Оцена Теме:
  • 6 Гласов(а) - 4.67 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5

Житије светих за сваки дан

18. Новембар

1. Св. муч. Платон. Од града Анкире Галатијске; хришћанин по рођењу и васпитању. Још у младим годинама показивао велико савршенство у свима добродетељима. Платон не скриваше своју веру у Христа Господа, него јавно је проповедаше изобличавајућн идолопоклонике због клањања мртвим тварима место живоме Творцу. Због тога би изведен на суд пред началника Агрипина, и би много истјазаван и мучен од овога. Када га началник поче саветовати, да избегне смрт и сачува живот поклоњењем идолима, одговори му Платон: „две су смрти, једна времена а друга вечна, тако два су и живота, један маловремени а други бесконачни”. Тада Агрипин удари на њ страшне муке. Између осталога нареди, те му врелу гвоздену ђулад метаху на обнажено тело; по том од коже му кајише скрајаху. „Мучи ме још љуће, довикиваше мученик мучитељу, да се види јасно твоја безчовечност и моје трпљење”. Када мучитељ напомену мученику Платона филозофа као незнабожачког филозофа, рече му мученик: „нити сам ја сличан Платону ни Платон мени, осим једино по имену. Ја учим и учим се мудрости, која је Христова, а он је учитељ оне мудрости, која је лудост пред Богом.” По том би Платон бачен у тамницу, где проведе 18 дана без хране и воде. Када се стражари задивише, да Платон могаше живети гладујући тако дуго, он им рече: „ви се ситите месом а ја светим молитвама; вас весели вино а мене Христос, лоза истинита”. Би најзад посечен мачем око 266. год. и прими венац вечне славе.

2. Св. муч. Роман и Варул. Роман свети беше ђакон цркве Кесаријске. Једном он ревносно проповедаше Јеванђеље у Антиохији. Па када би неки идолски празник и начелник Антиохијски Асклипијад хтеде ући у храм незнабожачки да принесе жртву, Роман стаде преда њ и рече му: „грешиш, начелниче, кад идеш идолима, нису идоли богови него је Христос једини истинити Бог”. Разјарени начелник стави Романа на муке, те св. Роман би бијен и струган без милости. У том часу виде св. Роман једно дете, по имену Варул, и рече Асклипијаду: „и ово мало дете разумније је од тебе маторога, јер оно зна Бога правога а ти не знаш”. Началник поче испитивати Варула о вери, и Варул изрече своју веру у Христа Господа као јединог истинитог Бога на супрот лажним идолима. Тада Асклипијад нареди те малога Варула мачем посекоше а св. Романа у тамници удавише 303. год. И тако оба ова мученика наследише царство Христово.

(Житија Светих за данас)

Виде Варул муке светога Романа,
А Роман Варула тужно уплакана;
У Варула душа детињски невина.
У Варула срце чистије од крина,
Па началник злобни Варула упита,
– Хајде, дете, реци истину без мита:
Да л’ је бољи Христос ил’ богови наши?
– Бољи, бољи Христос од идола ваши’!
– Да сам знао, дете, не бих те ни пит’о!
Чим је Христос бољи? хајде реци и то.
– Христос је Створитељ света створенога.
Идоли су маште царства демонскога. —
Началник се збеси па отрока бије,
А отроку мило, па збори гласније:
– Остав’те се, људи, демона проклети’,
Бог је један Христос, Он људе просвети. —
Крај Варула мајка – храбри свога сина:
– Удостој се, сине, мученичког чина.
Као јагње Варул под мач главу сави,
И Христа, и себе, и мајку, прослави.


