[Ђорђе Ивковић]

ЦРВЕНИ СВЕЧАРИ

"Ослободиоци"

Архива Бр. 28. 

Први пут објављено : 24.10. 2014  Српски културни клуб

Михољско лето у Србији, октобра 2014. биће брзо заборављено, мада нас је ђаво однео за неколико дана.

Више од игре, ниже од поноса

Безбедносне службе су се нашле затечене у неочекиваној ситуацији. Како применити језив одговор државе када је у питању утакмица Србија-Албанија? Албанце не смеју да дирају а Срба за језиве одговоре понестаје? А не смеју да кажу да такмичарски резултат није приоритет, већ Вучићева државничка политика. Излаз су нашли у нирвани. Тако се група вицкастих терориста лагано ушетала у српски престони град. Добродушни какви су иначе, нису унели шлепер експлозива (да не кваре односе са локалним звезда-партизан нарко-трафиканте) већ познату играчку. Затим се један њихов спајдермен попео на врх цркве док је около доконо блејало стотине Вучићевих Гурки и фешта је могла да почне.

 

Дрон — као ламент над Београдом

Након опште спрдачине са Србима, неко необавештен се нашао да приведе Раму са џојстиком. Моментално се јавио кабинет друга Премијера и наредио да се пусти шок Рама јер су адвокати у штрајку. Такође, да се одмах ухапси хајван који је ширио клевете против Премијера и да се не пушта из затвора јер су адвокати у штрајку.

Добили смо обавест из кабинета друга Премијера, да је уз обострану сагласност историјска посета уваженог Едија Раме одложена. Као да смо сви толико ометени да не знамо да се друг Премијер ту ништа не пита. Има да га прими и шлус!

Још је друг Прмијер рекао да ће европски званичници бити у шоку кад им он подастре налазе истраге у вези „операције дрон“, те да Европа не трпи шовинизам па је, пазите на широм распрострањене тврдње путем медија [i]„истина на нашој страни“[/i]. Нешто познато звучи? Па, и резултат ће бити исти. Ако већ нисмо кадри да се сами сетимо где нам је место, ту је ФИФА да помогне.

Ево, ја са нестрпљењем чекам да видим те драматичне резултате истраге и уздрмавање Европе јаче него кад је Јеремија ономад палио топа.

Не, пријатељи, постоји време спорта и време части. Има ситуација када се не калкулише и не цинцулира. Званичници су понашање наших играча током отимања око заставе оценили као спортско и уздржано. Истина је међутим да су наше променадне девојчице у потпуно црвеним костимима, као пролетерска застава, на уму имале само своје фантастичне каријере које не би смела угрозити заплена нацистичке заставе, те су грлиле мушкобањасте Албанце молећиво их убеђујући да не буду сувише груби приликом пенетрације.

Знамо како је фамозна застава стигла на стадион, али не знамо како је изнета?

Кола ће се свакако сломити преко наших леђа. И да ли наши репрезентативци после таквог неминовног исхода заслужују да носе грб Србије? ФСС? Полиција, БИА, жандармерија, влада? Оставке, смене?…Ма хајте молим вас, све ће то покрити сњегови, рузмарин, шаш…

 

Реприза параде 1985.

Шта је Српска Гарда? Гарда или екипа циркусаната за вртети пушке? Прошао командант кроз строј а нико га није вртећом пушком очешао. И, шта смо још видели? Олупине са параде 1985. сада само префарбане масном фарбом.

Врхунска увежбаност

На паради високе званице се покрише најлонским џаковима. Путин нек` кисне. У осталом, њега су довели и да га превеслају. Да нам Русија да олакшице и помоћ, а ми да са свога пута не скрећемо правац НАТО. Као што је и Тито увео ФНРЈ у НАТО.

Још су Путина друг Премијер и саветници довели као заштиту и маскоту параде. Да им увелича прославу. Друга заштита и маскота беху заставе часних Српских пукова из Великог рата. Подвала је једноставна: Да су пронели само невином крвљу окрвављене заставе црне шесте личке легије, црногорских зеленаша и усташа Марка Месића, можда би, упркос строгој контроли публике, понеком човеку прокључала крв. Овако су закамуфлирани промарширали Београдом.

Раније сам писао да све ове октобарске иде заправо представљају комуњарске оргије којима славе поновну окупацију Србије.

Припрема је била подужа. Полако су медијски дренирали терен. Крешчендо је почео дан пре репризе параде из 1985. Јутарњу кафу ми је загорчао нешто између дилера и менаџера на малтерској мјешалици Dr Зоран Драгишић. На Пинк-3 је „објашњавао“ шта парада значи и какве поруке шаљемо парадом победе. Те “Србија се коначно враћа својим антифашистичким традицијама”, те “Србија има војску по снази респекрабилну у свету” те “враћање антифашистичког поноса народа”… Зоран Драгишић је београдски Личанин, доктор наука на мегатрендовском „Факултету безбедности“. Не вреди набрајати у којим је све странкама покушавао да реализује своје безбедносне идеје (Динкић, Љајић…), битно је да није скренуо са пута, те и он из свег срца заговара улазак Србије у НАТО. [1]

Има ли те?

Тако се то даље појачавало, док раном зором на дан параде микрофон није шчепао Мирослав Бошкобуха Лазански. Шире је поновио елаборат Зорана Драгишића. И како су се партизани херојски борили, и како је Тито дозволио Совјетима само да прођу кроз “његову” државу, и како су ослобађали Србију “раме уз раме”, и како се Србија коначно враћа својим антифашистичким традицијама па ће дефиловати у то име партизанске заставе, и како имамо респектабилно наоружање, између осталог три врсте беспилотних летилица сопствене производње и како Вучић води једино могућу спољну политику. Ко друкчије каже клевеће и лаже! Живио друг Тито! Живила наша ослободилачка партизанска војска! После су га наместили да се слика поред Путина. То народ воли.

После је била поменута парада са најлон кесама на величајшим главама. У том кишном али достојанственом мимоходу, пажњу је привукао чичица у мантилу жутом кројеном по ЈУС-у.

– Ја сам сине, Стево Опачић из Книна – тихо нам је изговорио старина, који је уз државни врх и руског председника био у крупном кадру ТВ камера.

У Куриру је ишао у наставцима интервју Стева Опачића, народног хероја, како је “бомбама разбијао четнике на Неретви”, и како су четници – а не усташе! 1941. у Лици кренули у покољ Срба.

Су чим ћете пред Милоша ђеде Стево?

Милан Трешњић (за чудо, и он Личанин) командант београдске ОЗНЕ током партизанског терора у Србији, у опште не спори да приликом ликвидација никакве истраге није било. Сваки од шеснаест београдских квартова имао је по најмање једно нерегистровано гробље. Па удри. Црно наопако глуво личко и гламочко, и удри, ој-ха… Ждери, лочи…Ој свијетла мајска зоро… па пљачкај и силуј… И-јопет! Обрни! Јопет! Окрени, закољи! Поврни!

“ Заклео сам се још као скојевац, кад дођем у Београд и упаднем у ове виле експлоататора, крвопија радничке класе и поштених људи, да ћу пронаћи најлуксузнију вилу неког буржуја, ускочити у њу, потражити најлуксузнији кревет и са чизмама својим партизанским и личким блатом на њима – лећи и преспавати. Тако се и десило.“ - Приповедао је чичица Милан Трешњић [2]

Ознаш Трешњић се несвесно открио. Испод идеолошке маске избијали су мотиви најниже врсте: да се легне у господски кревет у блатњавим чизмама, ужива у финим јелима и скупим пићима, у бесплатним услугама проститутки. Да се од чобана вечерњим курсевима постане дипломата у фраку. Какве то све везе има са идеологијом? Да је хтео да се свети својим експлоататорима, пут би га навео на Загреб, који је много ближи. Зашто није? Не, обишао је хиљаду километара да се увуче у Србију која је хранила пола милиона избеглица, већином његових рођака, и почни покољ и харање.

Врхунац беше „Бјелин“ мултимедијални спектакл „Прича о чвргама и небу“ у којој су Тито и Стаљин били у дубокој илегали и изгледа да се народ самоорганизовао – бар тако пишу неки гледаоци. И опет су на силу направили спој солунаца и партизана. Шта су комунисти мислили о солунцима недвосмислено предочавају трагичне судбине војводе Петра Бојовића и пуковника Драгутина Гавриловића. За мене је превише било када сам чуо да је у публици присутно шест стотина „ослободиоца Београда“. Па шта мислите, каква осећања би изазвало да је било присутно шест стотина Шандора Кепира? Код таквих злочинаца националност не игра улогу. Сем ако не важи јеврејска пословица да брат дубље копа кад брату вади око.

