01-07-2018, 10:37 PM
Патријарх Гаврило: Идите и срећан вам пут!
1. јула 2018.
Истога дана када су краљ Петар и његова пратња побегли из Острога пут Никшића, у Горњи острошки манастир је дошла Његова светост патријарх српски Гаврило Дожић.
У сутон следећег дана пред манастир рупише три млада официра у пилотским униформама. Смерно ступише пред патријарха, војнички салутираше и онда му један одсечно саопшти:
– Ваша светости, његово величанство краљ је одлучио да се пред налетом освајачких хорди склони и са владом привремено оде из отаџбине, па Вас позива и моли да кренете за њим, авион Вас чека у Никшићу…
Патријарх за тренутак застаде зачуђен, а онда одлучно одговори:
– Идите ви, ђецо, и срећан вам пут! И поздравите милостивога краља нашега и зафалите му на бризи и пажњи. И кажите му да ја не могу оставити свој народ на милост и немилост немилосрдницима, да је пастиру мјесто уз стадо и кад навале чопори гладних вукова…
Kад су Немци тог 25. априла 1941. године банули у зору у Острог и из кревета на кишу истерали патријарха Гаврила, један официр-гестаповац му се унео у лице и заједљиво упитао:
– То ли је тај влашки поп који је објавио рат великом Рајху!?
Немци су очигледно знали и добро запамтили патријархов говор преко Радио Београда, 27. марта 1941. године, уперен против потписивања и приступања Југославије Тројном пакту, речи које су дигле на ноге не само Београд, које су присилиле Хитлера да се окрене Балкану и за тридесет и седам дана одгоди напад на Русију (што је, како ће се испоставити, било можда пресудно и за коначни исход Другог светског рата).
Енергично се успротивио и Kраљевском намесништву, односно намеснику кнезу Павлу Kарађорђевићу кад је наумио да са Немачком и њеним савезницима потпише пакт. Своје неслагање са таквом политиком изразио је и у посебном меморандуму који је 19. марта 1941. године потписао у име Српске православне цркве.
Надајући се да ће ипак одобровољити и приволети горопадног и утицајног, а код народа веома популарног и омиљеног црквеног поглавара, кнез Павле га је четири дана касније позвао у Бели двор на ручак. У леденој и нимало пријатељској атмосвери, кнез је у неко доба увребао прилику да патријарху предочи политичке прилике и упозна га са предлогом Југословенске краљевске владе да се безусловно прихвати и потпише пакт са силама Осовине:
– Таква ваша одлука, без консултовања народа, може да доведе земљу у једно велико искушење, које бог зна како може да се сврши – одговорио му је без увијања патријарх и детаљно образложио такву процјену. –
На основу свега онога што сам вам изложио и на основу одговора Вашега Височанства, мени ништа друго не преостаје него да наставим пут са народом до краја, и да са њиме подијелим чашу горчине која нам је припремљена. Ако буде требало ићи и даље од овога, ја ћу се радо повући у манастирску ћелију да тамо докрајчим свој чемерни живот, свјестан да сам све поштено и досљедно учинио према Цркви и народу, како то мој положај захтева. То ће бити мој последњи протест противу једне овакве политике, која нас води на странпутицу и која је потпуно у противности са нашом традицијом, нашом части и свим другим што нас краси као људе – рекао је патријарх Дожић.
Бежећи из Београда почетком априла 1941, краљ Петар Други Kарађорђевић понео је са собом државни новац, уметничка дела, али и три највеће хришћанске реликвије – руку Светог Јована Kрститеља, икону Богородице Филермосе и делове Часног крста. Највећи део тог богатства, који краљ није могао да понесе са собом, остао је у манастиру Острог и околини Никшића, а за њега су се од тада борили многи. Од Италијана, Немаца, четника и партизана у Другом светском рату, преко комунистичке власти, па до данашњих Малтешких витезова и многих страних сила. „Ало!” у наставцима објављује делове једне од најузбудљивијих прича у нашој историји.
Александре, не руши капелу
Гаврило није штрецао чак ни од војничком славом овенчаног и по тврдорукашкој власти озлоглашеног краља Александра Kарађорђевића. Он му се као митрополит црногорско-приморски енергично супротставио када је наумио да Његошу на Ловћену подиже маузолеј по пројекту Ивана Мештровића, споменик који ће педесетак година касније ипак бити поперен на врху ове свете и опеване планине. Запријетио је да ће, уколико буде прекршена потоња Његошева воља, правду тражити до највишега суда на кугли земаљској или заувијек скинути мантију, а народу казати зашто то чини.
