[Шумадинац]

.
ИЗБОРНЕ ЛИСТЕ КАО ГЛАДИЈАТОРСКЕ АРЕНЕ




Пише: отац Јован Пламенац



Политички избори у Црној Гори (вјероватно је тако и другдје) прилика су да изађемо из своје љуштуре којом код других стварамо представу о себи и покажемо се какви уистину јесмо.
Формирање изборних листа прилика је да видимо какви су они из понуде за гласање. И ових дана смо, тако, слушали о борбама за виша мјеста на изборним листама.

Та борба није надметање у поштењу, витештву, знању, организационим способностима… То је борба за позицију у друштву из које се, барем потенцијално, може извући нека корист за себе и своју породицу: одборничка платица, хонорар у неком одбору, дневнице за путовања, боља могућност запосљења дјетета, медијски наступи и могућност утицаја на неке друштвене процесе, па, ма колики они били, и позиција у друштву коју они доносе…, али и задовољење своје сујете, свог вељања, „ко је као ја“, у ствари своје гордости.

Што је јачи егоизам у тим људима, то је и борба за више мјесто на изборној листи жешћа. Она зна да буде безобзирна, чак и сурова, као када је у питању бити или не бити. Тако кандидати за виша мјеста на изборним листама, она мјеста која значе могућност уласка у скупштину, општинску или републичку, постају гладијатори у демократским процесима, а изборне листе гладијаторске арене.

Ова борба је видљивија у опозиционим странкама и њиховим коалицијама. Има је и у владајућим странкама, па и Демократској партији социјалиста, али они то боље крију од јавности. Дакле, борба за улогу „народног представника“ није борба за општи интерес; она је приземна. Кандидат за одборника (или посланика) има своје штитоноше и другу логистику која од свог ангажмана има такође користи, све до 10-20 евра дневнице за лијепљење плаката. Тако је у опозиционим странкама, тако је и у владајућим. Само што су код странака које држе власт, па са њоме и државне фирме и установе, квоте веће.

Политички избори су, такође, прилика да се каквим уистину јесмо покажемо и ми који гласамо, ми који смо, на неки начин, топовско месо онима са изборних листа. Да ли ми гласамо за оне за које сматрамо да ће, ако буду изабрани, донијети истински бољитак овој згужваној држави, или за оне од којих очекујемо личну материјалну корист? Да ли гласамо за оне који би барем покушали да овај унижени народ, ампутираног достојанства, извуку из блата западњачке либералне идеологије, или нам се то блато навукло на очи, па нам је у њему угодно као свињи у брлогу?

Да ли када на дан избора уђемо у ону кабиницу, сами са оловком у руци и испред себе списком понуђених политичких странака и коалиција, од којих је свака већ јавно понудила свој вриједносни систем наших политичких (а самим тим и животних) судбина, размишљамо о свом трбуху или својој души? Да ли је наша слобода новац којим можемо купити добру храну, платити љекара (легално или илегално), купити добра кола и скупо се обући, раскалашно се провести и видјети свијета или нам је ослобођење разваљивање окова који нашу душу држе заточену у анималним потребама нашег тијела и наше сујете?

Да ли нам је мјера слободе углед у друштву мјерен нашим материјалним иметком и друштвеним утицајем, или наша потенцијална боголикост? Овог опредјељења на политичким изборима није ослобођен ниједан друштвени слој, од потказивачâ и сплеткарошâ па све до свештеникâ. Не каже се узалуд да сваки народ има власт какву заслужује. Власт коју има, народ заслужује и када је вољно одабере, али и када допусти да му буде наметнута мимо његове воље. Навикли смо да политичарима, посебно уочи избора, са усана теку мед и млијеко. Када прођу избори, када буду изабрани (стварно или преварно), када се устоличе на власти, гледамо како се мед и млијеко сливају у њихове џепове. И пресрећни смо ако нас се дотакне нека капљица.

Али, и међу политичарима је честитих људи. На бирачима је да их препознају. Још ако бирачи гласају вођени честитим мотивима, ето нам – живота.



ИН4С