На крају су рутински отворили улице са именима Пека и Коче, и положили венце.

Истовремено у православним храмовима држани су парастоси комунистичким жртвама. О томе ни реч чути ни слику видети. Од тих људи, обичних и наших, пекара и чиновника, никаквих издајника, и сени желе да обришу. Да их нема у нашим сећањима.

 

Изногуди

Санда Рашковић-Ивић је постала нови председник ДСС. Коштуница и још неколико његових најближих сарадника су напустили странку коју су основали.

Није ово прича о томе колико је Коштуница грешио, јер свакако је мање грешио од других; није ни прича о ономе што је добро урадио, јер свакако је урадио више добрих ствари од било кога другог; није прича о поштењу, јер нема с ким ни да се пореди; није прича ни о госпoдству. Јесте прича како се весело продаје вера за вечеру.

Упадљиво је било током предизборне кампање како се преко свих медија Санда протежира. За пар дана око избора дала је више интервјуа него Коштуница за две године. Њена биографија је презентована у истом облику. Изгледа, политиком је почела да се бави 2003 уласком у ДСС. До податка да је претходно била члан левичарског ДЦ већ јако тешко се може доћи. А да ли је можда раније имала још какву чланску карту, библиотеке или тако нечега, не може се сазнати, или бар ја нисам успео задовољити знатижељу. 

Затим је била амбасадор. Током мандата сасвим лепо се слагала са ДС, а била је отворена и за СНС.

Сад, Коштуница може да жали због свог кадровског промашаја, али је Санда још једном демонстрирала значење наше најгоре пословице да умиљато јагње две мајке сиса.

Најинтересантније су реакције након њеног избора. Ко је могао поверовати да ДСС има толико симпатизера и добронамерника којима је сметао само тај грозни Коштуница.

Каквим је то досадашњим радом Санда освојила одушевљено поверење толиких аналитичара, новинара, коментатора, лајкера? Нема одговора.

Не треба међутим бити превише аналитичан, да се види шта ће Санда да ради. Сасвим је ирелевантно терминолошко питање њеног „суверенизма“. Она хоће да „децентрализује“ странку, да направи „национални блок“ и да почне да води бригу о „малом човеку“. Како ће ту бригу да брине о толиком броју малих људи није рекла. Формулација је међутим јасна и разоткривајућа. Није чудо што је највеће овације добила од комуниста. Та ко је од Србијанаца направио мале људе о којима неко други мора да брине?

Децентрализација? Послужићу се једним од ретких разумних коментара који се ових дана дао прочитати:

…Децентрализација – једна од хит тема последњих петнаестак година – није ништа друго до процес растакања националних држава, националних економских система, политичких партија… и њихово претварање у структуре лишене сваке оперативне и стратешке моћи.

Парцијални интереси, а самим тим и неизбежни конфликти (отворени или прикривени) између децентрализованих, тј. осамостаљених делова једне целине – воде маргинализацији и губљењу моћи те целине, без обзира да ли се ради о држави, националном економском систему или политичкој партији.

Ослабљене децентрализацијом, те целине постају лак плен за носиоце туђих интереса, најчешће супротстављених интересима чланова тих целина.

Нажалост, агресивна пропаганда је учинила да термин “децентрализација” има позитивну конотацију, тако да већина оних који сматрају да је у питању позитиван процес и који тај процес подржавају, не схвата да ради у корист сопствене пропасти.

Децентрализовани ДСС око кога би се окупиле постојеће патриотске групе, покрети, појединци – биће потпуно онемогућен да артикулише ЈЕДИНСТВЕНУ патриотску политику на националном нивоу – управо због принципа децентрализације. Другим речима, предложеном реорганизацијом ДСС биће покопана свака нада у могућност ефикасног организовања и ефикасног деловања патриотских снага Србије…

Ипак, ДСС је била много више од једне политичке странке. ДСС је била носилац србијанске државотворности, коју Санда и њени саборци са свих страна нити разумеју, нити их интересује. Зато за све њих представља право олакшање разбијање државотворног фундамента у ДСС и прогон Коштунице. Још се жале да се против Санде води харанга, а Коштуница приказује као дете коме је узета играчка. Напротив, оно што се види су неумерени и неодговорни хвалоспеви Санди у част, и бруталност не малих, већ ситних људи кад у гомили прогоне бољег од себе.

Да, „Национални блок“ напуњен Изногудима, Сандом и пријатељима, Старешинством Двери, остацима остатка СРС, ће ући у Парламент. Тако ће се постићи „пун демократски капацитет“, што је искључива потреба режима. До сада, Парламент је функционисао, али је без ето сад већ под наводницима „патриотске опозиције“ био крњ и врло нестабилан. Истовремено, тај „национални блок“ биће без икакве суштинске моћи и неће бити никаква претња другу Премијеру и општем путу у ЕУ тамо негде иза дуге.
——

[1] З:Драгишић се залаже за „Србију у НАТО“
http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Srbija-izvan-NATO-zashto.sr.html

[2] http://www.pogledi.rs/category/istorija-2/zlocini-komunista/dokumenta-analize/

 

[Ђорђе Ивковић]

ИЗВАНРЕДНА СИТУАЦИЈА

 

Одговорност ће поново да прогутају пожари,

или однесу Колубара, Млава, Сава, Морава…

 

Архива Бр. 29. 

Први пут објављено : 21. Мај 2014.  Србијански глас

 

Колико год букале ТВ станице јасно је – МИ ДРЖАВЕ НЕМАМО! НИ ХОРИЗОНТАЛНО НИ ВЕРТИКАЛНО ... Ово није држава, ово је окупаторски апарат који брани себе.

 
12. Мај 2014
Или: Одакле је Премијер покупио фразу
 
SERBIANMETEO [1]
 

Конентар бр.1. - 12.Мај 2014. у 09:22 »

Овом библијском потопу који се спрема ће претходити и један занимљив дан. Сутра ћемо бити у топлом сектору циклона, па ће температуре поново бити око или мало преко 20°C. Предфронталне нестабилности су ту, а смицање ће бити веома изражено, па су јако велике шансе и за прве суперћелије ове године код нас.

А за период од среде до петка немам да додам ништа што већ нисте написали. Потоп, хладно, ветровито, с обзиром на средину маја једном речју - ужас! Сва је срећа да се свему томе назире крај већ за викенд, у суботу знатно слабљење падавина, а од недеље суво и значајније отопљење. Остаје нам да се надамо да ће све ово проћи са што мање последица.

Коментар бр. 2. - 12. Мај 2014. у 17:44 »

Да бог сачува каква се кишетина спрема наредних дана, очекивао сам како се ближи период да модели постепено смањују падавине али ништа од тога...

 Коментар бр 3. -  13. Мај 2014. у 19:36 »

Прилично је извесно да ће највише падавина имати Мачва, Подриње, Срем, део Шумадије. Могуће је да ће у наредних 48 сати пасти и преко 100мм кише.
Нека је свима у тим деловима пуно среће са набујалим водотоцима у наредним данима...

Метграм 12-19 мај 2014.

 

Дакле, и метеоролози-ентузијасти су знали шта се спрема и благовремено су упозоравали, али државни чимбеници су били глуви, слепи и нехатани.
Политичка дешавања су се одвијала као да је све у најбољем реду.
 
13. Мај 2014.
Председник Владе Александар Вучић у мисији мира.
Место збивања: Сарајево
 

Премијер у мисији мира, Сдарајево, 13.5.2014.

Вучић: У Сарајево сам дошао као пријатељ [2]

 

Председника републике Томислава Николића и министра без портфеља за ванредне ситуације Веље Илића — Локације: неутврђене, вероватно негде у Србији.

 
У Поднаслову:  
Обилне падавине и пораст водостаја  

У Србији су у наредна два дана прогнозиране обилне падавине као и пораст водостаја на више река.

На Сави код Шапца водостај се налази изнад границе редовне одбране од поплава са тенденцијом пораста од 15. маја, упозорио је данас Републички хиодрометеорлошки завод (РХМЗ).

На Колубари, водостаји ће границу редовне одбране од поплава прећи сутра, а границу ванредне одбране током 15. маја, навео је РХМЗ на свом сајту.

За сутра и у четвртак у већем делу земље прогнозиране су обилне падавине, док се четвртак и петак на вишим планинама може очекивати снег и стварање снежног покривача. - 13. 05. 2014. | Танјуг

 
 
16. Мај 2014.[b] [/b][3]
Довољни су кајрони

Упркос стању на терену и прогнози падавина, сирене у Обреновцу огласиле су се тек у петак, 16. маја, у 5:00 сати ујутро, када је насип на Колубари пробијен и када је вода почела да надире. Војин Несторовић, директор за корпоративне послове Термоелектране “Никола Тесла” у Обреновцу, тврди да је вече пре упозоравао председника општине Обреновац Мирослава Чучковића на поплаве.

