[Ђорђе Ивковић]

ОД БЕЛОГ РУСА ДО ЦРНОГ ХРВАТА

Aleksandar Sasha Zalepugin

ЗНАМ! СИГУРАН САМ ДА ЗНАМ КАКО!
АЛИ НЕ ЗНАМ ЗАШТО!
Александар Саша Залепугин

Не, ја заиста не разумем ни како ни зашто, али се дешава. Одвећ често се дешава да би било случајно. Мора да је утицајем каквог злог зрачења? Од људске доброте сигурно није.

Старије генерације се сећају једног од најпопуларнијих ТВ-водитеља са ех-Ју простора, Александра Залепугина. Углавном је водио емисије забавног карактера на на загребачкој Телевизији. Одавно је у пензији, и како бива, почео се бавити спиритуалним темама око штетних последица зрачења на људски организам, о којима пише на свом блогу "ПОЗИТРОН_ПЛУС". Хоће то под старе дане. Но нису зрачења тема. На поменутом блогу Саша Залепугин је презентовао и своју биографију:

Александар Саша ЗАЛЕПУГИН
(извадак из Енциклопедије хрватског новинарства)

Александар-Саша Залепугин - новинар, уредник и водитељ на ТВ Хрват, рођен у Сарајеву, у Босни и Херцеговини у 1931. Завршио је гимназију у Пазину 1950, а затим уписао славистику на Филозофском факултету Свеучилишта у Загребу.

Рад на РТВ Загреб (Радио-телевизије Загреб) започео је у 1966. Најприје као уредник емисије¨ Културна панорама ¨ а 1968, као уредник Културног програм ТВ Загреба. Био је уредник и Забавног програм ТВ ЗАГРЕБ од 1971 до 1973, када је започело уређивати и водити серију мозаичних емисија под називом "Недјељом поподне" (спорт, мода, филм, глазба, казалиште, културна баштина,занимљивости из Хрватске и иноземства), у трајању од 4 сата. Ова емисија 1983 г. добила је назив "Састанак без дневног реда". Она је означила продор модерног еуропског новинарства на загребачки канал бивше ЈРТ (Југославенске Радио телевизије), која је повремено досезале и до 70 постотака гледаности и представљала је праву револуцију у забавним програмима у цијелој Југославији средином седамдесетих и почетком осамдесетих година.

У 1978 генерални директор РТВ Загреб разрјешава га функције уредника га због про-западна оријентације као и то да је постао“институција унутар институције“ Провео је 3 године на чекању, а након тога почиње уређивати и водити нову серију мозаика ¨Састанак без дневног реда¨ до 1991. Истовремено од 1988 до 1991 био је уредник ноћног¨ програма „Програм плус ¨.

Био је на чекању на Хрватској телевизији до 1996, од када је у мировини.

Радио је за многе медије у Словенији, Хрватској и БиХ.

Четири године за редом је проглашен за најпопуларнију ТВ личности у бившој Југославији. У анкете тједника "НИН" у 1978 био је уврштен међу 10 најпопуларнијих људи у земљи. У 1997. у анкети које је објавио Национал а у којој су судјеловали телевизијски професионалци за све генерације и ХРТВ ТВ Загреб (Хрватска Радио Телевизија) прогласили су га за једног од 10 најважнијих људи у повијести телевизије у Хрватској. Београдска "РТВ ревија" додјелила му је два пута „Оскара популарности¨ . А добио је и орден рада од предсједника СФРЈ Јосипа Броза Тита.


Како се види, заиста импресивна новинарска каријера и изузетна популарност. Па ипак, провео је осам година "на чекању" у својој матичној "ТВ-кући". Након "демократских промена" у Хрватској нису му дали уопште да ради све док није испунио законске услове да га спреме у мировину. Ваљда зато што је био "про-западно орјентиран"?! Овакав однос се жаргонски зове шикана. Но упркос тој шикани, Залепугин је остао, како се види, постојан у свом хрватству.

Рећи ћемо, па шта, човек је Хрват, шта друго да каже за себе? Није то питање баш тако једноставно. Постоји још једна, нешто старија, биографска белешка Саше Залепугина писана својеручно, коју у целости преносимо.

"Мој отац Иван (Вања) био је руски емигрант. Без ичега је напустио Русију, па и без дипломе инжењера коју је стекао на Електротехничком факултету у Москви, због чега је касније морао поново да студира. На Сорбони је стекао још једну диплому - инжењера електротехнике. Моја мајка Катарина била је Српкиња из Мостара. Родио сам се у Сарајеву и ту провео дјетињство. Био сам син јединац, али сам имао бројну родбину са мајчине стране, која је живјела у Сарајеву, Мостару и Београду. Дјетињство до окупације и почетка рата 1941. године остало ми је у лијепој успомени. Но, онда су дошле оне четири врло ружне ратне године. Почео је прогон Срба и Жидова, одводили су их у логоре, биле су рације, ловили су антифашисте, на улицама пуцали и убијали људе. Завладао је страх који ја, као дијете, нисам осјећао толико колико моји родитељи. Но, неки су ми се догађаји дубоко урезали у сјећање. Добро памтим једно јутро, пред крај рата, када сам, након што сам се пробудио, с ужасом угледао испред наше куће (у алеји на Маријин двору) 56 објешених људи. Не могу заборавити ни бомбардовање Сарајева, бјежања у склоништа и живот у њима".
Саша Залепугин

Елем, да не дужимо, отац бели Рус, мајка Српкиња, као дете био сведок усташког погрома над Србима, лично био прогањан од Хрвата без обзира на лични допринос ТРЗ, и све то је у збиру произвело да се добровољно претвори у Хрвата?!

Стокхолмски синдром или нешто слично. Колико год лудо било, очито врло ефикасно и масовно делује. Не знамо ни како ни зашто.