РАСУЂИВАЊЕ
Ако те ко удари по десном твом образу, обрни му и други (Мат. 5, 39), заповедио је Господ. То је најкраћи и најјаснији израз науке о смирености. Ничега се зли демони не страше толико код човека као смиреног испуњавања заповести Господњих. У Александрији беше неки богаташ и велмож, па имаше ћерку младу, у коју уђе зли дух, и ћерка сиђе с ума. Рече неко очајноме оцу, да ћерку његову нико не може исцелити осим монаха отшелника, који живе у пустињи, и у Александрију долазе с времена на време ради продаје котарица, свога рукодеља; но и од њих нико неће хтети ући у кућу богаташа велможе, ако им каже због чега их зове. Него је најбоље да он купи у њих котарица, и позове их кући, да им плати, па кад буду ушли у кућу, тада замолите их, да се помоле Богу за сву чељад у кући, даако тако Бог помогне и исцели полуделу девојку. Послуша отац, оде на пазар у одређени дан, и нађе једног ученика св. Макарија, где продаје котарице. Он брзо купи котарице, и позва монаха кући својој, да му плати. Када монах уђе у кућу, луда ћерка изненадно искочи пред монаха и снажно га удари руком по једном образу. Ћутке монах брзо окрете и други образ. У том зли дух завапи горко и побеже из девојке. И девојка постаде потпуно мирна и разумна. Када се монах врати у пустињу исприча старцима, шта се случи. И они сви прославише Бога што дарова толику силу ономе ко испуњава заповести Његове.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно створење света, и то:
1. како петога дана Бог створи животиње што живе у води, и птице небеске у ваздуху;
2. како их благослови Бог, да се рађају и множе.


БЕСЕДА
о љубави претежнијој од разума
Познати претежнију од разума љубав
Христову (Еф. 3, 19).
Љубав која претеже разум, превазилази наше појимање, то је љубав Христова. Нико не може ни наслутити ни каквоћу ни величину те љубави док се Христос у њ не усели. Може ли ико наслутити укус меда, ако никад није устима својим окусио мед? Тек кад вером уђе Христос у срце човеку, човек осети неисказани укус љубави Христове, сладосни и опојни мирис њен, и недосежну свеобухватљивост њену. Као што човек имајући Христа у срцу додирује ширину и дужину и дубину и висину познања мудрости божанске, тако исто имајући Христа у срцу човек додирује бескрајну пучину божанске љубави Христове. О браћо моја, како су речи бледе, кад треба говорити о љубави Христовој, – никад и нигде нису блеђе и немоћније него ту. Ваистину шта се може говорити пред таквим изненађујућим доказима љубави Његове: створи нас из љубави, ваплоти се из љубави, из љубави прими поругу и смрт нас ради из љубави отвори нам небо и објави приготовљену нам славу бесмртну! Но и ово што смо набројали само је нешто од свега онога неисцрпног богатства, славе, красоте и животворне хране, што се назива љубав Христова. О кад би се само удостојили вером да се Господ Исус усели у срца наша, да би могли окусити љубав Његову неописану!
О Господе Исусе Христе, животе наш, мудрости наша и љубави наша, очисти нас и усели се у нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори

19. Новембар


1. Св. Пророк Авдија. Родом из села Витахарамска од предела Сихемских. Живео на двору цара Ахава; али када цар одступи од правог богопоштовања и поклони се идолима, Авдије не последова примеру царевом, него продужи служити Богу јединоме истиноме. А када опака царица Језавеља због Илије диже хајку на све пророке Божје, Авдија сабра стотину њих, сакри их у две пештере и храњаше их до краја (I. Цар. 18, 4). Савременик великог пророка Илије Авдија поштоваше Илију веома и слушаше га у свему као следбеник и ученик његов. Живео на 900 година пре Христа и упокојио се мирно.

2. Св. муч. Варлам. Родом из Антиохије. Због вере у Христа Господа много истјазаван од нечестивог судије. Најзад помисли судија да му се наруга и да га силом околности примора да принесе жртву идолима, због чега уведе га у храм идолски, и стави му огањ на длан и тамјан на огањ мислећи, да ће мученик морати због бола да баци огањ с тамјаном из руке пред идоле, и да их тако и нехотично окади. Но херојски војник Христов држаше огањ на длану своме и без помисли да га баци пред идоле, све док прсти не изгореше и отпадоше и док длан не прегоре. И тако са огњем падоше на земљу и прсти мученикови. „Десницу имаше јачу од огња, говори св. Василије Велики.... јер ако пламен руку и опали, ипак рука држаше огањ као пепео.” А Златоуст пише: „Гледали су с висине ангели, посматрали архангели, сцена је била величанствена превазилазећи у истини природу човечју. Гле, ко не би пожелео видети човека, који се подвизавао а није осећао што је људима својствено, човека који је сам био и жртвеником, и жртвом, и жрецом?” Када му сагори рука, и тело цело старца Варлама сруши се на земљу мртво, а душа му оде у вечни покој Господа Спаситеља. Пострада овај преславни старац јунак 304. год.