“Предложио сам да се укључе сирене, али Чучковић је мислио да би то изазвало панику. Довољно је, рекао ми је, да иду кајрони на локалној телевизији”.

“Оба чамца су на весла, што значи да све то тече веома споро. Питају нас људи са врхова кућа – ‘Где су остале службе?’, а не знају да се и ми то такође питамо те немамо одговор на та питања. Хаос је свуда”, навео је Месаровић, на сајту те организације.

Питају нас људи са врхова кућа – ‘Где су остале службе?’, а не знају да се и ми то такође питамо те немамо одговор на та питања.

“Нас неколико ронилаца одмах се одазвало позиву и отишли смо у Шабац, брзо смо стигли, али тамо ништа није било организовано. Људи су киснули и мрзнули се неколико сати без потребе. Како би били од користи, отишли смо прво у Сремску Митровицу, а затим и у Мачванску Митровицу, где смо помагали око постављања насипа. Срећом, нисмо ишли организованим превозом, већ својим аутомобилом, па смо, када смо завршили са послом, лако могли да се вратимо”, каже Владимир Шашо, инструктор у школи роњења “H2O- Dive Group”.

“Сутрадан је нас шесторо отишло у Обреновац са ронилачком опремом. Ни ту није било неке организације, нема ко да вас упути. Ништа није централизовано, тако да смо се самоиницијативно укрцали на један од чамаца и отишли у град. Тамо смо превозили људе из зграда до места на којима је могао да их покупи камион, или неки од других чамаца. Сусрели смо се са неколико спасилацких екипа Руса, који би били много ефикаснији да су уз себе имали некога ко познаје град и зна језик, како би могао да се споразуме са њима. Носили смо људе ‘на кркаче’ бебе, труднице, непокретне на носилима… Онима који нису желели да се евакуишу достављали смо храну и воду”, каже Шашо.

 
Србија, 16.05.2014.

Погибељна конфузија...

Синиша Мали Обреновчанима: Седите кући!





ВУЧИЋ ОБРЕНОВЧАНИМА:

Критично је, не одбијајте евакуацију, животи су угрожени!

Не терајте нас да примењујемо силу да бисмо спасли ваше животе и тиме додатно угрозили животе спасилаца, рекао је премијер који ће за два-три сата бити у Обреновцу.

 

Председник Владе Србије, Александар Вучић:
Нисам одавно видео већу неодговорност одраслих људи! (16. мај 2014.)

 

Сердар и Војвода


Ох слатке прилике за репризу Фекетића

Поднаслов: Две битанге и поплава
Време је да се покаже строгост старовременског политичког комесара и тиме постигне гласачка ерекција:

Место: Влада Србије
Премијер Вучић (до њега онај Мали што је спречавао евакуацију Обреновца, дакле први до Великог):

„Тишина тамо!“
„Рекао сам: Ниједну реч више да нисам чуо! Не интересује ме да ли је министар или било ко.“
„Изађите напоље, министре, ако касните на овакве ствари.“
„Ко може да помогне – нек помогне, ко не може да помогне, нека ћути.“

ЕУ стиже у помоћ...

Због процедуралних разлога каснило је слање петнаест плеханих чамаца док вода није почела да се повлачи.
Затим је као бомба одјекнуло у свим медијима да ЕУ шаље помоћ од милијарду (по амерички билијарду) евра. И то  су пронели медији као што се проноси глас планином. Затим је стигла исправка коју само малициозни преносе – да је у питању 1% од првобитно најављене цифре, која је неспоразумом поменута. Медији који не желе да шире дезинформације, ситним словом и забашурено су пренели исправку своје првобитне информације.

“Сви други заједно нам неће дати толико помоћи као ЕУ, а грађани Србије треба да знају да је највише на нама да урадимо. Бескрајно хвала – да нам није ЕУ не бисмо имали никакву шансу”, истакао је Вучић.

Рече Вучић. Нема злонамерног новинара да га пита колико би евентуално прикупили средстава ако би дигли царине на увоз производа из ЕУ једно 5%, уз разумно објашњење да смо у стању библијске катастрофе и да су нам паре неопходне, па смо сигурни да ће нас разумети.
Овако, могло би се схватити да ће ЕУ да пошаље десет милиона евра као појас за спасавање свом пиону Вучићу. На то нас нагони упозорење да је процедура компликована и дуготрајна. Морамо бити дисциплиновани да би добили део онога што изввлаче од нас. Па сваки Србин да дода још по евро, ето то би било то.
Потписник ових редова одавно стоји на становишту да је Хитлер бољи од ЕУ. Јесте Европска унија Хитлеров пројекат; али, нацисти су, за разлику од ових, били господа.
Као што је Јово Капичић био господин за Александра Вучића.
 
КУКАВНИ МЕДИЈИ
Све је јасно, али опет сви подлежу. Како и не би кад те затрпавају 24х дневно из свих канала и оружја.
Знамо ми да није све идеално и да не треба ломити дух народни у стању катастрофе причама о најгорима међу нама који су се ружно понели. Није народ монолит; има и кукавица и лопова.
Што све телевизије са националном фреквенцијом дижу Вучића, туристу са Баш-чаршије од 13.Маја,  некако им дође у опис послова оцвалих фрајли са штајге. Опслуживали су друге, што не би и њега.
Има бар зрно логике у одговору катастрофалног Веље Илића „да је и он био на терену, али новинаре није водио са собом“. Ма и да је хтео, не би смели. Зна се с ким треба да буду. Исти је случај са Николићем, за којег је скромно јављено да је припремио неки „конвој помоћи“. А ко није?
Зашто трпе дрипца на грбачи, они знају.
Али, хвалоспеве шире и „е-новине“. Њихова „сарма“ изгледа овако: Опљуј по Србији. Похвали Вучића. Опљуј по поповима. Похвали Вучића.  Опљуј по мртвом Ћосићу. Похвали Вучића. Опљуј по Николићу. Похвали Вучића. Похвали педере. Похвали Вучића. Похвали Перу Луковића. Још више похвали Вучића. Фелацио није искључен.
Однос је искрен. Овако на свом ФБ збори извесни Нецин из редакције „е-новина“, кога зли Срби оптужују да је пицин.

Goran Necin

Подржавам напоре Владе Србије на челу са премијером Александром Вучићем у борби против највећих поплава у историји земље и за сваки угрожени људски живот. Такође, другосрбијанским радикалима и сличним екстремистима који праве шалу над туђом несрећом и људским жртвама у овом тренутку, а зарад прикривања њихових неизлечивих губитничких фрустрација или теже патологије, јавно поручујем: пушите ми киту, мрзим вас више него Хитлера, који је очито ментално био здравији од вас

Goran Necin

Премијер Србије је данас био овде.  (Нап: Слика са преносом хуманитарне помоћи из хелихоптера, горе приказана) А где си био ти? Коме си помогао, због кога си покисао? Да ли ти је данас неко рекао најискреније хвала за нешто добро што си учинио? Другосрбијански радикали много сте ви поремећене особе и психопате...

Могли би ми да разумемо Перу Луковића, који своје поступке објашњава јаким разлогом да му је новац ужасно потребан. Али, јасно ћемо поставити питање, пошто је однос очигледно узајамно позитиван до сношаја: Шта човек (Вучић, да извинете) који наводно из чистог патриотизма води  Србију, жели да постигне у змијском загрљају са хуљама које мрзе Србију?
Одговор је једноставан: исто што и хуље које мрзе Србију.
 
