[Ђорђе Ивковић]

ДЕСЕТ НАЈТЕЖИХ ПАРТИЗАНСКИХ ПОРАЗА

- Наставак 2 -

...Наспрам све те бездушне силе стојали су србијански сељаци у подераним гуњевима и опанцима, са недовољно пушака и десетак метака у џепу. Да, имали су четници и ручне бомбе сопствене производње и катапулте за њихово избацивање којима су десетковали непријатеља, имали су и трубаче чија је свирка уз песму и подврискивање војника, по признању самих партизана, за њих били неподношљива. Имали су четници још једно, скоро заборављено средство – коњицу. Свим тиме су бранили Србију. То је контекст.

Много је битака те 1944. године било. Ратна срећа је мењала страну, али у целини, комунисти нису могли сломити српски отпор. Од свих битака, вероватно је најтежа и најкрвавија била Битка на Буковику.

.. Комунисти ипак прилазе до самих ровова. Онда освајају ров на коти Дуги део и развија се борба прса у прса. Група од око 25 четника баца оружје и предаје се. У том тренутку официри уводе у борбу још једно тајно оружје: коњицу. Била је то једна од Летећих бригада, која у галопу јуриша на најистуреније комунистичке делове, газећи их и убијајући из пиштоља и пушака. Иза коњаника у пуном трку наступа пешадијски део Летеће бригаде. Истовремено, четници кишом бомби засипају ров у који су упали партизани. У овом рову било је највише мртвих. Сељаци су сутрадан тај ров само натрпали земљом.

После јуриша Летеће бригаде комунисти се на целој линији фронта дају у бег.

Ево како Миодраг Д. Пешић из Иванковачког корпуса описује ток поподневних борби, од кретања четника у јуриш: Мој друг Вуле се у скоку пребацује напред, између два рафала. Устаје мајор Љубиша Терзић, начелник штаба, и тек што се придигао да се пребаци до једне букве, пада покошен. Метак је ушао кроз гушу а изашао кроз кичму, и моментално умире. Прилази му потпуковник Гогић, узима његова лична документа и сат, клече поред њега и заклопи му очи, док трешти свуда око нас.

Пао је и Радиша, пушкомитраљезац и испустио своју “зорку” од које се није раздвајао ни када спава. Пронесе се глас да је недалеко од нас погинуо и мајор Ивановић. Поред мене, који сам такође лакше повређен, гину моји школски другови: Јовица Матовић и Драган Штајнер, син команданта Артиљеријско-подофицирске школе у Ћуприји. Рањен је и Пољак Станислав Раставицки из Лођа, Ђока Ерић из Ћуприје, а Милун из Сења, који је сат раније зграбио Радишину “зорку” коју је одувек желео, пада превијајући се од болова, придржавајући црева рукама. Погибе и Петар Бизетић из Ћуприје…

Пали су ту и многи други... Рањени су и два Словенца, Слободан и Урош Шуштерич, ђак-наредник...

Сутрадан је на положају испод Буковика, изнад села Скорица, командант потпуковник Тодор Гогић извршио смотру јединица које су учествовале у сукобу са комунистима и одао им признање, после минуте ћутања за погинуле. Слава им! Проломило се Буковиком.

Партизани су имали на стотине погинулих, многи су били управо насилно мобилисани. Највећа масовна гробница и данас се налазе на коти Језеро, поред места где је био штаб Великоморавске групе корпуса, са око 150 погинулих. У масовној гробници на Дугом делу има око 100 до 150 посмртних остатака, а код коте Козара око 100. Број мањих гробница, расутих широм Буковика, није познат. Међу погинулима на страни партизана било је и пет енглеских инструктора. На страни четника погинуло је, или стрељано по заробљавању, 146 људи.

Последња велика битка између четника и партизана у Србији вођена је на Западној Морави, у близини Крушевца, од 18. до 22. септембра 1944. Године, дакле непосредно после трагичног бомбардовања Лесковца.