3. Преп. Варлам и Јоасаф царевић. Подвижници Индијски. Јоасаф беше царевић, син цара Авенира. Божјим Промислом посети га старац Варлам, научи га вери Христовој и крсти. По томе се старац удаљи у планину на подвиг а Јоасаф оста, да се бори са многим искушењима у свету и да их благодаћу Божјом побеђује. Најзад успе Јоасаф, да приведе ка Христу и свога оца. Пошто се крсти цар Авенир поживе 4 године у великом покајању – јер и грехе велике беше починио гонећи хришћане – па онда оконча свој земни живот и пређе у бољи. Млади Јоасаф предаде царство своме другу Варахији, а он оде у пустињу, да се подвизава Христа ради. Једина му жеља беше на земљи, да се још једном види са својим духовним оцем, старцем Варламом. И Бог милостиви испуни му ту жељу, те једнога дана Јоасаф стаде пред пећину Варламову и узвикну: Благослови оче! Старац Варлам подвизаваше се у пустињи 70 година, а свега поживе 100 година. Св. Јоасаф у 25. години остави царство и оде у пустињу, где поживе 35 година. Обојица имађаху велику љубав ка Господу Исусу; преведоше многе у веру истиниту, и преселише се у вечну радост Господа свога.

4. Св. муч. Илиодор. Из града Магида у Памфилији. Мучен за веру Христову у време цара Аврелијана. При тешким мукама чуо глас с неба: „Не бој се, ја сам с тобом!” Бачен у усијаног бакарног вола, он се приљежно Богу мољаше. И Бог га спасе. Усијани во на једном се охлади, и Илиодор изађе жив. Судија му довикну, да он чини неке мађије. На то мученик рече: „мађије су моје Христос!” Би посечен и оде ка Господу.

(Житија Светих за данас)

Болест, старост и смрт Јоасаф кад виде,
Овог се живота искрено застиде.
– Гле, па и ја могу тако болан бити,
И мене ће старост тако погрбити,
А смрт може доћи кад јој се не надам!
У страдању туђем и ја љуто страдам.
Има л’ кога живог ко ће тајну знати,
Ко би мог’о бољи живот показати? —
Из планине густе тад се Варлам спусти,
Царевићу младом истину изусти.
И каза му старац о Богу једином.
О Оцу што с Духом царује и Сином,
О створењу света, о прекрасном Рају,
О Адаму првом у рајскоме сјају,
О проклетом греху што нам смрт донесе,
О Христу што за нас тежак крст понесе,
О вечном животу бољем од овога.
О бескрајној слави царства Христовога.
Кад Јоасаф зачу премудрог Варлама —
Дан му бели грану, – прође ноћна тама.


РАСУЂИВАЊЕ

Прича старца Варлама Јоасафу. Човек неки бегаше испред страшног једнорога. Бежећи тако паде у неки ров и ухвати се за једно дрво. И баш кад помисли, да је ван опасности, он погледа доле низ дрво и угледа два миша, једног белог а другог црног, који наизменично но непрекидно глодаху корен дрвета, да би га прегризли и оборили. Погледавши још дубље виде велику и страшну змију, која са разјапљеним устима чекаше да прогута човека, када дрво буде оборено. И још угледа до самих својих ногу четири мање отровнице змије. Погледавши навише уз дрво, виде човек на гранама мало меда, па заборави све опасности, које га окружаваху, пружи руке да дохвати то мало сласти с дрвета. Тумачење: једнорог представља смрт, која од Адама до данас гони свакога човека да умртви; ров испуњен свима опасностима јесте овај свет, дрво – пут нашег живота; бели и црни мишеви – дани и ноћи, што се наизменично ређају и живот наш скраћују; велика и страшна змија – ад; четири змије отровнице – четири стихије, из којих је тело човечје састављено; мало меда на гранама дрвећа – то је мало сласти, које овај живот пружа човеку. О кад се људи не би занели овом ништавном слашћу и заборавили страшне опасности, које их окружавају и вуку у вечну пропаст!

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно створење света, и то:
1. како Бог створи у шести дан стоку и ситне животиње и зверове по врстама њиховим;
2. како виде Бог, да је добро.