Уместо закључка:
САМООРГАНИЗОВАНИ НАРОД У БЕСПУЋУ ПОВЈЕСНЕ ЗБИЉЕ
Величанствена је народна солидарност која је доказана у катастрофи.
Што је спашено, спашено је самоорганизацијом народа у општем расулу.
Постојала су нека последња острва државне организације, где се показало како је требало да буде, па да страдање буде најмање могуће у потопу.
Нису знали?
Па како знају шта сваки блогер шврља по интернету? Па их не мрзи и да седну у ауто и кућно обиђу по неког жучнијег, на пример потписника ових редова, тек да се зна да се прати.
А Вучић са недељу дана закашњења прочитао упозорење да нам се спрема потоп библијских размера па то издекламовао скоро не мрдајући уснама у све ТВ камере ове земље.
За њега је потоп Србије изванредна ситуација за саморекламу. Можда и успе.
Где је био, док није грмело? Код ахбаба. Што код својих убосни није остао, лакше би нам  било. Кад је загрмело, стао да се слика, као да је у контузији, несвестан ситуације. После смењивао кога је хтео, ударао лево и десно, дувао атрактивно из носа у микрофон, свог Малог сачувао.
Сад моли Вучић Немце (нешто ново?) да га којим евром подрже. Изгледа да мисли да је он тај који треба да спроводи обнову земље за чију је пропаст директно одговоран. Објективно су одговорни он и Синиша Мали за смрт неколико десетина људи, о осталим невољама да не причамо.
Колико год букале ТВ станице јасно је – МИ ДРЖАВЕ НЕМАМО! НИ ХОРИЗОНТАЛНО НИ ВЕРТИКАЛНО.
Свуда постоје плаћени људи за одређене послове који у свом животу ништа нису радили, па су сад једноставно заблокирали. Апсолутно ништа није радило. То није држава, то је окупаторски апарат који брани себе.
Нико се у овој фиктивној држави ништа не пита. Није то, међутим, оправдање да Николић и Илић не поднесу оставке, за свој део одговорности. Имају година, можда и неке трагове части.
И зато да би Србији дали шансу да се одбрани од окупатора. Јер, видели смо да је самоорганизација чудо.
***
НАПОМЕНА УЗ ЧЛАНАК:
Средином маја 2014. године скоро трећину Србије погодиле су поплаве у којима је страдало 57 особа. Бар се тако званично тврди. Симбол страдања постао је Обреновац који је практично потпуно поплављен у року од неколико сати. Иако су надлежни најављивали да ће бити испитано да ли је било пропуста у систему одбране, до данас нико није одговарао за људске жртве и огромну материјалну штету. 
***
[1] Први српски метеоролошки форум
http://www.serbianmeteo.com/forum/
[2] Извор вести:
[u]https://www.glasamerike.net/a/vu%C4%8Di%C4%87-u-sarajevu/1913880.html[/u]
[3] Изводи из штампе.
-------

https://nimbusovpodrum.blogspot.com/2025...ost_9.html

[Ђорђе Ивковић]

РЕКОНСТРУКЦИЈА КРИТЕРИЈУМА

Архива Бр. 30. 

Први пут објављено : 31. јул 2013. - Србијански глас

Дубоко смо зашли у реконструкцију Владе, коју народ прати с великом позорношћу, као да је у питању порођај какве принцезе. Коалициони партнери рекоше своје и штапићи су преломили да из Владе оде неколико министара као колатерална штета коначне ампутације УРС и чеше Млађана Динкића.
“Критеријуми“, по којима се узбудљива реконструкција спроводи, изговара се као света реч, мантра, али ми не знамо шта је то, какве су то маказе које неком секу уши да другом окрпе дупе. Уместо да ситуација постаје бистрија, дилеме се множе.
За шта су то Динкић и УРС сада криви па морају из Владе, а што раније нису и више скривили, балансирајући невидљивом линијом између власти и Забеле, па су чудном трансформацијом критеријума ипак ушли у Владу Вучић-Дачић?
Што је веселник Братислав Петковић, министар културе и информисања, кривљи од других? „Није се медијски снашао“?!
Које критеријуме су задовољили династија Кркобабић и ПУПС, па да не буду замољени да коначно оду у пензију, ма колико да су крепки и медијски сналажљиви?
Зна ли неко шта у Влади уопште ради Др. мед. Расим Љајић? Ради брзе идентификације, после многих функција у владама које су нас довеле ту где јесмо, сада је министар широког спектра јер сем што је потпредседник брине о нашој спољњој и унутрашњој трговини, те телекомуникацијама. Какве везе трговина и телекомуникације имају са медицином не знамо, али је човек без проблема прошао критеријумску евалуацију.
Зашто се ту још мува мали Вулин који је колико јуче дрчно бацио оставку на сто, па је још дрчније полизао?
Да ли је Јоргованка Табаковић, не буди примењено, света крава па не сме да се склања с пута?
Но има ту и нерешивих задатака. Који критеријумски инструментариј је могуће применити на Сулејмана Угљанина, министра без портфеља? Министар ничега – како вредновати то министровање?
Да ли је наша народна власт урадила ишта ваљано? Хапсила је како видимо на ТВ. Није спорно, као што није спорно да је хапшења добила у задатак од оних који су јој три сата пре затварања биралишта честитали победу. Та поштена власт треба и нас да опоштени. Да ли у „министарству љубави“ има реда? Нема. Како ред да заведу службе које су саме у организационом и моралном расулу? Код нас се не зна где престају лопови, наркодилери и убице а почињу навијачи. Где престају навијачи а почињу „чувари сплавова“. Где се „чувари сплавова“ пресвлаче у полицајце и жандаре.
Фамозни кретеријуми се могу применити двојако: Прво као јединица мере успешности спровођења изборних обећања политичких победника и, друго, као мера колико је држави и њеним грађанима боље него са ранијом влашћу.
Нема потребе наводити све аспекте нашег све очајнијег стања. Напоменућемо да између чврсто обећаног патриотског преиспитивања раније „косметске политике“ и потписивања „Бриселског споразума“ лежи непремостива провалија која дели обичну политикантску лаж и велеиздају која је закопала темеље државности.
Отуда, не треба се бринути да ће пострадале у сечи министара заменити превештени мудраци  који ће засигурно испуњавати само један критеријум — биће морално-политички подобни. Тако ће се оперета „реконструкција Владе“ завршити са хепиендом сажетом у пословици бивше нам браће „Мартин у Загреб, Мартин из Загреба“.
Након тога наша препорођена власт ће пуних плућа и енергетски обновљена на следеће радне задатке.
Дабоме, „пуна нормализација односа са Приштином“, то је аксиом, то не треба доказивати зашто је све добро.
Биће посла за вредне руке око Војводине али и око оног крша од Устава, који само смета поштеном свету.
Затим, ослобођени од Динкића, могу да решавају економију.
Ако је веровати медијима, Србија се спрема да прода Телеком заинтересованим странцима. Како је претходни покушај „жутих издајника“ пропао због ниске понуђене цене и снажног отпора патриотске јавности, нови покушај би могао проћи, јер сада продају врши „патриотски блок“.
Јавност ће бити обавештена да је продаја Телекома тешка, али нужна, промишљена и мудра одлука. Она нема никакве везе ни са празном касом нити са могућим економским колапсом. Наравно, одлука ће бити донета у интересу грађана Србије, њихових родитеља – пензионера, али понајвише у интересу деце и њихове будућности...
Када се Телеком прода, цене телекомуникационих услуга ће пасти, као што су пале и цене цемента када су странци купили цементаре, па је данас јефтиније увозити цемент из Албаније него га купити у Србији.
Цене телефоније ће пасти као што су пале малопродајне цене када су страни ланци нагрнули у Србију или од када је Делез ушао на домаће тржиште.
Интерес потрошача ће бити заштићен на исти начин на који су заштићени интереси потрошача банкарских услуга који издржавају најскупљи банкарски систем у Европи.
Или, гледајући даље у будућност, цене услуга ће пасти исто као што ће пасти и цена струје када ЕПС буде продат, или цена хране када странци покупују највећи део земље у Србији, или као што ће пасти цена воде када се крене са продајом водовода.
Пред Србијом је сјајна будућност, са којом се може мерити само њена садашњост. Како би то рекла почивша Маргарет Тачер, [font=inherit]„Најбоље тек долази" *.[/font]
А Вучић, главни идеолог критеријумске реконструкције Владе? Та он је само изнова потврдио тачност једне од дефиниција политике која каже „Политика је вештина да се лични интерес прикаже као општи интерес“.
....
* Небојша Катић: ЗАШТО СРБИЈА ЗАПАЊУЈУЋЕ ЛАКО ДОБИЈА КРЕДИТЕ
http://www.svetinjebraniceva.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=831:2013-06-17-20-38-27&catid=38:2010-12-14-18-00-48&Itemid=59
*** 
Commentarium post factum
Продаја Телекома се 2013. године чинила готово извесном. Влада је већ тада ангажовала саветнике за приватизацију — Credit Suisse и Citadel — а у јавности су кружиле приче о заинтересованима: Deutsche Telekom, Telekom Austria, па чак и фондовима из САД и Русије. Неки медији су тврдили да је понуда за продају 51% удела већ припремљена.
Али све се изјаловило.
Разлози нису били ни нови ни неочекивани:
– подељена власт, без јединствене одлуке да ли је реч о продаји или одбрани „стратешког ресурса“;
– недовољна понуђена цена (око 1,2 милијарде евра, испод политичких очекивања);
– и, наравно, изборна година, кад нико не жели да прода „национални бренд“.
Следећи покушаји, 2015. и 2018, прошли су исто. И ето нас данас — држава не само да није продала Телеком него је у неким областима чак повећала удео и све то умотала у нову реторику „националног интереса“.
Но, док је Телеком остао у државним рукама, друге ствари су ишчезле без много буке. Од 2013. до 2025. Србија је уступила или продала неке од својих највреднијих ресурса. Поглед уназад, само највеће продаје:
#
Предузеће / имовина 
Година
Купац / тип трансакције
Основна вредност / удео
1
RTB Бор
2018
Zijin Mining (Кина)
63% удео; инвестиција преко $1.2 млрд
2
Аеродром „Никола Тесла“
2018
VINCI Airports (Француска)
концесија на 25 година; €501M
3
Комерцијална банка
2020
NLB (Словенија)
83.23% за €387M
4
Jat Airways / Air Serbia
2013
Etihad Airways (УАЕ)
49% удео; почетно улагање $40M
5
Железара Смедерево
2016
HBIS / Hesteel (Кина)
продаја за €46M + инвестиције
6
ПКБ корпорација (делимично)
2018
Al Dahra (УАЕ)
око €100M за земљиште и имовину
Све то под заједничким изговором: „стратешки партнер“.
А стварни исход? Уместо једног великог продајног потеза (попут Телекома), добили смо серију мањих, али суштински дубљих уступака — у енергетици, инфраструктури и пољопривреди. Тихо, али темељно.
Све у свему, један дуг коментар накнадне памети.
Или, како би латински рекли: commentarium post factum.
Нисам, уосталом, ни погрешио много.
Знао сам да ће се морати продати нешто — само нисам знао шта ће прво отићи на пијацу.
Рекао сам да ће продати најбољег коња из штале, а они су — како то већ бива — продали два мало лошија.
Геда остаје Геда, али штала све празнија.

