[Ђорђе Ивковић]

Одлична тема, отворио си потпуно неистражено поље.
Радне акције су свакако биле систем, који је у основи почивао на сили. Свакако је било на стотине жртава. У списку жртава комнуиста у КГ округу има три имена:

После рата, комунисти су масовно одводили малолетнике, обично средњошколце, на тзв. добровољне радне акције. Услед тешких услова живота и рада, многи од њих су преминули на тим акцијама, а међу њима и:
1.354-1.355: Син и ћерка очног лекара др Михајловића. Имао је ординацију у својој кући, у Главној улици у Крагујевцу, друга кућа изнад Нове цркве. Кућа је касније вероватно конфискована, а 2013. године постала је позната када је купио један криминални клан.
1.356. Син учитеља Чеде Радојичића, Солунца, родом из Чумића, који је живео у Улици Луја Пастера. Његов син, средњошколац, био је јединац.
(1.354-1-356: Према изјави Живољуба Ђорђевића из Крагујевца аутору, који каже да је било више оваквих случајева, углавном између 1945. и 1950. године).

Мислимд а је циљ комнуиста био да све држе под контролом, пре свега омладину, која је била против њих, дакле да би спречили побуне. Они су просто све војноспособне мушкарце држали или у затовирма и логорима, или у војсци, или на ''добровољним акцијама''. С годинама, циљ је све више био индоктринација - да не би, током летњих распуста, омладина ишла код баба и деда, у цркву и сл.
ОРА су биле неисплативе - грађевинско предузеће би то урадили брже, јефтиније и квалитетније.

Што се тиче пруга, мислим да си дао превисоке цифре. У Краљевини је 1919. било негде око 9.000, а 1941. негде око 10.500 километара пруга. Мислим да је у соц. Југославији изграђено мање од 1.000 км пруга. До пруге Београд-Бар, колико се сећам, свега око 500 км.

У праву си. Ето како се лако погреши. Био сам фокусиран на друге ствар па сам поставио први податак на који сам "налетео." Није било тешко проверити, али ето...пропуст...
" У предвечерје Другог светског рата Краљевина Југославија је имала железничку мрежу у дужини од 10.649 километара."

Занимљиво:
"Неуједначеност је била видна и у распореду пруга у појединим историјским областима. Почетком 20-их година ХХ века Северна Србија је имала 1.637,5 км пруга, а Јужна Србија 937,8 км, Босна и Херцеговина 1.673,7 км, Црна Гора 42 км, Хрватска и Славонија – 2.515,6 км, а Далмација 229,7 километара. Насупрот Банату (639,9 км), Бачкој (936,3 км) и Словенији и Међумурју (1103,3 км), 2 Барања је имала мање развијену мрежу пруга (71 км). У просеку на 100 км територије Војводине долазило је 10,1 км пруга, а у Црној Гори 0,4 км (двадесет пута мање)."
Дакле, Србија (није назначено да ли су и где урачунати Срем и КиМ) око 4150 км.
Данас је стање следеће: Укупна дужина железничке мреже у Србији је 3.808,7 km, од чега 3.533,2 km једноколосечних и 275,5 km двоколосечних пруга.
...
Што се броја жртава на радилиштима тиче, и сам аутор анализе даје велику резерву, наглашавајући да се наведени подаци односе само на неколико посматраних акција, па је и ту сигурно да су страдања умањена. Готово је немогуће утврдити и приближан број страдалих. Свакако је вишеструко више и да су праве бројке стравичне. Но, држим да је важно да се јавно каже нешто што је до сада колективно прећуткивано.