03-09-2018, 02:22 PM
Како либераши виде тзв губитак Косова
3. септембра 2018.
Углови гледања других балканских народа, који на „ослобођеним“ (окупираним) територијама вековима живе, показују да су ратне активности Србије њима донеле колонијални положај, терор, сиромаштво, неслободу и многа друга зла којих није било за време Турака.
Они нису пристајали да их српске власти уграде у унитарни државни систем Србије без имена, или као као националне мањине, без икаквих политичких и економских права. За своје тешко сиромаштво и цивилизацијску заосталост они оптужују политичаре Србије. Супротно овом виђењу скоро сви српски делатници који формирају информације у јавном простору Србије, кроз цео XX век, у потпуности су игнорисали виђења дугин националних заједница којима се тумаче њихова „историјска права“ али и „људска права“ којима се данас одређује припадност спорних територија, посебно ако их они вековима насељавају, а и данас су на њима најбројнија популација. Они су за српске власти само терористи, разбијачи унитарне државе велике Србије и њих треба брутално казнити, протерати, или чак уништити.
Ако би постојала могућност да српски народ сазна шта други учесници мисле о косовском сукобу, да сазнају на основу којих чињеница они правдају, доказују и бране своје „истине“ и своја „права“ везана за развој косовског конфликта од почетка XX века, а посебно након доношења Устава Србије 1990. године и развоја војних активности Србије и интервенција међународне заједнице, свакако би им „учење оног што свако већ зна“ о косовском сукобу донело нова сазнања која су различита од садашњих. Овакве информације омогућиле би српском народу да сазна како су деведесетих година њене власти и њене војне старешине осуђене од међународне заједнице због злочиначког деловања против човечности над албанским народом; да сазна ко је од српских политичара и војних старешина крив за учињена злодела и настали пораз Србије. Злочини су били веома тешки, погодили су албанско цивилно становништво и неопходно их је детаљније упознати. За учињене злочине против човечности Србија је вишеструко кажњена и то:
Прва група казнених меравезана је за санкције од институција УН, тако што Србији одузето Kосово и оно је постало протекторат УН-а.
Друга група казнених мера везује се за војни пораз Србије и склопљен Kумановски споразум по коме су сви војни, полицијски и паравојни потенцијали Србије морали су да напусте Kосово и од тада престаје свака могућност Србије да учествује у управљачким активностима на Kосову.
Трећа група казнених мера везује се политичке и економске санкције од стране држава ЕУ и САД, чиме је уништена српска економија и њена валута, као и све најважније српске банке.
Четврта група казнених меравезана је за бомбардовање српске привреде и инфраструктуре авионима НАТО алијансе; ова акција названа је: „Милосрдни анђео“. Ова војна казнена активност НАТО снага није добила сагласност СБ УН, због вета Русије, иако је њу тражила сва штампа држава Западне цивилизације.
Пета група казнених мера везује се за признање државности Републике Kосова од Међународног суда правде у Хагу. Признање је дало Републици Kосово правни легитимитет, а што је за српски народ важно сазнање.
Шета група казнених мера везује се за суђења и осуде српски политичари и војних старешина за учињене злочине против човечности од Суда СБ УН-а у Хагу.
Преко оваквих информација о казненим мерама предузетим против Србије српски народ би сазнао да акт одузимања Kосова и друге казнене мере нису производ политичких одлука неких држава Запада, које су наводно несклоне Србији и „мрзе Србију“ због њене политике. Неупитно је јасно да је губитак Kосова (стварање Републике Kосово од стране институција УН) везан за изречене казне Србији од стране СБ УН-а и других важних институција међународне заједнице, за учињене злочине против човечност од стране српске војске, милиције и паравојске над албанским народом; те казнене мере је данас немогуће повући у оквиру преговора. Република Kосово није државни провизоријум него правна чињеница настала у дугом правном процесу у оквиру УН.
Једнострано информационо усмерење народа Србије уназадило је њен развој за читаво столеће јер је XX век био век до тада незамисливих промена (индустријска, технолошка и информациона револуција). Процеси засновани на митовима прошлости дубоко су оштетили и начин мишљења српских грађана и зато је примена системског приступа за регулацију косовског проблема данас отежана.
Остаје проблем како обавестити српску јавност о овим чињеницама да би свим грађанима Србије косовски спор постао јасан, како би по Wест Цурцхман-у могли да науче „оно што свако већ зна“, Од посебне је важности сазнати какве ће све последице настати по Србију ако се српска јавност не обавести о чињеницама које износе друге инволвиране стране у косовском сукобу и српским грађанима не буде створена могућност да „науче оно што свако већ зна“.