[Ђорђе Ивковић]

РУЖИЧАСТА СВАСТИКА И ЦРНА ЖАБА ИЛИ: КАМЕНОВАЊЕ КОЛЕВКЕ

- новембар 11, 2025 

https://nimbusovpodrum.blogspot.com/2025...st_11.html

Архива Бр. 31. 

Први пут објављено : 06. децембра 2013. - Српски културни клуб 

 

ГЕТО

Било је довољно десетак дана да се потисну у мрачније просторе сећања мучне сцене кругова „косовских избора“. Једна од последњих порука која нам је стигла те црне српске недеље беше суви опис онога што човек види на улици и горки поздрав:

„Косовска Митровица је под опсадом! Јаке снаге КФОР-а (Американци, Мађари, Словенци…) на свим важним местима уз видно присуство ЕУЛЕКС-а. Огроман број припадника србске Цивилне заштите у униформама по целом граду, а нарочито испред шиптарских бирачких места у србским школама. Очекивано и логично присуство бројних патрола КПС. Ту су и даље припадници полиције и жандармерије Србије у цивилу, разна приватна обезбеђења и криминалци. ЗБОГОМ СРБИЈО!“

Тенкови, камена лица туђина под оружјем, капои, батинаши, бодљикава жица, измучена лица људи који улазе у главни кадар из позадине. То је веродостојни опис реалног живота Срба на Космету а не дубока мизансцена филма о Варшавском гету. Уз то, видели смо стражарно привођење радних људи и трудница у раним јутарњим часовима да обаве своју грађанску дужност. Видесмо  агитацију, „ћораве кутије“ и нове кнојевце. Резултати избора познати пре гласања. Веровали смо у лудој нади да смо се докопали европске демократије па да је овакав изборни сценарио отишао у срамни депо историје са Стаљином и Титом. Међутим, није. На Косову и Метохији живе у инцесту нацизам, комунистички рај и идеали европске цивилизације под девизом Liberté, égalité, fraternité[i] [/i] и гусеницама тенкова.

Из ЕУ и УСА стигло је хладно обавештење да су задовољни оним што је Србија учинила да избори на [i]Косови[/i] успеју, али да то још није довољно.

 

ЛАЖНИ АНТИФАШИЗАМ

Нобелова награда за мир је врх, нема даље. Ко завреди тог одличја улази у вечност. Људски род без таквих хуманих величина би завршио у пећинама. И, гле! О среће наше! Око одрживе будућности Косове побринуо се трилинг Нобелових миротворачких великана. Да ли се наивни Нобел преврће у гробу, не знамо. Оно што знамо је да је Барак Обама Нобелову награду за мир добио као абонент, пре него што је побио свој први милион недужних цивила. Знамо и да је Марти Атхисари изрођени нациста, ругоба који је свој нацизам искалио на Србима. ЕУ је добила Нобела као вантелесна организација која је, тврди се, у Косови васпоставила владавину мира, правде и једнакости.

У најави је да би трилинг миротворних мртвозорника могао да се претвори у покер јер Хашим Тачи фигурира као најновији фаворит из мрачних политичких лагума. Нема човека на свету који је спасао више живота донацијама телесних органа живих Срба уз скромну провизију. Уз то, може новцем од дроге и проституције да охрабри љупко друштванце у фраковима отворено за договор ако се нађе мера општег интереса.

Некако истовремено, Европска унија је прославила дан свог антифашизма. Није спорно да је антифашизам постојао. Али, шта се слави – оно чега је било претежно или оно чега је било мало? На страни Хитлера, као добровољци у елитним ЅЅ дивизијама борило се преко четири стотине хиљада Европљана. У бројности истицали су се управо они који су се данас самоименовали за барјактаре антифашизма… Белгија, Холандија и Луксембург – земље које нису биле диктаторске и нису званично ратовале са СССР – су на совјетско-немачки фронт упутиле близу 110.000 војника, а Швајцарска и Шведска, формално неутралне, заједно са Шпанијом (Плава ЅЅ дивизија и авио-ескадра) послале су против Русије више од 50.000 добровољаца. Последњу такву војну јединицу од Норвежана и Данаца, дивизију Нордланд, Црвена Армија разбила је код Берлина. Ту су били и Французи, Енглези, Чеси, Пољаци, Естонци, Летонци, Литванци; сва наша балканска небраћа рачунајући и Грке у достојном броју; Татари, Туркмени, Индуси и Црнци. Коначно, не треба тајити, било је у великом броју Руса, Украјинаца, Белоруса… Хитлеру је на располагању стојала и сва војска Атхисаријеве обер-нацистичке Финске са 400.000 војника у чију бојеву готовост није препоручљиво сумњати, те Мађарске, Румуније и Словачке.

У том европском мору мрких кошуља постојала је само једна мрља – Срби, који не дадоше ни једног свог сина у есесовце. 

Уз то, Србија је тих година прозвана [i]„[/i]антикомунистичком Вандејом“[i].[/i] 

Ничем добром такав народ „осим света“ није могао да се нада.

Енглески историчар А. Тејлор, пишући о две „неутралне“ земље – Швајцарској и Шведској – које су мање од свих других зависиле од нацизма, наводи да су и оне „Немачкој могле донети више користи као неутралне него да су се нашле у положају побеђених. Немачка је из Шведске добијала руду гвожђа а прецизне уређаје из Швајцарске. Без тога не би могла да настави рат“[i]. [/i]Готово сваки трећи фашистички пројектил произведен је од челика од шведске руде, а безмало сав волфрам стизао је Хитлеру из Португалије…

Чешка, светски извозник оружја, са 45 потпуно мобилисаних и добро наоружаних дивизија, без иједног испаљеног метка се предала немачкој војсци од 30 дивизија. Зато су фабрике само једног чешког концерна, Шкоде, од августа 1938 (када су Немци заузели Судете) до септембра 1939. нацисте снабделе са онолико војне опреме колико Британце све војне фабрике Велике Британије. Совјетски Савез Немци су напали са 21 тенковском дивизијом, од којих је пет било опремљено чешким тенковима.

Највећи део европског становништва сарађивао је са хитлеровцима из идеолошке блискости али и из грамзивости, надајући се ћару у ресурсима богатој Русији.

Амбасадор Немачке у Ватикану, Фон Берген, саопштио је тако 24. јуна 1941. Берлину да „у круговима блиским Ватикану поздрављају ову нову фазу рата са одређеним олакшањем, и с посебним интересовањем прате њен ток“.

Са изузетком Данске, холокауст је удружени европски пројекат. Из њега нису изузети ни Британци, који примерице нису дозвољавали исељавање Јевреја у Палестину.

Док нас уче о достојанственом отпору нацизму грађанске западне Европе*, Ана Франк у свом „Дневнику“ пише о бандама разбојника које тумарају и харају Амстердамом, читамо сведочанства о обичним људима који су за „картон вотке и чакшире“ убијали десетине Јевреја дневно, о денунцијацијама за пар кобасица. Док туле о „римокатоличком покрету отпора“[i], [/i]ћутке се прелази преко „пацовских канала“ и[i] „[/i]Magnum Crimen“, на коју папска курија баци анатему и стави је на [u]Index librorum prohibitorum[/u] (Списак забрањених књига). Што је ваљало од нациста након рата отишло је у земље победнице да праве ефикасније бомбе и ракете. У театралном послератном прочишћењу од нацизма, гле чуда, Миклошу Хортију и Анти Павелићу не зафали ни длака с главе, као да њихове жртве нису били људи.

