[ултра-националиста]

СВЕМОГУЋИ Бог, Отац и Син и Дух Свети, даје сваком народу пророке и апостоле и свете људе, да га воде и руководе путевима спасења, и изводе из таме неверја и зла на светлост вере и богопознања, да му дарују разумну наду бесмртног живљења у љубави Божјој и заједници Духа Светога. Запаливши тако у она древна времена и свећњак Српске Цркве и засадивши блаженим оцима нашим Симеоном и Савом, као дрво маслиново, и Српски народ у духовни рај Христов, слао му је анђеле чуваре душе његове и благовеснике, да га уче покајању и пазе да се не би дигао свећњак његов са места његова (ср. Откр. 2, 5). И да не би поново постао дивља маслина и бесплодна смоква. Тако и у ова последња времена, када поче да се хлади љубав и богољубље многих, и када походи праведни Господ народ свој због грехова његових човекољубивом казном својом, предавши тело његово као Јова у руке непријатељске, посла милостиви Бог народу том још једног чудесног апостола и пророка, мученика и пустињака, званог Петра Првог, Цетињског чудотворца, тог уистини духовног камена и тврђаве и просветитеља новог.


He зна се тачна година рођења овог крстоносног светитеља Цетињског, овог новог Мојсија, законодавца и миротворца. Највероватније је да се родио септембра месеца 1748. лета Господњег. Родио се у месту званом Његуши, од побожних родитеља Марка Дамјанова (Петровића) и Марије (рођене Мартиновић). Његов деда Дамјан беше рођени брат чувеног митрополита Црногорског Данила. Прозревши у десетогодишњем дечаку богомудрог пастира стада Христава и народног вођу, тадашњи митрополит Скендеријски и Црногорски Сава, изабра га између четири сина свога синовца Марка, за свога наследника. Призвавши га к себи рече му: "Доћи, чедо, код мене, благодат Свевишњега нека почине на теби, како би могао бити народу своме на корист. Заједно са мном отсада и народ наш полаже наду на тебе. Преблаги Бог нека ти помогне да будеш крин украшени Црне Горе и светило народа твога". Тако овај млади изабраник и будући чудотворац, дође у Цетињски манастир да се учи књизи. Будући обдарен особитим даровима Божјим и трудољубивошћу, Петар је веома брзо напредовао у науци, уз помоћ тихог владике Саве и монаха Данила, кога му овај одреди за учитеља. У 12 години он би обучен у анђелски лик монашког чина, добивши име Петар (његово световно име није нам остало записано), a y седамнаестој години би рукоположен за јерођакона.
ПОУЧЕЊЕ У СТИХОВИМА





Ну послушај, драги пабратиме,


Или брате, прељубезно име,



Јере ћу ти истину казати,


Но запази, нећеш се кајати,


Што су давно рекли и казали


Мудри људи, који су познали:


Да у Турске и у љуте змије


Хришћанскога пријатеља није,



Ни разума бистра у пјанице,


Ни у лажи тврде узданице,


Ни вјернога друга у страшљивца,


Ни поштена чојка у свадљивца.


He уздај се, брате, у лакомца


Одступиће и од Бога Творца,



Од закона и од своје вјере,


Неће пазит оца ни матере,


Отачаства, рода, ни племена,


Јер не љуби части ни поштења,


Нако благо, да се обогати,


И зато ће свакога продати!



Ово велим само за лакомца,


За лакомца, љуцкога трговца,


Који љуби благо преко мјере,


А продаје вјеру у невјере,


Вјеру драгу отачаства свога,


Најпослије и себе самога!



Пак остаје така издајица


Како тужна, лакома лисица,


Кад на маму буде преварена


И у ломна гвожђа ухваћена;


Да се трже, сама себе глође,


Докле ловац изненада дође,



Па је дрвљем и камењем туче,


Најпослије и кожу јој свуче.


Свакоме се тако догодило,


Коме опште добро није мило,


И који ће бити издајица


Да га Божја сакруши десница!



А ти, брате, здрав и весел буди,


За потребу немој жалит труди!


Слушај мудре, а мало бесједи


И хришћанским путем себе води.


Који млого збори без разлога,


Кајаће се од говора свога;



Кад што речеш и кад ријеч дајеш,


Пази добро, да се не покајеш:


Срамота је саде ријеч рећи,


Обећати па се покајати;


Коноп веже коње и волове


А поштена ријеч витезове.



Држи слогу, а моли се Богу,


љуби добро и драгу слободу;


Добро рекох, а не самовољство,


Ни лаживо клето лицемјерство;


Пази ово моје говорење,


Биће теби радост и поштење,



A y туђе поштење не тичи,


Но се радуј, весели и дичи,


И кад видиш поштена главара,


Војеводу, суђу, ал' сердара,


Добра чојка, ал' разумна кнеза,


У народу јунака витеза,



Или частна, мудра свештеника,


Што је добро, то је општа дика.


У народу што је од потребе:


Поштовати старије од себе,


Мудре људе праве савјетнике


И војнике, храбре начелнике.



Ако хоћеш бити многољетан,


А на овај свијет пуно - срећан:


А ти поштуј драге родитеље


И духовне оце, учитеље,


Да благослов од Бога получиш,


А и вјечно блаженство добијеш,



Да нам Бог да свијем православним,


Ја из свега мога срца желим ...

http://www.crkvenikalendar.com/zitije.php?pok=0&id=KVK

[смедерево]

ТЕСТАМЕНТ СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ

Од нас Владике Петра
Благородној господи духовног и мирског чина, главарима и старешинама и свему народу црногорском и брдском сресрдно о(во) најпогоње поздравље.