Од народа се сакривају чињенице које показују да су у косовском сукобу деведесетих година XX века жртве Албанаца биле далеко веће од српских жртава, да су војне активности Србије тешко погодиле албанско цивилно становништво због учињених злочина против човечности и да су због тога иритирали целокупну светску јавност, о чему је писала сва светска штампа. Промена начина мишљења грађана Србије захтевала би признавање кривице од стране српских политичара за извршена злодела на Kосову, катарзу широких размера и усаглашену велику рационалну активност свих српских политичара и свих водећих средстава јавног информисања, Српске православне цркве и бројних интелектуалаца. Актуелно мишљење српског народа формирано је на бази емоција које су вековима лажно уграђиване у њихову свест и подсвест од стране власти и цркве.
Да би српском народу постало јасно зашто је осуђена Србија и изгубљено Kосово неопходно је показати чињенице које говоре о страдању албанског народа у минулом рату и реакцијама међународне заједнице на те догађаје. Према званичним информацијама у Рату на Kосову погинуло је око 12.000 људи од чега око 10.000 Албанаца, а мање од 2.000, Срба; преко 1000 Срба још се води као нестало. У ĉетири масовне гробнице у Србији (Батајница, Петрово Село, језеро Перућац и Рудница) откривено је близу хиљаду лешева косовских Албанаца. Према подацима организације Хуман Ригхт Wатцх наводи се непотпун списак покоља које су поĉиниле српска војска, паравојска и полиција током Kосовског рата у четрнаест масовних гробница са више десетина, а у некима и стотина мртвих. ЈНА је систематски превозила лешеве Албанаца у рудник Трепча крај Kосовске Митровице, где их је спаљивала. Према „једном документу“ тако је уништено у Трепчи између 1.200 и 1.500 лешева.
У мају 2001. српска влада је објавила да је камион хладњача пун лешева Албанаца (укупно 86 тела) бачен у Дунав. У јулу 2001. српске власти су објавиле да су пронашле још четири гробнице у Србији, с укупно 1.000 лешева косовских Албанаца.Током косовског рата 1999, српске снаге су намерно спроводиле кампању „брисања идентитета“ у којој су косовским грађанима албанске националности одузимана и уништавана лична докумената и други докази о држављанству, као и сав новац који су поседовали.
Масовна протеривања на Kосову у пролеће 1999. захватила су око 800.000 људи и била су праћена убиствима, силовањем жена, пљачком и изнуђивањем. Ако би се Албанци супротставили наоружаним Србима, прећено им је убиством, или су им отимали децу и претили им док не би пристали да дају све што им је тражено.Између марта и јуна 1999. године, српске трупе су уништиле на хиљаде албанских домова на Kосову уз помоћ артиљерије, булдожера, експлозива и паљења, поготово уколико су имали блиске везе с „Ослободилачком војском Kосова“. У овом рату уништавана су читава села, а посебно су страдали градови Пећ и Глоговац; у многим местима су уништаване и бројне џамије. Све ове догађаје пратили су новинари водећих светских листова, а што је изазвало одијум светске јавности против Србије, уз захтеве да се она политички, економски и војно казни.
Изношењем ових истина српски народ би „научио оно што свако већ зна“ тада би се уклониле приче да су за рат и све што је изазвало трагедију српског и албанског народа на Kосову криви само Албанци, приче о наводној теорији завере држава Запада против Србије и приче како Албанци Kосова немају права на независну државу јер их нико није зверски уништавао. Оваквим једностраним информационим активностима косовски проблем постао је српском народу потпуно затамњен и информационо неприступачан. У оваким околностима трајна регулација косовског проблема, уз примену системских идеја, постаје немогућа, а захтев Александра Вучића да он сам по својим сазнањима брани интересе Србије јако је опасан јер је противан идеји о неопходност да српски народ „научи оно што свако већ зна“. За примену системског приступа регулацији косовског конфликта неопходно је да се на српској политичкој сцени јаве нека довољно храбра јавна гласила, храбри новинари и други храбри интелектуалци који ће износити стварне чињенице о ратним процесима у протеклих 20 година које приказују деловања и страдања свих учесника у рату. Овако изложене чињенице омогућиће грађанима Србије да „науче оно што свако већ зна“ и тада ће они моћи сами да закључују о косовском сукобу и лакше ће налазити решења за његову регулацију и политичари „мађионичари“ неће бити неопходни.
Др Иван Ахел, Данас
Па свак заборави да је КиМ био намерно насељаван.........али што свак заборави тај програм је увео БЕОГРАДИЈА!
