[Шумадинац]

.
КНЕЖЕ!




Пише: отац Јован Пламенац

У 17. вијеку у околини Никшића, не у Растоцима, али ту негдје, жарио и палио је кнез Раич. Свакако да су му леђа држали Турци, јер не би могао да се понаша тако осионо у свом народу без подршке оних који су имали глобалну моћ.


Кнез Раич је отимао од својих сународника. Било му је мало, као свима који отимају, па се навалио и на имовину Цркве, чак и на добро острошке поснице у којој је у то вријеме себе на дар Богу приносио будући надалеко чувени светитељ Василије Острошки Чудотворац.

Говорили су му попови, као ово сада ја Теби, Кнеже – не по мржњи, не дај Боже, него с пастирском бригом за палу душу, те бригом за народ који је од њега страдао и бригом за Цркву, па и њену имовину – немој, јадан не био, имаш шест синова, не знаш који ти је од којега љепши. Али, кнез Раич, узбичио, као у фотељу уваљен у ласке оних којима је понешто од његовог богатства капало, није марио. Чак је и синове увео у свој бизнис.

И, оде му један син, други, трећи… свих шест погибоше.
Тек тада дође себи кнез Раич и паде пред ноге острошком Василију, кајући се за своја недјела. Видјећи искреност његовог покајања, још за земаљског живота Чудотворац, наравно, опростио му је.

Након тога, кнез Раич се смирио. Наставио је да живи као и други људи, радећи на свом имању. Добио је и нову породицу. Али, оних шест синова није могао да врати…
Судбина кабадахије кнеза Раича већ три вијека кола Црном Гором, Брдима, Боком… свуда гдје људи на спомен имена Светог Василија Острошког устану и кажу: „Слава Му и милост“.

Вријеме безбожне и противбожне марксистичке идеологије, којој си и Ти служио, Кнеже, и којој, трансформисаној у еуфемизме: глобализам, мондијализам, либерализам…, служиш, ову причу-упозорење је забашурило. Али, то није аболирало оне који су, у свом невјерју живјећи без страха од Бога, у цркве угонили стоку, рушили их, отимали црквену имовину, чупали попове за браду и на било који други начин ратовали против Цркве Христове.

Пуна су гробља тих ратника и њихових најближих.
Једно од најупечатљивијих ововремених свједочанстава страдања оних који су ударили на Цркву је страдање Цетињанина Боба Богдановића, резервног црногорског полицајца и команданта паравојне „Црногорске војске“. Идеолошки национално укријепљен као вељи Црногорац, физички снажан, био је предводник Цетињанима у рату против Митрополије црногорско-приморске деведесетих. Посебно се истакао у боју кршима на Цетињски манастир.

Није се Бобо наситио живота. Након не пуно времена погибе му и син.
И нема данас мајчиног сина који ће једног Цетињанина наћерати да удари на ћивот Светог Петра Цетињског. Штовише, многи Цетињани, као и њихови преци, са страхом Божијим иду на поклоњење Светом Петру Цетињском.

Ја, Кнеже, оволико. На вријеме да Ти кажем.

И молим се Богу да Твоме сину подари дуг вијек. Није он крив.



ИН4С