Сватко знаде и види како сам ја од давнога времена оронуо и пануо, те не могу већ никуђ, нешто од старости, а највише од свакојаке муке и труда, које сам у вељи мој вијек за народ црногорски и брдски подносио и за слободу хришћанске вјере и нашег отачаства претрпио, чувајући народ и сиротињу као своју душу. Но то и сам видећи и познавајући своју слабост и болест неизлечиву и да ми се смрт приближава, написао сам нека потребита писма и књиге и наредио их све, ђе сам имао што посилати да се пошље по мојој смрти, тако и вама и свему народу црногорском и брдском написах и оставих ову књигу, коју сви да чујете и добро разумијете пријед него ме укопате. Молим свакога Црногорца и Брђанина малога и великога, којему сам што сагријешио или какву жалост учинио, да ми свак опрости, од свега срца и душе, и тако ја опраштам свакојега малога и великога, који ми је гођ што сагријешио, просто да је од мене свакому задовијек и на страшни Божији Суд о второму Христу Бога пришествију.
Пак најпрви свему народу чиним аманет и самосилнијем Богом свега свијета Творцем и свом силам небесном заклињем свеколико да ме с миром у тишини и љубави општенародној кротко укопате и ожалите, да не би ни крвник крвнику тадер проговорио ни горке ријечи. Другу вас молбу молим и страшнијем и свемогућнијем Богом заклињам, да на моје прси вјеру задате и утврдите кроз сву нашу земљу и епархију, кроза све нахије, села и племена, да нико никога ни за што не тиче до Ђурђева дне и дотадер надам се у Господа и Спаса нашега да ће вам начин живљења бити занаго учињен и суд у ову земљу царски постављен, које сам ја у нашега свагдашњега покровитеља и бранитеља испросио и исплакао, и то сам вама и пријед говорио некијема - да ја за вас и за општенародно благополученије и добро живљење и брижим работам, како и Бог знаде и коко ћете и ви свиколици до мало времена знати и видјети.
Изван тога највише вас свакојега молим и све иетинскијем Богом Сведржитељем заклињем и ваздашњи аманет чиним и остављам, да црковно добро и имуће, гдје год је какво, не тиче нико никада за ваших свих и за сваку вашу срећу и поштење, и да ми свако црковно чељаде, калуђере, како служитеље моје и ваше пазите и држите, како сам их и ја исти вазда пазио и држао. А ја на моје мјесто насљедником и управитељем од свега мојега, народскога и црквенога чиним и остављам синовца мојега Рада Томова, у којега се надам да ће бити човјек од посла и од разума, колико је преблага Отац Небесни благоволио подарити, и којега Богу и Цару нашему и свему народу црногорском и брдском на вијеки препоручавам свијем срцем и овом душом.
Најпослијед још нешто да вам кажем и избистрим, о браћо и народе црногорски и брдски! Но чујте и за вазда знајте од мене, који вас нијесам никада лукавио и на злу срећу никога наводио. При смрти мојој објављујем вам нову Божју истину: како је тешко лакоми на лафу (= новац) московску, и не заслужујући је, мислио и зборио, да ја изједох све и браћи подијелих штогођ новца из Русије од цара народу доходи, ема се сваки вара и гријеши у то, и ја вас вијерно и поштено овијем путем, на који ћу задовијек, свакога увјеравам да од ове лафе московске, како се говори, ништа никућ дестрегао (= потрошио) нијесам, но ето је ова у готову и на гомилу, и да је она од цара мени на образ и на расположење по мојим молбама дошла, и на ползу свега народа орпскога, него да те новце ни ја без велике преше и највеће нужде не трошим, како и нијесам никуђ ни динара, до што сам на кудук (= суд), докле га опета силни и безумни људи не развргоше, за које ја чист остајем иред људима и пред Богом. Пак сам и ја за те новце нашему цару и покровитељу писао да учини он за те његове аспре какву хоће наредбу и одговорио ми је да ће својега официјала овамо послати, који ће и те аопре примити и харчити на суд, који ће он поставити у нашу земљу. И моја је највећа рана на срцу, коју ћу и у гроб понијети, што и то још не дочеках за мога живота.
Ако би се ко нашао у народу нашем да не прими ове моје потоње ријечи и препоруке за истините или ако не би све тако послушао, како ова књига изговара, него би какву смутњу и раздор међу народом усудио се чинити словом или дјелом, тога свакога, који гођ он био, мирски или духовни, ја на смртни час мој вјечноме проклеству и анатеми предајем, како њега, тако и његов род и пород, да му се траг и дом ископа и утре! Исто тако да Бог даде и ономе који би вас од вјерности к благочестивој и христољубивој Русији одлучити поискао и свакојему, ако би се који из вас Црногорацах и Брђанах нашао да помисли одступити од покровитељства и наде на јединородну и јединовјерну нашу Русију да Бог да јаки те од њега живога месо отпадало и свако добро временито и вјечно одступило.
Свијема пак добријема, вијернијема и који гођ ово моје потоње писмо послуша и изврши, да буде моје најусрдније, отачаско и архипастирско благославеније од рода у род и ва вијеки вјекова - амин.

Цетиње, 18. октобра 1830.