте со-
циологије и за процесе распада Југославије. Основна тема је утицај различитог темпа и
нивоа развитка регионалних/републичких економија у Југославији 1918-1992. на распад
те државе.
Књигу Српско друштво и економија: 1918-1992. издавач је објавио у угледној еди-
цији „Левијатан“, након књига А. Кожева Нацрт за једну феноменологију права, Ј. Г.
Хердера Идеје за филозофију повести човечанства, Ж. ле Гофа Средњовековна циви-
лизација западне Европе, Т. Парсонса Друштвени систем, Ж. Делима Цивилизација ре-
несансе, А. Токвила О демократији у Америци... Дакле, то је библиотека великих, син-
тетичких дела, књига која су врхунац интелектуалног напора да се разуме епоха, систем,
култура и историја. Вуковићава књига, како по обиму, тако и по дубини мисаоног захва-
Социолошки преглед, vol. XLVII (2013), no. 2, стр. 271–274
271
1 Слободан Вуковић (Даниловград, 1946-), дипломирао је социологију на Филозофском фа-
култету у Београду, а докторирао на Филозофском факултету у Загребу (1991). Радио је у Институ-
ту за социолошка и криминолошка истраживања (1992-1999) и у Институту друштвених наука (од
1999), где је научни саветник и управник Центра за социолошка истраживања (од 2002). Био је глав-
ни и одговорни уредник часописа Социолошки преглед (1994–1996. и 2000–2004), председник Срп-
ског социолошког друштва (1996-2000) и члан Националног савета за науку (2006-2011).
та историјске стварности, по својој теоријској утемељености, као и по научној акрибич-
ности, потпуно припада том реду великих интелектуалних синтеза.
Књига је подељена у три основна дела. У првом делу („`Стратегија` лажног мира у
кући“, стр. 19-264) говори се о последицама економске политике вођене у Краљевини Ју-
гославији по неједнак регионални развој, те о економским односима између региона или
историјских покрајина Краљевине Југославије. Аутор посебан нагласак ставља на пери-
од непосредно након уједињења. Користећи опширну историјску грађу, као и литературу
слабије познату у ширим научним круговима, Вуковић убедљиво показује да су, супрот-
но уобичајеном становишту изложеном у пропагандно-партијским текстовима после Дру-
гог светског рата, северозападни региони Краљевине свој развој након уједињења бази-
рали на рачун југоисточних региона. Ту предност су стекли у првом петогодишту након
Првог светског рата, када је српска политичка елита била заокупљена уједињењем и хар-
монизацијом политичких и економских односа у земљи. Почетна, одлучујућа предност
стечена је, пре свега, захваљујући замени безвредних аустријских круна за динаре2 и за-
хваљујући инфлаторној конјунктури. У том првом петогодишту, на Словенију, Хрватску
и Славонију отпадало је три петине укупних инвестиција у индустрији Краљевине. Исто-
времено, централна влада је завела и велике царине за индустријске производе, а паралел-
но с тим наметнула извозне царине за пољопривредне производе. Тако је, путем маказа
цена, дошло до преливања дохотка из пољопривреде у индустрију, односно из мање раз-
вијених у развијене регионе.
Други и трећи део књиге („Заузимање стартних позиција“, стр. 265-448 и „Позици-
она броба ради одржања заузетих позиција“, стр. 449-524) говори о економским односи-
ма између република непосредно након Другог светског рата, као и доцније, до пред рас-
пад СФРЈ. Опет се нагласак ставља на економска дешавања између република одмах на-
кон доласка комуниста на власт у земљи, односно до краја првог петогодишњег плана. Ти
односи су, подсећа аутор, били потпуно подређени политици. Преливање дохотка оба-
вљано је механизмима економске политике а то значи, пре свега, уз помоћ федералног бу-
џета, реквизиције и обавезног откупа, затим путем пресељења индустријских објеката, де-
пресираних цена пољопривредних производа, цена стратешких производа, енергената и
сировина и многим другим механизмима. Све ове мере су највише и по правилу погађа-
ле Србију. Иако се ово јасно увиђало и у тадашњем комунистичком руководству, са та-
квим мерама се настављало због, како је приликом усвајања првог петогодишњег плана,
у Народној скупштини јавно речено, предратне „политике националног угњетавања” и
„хегемоније”, коју је између два светска рата спроводила „великосрпска” буржоазија и
„хегемонистички” Београд. Стога је учешће Србије у индустријској производњи Југосла-
вије у првој петолетки смањено за 13,8 процентних поена. Индустријски развој осталих
република, у том раздобљу, у великој мери је био управо на рачун Србије.
ПРИКАЗИ
272
2 Аустријска круна је мењана у динаре по сразмеи 4:1, иако је „након завршетка рата степен
покривености динарских новчаница у злату, сребру и другим вредносним папирима заменљивим за
злато износио 87,28%, а аустријских круна свега 1,02%“ (стр. 122).
