[Митић]

Недавно, при повратку са састанка са немачком председницом владе, Ангелом Меркел, на питање новинара шта јој је одговорио на притиске да призна квази-државу „Косово“, цитира српског књижевника Борислава Пекића: „Шта сам јој одговорио? Оно што је велики српски писац Борислав Пекић рекао – да не жалим за земљом својих предака него мислим о земљи својих потомака“. Као још увек живом сведоку, јављају ми слике из сопствене меморије како млађани „Аца Лажов“ цепа Пекићеве постере на улицама Раковице и прелепљује их постерима свог политичког ментора Војислава Шешеља. А као истраживач романа Борислава Пекића, на којим сам магистрирао и написао књигу „Структура романа Борислава Пекића“, одговорно тврдим да те речи Пекић ставља у уста свом негативном јунаку у седмотомном роману „Златно руно“, Симеону Лупусу (Курјаку), цинцарском трговцу из Москопоља, који бежи испред турске казнене експедиције која је спалила Москопоље зато што су богати Цинцари помагали устанак Грка на Пелопонезу. Симеон поткива мазге наопако да затури траг, на њих натовари дукате у ћуповима које је залио медом, и бежи преко Копаоника у Србију, прво у Крагујевац па после у Београд, где се одмах прикључује Калемегданском шпијунском дивану, а потом и Земунском – да и за Турке и за Аустријанце шпијунира против српских устаника, како би добио дозволу да прати и једну и другу војску и продаје јој своје медикаменте – само да му бизнис цвета. Пекић се жестоком и константном иронијом дистанцира од свог лика шпијуна, а Вучић се са њим идентификује у хохштаплерској злоупотреби писца кога није читао.

https://stanjestvari.com/2018/07/11/kad-...va-pekica/