[Шумадинац]

.
КО ЈЕ КОМЕ ОПОЗИЦИЈА У ЦРНОГОРСКОЈ ОПОЗИЦИЈИ?




Пише: oтац Јован Пламенац



Што су ближи локални избори у Црној Гори, црногорске опозиционе политичке странке постају све више међусобно опозиционе и самим тим све мање опозиционе политичким странкама на власти.

Политичке странке које су на власти, сабране око доминантне Демократске партије социјалиста, имају стабилно и дисциплиновано гласачко тијело.
За то гласача што је преостало, у иначе малој бари, боре се опозицине политичке странке. Оне не успијевају да преотму гласаче странкама које су на власти, па се боре за оних од четвртине до трећине од укупног броја гласача у Црној Гори који не излазе на изборе. Ловина је ту, сви бацају мреже, али улов је слаб. Зато се окрећу једни другима, али не да би, удружени, били успјешнији у лову, него да би гласаче који излазе на изборе, а не гласају за владајуће странке – преотели једни другима.
Та борба, углавном, није принципијелна, није сучељавање програмâ за које се поједине странке залажу. Она се своди на личне, у суштини приземне интересе оних који те странке предводе и интересе њихових сарадника.

У тој борби „свих са свима“, наравно, једино профитирају странке које су на власти. А опозициони гласачи, стварни и потенцијални, бивају „слуђени“. И умјесто да избори буду њихово опредјељење за неки од путева који воде оздрављењу морално, образовно, културно, духовно… тешко обољелог црногорског друштва, они их проћердају на фирмиране ђинђуве и жваке типа ко је Црногорац, а ко Србин, ко је за Црну Гору, а ко није…

Динстинкција „јеси ли Србин или Црногорац“ у Црној Гори је, након доласка комуниста на власт у Југославији, наметнута као дио идеолошког програма и добро се примила у народу. Комунистичко правило да нијеси оно што јеси, да нијеси оно што су ти били преци, него да си оно за што си се опредијелио на попису становништва („како си се писа“) у Црној Гори данас је нешто нормално. (Надградња овог поимања нације је мондијалистичка доктрина о људском полу: нијеси мушко или женско, како те већ Бог створио, него си оног пола за који се опредијелиш.)

Наравно, никоме не пада на памет да каже: „Он није Србин, него Херцеговац“, или: „Он није Црногорац, него Црмничанин“. Али када каже: „Он није Србин, него Црногорац“ – то је сасвим нормално.

Тако су у Црној Гори настали идеолошки Црногорци, Црногорци који нијесу Срби, али и идеолошки Срби, Срби који су рођени и живе у Црној Гори који нијесу Црногорци.
До ове идеолошке пометње националне припадности није било Црногорца да није Србин. Да није било тако, не би Срби Бокези (Бокељи), Срби Васојевићи, Срби Херцеговци (из Старе Херцеговине)… постали Црногорци још прије комунистичке власти.

Такође, бирачима се на овалу предизборних ђаконија обилно нуди и теза да онај ко није за садашњу власт, или за Европску унију, или за НАТО, или ко је био против одвајања Црне Горе од Србије… није за Црну Гору.
Бацање мамаца бирачима је омиљена – а, показало се, и берићетна – предизборна дисциплина режима који грчевито држи власт у Црној Гори већ десетљећима. У то правило изборне игре, листом, укључиле су се и опозиционе политичке странке.
Нико се не бави, а и ако се бави то ради овлаш, темељним проблемима народа који живи у Црној Гори. Нико не нуди квалитетну санацију оштећене куће, него нуде разне крпеже, више имагинарне него реалне. Безмало, сви предизборни економски програми су понуде без покрића.

Изборна раздјелница у Црној Гори данас је материјална корист коју ће стећи гласач или барем она којој се он нада на основу предизборних обећања. Тако су политички избори у Црној Гори постали мјера анималности гласача.

Зато је на црногорским гласачима огромна одговорност не само пред историјом, него надасве пред њиховим потомством, да одаберу, или оне који ће бити одговорни домаћини Црне Горе, или оне који ће Црном Гором владати у име крупног капитала Запада и либералне идеологије, мурту умјесто курте.



ИН4С