У покушају да пређе реку и продре у Шумадију четнике напада 2. пролетерска дивизија. Имала је вероватно око 2.500 бораца, јер су на окупираној територији комунисти успели да спроведу са­мо делимичну мобилизацију.

Шумадију је бранила Расинско-топличка група корпуса пот­пу­­ковника Драгутина Кесеровића. На четничку мобилизацију расписану омладина се радо одазвала, тако да је бројно стање Кесеровићевих јединица, према изјави америчког поручника Елсфорда Крамера, датој пред Комитетом за праведно суђење Дражи Михаиловићу 1946. го­дине у Њујорку, тада износило “близу 8.000 људи“. Крамер се као члан америчке војне мисије при Вр­хо­вној ко­ма­­нди током септембра и октобра 1944. године налазио у К­е­се­ро­ви­ћевом штабу. У извештају шефу мисије, пуковнику Роберту Мек­дауелу, он 23. октобра 1944. године поред осталог пише да четници имају само половину оружја потребног за људство ко­­јим располажу. То оружје је свих постојећих врста и ка­ли­ба­ра. Ке­­серовићеве јединице располагале су са доста мање ау­то­ма­т­ског оружја од комуниста, док је разлика у снабдевености муницијом била још израженија.

Крушевачки историчар Адам Стошић, који је Битку на Западној Морави, скривану пола века, први описао, бележи између осталог:

Током 20. септембра водиле су се крваве борбе на левој обали Западне Мораве, али одлучујући окршаји одигравају се сутрадан, 21. септембра, када четници крећу у противофанзиву. Борбе вођене тог дана Стошић овако описује: Развија се беспоштедна борба на читавој линији од Падежа и Парцана до М. Kрушевице и Благотина. Најтежи окршај се одиграо на Парцанској коси (плато изнад Парцана и Kаменара – 3. српска) и у Топоници (код Велике Дренове – 4. црногорска), јер је овде била и највећа концентрација оба противника . Надмоћним снагама и свешћу да је ово последњи бедем продору партизана у централну Србију, четничке снаге су натерале на повлачење партизанске јединице на читавој линији. Неочекивано снажан удар изазвао је тоталну пометњу да су, у хаосу повлачења, “Црногорци“ стигли из Велике Дренове у Мрзеницу, а 3. српска из Беле Воде и Kоњуха до Велике Дренове и Медвеђе, где су прешли Мораву.

Наводећи сведочење сељака из Беле Воде да су се партизани приликом бекства давили у Западној Морави, Стошић закључује: “Партизанске јединице доживеле су највећи пораз у крушевачком крају у току рата“.

Ево како је Битку на Западној Морави описао наредник Славко Здравковић, у то доба командант 4. батаљона Жупске бригаде:

Само тако добри официри, као што су били Kесеровић и артиљеријски мајор Димитрије Антоновић, који је тада командовао Расинским корпусом, заслужни су што нас партизани нису отерали до Kрагујевца. Два дана смо одолевали. Онда је наступило такво стање да нисмо имали куд. Партизани су имали огромну ватрену моћ, а ми смо остали без муниције. Мајор Антоновић није командовао из позадине, био је са нама, на положају. У моменту када смо били на свега 30 метара једни од других, он викну: “Беже, мајку им лоповску, напред наши, јуриш!“ Мени рече из свег гласа, мада сам био свега пет корака далеко, да одем и поседнем једну косу. Партизани, наравно, нису бежали, али ту се преломила битка. Ми смо кренули и они су заиста почели да одступају. Партизани су били у таквој паници, да су се давили у Морави. Међутим, мајор Антоновић је наредио да останемо на том положају, пошто је била ноћ. Мислим да је то била грешка, мада је он поступио по правилу службе. Али, наставили смо да их гонимо, тако да смо поново овладали Жупом.

