07-08-2014, 05:45 AM
Пише: проф. др Коста Чавошки
Пре само неколико година, док је још био Шешељев радикал, Томислав Николић је усред Косовске Митровице овако уверавао наше ојађене сународнике: „У име свих грађана Србије, обећавам, тако ми Бога, нећу се смирити док Косово и Метохија не буду под контролом Србије“. А његов садруг у срамној превртљивости и националној и државној велеиздаји, Александар Вучић, на питање новинара шта за њега значи појам Велика Србија, не трепнувши је одговорио да је то „историјски циљ до којег можемо доћи било кад за 50 или 100 година“.
Овакво разумевање замисли Велике Србије и Николић и Вучић су преузели од свог политичког оца Војислава Шешеља, који је за њене западне границе одредио линију Карловац–Карлобаг–Вировитица. Ма колико да су те границе за многе биле претеране и неостварљиве, и Николић и Вучић су не само били уверени да су оне оправдане, него су изгледа поверовали да су биле и достижне. То је посебно Николић показао и доказао када се 1992. године, као Шешељев добровољац под командом ЈНА, с оружјем у руци борио код Тење на потезу од Вуковара према Даљу. Том приликом су неки од његових сабораца свој часни живот окончали смрћу достојном хвале и сећања. А када је августа 1995. године Република Српска Крајина пала пред налетом хрватске солдатеске, Шешељ, Николић и Вучић су влади ове западне српске државе у избеглиштву ставили на располагање просторије своје странке на Земунском кеју.
Сви су наравно запазили да су се Николић и Вучић, као велики српски родољупци, извргли у још веће издајнике, али због недоступности архива страних обавештајних служби још увек није јасно како је до тога дошло. По нашем суду, кључну улогу у том срамном преобраћању одиграо је Александар Вучић који се, приликом посета утамниченом Шешељу у Хагу, састајао са истакнутим челницима страних обавештајних служби, и том приликом, у своје и Николићево име, углавио разбијање Српске радикалне странке.
Било како било, исход овог преобраћања је несумњив: од горљивих поборника, замисли Велике Србије, Николић, који је за њу у рату и живот ризиковао, и Вучић, практично су признали самозвану државу косметских Арбанаса, присилили наше унесрећене сународнике да постану држављани те нама непријатељске државе и тиме свом народу, уместо велике, оставили у наслеђе смањену Србију. Док су се древни Грци и Римљани трудили да своме потомству оставе бар несмањену ако не и увећану домовину, Николића и Вучића не муче такве заветне мисли нити дозивају у сећање 2000 палих војника и убијених цивила приликом агресије Атлантског пакта 1995. године, који су се жртвовали за народ и државу и тиме стекли светао гроб и незаборавну славу.
На то упућују злосрећни наговештаји. Николић је већ изјавио да би се поводом закључених бриселских споразума са самозваном косметском државом морала донети нова резолуција Народне скупштине о Косову и Метохији, а Вучић је још додао и Уставни закон којим би се избациле уставна преамбула и још две уставне одредбе у којима се помиње АП Косово и Метохија, чиме би се post festum конвалидирали противуставни бриселски споразуми и отклонила свака уставна забрана de iure признања ове непријатељске државе. Саме појединости ове промене Устава биће познате када Вучићу стигну подробнија упутства из Брисела и Вашингтона.
После свега, извесно је да се ничему добром не можемо надати. Јер, ако је Николић изневерио самога господа Бога, а Вучић и свог политичког оца Војислава Шешеља, зашто њих двојица не би обманули и преварили властити народ и својим потомцима оставили битно смањену домовину, која ће се, ако овако наставе, свести на преткумановску Србију – Србију без Косова и Метохије, Војводине и Рашке, то јест српског дела негдашњег Новопазарског санџака?
Треба се ипак надати да ничија није горела до зоре, у шта се уверио и Слободан Милошевић, који је неприкосновено владао чак тринаест година.