Американци на нацисте у опште нису били гадљиви. Дапаче. Пошто бизнис, макар био и јеврејски, не зна за границе, кооперирали су и у току рата. Хенри Форд је први не-аријевац кога је Хитлер одликовао Великим крстом немачког орла највишег реда.

 

БРАЋА АРИЈЕВСКА

У то предратно време, Британија је сматрала да би [i]‘[/i]‘нацистички режим у Немачкој успоставио стабилност у средњој Европи, управо оно што је Британији требало’‘ (Џејмс и Сузан Пул). Но два цитата ће најпластичније уоквирити конативни простор Европљана.

Велики маг европске политике, Винстон Черчил, „Галипољски месар“, жестоки поборник употребе бојних отрова против [i]дивљачких племена[/i] и митраљеза против штрајкача у сопственој земљи, писао је у својим мемоарима о Хитлеровим раним данима: 

‘‘Ове недаће нису га одвеле у комунистичке редове. Сасвим супротно, и то му служи на част, гајио је снажно и абнормално осећање расне лојалности и страсно и мистично дивљење за Немачку и немачки народ’‘. 

О Мусолинију Черчил вели: 

‘‘Од Дучеа сам примио најтоплије изразе захвалности. Штавише, у сукобу између фашизма и бољшевизма није било никакве сумње на чијој су страни моје симпатије и убеђења. У двема приликама 1927, кад сам се састао са Мусолинијем, наши лични односи су били присни и неусиљени’‘. 

Черчил је 1953. добио Нобелову награду за књижевност због “умешности у изношењу историјских и библиографских описа као и за бриљантно говорничко умеће које је користио у одбрани узвишених људских вредности“.

Ваљда ради ових плезира, нацисти су узвратили својом визијом: 

‘‘Уједињење Европе које се у историји већ одавно оцртава представља нужан развој. Европа је постала сувише мала за међусобно изоловане и зараћене суверенитете. Решење европског питања може се наћи само на федеративној бази пошто се европске државе могу ујединити само слободном одлуком која произлази из увиђања неопходности уједињавања у заједницу суверених држава. Савез европских држава мора бити заједница по могућности свих европских земаља’‘.

Данашња Европа присиљава да се присетимо ових Черчил-Хитлер-Мусолини кокетирања. (Чак се ни у искреност прокламоване нацистичке хомофобије немојте кладити у све паре). У ствари, та стара, опака и само на први варљиви поглед сладуњава Европа, никада није презупчила из свог менталитета тако препознатљивог по егзорцизму, ломачама, бласфемији и индулгенцијама. Черчил и Хитлер су сродни вансеријски медиокритети. Мусолини ни то. Што су се тако крвнички тукли међу собом, касапећи успут и нас, није нешто чудно, и у Срба се браћа секирама помлате за метар међе. Није Хитлер измислио концентрационе логоре, само их је усавршио. Постојали су такви „сабирни центри“ и раније, практиковали су их Шпанци (на Куби) и Британци за време Бурских ратова (помрло преко 28.000 жена и деце); Аустроугарска и Немачка у Европи за време првог, Великог рата. Реците „Маутхаузен“ и свима ће асоцијације бити „Јевреји“, „холокауст“. Што су први „становници“ конц-логора Маутхаузен били Срби се не рачуна, нисмо из њихове бајке. Као што рука правде за геноцид над Србима није стигла Павелића и Хортија, раније Вилхелма II и Оскара Поћорека, не стиже ни модерне крипто-нацисте. Кажњени су Нобеловом наградом за мир.

Природно је тако што буја фашизам у прибалтичким државама или Бугарској и Мађарској, и особито у најодлучнијем Хитлеровом савезнику Хрватској. И куја Леси је била срећна и хиперактивна када се вратила кући. За дом спремна!

Европски “антифашизам” је првенствено фашистичка алатка за дисциплиновање антифашиста. Агресија НАТО је, као што знамо, приказана као нормални и очекивани обрачун антифашистичке Европе са фашистичким Србима. (Истина, служи антифашизам и да се мало поткреше сопствено набујало нацистичко шибље које штрчи, јер мора све под винклу да буде, али то се нас не тиче.)

 

ТЕЖИНА ПАХУЉИЦЕ

Косово и Метохија данас није мрља на савести Европе, већ њено природно стање. О томе прича једна пахуљица која се истопила. Бивша власт Бориса Тадића и Вука Јеремића нас је уверавала да је суверенитет Србије одбрањен у Бриселу једном фуснотом.

– Ах, да – рекоше неки чиновници у ЕУ с благим осмехом на лицу, када им наши вођи стидљиво поменуше “фусноту” да се прикажу како штите народ – постоји и та пахуљица… А тадашњи Европски посредник у дијалогу Београд-Приштина Роберт Купер у стилу стенд-ап комичара сликовито нам је објаснио новонасталу ситуацију: “Фуснота? Па, знате, ја сам имао крштеницу, недавно сам је тражио, али је нисам нашао. Више је немам.”

Смешно, смешно. Но, шта остаде од „поштовања права“? 

Европски антифашизам није кадар да издржи ни тежину једне пахуљице.

 

КАМЕНОВАЊЕ КОЛЕВКЕ

Српско срце престало је да куца у недељу, 1. децембра 2013 године у 19 сати.

Остало је да новоизабрани екс-српски градоначелници дају заклетву свом господару Тачију. Пишу новине да је километарска колона поводом тога окићена заставама победнички крстарила гетом Косовске Митровице. 

Гаврани црни славише каменовање колевке.

Државу више немамо, јер нема државе без територије, силе, суда, економије и заједништва. Остао је пашалук.

Наше вође, наше „православне Че Геваре“, којима су дражи петокрака од крста и Тито од Светог Саве, још не могу да буду мирни – треба дана да се добије „датум“ који вреди колико и пахуљица, али ће њима бити довољно да сачувају власт у Пашалуку.  Гледам их сваког дана. Истина је: Ваљда од  духовне слабости, издаје и себичности такви људи поружњају. Поглед празан, а осмех блентав или грдан. Док стигнемо до капије ЕУ сваки наш православни Че Гевара ће сасвим да заличи на на Макса Лубурића.

….

* Једнa од „басни“ на задату тему:

„Током окупације Холандије, немачка нацисти су направили покољ над јеврејским становништвом у Холандији. Холанђани су због тога у знак протеста, кад год би неки немачки војник ушао у кафану, сви до једног излазили из исте. Огласио се и холандски краљ – како то нема смисла, није у реду према Немцима ипак су они крвна браћа, итд … и да ипак сваки Холанђанин може макар 15 минута да поседи у кафани са немачким војницима … Од тада, кад год немачки војник уђе у кафану, Холанђани би вадили сат на сто, чекали да прође 15 минута и одлазили.“

У стварности, сем што су дали армију добровољаца за ЅЅ, највише су сами Холанђани урадили да више од 90%  Јевреја буде ликвидирано, педантно, као што раде сваки други посао.

1. http://www.srpskilist.net/istorijski-osv...cka-evropa

2. [u]http://www.zurnal.info/novost/189/holokaust-hitlerovi-evropski-pomagaci[/u]

3. [u]http://www.srpskilist.net/istorijski-osvrt/nacizam-za-neupucene[/u]

[Ђорђе Ивковић]

ВЕЛИКИ РАТ – ТРАГИЧНА УВЕРТИРА ТОТАЛИТАРИЗМА

Архива Бр. 32. 

Први пут објављено: 18. јануар 2017. Србијански глас

  [Редукована верзија]

Краљеви таме 

Негде дубоко у колективној људској свести назире се, нејасно и кошмарно, вероватно најкључнији од свих кључних повода Првог светског рата – деградација цивилизације, распад бића човечанства. Није тај рат произвео социјализме – бољшевизам, фашизам, нацизам – али јесте створио биолошку основу, од материјализоване страшне људске патње, на којој се запатило најгоре безбожничко зло које је убило више Божјих створења и спржило више земље него што су учинили сви ранији тирани заједно.

Само је Велики рат могао да произведе краљеве таме попут Хитлера, Черчила, Лењина и Стаљина, као и њихове патуљасте трабанте – Мусолинија, Тита, Павелића, Хортија – да буду водичи слепог човечанства у суноврат. Такав рат огромних размера био је нужан и да би Сједињене Америчке Државе постале водећа светска сила у пакао.