Kапетан Kрамер известио је пуковника Мекдауела: …Убрзо после тога почео је напад партизана, али су их четници потукли и одбацили према Kопаонику. За време тих борби немачке колоне су несметано пролазиле преко територије коју су држали партизани. Ниједан метак није био испаљен на њих. То сам лично посматрао помоћу двогледа с једног узвишења.

После победе у Бици на Западној Морави, Расинско-топличка група корпуса је наставила да потискује 2. дивизију у правцу Kопаоника и Јастрепца.

Kомунисти дуго нису писали о Бици на Западној Морави. У обимној књизи “Србија у рату и револуцији 1941-1945“, о овој бици нема ни речи. Испровоцирани књигом Адама Стошића “Под небом Kрушевца“, 1996, они следеће године објављују књигу “Ослобођење Kрушевца 1944. године“, у којој признају не само пораз на Западној Морави, већ и поразе који су уследили наредних дана. Њихов опис битака ипак није објективан, јер, као и у случају својих других пораза, тврде да су четници сарађивали са Немцима. Разлика у односу на класичну историју, писану од 1945. наовамо, је у томе што су комунисти раније писали да су четници помагали Немцима, а сада пишу да су Немци помагали четницима. Разлика је и у томе што комунисти овде уносе дозу “самокритике“, наводећи: “Због тога што је штаб 2. дивизије слабо процијенио ситуацију, те због испрекиданог фронта и неорганизованог дејства наших јединица, непријатељ је 27. септембра са око 10.000 војника овладао лијевом обалом Расине и Александровачком жупом и продужио преко Расине“.

СЛАВА СРПСКИМ ЈУНАЦИМА!

6. КОЗАРА

Понашање и рад партизана на подручју Козаре има све карактеристике битака које смо већ помињали. У званичним описима догађаја пишу уобичајене ствари, велика ослобођена територија, затим удружени напад Немаца, усташа и четника, херојство партизана и коначни пробој.

У овом случају, чак ће и понеки титографи направити ограду што се четника тиче: „Са свим овим (нацистичким) снагама сарађивало је и учествовало у борби на спољњем обручу и запречним линијама и око 2.000 четника самопрозваног војводе Уроша Дреновића. При томе треба бити прецизан па рећи да се од 50 дана борби на Козари четници помињу само у првих 5 дана и то у тренутку када су били нападани од стране делова Прве крајишке дивизије која се уместо одбране Козаре бавила продором на територију под контролом четника.“

Управо тако – уместо да предузимају мере против очигледног опкољавања од стране нациста, партизани су нападали српска села чије се сеоске страже јесу називале четницима, али, бар у време битке на Козари средином 1942. године, нису биле у саставу и под командом ЈВуО, како се лажно представља.

Не мање битна ствар је да се у исто време Тито са главнином снага кретао из источне у западну Босну, практично паралелно са простором у коме је опкољени народ са партизанима тешко страдао.

Трагична последица догађаја на Козари и страдање народа, преко 65.000 цивила, међу којима више од 5.000 деце. Многи су или најсуровије убијани на лицу места или слати у Јасеновац са сличном судбином. Много деце је пак покрштено. Грубим фигуративним речником речено, на Козари „једног српског увета није остало“. Требало је да прођу године после рата да стаса први младић за војску из овог краја.

На жалост, Козарчани и народ Поткозарја и данас слави Тита и партизане.

7. ТРИНАЕСТОЈУЛСКИ УСТАНАК – ПРВА БЕЛА ЗАСТАВА

Црногорски историчари ће рећи: „Тринаестојулски устанак, први масовни и највећи устанак у поробљеној Европи 1941. године, епопеја која се Црна Гора поноси, никада није угушен, а идеја коју је он изродио и данас траје...Под руководством Комунистичке партије Југославије тог тринаестојулског јутра 1941. године одјекнули су плотуни устаника са Вирпазара, Чева и Мишића. На изненађење партијских активиста, током тог и наредних дана, планиране герилске акције добиле су подршку цијеле Црне Горе, сви су се подигли на оружје.“

Даље ће рећи да је тај устанак био „инспирација за све поробљене народе у Европу“.

