22-08-2013, 04:45 PM
Поводом најављеног пројекта „Београда на води“ питамо да ли ће и радници „Железница Србије“ а.д. заврштити у контејнерима у Липовaчкој шуми?
Београд, 22.08.2013.
Последњих неколико дана сведоци смо својеврсне сарадње између републичке и београдске власти, односно госин Вучка и госин Ђикија, и то у погледу огромног финансијско-архитектонског пројекта силаска Београда на реку Саву, или како рекоше „Марифетлука“ на Сави, само ниједне не рекоше о главној теми коју би пре свега требало да реше. Господа властодршци нигде не споменуше људе који живе у овом делу Београда.
Подсећања ради морамо скренути пажњу да су припадници покрета Двери указивали, још у изборној кампањи за ђурђевданске изборе, на ову чињеницу, те веровали да ће се неко коначно сетити да у овом делу Београда живе људи, али сви наши позиви су били очигледно узалудни. Да господо ловатори, овде живе људи, и то не они који се својом вољом овде населише, већ им је то доделило некада јако и добростојеће предузеће „ЖТП Београд“, која развукоше бројни вукови и лавови. Исто оно јавно предузеће у коме су бројне гарнитуре владајућих осовина, вукова и лавова обезбедили себи стамбене просторе на атрактивним локацијама, а радницима доделили нужни смештај по разним радионицама, магацинима, ресторанима, па чак и расходованим вагонима, и на тај начин им дали лажну наду да ће некада живети као људи.
Овде не можемо а да не поменемо бројне афере које су се везивале за водеће људе овог привредног друштва, да су сви они добили станове и да ниједан није враћен „Железницама Србије“, док је овим људима обећавано трајно решавање стамбеног питања, односно да ће једном некада и њих срећа погледати да добију стан у некој стамбеној згради, па макар она не била на атрактивној локацији, да неће морати у центру Београда да иду у инпровизоване пољске ВЦ-е, те да доживе судбину да се окупају макар на плочицама.
Године су пролазиле, живело се целог радног века у тој чувеној „Бара венецији“ сада неком будућем „Марифетлуку“, играло фудбал, одлазило се у пензију, рађала деца и умирало, али и даље са надом да ће доћи тренутак када ће звецнути кључеви од неког стана, па макар у њима живели и унуци првих генерација железничара који се овде населише, али очигледно ће на крају и нада умрети. Како се све више говори ове људе ће снаћи у најбољем случају неки контејнер на ободу града, као и бројне породице са друге обале реке Саве, који се тамо бесправно населише.
Колика је небрига о овим људима, како града, тако и државе, говори и процедура пријаве пребивалишта и добијања личних карата, пријаве новорођенчади, брачних партнера и уопште нормалан живот, а овде живот тече. Наиме целокупно насеље живи на само два кућевна броја, и то: 8 и 8а, живи као једна породица поносно носећи на плећима све недаће које су их снашле, док раде у јавном предузећу и убирају профит неком другом и за узврат немају ништа. Важно је напоменути да према нашим сазнањима овде живи преко 200 породица, које имају бар по једног члана домаћинства који је запослен на железници, па је просто несхватљиво да нико не помене ни реч о тим људима, да не спомене ни децу која свакога дана прелазе преко шест отворених активних пружних колосека на путу до школе, ризикујући тако своје животе. Просто је несхватљив начин на који се брине о тим људима, о тој деци која и поред бројних нехуманих услова стичу академска звања и покушавају да помогну њиховом граду и земљи.
У погледу овог проблема морамо скренути пажњу поменутом двојцу, чији кормилар евидентно очекује кајмак из овог „Марифетлука“, да ми нећемо одустати од ових људи, да нећемо стати док и последња породица не добије кров над главом какав заслужује, а не некакав контејнер, док се ви башкарите у њиховим становима јер господо нису они овде својом вољом.
Причају да предметни пројекат „Марифетлука“ на Сави предвиђа стамбене комлексе, кажу са свим врстама стамбених јединица, односно свих величина, е па хајде да видимо ко ће их добити. Овде Вам морамо скренути пажњу да по устаљеним принципима изградње објекта, сваком лицу које живи на простору где се жели градити објекат, припада одређени проценат будућег објекта, или пак адекватна стамбена јединица у истом. Такође не може се доделити стамбена једница, овим житељима Бара Венеције, у неком магацину у Рипњу, Овчи или пак Лесковцу, већ искључиво у стамбеној згради и то на територији општине где су живели и имали смештај, а смештај су овде имали и то, по свим законским основама, па чак и порез плаћају на те „непокретности“.
Такође основано се поставља питање где су сада те невладине организације, које се баве заштитом угрожених људских права, где су сада када су права ових људи угрожена зарад нечијег профита и дела колача.
Стога позивамо све творце ове идеје да изађу пред јавност, а посебно пред ове угрожене грађане и јасно кажу шта намеравају да ураде са њима, јер људски живот и право на њега је важније од сваког профита, или је и то можда флоскула која се нашла у Уставу Републике Србије.
