[Шумадинац]

.
ОД 1918. ДО 2006. - ОД "ОБИЛИЋА" ДО "БРАНКОВИЋА"



Пише: О. Јован Пламенац


Вељи рат је безмало читав земаљски шар учинио Косовим пољем. У њему се српски сељак показао неуништивим војником. У судару са Голијатом прошао је голготско страдање, да би давидовским богоукрепљењем васкрсао у сили и слави.

Под Србиновом кућом и имањем трву се тектонске плоче цивилизација, Истока и Запада. Србин је сламка међу вихорове. И вјековима су Србиново народно биће раскубали, као звјери, али оно је зацјељивало и опстајало.


Само зато што се у једном међувремену претакања моћи након великог ратног сукоба то поклопило са интересима тог тренутка великих, Србин сељак-војник, након библијског страдања и васкрснућа, добио је прилику да се, као народ, скући и предахне. Та природна тежња једног народа остварена је уједињењем 1918. Великима је тог тренутка било потребно нешто као балкански кинески или берлински зид, саздан од кремен-камена српског сељака-војника.

Али, српско државотворно јединство истински је заживјело једино у срцима Срба. У њихову кућу убрзо су уселили оне који су се против њих борили у Вељем рату, и још много пута раније. Срби су их посадили за своју трпезу, у коју су они ударили ногом кад год би им се указала прилика. Коначно, подајући се интересима у ово вријеме великих и јашући на њиховој моћи, у балканском грађанском рату деведесетих, ту трпезу су преврнули, као свиње корито.

Србин није опстајао кроз вјекове, гажен војскама и туђим културама, својом физичком снагом. Никад Србин није био бројан као они који су му у кућу упадали са мачем у руци. Србин је опстајао грчевито се држећи своје духовности, своје вјере, и свога језика и писма.

Србин овог времена спржен је напалмом идеологија. Од писма су му остале жице сагорјеле гуме, језик је умуљао у кашу туђица, а вјера му је идентитетско питање, без Бога. И тако, незаштићен, а већ одавно оболио од неслоге, нашао се на путу својим непријатељима. Србинови непријатељи не би му могли нанијети зла колико су му нанијели и наносе без сагласности њега самог.


„…Ја с мојом највишом жалоћу и плачем и видим да сте ви сами себе и својој дјеци највише крвници и непријатељи душевни и тјелесни и да сви ђаволи и сви ваши непријатељи од свијета не би могли толико зла, ни толико штете и срамоте вам учинити, колико ви сами себе чините…“, завапио је свети владика Петар Цетињски у „Посланици Црногорцима и Брђанима“ 1825. године.


ТАКО СМО ДОБИЛИ 2006.

Србинов пад 2006. је стравичан, бранковићевски. И умјесто да устане, Србин је наставио да се ваља у блату: Србијанска власт одмах је признала резултат лажираног референдума о независности Црне Горе, црногорска власт је узвратила признањем Косова за државу…, србијанска власт је пред истим непочинством…

Подрепној муви нигдје није лијепо и сигурно као под репом.



ИН4С