Ништа овде није тачно, а комуно-црногорска лагарија иде и на штету самих Црногораца. Изгледа неразумно, али трба разумети да су у „националном“ концепту зеленашка и црвенашка фракција компатибилне. КПЈ, Секула Дрљевић, италијански фашисти, или командант „свију црногорскијех усташа“, „ђенерал“ Крсто Зрнов Поповић, нису никад различито размишљали. Отуда, прећутаће и што је похвално за Црну Гору, или нагрдити, ако је српско.

Овако је било:

На вијест да усташе хапсе Србе око Челебића, Јован Драгутиновић из Бобова, краљев питомац, доктор правних наука и службеник Министарства иностраних послова Краљевине Југославије који пратио је Владу до Сарајева и Фоче је са 65 Бобоваца и око 150 Срба са Челебића 20. јуна 1941. напао на утврђену усташку касарну на Челебићима. У борби је погинуо Никола Сандић. Пред зору група се морала повући. Ово је била прва борба у пљеваљском крају и једна од првих у Југославији уопште против хрватских нациста која је ради „братства и јединства“ послије Другог свјетског рата неоправдано прикривана. Био је ово патриотски отпор српског народа прије општег устанка и подјеле на комунисте и националисте. Драгутиновић и његов сестрић су проказани, ухапшени и спроведени у Пљевља, где је Драгутиновић стрељан.

Тринаестојулски устанак је био општенародни устанак. Њиме су командовали краљеви официри, док су се комунисти инфилтрирали већином као политички комесари. Јесте устанак с почетка имао великог успеха, али су професионални официри знали да то није одрживо и да се ваља оријентисати на герилу. Комунисти су пак очекивали да Совјети стигну сваког часа па да преузму власт. Када се показало да се то неће десити баш тако брзо како су рачунали, а да у народу немају превласт, такав устанак за њих није имао смисла. У Србији је одмазда била 100:1, у Црној Гори, под италијанском окупацијом, 5:1 односно 10:1 за официра, али то није имало никакву улогу. Зато су из ЦК КПЈ наредили капитулацију. Тако су Црногорци изашли погнутих глава пред Италијане, а напред су ишли комунисти са високо дигнутим белим заставама.

Самосвојни окорели комуниста Владо Дапчевић, када је прочитао наредбу о капитулацију, рече „Не ја!“ и са тридесет другова се повукао у брда. После су хтели да га стрељају „због партијске недисциплине“, али се некако завршило само избацивањем из партије, јер није био довољно добра кукавица.

8. ПРИЈЕПОЉСКА ТРАГЕДИЈА – „KUGELBLITZ“

Операција „Кугелблиц“ (нем. Kugelblitz – „округла муња“) представља најамбициознију и по употребљеним снагама најкрупнију из низа упоредо предузетих операција које је спровела немачка Друга оклопна армија против јединица НОВЈ. Овај низ просторно и временски повезаних операција познат је у југословенској историографији као Шеста непријатељска офанзива.

Дана 4. децембра 1943. пре зоре групе маскираних немачких командоса из 2. пука "Бранденбург" су уз помоћ водича из муслиманске милиције, успели да непримећено уђу у Пријепоље. Хладним оружјем ликвидирали су стражу и заузели мост на Лиму. На тај начин, Немци су били у стању да напад, уместо ломљењем спољашње одбране, напад започну маршевским упадом оклопно-моторизованих делова 1. брдске дивизије у Пријепоље. Још пре него што је одбрана активирана, Немци су успели да са масом снага пређу Лим. Јединица која је требала да буде ослонац одбране, Прва шумадијска бригада, затечена је потпуно неразвијена за борбу, у свом преноћишту, у болници са леве стране Лима. Тако је почео масакр.

Касније, пробојем Пете дивизије из окружења окончана је операција „Кугелблиц“.

Непосредно након ње уследила је операција "Шнештурм" , односно "снежна олуја", у великој мери са истим учесницима. Према немачким изворима партизански губици се процењују на 9.000 људи. Немачки губици износе 106 мртвих, 535 рањених и 7 несталих.

