[ЛукаЛоко]

Русија је нестала свирепим убиством Свете и Царске породице Романов. Од тада Црвена Русија нам је непријатељ... окупатор '44 који нам је наметнуо комунизам, '91-'99 наоружавали Хрвате, мирно су гледали прогон више 100-тина хиљада Срба са својих огњишта као и бомбардовање од њихових пријатеља са Запада.

Repetita iuvant, казали су овако стари Латини, „понављати лекцију, то помаже“.
Онда ја овде реплицирам моју поруку од пре неког времена.

Бивши министар одбране Совјетског Савеза Димитри Јазов осуђен је као одсутно лице у Литуанији на 10 година затвора за напад на телевизијску кулу у Вилниусу 13. јануара 1991. године.
То је био главни догађај у доба осамостаљења те земље и понављају агенције за штампу да тај напад совјетских специјалних јединица проузроковао је погибију 14 лица и рањавање неколико стотина других.
То је доказана лаж!
Користим ту вест како би одговорио (тада) Мекензију и (сада) Шумадинцу који на форуму пишу да Руси нису бранили Србе у Хагу или уопште.
Руси нису бранили Србе у Хагу зато што током деведесетих Руси уопште нису бранили ни саме себе!
Недавно сам прочитао књигу руске новинарке Гаљине Сапожњикове о том питању. То је књига-интервју са главним учесницима тог догађаја. Она открије оно што многи у Литуанији знају а то је да оне вечери руски специјалци нису пуцали ни на кога, него да су на цивиле-сународнике пуцали неки литуански националисти, како би бацили кривицу на совјетску Армију. Исто као у Кијеву приликом проевропске револуције.
У Литуанији, где су тада деловали амерички агенти, од тог догађаја су направили мит и наметнули чак Русији, јер тадашњи председник Русије Борис Јељцин већ раније од тога био се договорио са литуанским националистима око распарчавања Совјетског Савеза. Сам Горбачов који је дао зелено светло за ту акцију, затим је то демантовао и није бранио руске специјалце.
Совјетски званичници, међу њима и чистокрвни литуанци, који су тада имали неко високо место, били су прогоњени у тој земљи, морали да беже, завршили у тамнице. Чак и они међу Литуанцима који нису били совјетски званичници, а који су током времена јавно причали да су Литуанци пуцали на сународнике, били су судски прогоњени, уз равнодужност Европских правосудних иституција.
Литуански агенти и тужиоци су шпартали Русију све до краја деведестих, све док је владао Јељцин, и уз благослов руских високих власти гонили и хапсили руске специјалце, који су морали да се крију у самој својој родној земљи.

Додајем на претходно написано то: немате појма у коликом курцу је био руски народ у то доба.
Ђулијето Кјеза је боље од свих то описао, у књигама као на пример „Збогом Русијо“.
Он често инсистира на онај кобан догађај, када су се децембром 1991. године састала се тројица председника словенских република Русије, Белорусије и Украјине, то су били Јељцин, Шушкијевич и Кравчук, онако лежерно одлучили су распарчавање унију тих република, због чега и дан данас Руси у Украјини толико мучно пате. Не причамо ту о балтичким земљама или азијатским републикама, причамо о словенској и православној унији која је била истинска Русија. Кјеза увек истиче да те вечери сва та тројица људи су били потпуно пијани!
Дакле, Русија је деведестих година доживела геополитичку катастрофу, била је у политичком и економском расулу.
Руски државници су најпре издали свој народ и његове интересе.
Откако је Питин постао председник, покушава се да се то излечи. Није то лако, али у међувремену доста се променило у боље.
Евидентно некима то се не свиђа.