Адвокат Дејан Живановић
Београд, 22.08.2013.
Последњих неколико дана сведоци смо својеврсне сарадње између републичке и београдске власти, односно госин Вучка и госин Ђикија, и то у погледу огромног финансијско-архитектонског пројекта силаска Београда на реку Саву, или како рекоше „Марифетлука“ на Сави, само ниједне не рекоше о главној теми коју би пре свега требало да реше. Господа властодршци нигде не споменуше људе који живе у овом делу Београда.
Подсећања ради морамо скренути пажњу да су припадници покрета Двери указивали, још у изборној кампањи за ђурђевданске изборе, на ову чињеницу, те веровали да ће се неко коначно сетити да у овом делу Београда живе људи, али сви наши позиви су били очигледно узалудни. Да господо ловатори, овде живе људи, и то не они који се својом вољом овде населише, већ им је то доделило некада јако и добростојеће предузеће „ЖТП Београд“, која развукоше бројни вукови и лавови. Исто оно јавно предузеће у коме су бројне гарнитуре владајућих осовина, вукова и лавова обезбедили себи стамбене просторе на атрактивним локацијама, а радницима доделили нужни смештај по разним радионицама, магацинима, ресторанима, па чак и расходованим вагонима, и на тај начин им дали лажну наду да ће некада живети као људи.
Овде не можемо а да не поменемо бројне афере које су се везивале за водеће људе овог привредног друштва, да су сви они добили станове и да ниједан није враћен „Железницама Србије“, док је овим људима обећавано трајно решавање стамбеног питања, односно да ће једном некада и њих срећа погледати да добију стан у некој стамбеној згради, па макар она не била на атрактивној локацији, да неће морати у центру Београда да иду у инпровизоване пољске ВЦ-е, те да доживе судбину да се окупају макар на плочицама.
Године су пролазиле, живело се целог радног века у тој чувеној „Бара венецији“ сада неком будућем „Марифетлуку“, играло фудбал, одлазило се у пензију, рађала деца и умирало, али и даље са надом да ће доћи тренутак када ће звецнути кључеви од неког стана, па макар у њима живели и унуци првих генерација железничара који се овде населише, али очигледно ће на крају и нада умрети. Како се све више говори ове људе ће снаћи у најбољем случају неки контејнер на ободу града, као и бројне породице са друге обале реке Саве, који се тамо бесправно населише.
Колика је небрига о овим људима, како града, тако и државе, говори и процедура пријаве пребивалишта и добијања личних карата, пријаве новорођенчади, брачних партнера и уопште нормалан живот, а овде живот тече. Наиме целокупно насеље живи на само два кућевна броја, и то: 8 и 8а, живи као једна породица поносно носећи на плећима све недаће које су их снашле, док раде у јавном предузећу и убирају профит неком другом и за узврат немају ништа. Важно је напоменути да према нашим сазнањима овде живи преко 200 породица, које имају бар по једног члана домаћинства који је запослен на железници, па је просто несхватљиво да нико не помене ни реч о тим људима, да не спомене ни децу која свакога дана прелазе преко шест отворених активних пружних колосека на путу до школе, ризикујући тако своје животе. Просто је несхватљив начин на који се брине о тим људима, о тој деци која и поред бројних нехуманих услова стичу академска звања и покушавају да помогну њиховом граду и земљи.
У погледу овог проблема морамо скренути пажњу поменутом двојцу, чији кормилар евидентно очекује кајмак из овог „Марифетлука“, да ми нећемо одустати од ових људи, да нећемо стати док и последња породица не добије кров над главом какав заслужује, а не некакав контејнер, док се ви башкарите у њиховим становима јер господо нису они овде својом вољом.
Причају да предметни пројекат „Марифетлука“ на Сави предвиђа стамбене комлексе, кажу са свим врстама стамбених јединица, односно свих величина, е па хајде да видимо ко ће их добити. Овде Вам морамо скренути пажњу да по устаљеним принципима изградње објекта, сваком лицу које живи на простору где се жели градити објекат, припада одређени проценат будућег објекта, или пак адекватна стамбена јединица у истом. Такође не може се доделити стамбена једница, овим житељима Бара Венеције, у неком магацину у Рипњу, Овчи или пак Лесковцу, већ искључиво у стамбеној згради и то на територији општине где су живели и имали смештај, а смештај су овде имали и то, по свим законским основама, па чак и порез плаћају на те „непокретности“.
Такође основано се поставља питање где су сада те невладине организације, које се баве заштитом угрожених људских права, где су сада када су права ових људи угрожена зарад нечијег профита и дела колача.
Стога позивамо све творце ове идеје да изађу пред јавност, а посебно пред ове угрожене грађане и јасно кажу шта намеравају да ураде са њима, јер људски живот и право на њега је важније од сваког профита, или је и то можда флоскула која се нашла у Уставу Републике Србије.
Адвокат Дејан Живановић