За тежак пораз несретне Друге пролетерске дивизије у Пријепољу један део заслуга треба приписати изванредној организацији, прилагодљивости и дисциплини Немаца, док други део узрока чине слабости и пропусти у организацији, обавештајној и извиђачкој активности и командовању у јединицама НОВЈ. Небудност јединица, лоше обезбеђење важних објекта, слаба организација одбране по дубини очигледни су пропусти штабова од нивоа батаљона па навише.

Одлуком Врховног штаба 2. јануара 1944. године због пораза у Пријепољској бици смењен је цео штаб Друге пролетерске дивизије на челу са командантом Љубодрагом Ђурићем и постављен нови на челу са командантом Љубом Вучковићем. Љубодраг Ђурић сматрао је да је кривица неправедно приписана њему и да су главни кривци штаб Другог корпуса и командант Пеко Дапчевић.

Према сумњама које су се тихо преносиле одмах након рата, а све гласније последњих 1-2 деценије, постојала је очигледна намера да се жртвују припадници Друге Шумадијске и Друге Далматинске бригаде. Како год, ове операције су још једном потврдиле необично слабе војничке карактеристике комунистичког покрета. Писмо Ј. Б. Тита штабу Другог ударног корпуса од 6. децембра исте године пример је досезања дна у вођењу операција. Два дана после масакра у Пријепољу партизански командант не само што није знао (?!) шта се догодило, већ пише да у Санџаку, Црној гори, БиХ, заправо има најмање Немаца. Комунисти нису имали ни најосновнију представу о војишту, па чак нису уочили концентрацију 20.000 војника Прве брдске дивизије.

9. БИТКА НА ГАТУ

Један од важнијих разлога за пораз партизана у Црној Гори и Херцеговини на почетку рата су злочини које су партизани учинили у периоду који је томе претходио. То су комунисти романтично звали „лева скретања“.

Средином 1942. године постале су видљиве последице комунистичког терора широм Херцеговине што је проузроковало пучеве у комунистичким јединицама и преласку партизана у четничке редове.

Гатачки четници су још 9. јуна 1942. године отели Гат са утврђењем из доба Аустроугарске од локалних комуниста а њих разјурили. То се није допало Титу уопште па је наредио Кочи Поповићу да се Гат преотме. У нападу на Гат учествовале су 1. и 2. пролетерска бригада у повлачењу из Црне Горе одакле су их разјурили Станишићеви четници. У том моменту у утврђењу на Гату се налазио само један вод Невесињаца чије положаје комунисти нападају. Остали водови су били на вечери и одмору у Галешини. Гатачки чобани дотрчали у логор Првог батаљона гатачке бригаде са обавештењем да се комунисти налазе свуда. Чим су одјекнули први пуцњи, дојурили су четници који су били у Галешини и развила се жестока битка која је трајала до следећег преподнева. Тада су их жестоко напали са бокова четници 2. батаљона гатачке бригаде.

Припадници четничке јединице из села Кифина Села, место је у крају Невесињскоме, на путу како се из Гацког улази у Поље Невесињско, који су се затекли на том брду као предборбена јединица, сведоче како се успели одупрети чувеној Другој пролетерској бригади: Само дисциплином! Имали смо и рањених, митраљесца и његовог помоћника. Када су почели да јаучу, поручник Ристић (касније командант Невесињске бригаде и корпуса) родом из Србије, запушио им је уста крпом, да се не би дигла паника. Први напад одбили смо бомбама. Бомбе су падале и с једну и с другу страну, један од четника који уопште није служио војску, звао се Илија Говедарица, звани Пламенац по црногорском сердару Илији Пламенцу, на активирање бомбе сви су бројали до три, он је држао у руци и бројао до шест, тада би је бацао, бомба би експлодирала 1,5 до два метра у ваздуху, изнад земље, тако да је косила на сваку страну, од његових бомби заклона није било.