Да је убиство „генетски модификованог“ Франца Фердинанда у Сарајеву изазвало Први светски рат – пропагандни је бајкопис. Прерасподела територија унутар Европе такође није била пресудан узрок сукоба. Да јесте, рат би избио још 1908, након што је Аустроугарска заузела српску Босну и Херцеговину, противно свим међународним уговорима. Кључни узроци налазили су се у судару интереса великих сила далеко од Европе – задирући до краја Арабијског полуострва, јужног руба Африке и, дословно, до „краја света“, до Микронезије.

[Израз „генетски модификовани Франц Фердинанд“ није пука иронија, већ свесна алузија на „Хабзбуршку чељуст“ – симбол вековне дегенерације једне династије, као и целе цивилизације која се под блиставом позлатом распадала изнутра. То је било време веселе апокалипсе: крај једног света који се урушавао у шампањцу и валцеру, док су његови наследници – попут Франца Фердинанда – још веровали да су божански изабрани да га спасу.]

Из неразмрсивих геостратешких игара поменућемо само немачки грандиозни план изградње пруге која би спојила Хамбург преко Аустроугарске и Србије са Шат ел-Арабом. Циљ је, дакако, био нови енергент – нафта. У сврху слабљења доминације Велике Британије, планирана је и изградња велике војне базе. Србија је, међутим, одбила да учествује у овом пројекту, јер је у пакету с пругом ишла и „царинска унија“, што се и тада, као и данас, знало шта значи.

Уосталом, Немачке снаге су напале из Намибије Јужну Африку пре него што је почела Церска битка. Истовремено, Нови Зеланд је 30. августа окупирао Немачку Самоу (касније Западну Самоу), а 11. септембра аустралијске поморске и војне експедиционе снаге искрцале су се на острво Нова Померанија (касније Нова Британија), које је било део Немачке Нове Гвинеје. Јапан је заузео немачке колоније у Микронезији, а после битке за Ћингдао и ту немачку луку, на кинеском полуострву Шандонг. У року од неколико недеља савезничке снаге заузеле су све немачке територије на Пацифику. Али како свет, а и пола Србије, разуверити да се све то није догађало због мале групе југословенских националиста „Младе Босне“ у балканским гудурама?

„Велики рат“, како му се некада тепало, вероватно је најпрљавији рат у историји човечанства. Кланице и бојни отрови на фронтовима били су само видљива последица непојамне политичке покварености, у којој су предњачили Енглези. Прагматичнији од њих били су једино Американци. На војиштима су се барем јасно разазнавали раздвојени ровови и низови бодљикаве жице; у мрачним подрумима архитеката рата никаквих јасних фронтова није било.

Тајном политиком САД су најпре деценијама подгревале трку у наоружавању, на велику корист своје војне индустрије и банака. Потом су се три године декларативно држале доктрине „америчког изолационизма“, да би, на крају, са само годину дана ратовања (и то не против свих Централних сила, пошто Бугарској нису објавиле рат, већ су је чувале као европско недоношче), постале најмоћнија светска сила.

Тајном политиком Немачка је оборила царску власт у Русији. Није до краја јасно да ли је у том предузећу имала и тајнију подршку западних непријатеља. Руси су платили ужасну цену издаје свога Цара. Но, без бољшевика не би било ни немачких нациста.

Тајном политиком Аустроугарска је намамила Црногорце и њиховог краља Николу. Завршило се окупацијом Црне Горе, понижењем и рађањем „зеленаштва“, које је за свагда убрљало образ Црногораца.

Искрцавање савезника на Галипоље

Енглеска „Галипољска кампања“, масакр више од 250.000 војника, понајвише из Аустралијско-Новозеландског корпуса АНЗАК и експедиционих трупа, остаће у светској историји као пример имбецилног ратоводства политичких подлаца и неспособних генерала. Узалуд су у та времена Енглези Винстона Черчила печатили као „Галипољског месара“ – Империја није одустајала од своје „прагматичне политике“, те за Србе не беше помоћи.

Прикривени приоритет био је јасан из тајног споразума Британаца и Француза на Блиском истоку. Французи и Британци „исцртали“ су границе захваљујући споразуму Сајс-Пико, у мају 1916. године, без сагласности погођених земаља. На овај начин издали су своје тамошње савезнике, а од целог региона створили стогодишњи пакао.

Балкански чвор решавали су Енглези, тајним Лондонским споразумом 1915. године. Концепт је био једноставан – сви апетити да се намире српском крвљу и српском земљом. Тајним Букурештанским уговором Румунији је обећан цео Банат до Панчева.

Како су се ратне операције у Европи и на Балкану одвијале, добро је познато. Важно је поменути да су у оквиру аустроугарске стратегије „Срби морају нестати“ први пут на европском тлу употребљени концентрациони логори за цивиле.

Отварање Париске мировне конференције

Епилог Великог рата требало је да се догоди на Париској мировној конференцији. Око 10.000 људи, што дипломата што и свите почасних делегата, окупило се на овој првој мега-конференцији XX века у француској престоници. Присутни су били изасланици великих сила Британије, Француске и Сједињених Држава, али и представници Никарагве, Уругваја и још 22 земље, насупрот Немачком царству, Аустро-Угарској и Османском царству.

Самит је протекао више као политички хепенинг, где су иза дебелих застора одлучивали лидери САД, Велике Британије, Француске, Италије и делимично Јапана. Велика група малих и средњих земаља имала је ограничена права; њихови представници могли су само да подносе предлоге, дају обавештења и учествују на пленарним седницама – и прихватају одлуке. Често нису били ни обавештени о току проблема за које су били непосредно заинтересовани.

Краљ Петар, краљ Александар и Никола Пашић

Тврдње да су дипломатија Краљевине Србије, Никола Пашић и краљ Александар Карађорђевић могли да диктирају услове и бирају територије на Париским преговорима – сасвим су бесмислене и злонамерне.

Версајски уговор, са 80.000 речи и 440 чланова, најобимнији је мировни уговор у историји човечанства. Бавио се прецизно обавезом Немачке да надомести штету Западним савезницима у форми 500 ждребаца, 2.000 јуница, 90.000 музних крава, 20.000 оваца и 15.000 свиња. Педантно је забележен и захтев Енглеза да им се врати лобања султана Макауа, коју су Немци конфисковали негде у Источној Африци. Присуствовала је и дискусија о геноциду над Србима, али моћници нису марили што ниједан од скоро 400 оптужених високих официра Аустрије и Немачке није санкционисан.

Српска дипломатија, уз врхунску вештину и мудрост преговарања, ипак је одбранила виталне интересе народа. Јак лоби на челу са Михајлом Пупином омогућио је да се од мале државе која је могла бити прегажена за само седам година створи доминантна сила у региону, спремна да се одупре претњама граничних држава. Елиминисане су кључне опасности од Отоманског царства, велике Бугарске и Аустроугарске. Стварањем Југославије (која тада још није била призната) расформирана је Аустроугарска упркос отпору Велике Британије.

Оно што српска дипломатија и војска нису могли спречити био је рађање фашизма.

Черчил и Хитлер

Винстон Черчил у књизи о „великим савременицима“ (1937), у поглављу посвећеном Хитлеру, пише: „Ако би наша земља била поражена у рату, надам се да ћемо успети да пронађемо вођу тог типа, који би имао храброст и моћ да и у тим околностима пробуди национални идентитет.“

Након победе, Черчил тврди да је демократа; да је изгубио, вероватно би био нациста. Пре овог писма, пуног љубави према Хитлеру, написао је: „Немци, ако је и за историју, превише је“, осуђујући немачку улогу у Првом светском рату. Тако видимо да човек истовремено може гајити и фашизам и антифашизам, испољавајући их у зависности од ситуације.

У српским школама ђаке уче да је „фашизам настао на реваншизму поражених земаља у Првом светском рату“ и да је „последњи стадијум капитализма“. Истина је сложенија.

Само мало пре фашизма, појавио се комунизам као опијум за идиоте, са својом „прелазном фазом“ социјализмом.

Прва фашистичка земља била је Италија – победница у Првом светском рату и без антисемитизма у почетку. Уз Италију, фашизам је победио и у Јапану, Португалији, Шпанији и другим формално неутралним земљама. За само петнаест година, фашизам се као куга раширио Европом, уз благонаклоност Британије и Америке. Пројекат „Друштво народа“ постао је карикатура.

Амерички KKK представља дестилат немачке расистичке варијанте фашизма. Пет и по милиона чланова, уз симпатизере, показује колико је фило-нацистички менталитет укорењен у друштву – и економски је подржавао Хитлерове напоре, попут Хенрија Форда. Сликовит пример је дислексични генерал Патон, који је отворено заговарао нацизам. После WW2, Америка је подигла из пепела своје дојучерашње непријатеље и претворила их у савезнике, демонстрирајући природни обрт у глобалној политици.