Геополитика број 74,
Naprednjaci od Srbije prave koloniju
Tačerizam je vrhunac neoliberalizma i ime je dobio po nekadašnjoj premijerki Velike Britanije, Margareti Tačer, koja je beskompromisno zastupala ideju izlaska države iz privrede i uništavanje sindikata. Tri decenije posle početka njenog razarujećeg programa britanski dnevni list "Gardijan" objavio je poražavajuće rezultate koji pokazuju da je tačerizam i u zemlji svog nastanka doveo do pustoši.
Mnogi izveštaji pokazuju da su privatizovane usluge skuplje i neefikasnije od onih u javnom vlasništvu. Rasprodaja železnice i metroa pokazala se kao posebno loša. Guranje privrednika u prirodni monopol dovelo je do fragmentacije, do gubitaka na godišnjem nivou od 1,2 milijardi, do najskupljih voznih karata u Evropi, a više su se nego udvostručile subvencije nego dok je železnica bila državna, navodi "Gardijan". Nasuprot privatizovanom delu železnica, deo koji još nije privatizovan pruža daleko bolju uslugu i stavlja godišnje 800 miliona funti u državnu blagajnu (isto kao i vodovod Škotske koji je u državnim rukama).
"Gardijan" na kraju zaključuje: "Privatizovane industrije nisu uspele da obezbede efikasnost, odgovornost ni sigurna radna mesta. One su iz datog monopola lako isisale bogatstvo, koncentrisale ga u sve manjem broju ruku, probudile nejednakost i nisu ostvarile suštinski važne investicije."
Državno vlasništvo i u zemlji porekla najekstremnijeg oblika neoliberalizma dobro funkcioniše, pa je pitanje zašto ne može i u Srbiji, kako su to tvrdili Aleksandar Vlahović, Božidar Đelić i Mlađan Dinkić? Naprednjačka vlast ne osporava mogućnost da državne kompanije mogu uspešno da posluju i u Srbiji, ali smatra da su Srbi za taj poduhvat nesposobniji od svih ostalih na svetu, pa se najvažniji državni resursi ove zemlje poveravaju vlastima drugih država.
Пре само неколико година, док је још био Шешељев радикал, Томислав Николић је усред Косовске Митровице овако уверавао наше ојађене сународнике: „У име свих грађана Србије, обећавам, тако ми Бога, нећу се смирити док Косово и Метохија не буду под контролом Србије“. А његов садруг у срамној превртљивости и националној и државној велеиздаји, Александар Вучић, на питање новинара шта за њега значи појам Велика Србија, не трепнувши је одговорио да је то „историјски циљ до којег можемо доћи било кад за 50 или 100 година“.
Овакво разумевање замисли Велике Србије и Николић и Вучић су преузели од свог политичког оца Војислава Шешеља, који је за њене западне границе одредио линију Карловац–Карлобаг–Вировитица. Ма колико да су те границе за многе биле претеране и неостварљиве, и Николић и Вучић су не само били уверени да су оне оправдане, него су изгледа поверовали да су биле и достижне. То је посебно Николић показао и доказао када се 1992. године, као Шешељев добровољац под командом ЈНА, с оружјем у руци борио код Тење на потезу од Вуковара према Даљу. Том приликом су неки од његових сабораца свој часни живот окончали смрћу достојном хвале и сећања. А када је августа 1995. године Република Српска Крајина пала пред налетом хрватске солдатеске, Шешељ, Николић и Вучић су влади ове западне српске државе у избеглиштву ставили на располагање просторије своје странке на Земунском кеју.
Сви су наравно запазили да су се Николић и Вучић, као велики српски родољупци, извргли у још веће издајнике, али због недоступности архива страних обавештајних служби још увек није јасно како је до тога дошло. По нашем суду, кључну улогу у том срамном преобраћању одиграо је Александар Вучић који се, приликом посета утамниченом Шешељу у Хагу, састајао са истакнутим челницима страних обавештајних служби, и том приликом, у своје и Николићево име, углавио разбијање Српске радикалне странке.
