[ЛукаЛоко]

Долазим са закашњењем.
Што се тиче српске селекције, по страни суђења немачке судије, мене је разочарао менталитет тима.
Са Костариком, то јест са мање-више лаким супарником, чим су дали гол, фудбалери српске селекције су престали да играју и деловали су само за то да не приме гол. Тако у групи кратког трајања где разлика између датих и примљених голова може одлучивати пласман у другу фазу и било је од капиталног значаја давати највише голова у мечу против најлакшег ривала.
Сасвим иста прича за меч са Швајцарском, који је био свакако ривал на висини задатка: чим су дали гол, престали да играју, а у првом делу меча изабраници Крстајића играли су и добро.
Затим су Швајцарци, или они који се званично тако представљају, примили иницијативу, осоколили су се и дали гол.
За Србију није било лако тада мењати темпо и поново захватити иницијативу, Швајцарци су били одушевљени.
Мислим да је за то некако крив Крстајић али не само он.
Кажу неки да игра једне фудбалске селекције одражава менталитет те нације и њених социјалних и економских услова, ја мислим да је често то истина.
Мени се чини да српски фудбалери после година рата немају више, не само личну технику и способности, него поготово тај шмек и смелост које су некада имали.
Најчешће играју бојажљиво и дефанзивно.
Бомбардовање и санкције као да су оставиле дубок подсвесни трак у млађим генерацијама и можда чак на начин како се игра фудбал. Као да једини начини су одбрана и калкулисања.
Додатно, као да се боје да испадну националисти.
Напротив, Хрвати и Албанци, сваки пут када играју против Србије и не само тада, давају све од себе.
Они су, захваљујући западној подршци, изашли су као победници од ратова деведесетих година и то им је дало чини ми се велику свест и самопоуздање.