У црно заогрнути нацизам KKK-а снажно је усмерен и ка Русима, циљајући ка Сибиру, куд је и Хитлер кренуо, и тако постао опасан до мере да је свет на ивици стварне пропасти.

Симпатични пример политички коректног фашизма је Салазарова Португалија. После WW2 били су међу оснивачима НАТО. Шта би са Западним антифашизмом, поштовањем људских права и слобода? Нестао у живом блату војно-стратешког интереса.

Хитлеров национални социјализам и Лењинов/Стаљинов сојузни социјализам делили су диктаторске принципе. Фашизам и нацизам нису били ништа друго до социјалистичке диктатуре; једина разлика је у обиму територијалних амбиција: Лењин је маштао о универзалној Светској држави, Хитлер о немачком Рајху. Бољшевици су први социјалисти који су отклонили маске и отворено проповедали јеванђеље крвопролића, што је послужило као модел Мусолинију и Хитлеру.

Многи су тражили социјалну правду, али Лењин је нудио цену – половину човечанства. Половина века пре тога цивилизовани људи су цензурисали Бизмарка када је рекао да се велики проблеми решавају крвљу и мачем. Бољшевици су поставили преседан: успех Лењинове клике охрабрио је фашистичке уличне одреде. Немачки нацисти преузели су једнопартијски систем, привилегован положај чланова партије, тајну полицију, концентрационе логоре, политичку пропаганду, административне егзекуције и методе саботаже.

Фашизам и нацизам су се сматрали супротним идеологијама (десница и левица), али у пракси је све било диктаторско. Немачка економија није била капиталистичка: држава је одлучивала шта производити, коме продати и по којој цени, ко ће радити и колике ће плате бити. Фашистички систем није био о тржишту, већ о контроли, партнерству државе и бизниса, оствареном силом.

Мит о „великим успесима Хитлерове економије“ – јавни радови, монетарна политика, смањење незапослености – пада при дубљој анализи. Више него економски таленат, нацисти су показали способност вампиризма: привредници су држали власт у својим рукама, али под строгим надзором државе. У супротности са бруталним бољшевицима који су све отимали, немачки нацисти су остављали привредницима ограничену слободу, али под присилом и претњом.

Фашистичка бирократија није штитила ни систем, ни јавни интерес – штитила је само власт и корупцију. Што више печата, то више корупције. Бизнисмени су се могли бранити само подмићивањем, а државна контрола је била свеобухватна и неприкосновена.

Херман Геринг

Са растом бирократије долази до сукоба надлежности, јер свака институција тврди да делује у интересу државе, што ствара хаос. Као „решење“ створене су нове институције са још већим овлашћењима, директно подређене Герингу. Државни комесаријат, оснивање трећег комесаријата, донело је само додатну збрку. Реформа је донекле смањила „рат папирима“, али није могла решити суштински проблем – дефицит и неправилну расподелу сировина.

Уместо стручњака за набавку и продају, у нацистичком систему најважнији постаје „човек за контакте“ – задужен за одржавање веза са властима и праћење граница дозволе. Огласи у новинама наглашавају „способности“ и „везе“ са партијом, а они који нису имали такве контакте остају без посла, макар били „чистокрвни аријевци“.

Прави независни бизнисмени нестају, док „партијски капиталисти“ цветају – богате се путем веза и партијске лојалности, често силама и превластима. Цео систем одржава воља за реваншом после Великог рата, жеља за моћи и контролом природних ресурса.

Овакве клипане и неваљалце, ми смо препознавали и препознајемо у Титовим „политичким комесарима“ и њиховим чудном метанојом упреподобљеним наследницима.

Нацистичка доктрина оправдавала је рат за територије богате ресурсима као лек против глади и економске зависности. Хитлер и Мусолини су своје колонијалне намере објашњавали „поштеном поделом природних ресурса“. У суштини, свака агресија је била легализована као „праведна“ у очима државе.

Бољшевизам и фашизам као политичко-економски системи показали су се јаловим: док су неки социјализми делимично опстали у Кини или Северној Кореји, класични фашизам је нестао – пример Салазарове Португалије показује како је систем сам себе угасио.

Закључак
Нацизам није нека археологија историје, већ преживели менталитет. Тај мумифицирани менталитет је замаскирани крипто-нацизам: осећај расне супериорности, националне монолитности и прихватање сваког облика економског вампиризма као легитимног начина доминације. Његов опстанак као идеолошки и психолошки феномен подсећа да зло може да преживи институционално уништавање, јер живи у свести оних који прихватају и нормализују неправду.
*
https://draft.blogger.com/blog/post/edit...1948501561

[Ђорђе Ивковић]

Навијаћу за Аргентину против Рајха


- новембар 13, 2025

 [i][b]Док трају борбе фудбалских титана[/i][/b]

Први пут објављено: 12. јули 2014. Српски културни клуб

У току су завршне утакмице Светског првенства у фудбалу у Бразилу.

Уз помоћ моћних напредних технологија репортер нас у „реалном времену“ обавештава да је већ трећи пут Аргентинац Ди Марија истрчао своју деоницу у акцији брзином од скоро 32 километара на час. Да бисте разумели, ни Усаин Болт, у копачкама и на трави, везан за реаговање на промену ситуације коју интелектом мора да схвати и антиципира њен развој, а не реакцијом на глупи пуцањ ћорком из пиштоља, не би могао да постигне толику брзину. Није ово „најстрашније“ што се проблематике брзине у фудбалу тиче. Неки фудбалери могу у идеалним условима да развију брзину преко 35 км на сат [1]. Реалност је да у Србији данас нема атлетичара-спринтера који на тартану у шпринтерицама може приближно ономе што могу најбољи фудбалери света у копачкама по трави.

Да би се одбранило ригидно схватање фудбала у нас, покушаће се са демагошким одговором „да је лопта бржа од сваког фудбалера“. Ерго, може се и успорено, „технички“, „ситно-калуђерски“, „на виц и зез“ (којима свако поштовање), треба ћушкати лопту тамо-вамо, па ћемо бити „европски Бразилци“, каквих ни у Бразилу више нема, како смо се уверили. Тешко је објаснити нашим споромислећим верницима китњасте импотентне игре да је лопта једнако реактивна на ћушкање, па рецимо (и) оних који су тако ружно издоминирали над јужноамеричким Србима једне јулске вечери 2014-те.

Једнако се броји и мери сваки покрет и потез фудбалера. Све то гутају и мељу компјутери. Као резултат добићемо нове врсте тренинга и тактике игре. Изнад свега, још један корак напретка у најболнијем сегменту фудбала – селекцији будућих асова. Но то ће већ остати строго чуване тајне, на нивоу шифре за атомско наоружање.

Констатоваће се и код нас уз извесни временски заостатак „да су тренинзи статични, док се утакмице играју у брзом ритму“. Констатацију сам ставио под наводнике зато што потиче из брошуре „Подучавање фудбала“ издате у Бечу 1919. године. Каснимо, дакле, мање од сто година.

У вези са Светским фудбалским првенством у Бразилу лансирана је од наших стручно-новинарских експерата страсно ослоњених о шанк, да је овај пут дошло до сукоба „страсти и система“ у фудбалу и да је победила страст, јер се тако чинило у једном моменту. Што се поменутих тиче, страст свакако побеђује, али што се фудбала тиче, то је гусларски еп изгубљен у времену. Зар неко уистину мисли да Немцима или Белгијанцима недостаје страсти (истина, неке друге врсте), или да код Чилеанаца или Мексиканаца нема организације и система рада?

Нема ничег новог под капом фудбалском од када је уругвајски жандар вратио лопту у терен 1930 године и тако запечатио судбину једне мале групе фудбалских заљубљеника из Србије, али је том шеретском финтом отворио врата нечега што је истовремено и најлепше у спорту – а светско фудбалско првенство то свакако јесте – али и онога најгорег што људска похлепа може да учини.

Данас је ФИФА [i]„непрофитна организација“[/i] која с тога не плаћа порез, али има обрт 5,5 милијарди долара; чији су врховни функционери бонусно награђени 200.000 долара годишње зато што су функционери непрофитне организације и којима се скромно надокнађује губитак током непрофитног стручног ангажовања у Бразилу са свега 700 долара дневно. Нико нема тако богату лепезу скандала везаних за корупцију, непотизам, варање, намештања и снобовско рентијерство, каквим располажу најмоћније фудбалске асоцијације УЕФА и ФИФА. [2,3]

Фудбал је еволуирао у игру коју играју богати, а гледају богати.

За остале постоје телевизори и рекламе Кока-Коле, у којима сва деца света мање-више имају исте шансе...
***
ОСТАЛО:
https://nimbusovpodrum.blogspot.com/2025...st_13.html