Борба прса у прса трајала је пуних 7 часова, од 4-11 ,за једне и друге је било бити и не бити. Многи преживели партизани веле да им је ово била најтежа битка. У 11 сати неко је угледао како Ћетко Петковић развија батаљон у стрелце и примиче се с бока партизанима, угледали су како се примичу јуришлије Милорада Поповића са друге стране, на ватру која је уследила после команде Ћетка Петковића, поручник Ристић је командовао јуриш и борци су поискакали из утврде. Настала је бежанија пролетера. Четници су наставили да гоне пролетере кроз Црну Гору читави дан. Један четник само куда је наишао у стрељачком поретку јединице је избројао 70 мртвих пролетера. Међу погинулима је била и Анђа Ранковић, жена Александра Ранковића, а рањен је Бошко Буха.

На Гату има споменик погинулима и Ранковићевој првој жени. Пише на споменику да је пала у јуришу и да су заузели Гат. Ето како су заузимали и побеђивали, али после Гата нису више имали толико прилика за „лева скретања“.


10. БИТКА ЗА КУПРЕС

Битка за Купрес одиграла се од 28. Јулa до 20. августа 1942. године. Оперативна група бригада Врховног штаба НОВЈ настојала је да изолује усташки гарнизон у Купресу и у више наврата покушала да га концентричним ударом ликвидира. Сви напади су остали безуспешни и поред осетних губитака, па је Врховни штаб 20. августа одустао од опсаде Купреса и усмерио своје снаге према Мркоњић Граду и Јајцу. Тако кажу. Усташе кажу да су предузели гоњење комуниста.

Међу партизанским борцима и у народу остало је трајно горко сећање на изгубљену битку и тешке губитке. Осим недовољне бројности и недовољне опремљености, узрок пораза лежао је и у неадекватном командовању, планирању, погрешној употреби и недовољној међусобној сарадњи јединица.

Делегат Врховног штаба Сретен Жујовић оценио је да су разлози за неуспех напада недовољна умешност и недовољно залагање јединица, и ту своју оцену пренео је Врховном штабу. Штабу Четврте пролетерске бригаде, упутио је писмо у којем га је имплицитно прекорио примером Друге пролетерске.

Одступајући кроз усташка села партизани су, у циљу одмазде, запалили 46 кућа и штала и отерали 461 говедо и 1762 овце.

Остало је титографија.

---

Све је мање-више познато али одлично што се све ово нашло на једном месту.

Додао бих пар чињенице у вези са одбраном Ужица.

- ниједна нагазна мина, изашла из партизанске радионице, није се активирала након проласка немачких моторизованих возила преко ње. Мислим да је о овоме и Ђилас писао.

- ако се објактивно сагледа ситуација долази се до закључка да су партизани, 29. новембра, утрошили више муниције иза касарне у Крчагову него на Кадињачи.

Власт, црква, школе и грађани сваке године обележавају годишњицу битке а жртвама Ужичке републике ниједна послератна власт није одржала помен.

- прича окосребра из НБ није комплетно обрађена. О томе сведочење су оставили партизани, четници али и породице које су због њега страдале. Њихову причу, до скоро, није имао ко да чује.

Очекујемо наставак.

Перуне, хвала на допунама.
Наравно, нису моје амбиције да откривам историју, већ да прикупим, колико је могуће, оно што је раштркано на многим странама (и да мало нервирам комуњаре). Да се приметити да сам "мозаички" преписивао М. Самарџића, и многе друге. Приступ је само мало друкчији. У следећим наставцима теме ће бити "10 највећих комунистичких злочинаца" и сл.
Познато ми је да мине нису експлодирале. Па минирају мост, ни ту мине се не активирају, па ИЛР хтеде да минира пут, али не стиже... ИТД... Једноставно, много шта сам морао изоставити због габарита текста, који је био толики да је сервер одбио да га прихвати у целини, иако сам прву верзију скратио за 30%.