Аутор подсећа да су економску политику, у то доба, креирали и спроводили, поред
Јосипа Броза, Привредни савет на чијем је челу био Борис Кидрич, затим Савезна план-
ска комисија на чијем је челу био прво Андрија Хебранг а затим Борис Кидрич, те Мини-
старство тешке индустрије, на чијем је челу, од оснивања до гашења, био Франц Леско-
шек. Сви ови комунистички функционери били су Хрвати или Словенци. Вуковић детља-
но извешатава како је функционисала тадашња хрватско-словеначка коалиција у саве-
зним и партијским телима, те како се мерама економске политике, као на пример, уз по-
моћ високе царинске заштите прерађивачке индустрије и готово никакве заштите сирови-
на, вршила тиха прерасподела националног богатства у корист једног или више региона,
односно република. Мере економске политике сваки пут су погађале Србију (централну
или целу), односно из ње је извлачен знатан део нето акумулације, а наизменично, али не
и обавезно, Словенију и Хрватску.
После почетне предности северозападних региона, стечене на овај начин, форсира-
ју се високе цене прерађивачких производа заштићених високим царинама, који се пре-
тежно производе или монтирају, у тим подручјима. На другој страни, у Србији и Босни и
Херцеговини се интензивира рударство и граде скупа енергетска постројења (неопходна
целој земљи), која ангажују огромна средства, нижи обрт капитала и ниску запосленост.
Ти енергенти и производи испоручују се по депресираним ценама ради опстанка шраф-
цигер индустрије. На трећој страни, депресирају се цене пољопривредних производа и си-
ровина претежно из југоисточних република. Нову предност Словенија стиче потписива-
њем Осимског споразума између Југославије и Италије. Једна од последица тог споразу-
ма је да је велики део спољнотрговинске размене Југославије с Западом усмераван кроз
малогранични промет с Италијом, од чега је посебну корист (у заради и девизном прили-
ву) имала словеначка привреда.
Парадокс је да је Србија проглашена за развијено подручје иако је, због ратних ра-
зарања и дотадашње економске политике, а нарочито оне у току првог петогодишњег пла-
на, била испод просечног нивоа развијености Југославије (индекс развијености ценралне
Србије у односу на Југославију износио је: 1947: 100,5, а 1955: 85,7). Србија је за развој
неразвијених подручја (касније република и за покрајину Косово и Метохију) издвајала
значајне своте новца а у неким годинама и преко половине нето остварене акумулације,
без обзира на чињеницу што су многе њене општине биле далеко испод развијености не-
развијених република и покрајине Косова и Метохије.
Последица описане економске политике била је та да је Словенија четрдесетпет го-
дина касније у односу на Војводину и централну Србију имала вишеструку предност. Ре-
чена предност се из године у годину стално повећавала у односу на остале регионе, наро-
чито неразвијене југоисточне републике и покрајину Косово и Метохију. Политичка ели-
та Србије, констатује Вуковић, није смогла снагу, иако је за то имала више него довољно
разлога и повода, за заједнички наступ како би се колико-толико супротставила прво
управљачкој четворци Броз ? Кидрич – Кардељ – Бакарић, односно каснијој тројци у са-
ставу Броз – Кардељ – Бакарић.
Социолошки преглед, vol. XLVII (2013), no. 2, стр. 271–274
273
Књига Слободана Вуковића је изузетан научни рад. Аутор је показао ванредно
познавање области којом се бави – о чему сведочи обиље коришћене литературе из исто-
рије, економије, социологије и политикологије (стр. 547-578). Вуковић је уложио велики
труд да сачини исцрпни преглед података о економским, али и друштвеним кретањима по
регионима у Југославији 1918-1992. За то је било неопходно прегледати на хиљаде стра-
ница књига и научних часописа, који су излазили током седам деценија постојања југо-
словенске државе. За већину од тих књига и часописа млађе генерације научних радника
у данашњој Србији вероватно нису ни чуле, тако да је посао који је обавио Слободан Ву-
ковић знатно олакшао свако будуће истраживање унутрашњих узрока распада Југослави-
је. Слободан Вуковић је прикупио и много вредних и значајних података о друштвеном и
економском животу обе Југославије. Тим је ова књига постала и изванредно спремиште
података за социологе, економисте, историчаре, политикологе и друге друштвене научни-
ке који се желе поближе позабавити изучавањем привредне, друштвене и политичке исто-
рије Југославије 1918-1992.
Вуковић је демонстрирао и добру способност уопштавања, системског мишљења и
изналажења важних каузалних механизама. Премда је огромна грађа местимично оптере-
ћивала његово излагање, Вуковић је ту грађу успешно држао под контроплом, трудећи се
да свако поглавље заврши са одговарајућим закључцима, које ће у завршном делу рада
концентрисати у убедљиву потпору своје главне тезе – да је привредна политика у обе
Југсолавије пре ишла на уштрб инетереса Србије, него што ју је – као што се тврди у број-
ним некритичким или пропагандним чланцима и књигама – у било ком аспекту фаворизо-
вала.
У стандардној научној продукцији често блесне и понека књига коју колеге одмах
препознају као вансеријско дело. Ова Вуковићева супериорна синтеза историјске социо-
логије и економске историје свакако да спада у ту групу великих књига. И уколико срп-
ска друштвена наука буде заиста хтела да се развија по начелу кумулативности научног
сазнања, ова књига биће једна од кључних референтних тачака од које ће полазити свако
даље истраживање српског друштва у 20. веку.