3. септембра 2018.
Углови гледања других балканских народа, који на „ослобођеним“ (окупираним) територијама вековима живе, показују да су ратне активности Србије њима донеле колонијални положај, терор, сиромаштво, неслободу и многа друга зла којих није било за време Турака.
Они нису пристајали да их српске власти уграде у унитарни државни систем Србије без имена, или као као националне мањине, без икаквих политичких и економских права. За своје тешко сиромаштво и цивилизацијску заосталост они оптужују политичаре Србије. Супротно овом виђењу скоро сви српски делатници који формирају информације у јавном простору Србије, кроз цео XX век, у потпуности су игнорисали виђења дугин националних заједница којима се тумаче њихова „историјска права“ али и „људска права“ којима се данас одређује припадност спорних територија, посебно ако их они вековима насељавају, а и данас су на њима најбројнија популација. Они су за српске власти само терористи, разбијачи унитарне државе велике Србије и њих треба брутално казнити, протерати, или чак уништити.
Ако би постојала могућност да српски народ сазна шта други учесници мисле о косовском сукобу, да сазнају на основу којих чињеница они правдају, доказују и бране своје „истине“ и своја „права“ везана за развој косовског конфликта од почетка XX века, а посебно након доношења Устава Србије 1990. године и развоја војних активности Србије и интервенција међународне заједнице, свакако би им „учење оног што свако већ зна“ о косовском сукобу донело нова сазнања која су различита од садашњих. Овакве информације омогућиле би српском народу да сазна како су деведесетих година њене власти и њене војне старешине осуђене од међународне заједнице због злочиначког деловања против човечности над албанским народом; да сазна ко је од српских политичара и војних старешина крив за учињена злодела и настали пораз Србије. Злочини су били веома тешки, погодили су албанско цивилно становништво и неопходно их је детаљније упознати. За учињене злочине против човечности Србија је вишеструко кажњена и то:
Прва група казнених меравезана је за санкције од институција УН, тако што Србији одузето Kосово и оно је постало протекторат УН-а.
Друга група казнених мера везује се за војни пораз Србије и склопљен Kумановски споразум по коме су сви војни, полицијски и паравојни потенцијали Србије морали су да напусте Kосово и од тада престаје свака могућност Србије да учествује у управљачким активностима на Kосову.
Трећа група казнених мера везује се политичке и економске санкције од стране држава ЕУ и САД, чиме је уништена српска економија и њена валута, као и све најважније српске банке.
Четврта група казнених меравезана је за бомбардовање српске привреде и инфраструктуре авионима НАТО алијансе; ова акција названа је: „Милосрдни анђео“. Ова војна казнена активност НАТО снага није добила сагласност СБ УН, због вета Русије, иако је њу тражила сва штампа држава Западне цивилизације.
Пета група казнених мера везује се за признање државности Републике Kосова од Међународног суда правде у Хагу. Признање је дало Републици Kосово правни легитимитет, а што је за српски народ важно сазнање.
Шета група казнених мера везује се за суђења и осуде српски политичари и војних старешина за учињене злочине против човечности од Суда СБ УН-а у Хагу.
Преко оваквих информација о казненим мерама предузетим против Србије српски народ би сазнао да акт одузимања Kосова и друге казнене мере нису производ политичких одлука неких држава Запада, које су наводно несклоне Србији и „мрзе Србију“ због њене политике. Неупитно је јасно да је губитак Kосова (стварање Републике Kосово од стране институција УН) везан за изречене казне Србији од стране СБ УН-а и других важних институција међународне заједнице, за учињене злочине против човечност од стране српске војске, милиције и паравојске над албанским народом; те казнене мере је данас немогуће повући у оквиру преговора. Република Kосово није државни провизоријум него правна чињеница настала у дугом правном процесу у оквиру УН.
Једнострано информационо усмерење народа Србије уназадило је њен развој за читаво столеће јер је XX век био век до тада незамисливих промена (индустријска, технолошка и информациона револуција). Процеси засновани на митовима прошлости дубоко су оштетили и начин мишљења српских грађана и зато је примена системског приступа за регулацију косовског проблема данас отежана.
Остаје проблем како обавестити српску јавност о овим чињеницама да би свим грађанима Србије косовски спор постао јасан, како би по Wест Цурцхман-у могли да науче „оно што свако већ зна“, Од посебне је важности сазнати какве ће све последице настати по Србију ако се српска јавност не обавести о чињеницама које износе друге инволвиране стране у косовском сукобу и српским грађанима не буде створена могућност да „науче оно што свако већ зна“.
