05-05-2018, 12:03 PM
На теми "Квиз" мало смо се такли г. "Фамозног" Светислава Басаре. Понукан тиме, док не завршим писанију о "омладинским радним акцијама" и тиме шију дефинитивно ставим под гиљотину југоносталгичара, ево првог поста са мог блога покренутог давне 2015-те. Елем...
12.9.2015.
![[Слика: filip-226x300.jpg]](http://www.navidiku.rs/magazin/wp-content/uploads/2009/12/filip-226x300.jpg)
![[Слика: raycharles.jpg]](http://3.bp.blogspot.com/_ckKy6tYZoqQ/SowZUpa6kUI/AAAAAAAAAA4/1FCQk-m1kes/s320/raycharles.jpg)
Јес` Ћирјковић оплевио по Басари. Растурио га ко` Бугарин ћурку. Није жалио `артије да раскринка другосрбијанског лајавог џукца. Ама, није се Басара дао надлајати. Тако смо постали сведоци првокласног аналитичарског дербија који плени бриткошћу и осебујном изражајношћу. Ту су уринокултура, гованца, црвен бан, вентилатор и неки Bernhard. Богато и пуно обрта. Права посластица за политички активно читалаштво.
Детонатор полемике је вечита тема - "мало нас је, ал` смо говна" и даље се наратив спонтано развија.
Дакако, ја гајим крајњи презир према Басари. Творац синтагме "гузате бабе" којом је за вечито опечатио "Жене у црном" и сличне профукњаче, невероватно лако се конвертовао у гузатог деду. И сад се сетио, из угодне другосрбијанске `ладовине да нас суочи са истином да је Србија "колонија имбецила". (Море, тата ти је имбецил).
На супротној страни је Зоран Ћирјаковић, аналитичарски пицопевац и градска фаца опште праксе. Јесте и биће.
Полемика ће бити оно што једино и може бити - лупање у празне шерпе ради одмора читатељства од гледања "Фарме" (за руралну популацију), "Парова" (за малограђански средњи сталеж) и "Великог Брата" (за напредну интелигенцију). Где је дакле заплет нашег осврта? Шта је наша дилема?
Доста раније сам констатовао да сваки наш политички вођа има свог Филипа Вишњића, односно личног политичког аналитичара. Тако је Вук Јеремић имао своја гудала на НСПМ, Тадић Крлета, Ђилас Дикића, Вучић Цвијановића, итд... Но, пошто су политички аналитичари налични америчким "Фокама" или британским Гуркама, кадри да опстану у најтежим условима и прилагоде се свакој ситуацији (за шта имамо доказ у чињеници да се ни један од њих, без обзира на наше страшне политичке ломове, није врућ `ладне воде напио), сада је Цвијановић за Вучића, Радун и Анђелковић су за Вучића, Пановић и Басара су за Вучића, док Вукадиновић и Антонић имају незахвалан задатак да окупе патриотску опозицију која ће бити за Вучића.
Око чега се дакле ова два наша аналитичарска пимпека уопште замлаћују, кад су исти? Наиме, и њих двојица и сви остали више неће Србију загледану у прошлост која слуша туљење Филипа Вишњића. Хоће да Србија буде модерна, анти-паланачка, светска као што већ "Београд је свет". Хоће да Срби слушају и поцупкују уз праву музику, продуховљену и цивилизовану, коју цео свет разуме. Хоће да се слуша Реј Чарлс, и то само док се не појави неки нови са још свежијим идејама, да нам спева културни образац.
ФИЛИП ВИШЊИЋ ПРОТИВ РЕЈА ЧАРЛСА
12.9.2015.
Детонатор полемике је вечита тема - "мало нас је, ал` смо говна" и даље се наратив спонтано развија.
Дакако, ја гајим крајњи презир према Басари. Творац синтагме "гузате бабе" којом је за вечито опечатио "Жене у црном" и сличне профукњаче, невероватно лако се конвертовао у гузатог деду. И сад се сетио, из угодне другосрбијанске `ладовине да нас суочи са истином да је Србија "колонија имбецила". (Море, тата ти је имбецил).
На супротној страни је Зоран Ћирјаковић, аналитичарски пицопевац и градска фаца опште праксе. Јесте и биће.
Полемика ће бити оно што једино и може бити - лупање у празне шерпе ради одмора читатељства од гледања "Фарме" (за руралну популацију), "Парова" (за малограђански средњи сталеж) и "Великог Брата" (за напредну интелигенцију). Где је дакле заплет нашег осврта? Шта је наша дилема?
Доста раније сам констатовао да сваки наш политички вођа има свог Филипа Вишњића, односно личног политичког аналитичара. Тако је Вук Јеремић имао своја гудала на НСПМ, Тадић Крлета, Ђилас Дикића, Вучић Цвијановића, итд... Но, пошто су политички аналитичари налични америчким "Фокама" или британским Гуркама, кадри да опстану у најтежим условима и прилагоде се свакој ситуацији (за шта имамо доказ у чињеници да се ни један од њих, без обзира на наше страшне политичке ломове, није врућ `ладне воде напио), сада је Цвијановић за Вучића, Радун и Анђелковић су за Вучића, Пановић и Басара су за Вучића, док Вукадиновић и Антонић имају незахвалан задатак да окупе патриотску опозицију која ће бити за Вучића.
Око чега се дакле ова два наша аналитичарска пимпека уопште замлаћују, кад су исти? Наиме, и њих двојица и сви остали више неће Србију загледану у прошлост која слуша туљење Филипа Вишњића. Хоће да Србија буде модерна, анти-паланачка, светска као што већ "Београд је свет". Хоће да Срби слушају и поцупкују уз праву музику, продуховљену и цивилизовану, коју цео свет разуме. Хоће да се слуша Реј Чарлс, и то само док се не појави неки нови са још свежијим идејама, да нам спева културни образац.