ало
1. јула 2018.
Истога дана када су краљ Петар и његова пратња побегли из Острога пут Никшића, у Горњи острошки манастир је дошла Његова светост патријарх српски Гаврило Дожић.
У сутон следећег дана пред манастир рупише три млада официра у пилотским униформама. Смерно ступише пред патријарха, војнички салутираше и онда му један одсечно саопшти:
– Ваша светости, његово величанство краљ је одлучио да се пред налетом освајачких хорди склони и са владом привремено оде из отаџбине, па Вас позива и моли да кренете за њим, авион Вас чека у Никшићу…
Патријарх за тренутак застаде зачуђен, а онда одлучно одговори:
– Идите ви, ђецо, и срећан вам пут! И поздравите милостивога краља нашега и зафалите му на бризи и пажњи. И кажите му да ја не могу оставити свој народ на милост и немилост немилосрдницима, да је пастиру мјесто уз стадо и кад навале чопори гладних вукова…
Kад су Немци тог 25. априла 1941. године банули у зору у Острог и из кревета на кишу истерали патријарха Гаврила, један официр-гестаповац му се унео у лице и заједљиво упитао:
– То ли је тај влашки поп који је објавио рат великом Рајху!?
Немци су очигледно знали и добро запамтили патријархов говор преко Радио Београда, 27. марта 1941. године, уперен против потписивања и приступања Југославије Тројном пакту, речи које су дигле на ноге не само Београд, које су присилиле Хитлера да се окрене Балкану и за тридесет и седам дана одгоди напад на Русију (што је, како ће се испоставити, било можда пресудно и за коначни исход Другог светског рата).
Енергично се успротивио и Kраљевском намесништву, односно намеснику кнезу Павлу Kарађорђевићу кад је наумио да са Немачком и њеним савезницима потпише пакт. Своје неслагање са таквом политиком изразио је и у посебном меморандуму који је 19. марта 1941. године потписао у име Српске православне цркве.
Надајући се да ће ипак одобровољити и приволети горопадног и утицајног, а код народа веома популарног и омиљеног црквеног поглавара, кнез Павле га је четири дана касније позвао у Бели двор на ручак. У леденој и нимало пријатељској атмосвери, кнез је у неко доба увребао прилику да патријарху предочи политичке прилике и упозна га са предлогом Југословенске краљевске владе да се безусловно прихвати и потпише пакт са силама Осовине:
– Таква ваша одлука, без консултовања народа, може да доведе земљу у једно велико искушење, које бог зна како може да се сврши – одговорио му је без увијања патријарх и детаљно образложио такву процјену. –
На основу свега онога што сам вам изложио и на основу одговора Вашега Височанства, мени ништа друго не преостаје него да наставим пут са народом до краја, и да са њиме подијелим чашу горчине која нам је припремљена. Ако буде требало ићи и даље од овога, ја ћу се радо повући у манастирску ћелију да тамо докрајчим свој чемерни живот, свјестан да сам све поштено и досљедно учинио према Цркви и народу, како то мој положај захтева. То ће бити мој последњи протест противу једне овакве политике, која нас води на странпутицу и која је потпуно у противности са нашом традицијом, нашом части и свим другим што нас краси као људе – рекао је патријарх Дожић.
Бежећи из Београда почетком априла 1941, краљ Петар Други Kарађорђевић понео је са собом државни новац, уметничка дела, али и три највеће хришћанске реликвије – руку Светог Јована Kрститеља, икону Богородице Филермосе и делове Часног крста. Највећи део тог богатства, који краљ није могао да понесе са собом, остао је у манастиру Острог и околини Никшића, а за њега су се од тада борили многи. Од Италијана, Немаца, четника и партизана у Другом светском рату, преко комунистичке власти, па до данашњих Малтешких витезова и многих страних сила. „Ало!” у наставцима објављује делове једне од најузбудљивијих прича у нашој историји.
Александре, не руши капелу
Гаврило није штрецао чак ни од војничком славом овенчаног и по тврдорукашкој власти озлоглашеног краља Александра Kарађорђевића. Он му се као митрополит црногорско-приморски енергично супротставио када је наумио да Његошу на Ловћену подиже маузолеј по пројекту Ивана Мештровића, споменик који ће педесетак година касније ипак бити поперен на врху ове свете и опеване планине. Запријетио је да ће, уколико буде прекршена потоња Његошева воља, правду тражити до највишега суда на кугли земаљској или заувијек скинути мантију, а народу казати зашто то чини.
ало