Било како било, исход овог преобраћања је несумњив: од горљивих поборника, замисли Велике Србије, Николић, који је за њу у рату и живот ризиковао, и Вучић, практично су признали самозвану државу косметских Арбанаса, присилили наше унесрећене сународнике да постану држављани те нама непријатељске државе и тиме свом народу, уместо велике, оставили у наслеђе смањену Србију. Док су се древни Грци и Римљани трудили да своме потомству оставе бар несмањену ако не и увећану домовину, Николића и Вучића не муче такве заветне мисли нити дозивају у сећање 2000 палих војника и убијених цивила приликом агресије Атлантског пакта 1995. године, који су се жртвовали за народ и државу и тиме стекли светао гроб и незаборавну славу.
На то упућују злосрећни наговештаји. Николић је већ изјавио да би се поводом закључених бриселских споразума са самозваном косметском државом морала донети нова резолуција Народне скупштине о Косову и Метохији, а Вучић је још додао и Уставни закон којим би се избациле уставна преамбула и још две уставне одредбе у којима се помиње АП Косово и Метохија, чиме би се post festum конвалидирали противуставни бриселски споразуми и отклонила свака уставна забрана de iure признања ове непријатељске државе. Саме појединости ове промене Устава биће познате када Вучићу стигну подробнија упутства из Брисела и Вашингтона.
После свега, извесно је да се ничему добром не можемо надати. Јер, ако је Николић изневерио самога господа Бога, а Вучић и свог политичког оца Војислава Шешеља, зашто њих двојица не би обманули и преварили властити народ и својим потомцима оставили битно смањену домовину, која ће се, ако овако наставе, свести на преткумановску Србију – Србију без Косова и Метохије, Војводине и Рашке, то јест српског дела негдашњег Новопазарског санџака?
Треба се ипак надати да ничија није горела до зоре, у шта се уверио и Слободан Милошевић, који је неприкосновено владао чак тринаест година.
Геополитика број 74,
Naprednjaci od Srbije prave koloniju
Tačerizam je vrhunac neoliberalizma i ime je dobio po nekadašnjoj premijerki Velike Britanije, Margareti Tačer, koja je beskompromisno zastupala ideju izlaska države iz privrede i uništavanje sindikata. Tri decenije posle početka njenog razarujećeg programa britanski dnevni list "Gardijan" objavio je poražavajuće rezultate koji pokazuju da je tačerizam i u zemlji svog nastanka doveo do pustoši.
Mnogi izveštaji pokazuju da su privatizovane usluge skuplje i neefikasnije od onih u javnom vlasništvu. Rasprodaja železnice i metroa pokazala se kao posebno loša. Guranje privrednika u prirodni monopol dovelo je do fragmentacije, do gubitaka na godišnjem nivou od 1,2 milijardi, do najskupljih voznih karata u Evropi, a više su se nego udvostručile subvencije nego dok je železnica bila državna, navodi "Gardijan". Nasuprot privatizovanom delu železnica, deo koji još nije privatizovan pruža daleko bolju uslugu i stavlja godišnje 800 miliona funti u državnu blagajnu (isto kao i vodovod Škotske koji je u državnim rukama).
"Gardijan" na kraju zaključuje: "Privatizovane industrije nisu uspele da obezbede efikasnost, odgovornost ni sigurna radna mesta. One su iz datog monopola lako isisale bogatstvo, koncentrisale ga u sve manjem broju ruku, probudile nejednakost i nisu ostvarile suštinski važne investicije."
Državno vlasništvo i u zemlji porekla najekstremnijeg oblika neoliberalizma dobro funkcioniše, pa je pitanje zašto ne može i u Srbiji, kako su to tvrdili Aleksandar Vlahović, Božidar Đelić i Mlađan Dinkić? Naprednjačka vlast ne osporava mogućnost da državne kompanije mogu uspešno da posluju i u Srbiji, ali smatra da su Srbi za taj poduhvat nesposobniji od svih ostalih na svetu, pa se najvažniji državni resursi ove zemlje poveravaju vlastima drugih država.
![[Слика: 1402498714655.png]](http://www.in4s.net/odmigivanje/wp-content/uploads/2014/06/1402498714655.png)
![[Слика: dojcetelekom1aaa_thumb.jpg?w=587&h=416]](https://getosrbija.files.wordpress.com/2014/08/dojcetelekom1aaa_thumb.jpg?w=587&h=416)