Још једно поглавље из књиге ''Ко су љотићевци?'' - кроз анализу ''Американског Србобрана'', који су после рата преузели љотићевци:
Писање Милоша Црњанског
Посебно поглавље у "Американском Србобрану" за време уредниковања Милутина Деврње, чине чланци Милоша Црњанског.
У "Србобрану" од 28 јануара 1952. М. Црњанскн глорификује марксизам (комунизам) деветнаестог века: српски марксисти деветнаестог века су били "високог морала у политици и нису мењали своја начела".
Мало даље, писац, приказујући потпуно нетачно и произвољно сусрет и растанак Светозара Милетића и Светозара Марковића, каже: "Марксисти у XIX веку успели су да се уздигну морално тако високо да су били постали алгернатива за српски народ!"
Најзад, писац пева похвалу Пери Тодоровићу, писцу "Дневника једног добровољца", за кога признаје да је био марксист (комунист) и атеист (безбожник). То ништа не смета да његов "Дневник" хвали као "најбољи Дневник рата у српској књижевности".
У "Американском Србобрану" од 29 јануара М. Црњански слика Гаврила Принципа као комунисту (!) и једину разлику између њега и данашњих комунистичких властодржаца у Југославији види у томе што је Принцип тобоже сматрао да "пре стварања социјализма треба остварити уједињење српског народа", док ови сматрају да је "услов за остварење социјализма разједињење српског народа".
У чланку се даље хвали познати комунистички писац Крлежа. Црњански затим напада Исидору Секулић која је "посветила своју књигу мртвима. Србима покланим у Хрватској, побијеним у Србији, свима убијеним од 1912-1915. Њој су сви "браћа", ''сви једнаки". Црњански ово упоређује са подизањем заједничког споменика Карађорђу и кнезу Милошу у Београду између два рата и каже: "Споменик убијеном и његовом убици, исто је такав уникум, као и овај нови курс режима и 'Ајзадоре'.'' Може ли усташка штампа да тражи нешто боље од оваквог писања који кнеза Милоша просто приказује као убици и изједначује са комунистима. Мало даље, Црњански се позива на једног француског марксисту (комунисту), да би поткрепио своје схватање улоге песника у друштву. Најзад, у истом чланку, као да није довољно зла учинио, писац отворено каже: "Ми у емиграцији не можемо ништа".
У "Србобрану" од 11 фебруара 1952 године, Црњански каже: "Ја мислим да је у Балугу било много што је било као у Тургењева, и Балзака, па чак и Христа, али Монте Христа". Дакле, Црњански се шегачи и са Христом, изједначујући га са једним авантуристом из романа Александра Диме (карактеристично за љотићевску лажну побожност).
У броју од 14. фебруара налазе се и следеће реченице: "Вели воли да ми прича о сексуалном животу Аписа и његовим београдским швалеркама". "Краљ је, вели Балуг у то доба, био заљубљен у Прибићевића". Ако су ово само грубе неукусности, следећи цитати показују свако отсуство озбиљности и свести о одговорности: "У једној својој депеши из тога доба, из Солуна... Балугџић нуди министарству да он "просто исфабрицира неколико депеша бугарског егзархата".
Да се овако нешто чита у Титовој "македонској" штампи, не би било велико чудо. Такође не би било чудо да то пише бугарска шовинистичка или комунистичка штампа. Али је заиста непојмљиво да то објављује један љотићевац у "Американском Србобрану".
Македонствујушчи нису једини које Црњански задужује својим "историјским" информацијама. Он се постарао да пружи материјала и хрватским политичарима у њиховој борби за уништење српског народа: "Балугџић је ходао горе доле по собама и био је блед као крпа... Па је онда додавао, полугласно, као да сам себе разговара, са уздахом: "Кад је већ убио Радића што не уби и Прибићевића".
Каљање свога народа провлачи се кроз многе чланке М. Црњанског. Тако у "Србобрану" од 19 фебруара 1952 Црњански пише: "Све се о Балугу могло рећи само не да је био груб. Спомињем то зато, што у нас, мајка, туђа мајка није остајала без помена, ни међу дипломатама. Један наш министар у Бечу и један у Варшави, били су врло чувени по псовки. Једна наша екселенција, још у кући Јована Ристића, имала је обичај да ујутру построји чиновнике па да им окрка. Мајка се помињала и у иностранству, телефоном."
Да ли овако, гнусно, клеветничко и простачко писање служи књижевном васпитању српске емиграције или усташкој пропаганди?
У допуну претходног Црњански у Србобрану од 22 фебруара 1952 пише: "Балуг је само споменуо Јешу (Тадића, министра у Анкари) и додао "оца му".
Најзад, у "Американском Србобрану" од 25 фебруара 1952 Црњански се придружује осталим "новим" писцима у "Американском Србобрану", који се строго држе дефетистичке линије: "Нисам ни сањао, да ћу, за увек, отићи у туђину и да ћу и кости оставити у иностранству".
Каква порука наде и ослобођења српском народу, кад рачуна "заувек" са комунистичким режимом у Југославији!?
![[Слика: traktor.gif]](http://poljoinfo.com/images/smilies/traktor.gif)
![[Слика: t1538.gif]](http://yoursmiles.org/tsmile/sex/t1538.gif)
