20-11-2020, 08:55 PM
У тексу горе пише да је Дангић ухапшен на спавању. Међутим Јовановић пише другачије:
" По Јездоном наређењу мој брат и ја смо се прикључили његовом штабу још у Братунцу. (...) Кад смо прешли у Србију ипсред нас се назирала цеста која иде од Бачевице према Бајиној Башти. Да бисмо избили на пут морали смо да пређемо око 50 метара високом узбрдицом. Мој брат, ја и Добрица смо први стигли до те цесте јер смо били као нека извидница, док Језда са осталима још није стигао. У то зачусмо хук мотора. То су била двоја борна кола - једна кола која су долазила из Бачевице, а друга из Б. Баште. На борним колима су се виделе покретне митраљеске цеви спремне да пуцају. Како је узбрдица била чист брисан простор од Дрине до пута, а митраљеске цеви су биле уперене у нас, било нам је немогуће примити борбу. Јасно нам је било да смо издати и да су Немци тачно знали место на коме ће Ј. Дангић да пређе Дрину.
Стали смо. Из борних кола је изашао човек и на чистом српском језику рекао да хоће да говори са Ј. Дангићем. На ово је Јездо кренуо према колима, рекавши да је он тај, и упитао га шта жели. Овај младић, који је имао одећу и опанке сељака из Србије, одговорио је да немачки комадант жели са њим да говори и да пође за њим у кола. Језда је на ово скинуо опасач са револвером, кожну официрску торбу и мапу - секција у кожној футроли, и све је то предао свом ађутанту Добрици Ђукићу. Бацио је поглед на нас и улазећи у немачка борна кола рекао нам:"Збогом браћо и нека вам је Бог на помоћи!". Борна кола су отишла према Љубовији, а ми смо остали као скамењени. Било нам је јасно да је све ово уследило издајством некога ко је тачно знао где ће и када Дангић прећи Дрину.
Данић је одведен у Љубовију, па у Шабац, а одатле у Београд. После извесног времена је отеран у заробљенички логор у Нирнбергу." (Стр. 186 - 187)
" По Јездоном наређењу мој брат и ја смо се прикључили његовом штабу још у Братунцу. (...) Кад смо прешли у Србију ипсред нас се назирала цеста која иде од Бачевице према Бајиној Башти. Да бисмо избили на пут морали смо да пређемо око 50 метара високом узбрдицом. Мој брат, ја и Добрица смо први стигли до те цесте јер смо били као нека извидница, док Језда са осталима још није стигао. У то зачусмо хук мотора. То су била двоја борна кола - једна кола која су долазила из Бачевице, а друга из Б. Баште. На борним колима су се виделе покретне митраљеске цеви спремне да пуцају. Како је узбрдица била чист брисан простор од Дрине до пута, а митраљеске цеви су биле уперене у нас, било нам је немогуће примити борбу. Јасно нам је било да смо издати и да су Немци тачно знали место на коме ће Ј. Дангић да пређе Дрину.
Стали смо. Из борних кола је изашао човек и на чистом српском језику рекао да хоће да говори са Ј. Дангићем. На ово је Јездо кренуо према колима, рекавши да је он тај, и упитао га шта жели. Овај младић, који је имао одећу и опанке сељака из Србије, одговорио је да немачки комадант жели са њим да говори и да пође за њим у кола. Језда је на ово скинуо опасач са револвером, кожну официрску торбу и мапу - секција у кожној футроли, и све је то предао свом ађутанту Добрици Ђукићу. Бацио је поглед на нас и улазећи у немачка борна кола рекао нам:"Збогом браћо и нека вам је Бог на помоћи!". Борна кола су отишла према Љубовији, а ми смо остали као скамењени. Било нам је јасно да је све ово уследило издајством некога ко је тачно знао где ће и када Дангић прећи Дрину.
Данић је одведен у Љубовију, па у Шабац, а одатле у Београд. После извесног времена је отеран у заробљенички логор у Нирнбергу." (Стр. 186 - 187)