Од народа се сакривају чињенице које показују да су у косовском сукобу деведесетих година XX века жртве Албанаца биле далеко веће од српских жртава, да су војне активности Србије тешко погодиле албанско цивилно становништво због учињених злочина против човечности и да су због тога иритирали целокупну светску јавност, о чему је писала сва светска штампа. Промена начина мишљења грађана Србије захтевала би признавање кривице од стране српских политичара за извршена злодела на Kосову, катарзу широких размера и усаглашену велику рационалну активност свих српских политичара и свих водећих средстава јавног информисања, Српске православне цркве и бројних интелектуалаца. Актуелно мишљење српског народа формирано је на бази емоција које су вековима лажно уграђиване у њихову свест и подсвест од стране власти и цркве.
Да би српском народу постало јасно зашто је осуђена Србија и изгубљено Kосово неопходно је показати чињенице које говоре о страдању албанског народа у минулом рату и реакцијама међународне заједнице на те догађаје. Према званичним информацијама у Рату на Kосову погинуло је око 12.000 људи од чега око 10.000 Албанаца, а мање од 2.000, Срба; преко 1000 Срба још се води као нестало. У ĉетири масовне гробнице у Србији (Батајница, Петрово Село, језеро Перућац и Рудница) откривено је близу хиљаду лешева косовских Албанаца. Према подацима организације Хуман Ригхт Wатцх наводи се непотпун списак покоља које су поĉиниле српска војска, паравојска и полиција током Kосовског рата у четрнаест масовних гробница са више десетина, а у некима и стотина мртвих. ЈНА је систематски превозила лешеве Албанаца у рудник Трепча крај Kосовске Митровице, где их је спаљивала. Према „једном документу“ тако је уништено у Трепчи између 1.200 и 1.500 лешева.
У мају 2001. српска влада је објавила да је камион хладњача пун лешева Албанаца (укупно 86 тела) бачен у Дунав. У јулу 2001. српске власти су објавиле да су пронашле још четири гробнице у Србији, с укупно 1.000 лешева косовских Албанаца.Током косовског рата 1999, српске снаге су намерно спроводиле кампању „брисања идентитета“ у којој су косовским грађанима албанске националности одузимана и уништавана лична докумената и други докази о држављанству, као и сав новац који су поседовали.
Масовна протеривања на Kосову у пролеће 1999. захватила су око 800.000 људи и била су праћена убиствима, силовањем жена, пљачком и изнуђивањем. Ако би се Албанци супротставили наоружаним Србима, прећено им је убиством, или су им отимали децу и претили им док не би пристали да дају све што им је тражено.Између марта и јуна 1999. године, српске трупе су уништиле на хиљаде албанских домова на Kосову уз помоћ артиљерије, булдожера, експлозива и паљења, поготово уколико су имали блиске везе с „Ослободилачком војском Kосова“. У овом рату уништавана су читава села, а посебно су страдали градови Пећ и Глоговац; у многим местима су уништаване и бројне џамије. Све ове догађаје пратили су новинари водећих светских листова, а што је изазвало одијум светске јавности против Србије, уз захтеве да се она политички, економски и војно казни.
Изношењем ових истина српски народ би „научио оно што свако већ зна“ тада би се уклониле приче да су за рат и све што је изазвало трагедију српског и албанског народа на Kосову криви само Албанци, приче о наводној теорији завере држава Запада против Србије и приче како Албанци Kосова немају права на независну државу јер их нико није зверски уништавао. Оваквим једностраним информационим активностима косовски проблем постао је српском народу потпуно затамњен и информационо неприступачан. У оваким околностима трајна регулација косовског проблема, уз примену системских идеја, постаје немогућа, а захтев Александра Вучића да он сам по својим сазнањима брани интересе Србије јако је опасан јер је противан идеји о неопходност да српски народ „научи оно што свако већ зна“. За примену системског приступа регулацији косовског конфликта неопходно је да се на српској политичкој сцени јаве нека довољно храбра јавна гласила, храбри новинари и други храбри интелектуалци који ће износити стварне чињенице о ратним процесима у протеклих 20 година које приказују деловања и страдања свих учесника у рату. Овако изложене чињенице омогућиће грађанима Србије да „науче оно што свако већ зна“ и тада ће они моћи сами да закључују о косовском сукобу и лакше ће налазити решења за његову регулацију и политичари „мађионичари“ неће бити неопходни.
Др Иван Ахел, Данас
Па свак заборави да је КиМ био намерно насељаван.........али што свак заборави тај програм је увео БЕОГРАДИЈА!