БЕСЕДА

о прослављењу Бога због Христа Господа
Ономе слава у цркви због Христа
Исуса у све нараштаје ва вијек вијека.
Амин. (Еф. 3, 21).
Слава Богу! Слава Богу у цркви! Слава Му због Христа Исуса! Слава Му у све нараштаје! Слава Му ва вијек вијека! Никоме не приличи слава као Богу. Нити ико слави Бога као црква Божја. Христос је откровитељ Бога; отуда сва слава Богу мора ићи кроз Христа Господа. Црква ће трајати кроз све родове и нараштаје до краја времена; црква је најчистије тело Христово, испуњено силом, мудрошћу и чудотворством; отуда се слава Богу диже из цркве – из светиње Светоме, из чистоте Чистоме. Богу је најмилије славословије из цркве још и због тога што је у цркви много душа и много гласова, па ипак једнодушност и једногласност. Нека се нико, дакле, не издваја из општег слављења Бога; и нека нико и не помисли, да је његово слављење Бога, у одвојености и засебности, боље него ли слављење Бога у јединству и у целини свих верних. Није истина, да се један члан губи у множини, те се његов глас пред Богом не чује. Не ради ли рука своје дело најбоље кад је нераздвојно везана с телом? Тако и сваки члан тела? Исто је то и са сваким верним. Када се он моли у цркви и са црквом (ма и у пустињи био он се може молити са црквом и у цркви), не особећи себе од цркве, он се боље и чује и види пред Богом. Његова душа налази многократног одјека у душама осталих верних, те се он већма истиче и распознаје у својој молитви у вези са телом цркве него ли ван ове везе.
О Господе Исусе, само од Тебе, у Теби, и кроз Тебе ми можемо Бога славити. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори

20. Новембар

1. Преп. Григорије Декаполит. Рођен у Декапољу Исавријском од родитеља знаменитих и благочестивих, Сергија и Марије. Када сврши школе, хтедоше га родитељи оженити, но он одбеже у пустињу и замонаши се. Живео је на разним местима, као у Византији, у Риму, на гори Олимпиској. Где год је био, свуда је удивљавао људе својим подвизима и чудесима. Дешавало се да га је озаравала светлост небеска; да су му се ангели Божји јављали. Он је гледао красоту ангелску и слушао умилно појање њихово. Поживео дуго и богоугодно, и скончао мирно у IX столећу у Цариграду преселивши се душом у радост Господа свога.

2. Св. Прокл патријарх Цариградски. Ученик св. Јована Златоустог. 426. год. посвећен за епископа Кизичког, а 435. год. изабран за патријарха Цариградског. Управљао је црквом Божјом као мудри архијереј. За његово време догодила су се два знаменита догађаја. Прво, пренете су мошти Св. Јована Златоуста из Комана у Цариград, по жељи цара и патријарха. А у то време цароваше цар Теодосије Млађи са сестром Пулхеријом. Друго, беше велики земљотрес у Цариграду и по околини. Многа од најлепших и највећих здања попадаше од страшнога труса. Тада патријарх с царем и мноштвом свештенства, великаша и народа, изађоше на литију. И када се на литији мољаху Богу, деси се, да неко дете чудесно би узето високо у ваздух тако да се најзад не могаше очима догледати. По том се врати и спусти лагано на земљу. Упитано где је било дете одговори, да је било однесено на небо међу ангеле и да је чуло како ангели поје: свјатый Боже, сватыий крјепкiй, свјатый безсмертный, помилуй нас! Чувши ту песму почеше је сви људи у литији певати, и земљотрес одмах престаде. Од тада се одомаћи у цркви та дивна песма. А дете оно ускоро се упокоји, и би сахрањено у цркви св. Ирине. Св. Прокл послужи као архијереј 20 година и сконча мирно у Господу 446. године.

3. Св. муч. Јевстатије, Теспесије и Анатолије. Беху ово браћа рођена, из Никомидије, од родитеља незнабожачких, Филотеја и Јевсевије, који доцније приме веру истиниту од св. Антима еп. Никомидијског заједно са синовима својим. Филотеј беше рукоположен за презвитера. Када се он упокоји са женом својом, наста страшно гоњење хришћана под злочестивим царем Максимијаном, и три сина Филотејева беху изведени на суд. Суђени, мучени, истјазавани на разне начине и најзад на смрт осуђени. Више пута јављаху им се ангели у тамници, те им даваху ману за храну и испуњаваху срца њихова млада снагом и храброшћу у трпљењу. Када их изведоше на губилиште приђоше им два друга, Паладије и Акакије, и разговараху с њима. И док још беху у разговору мученици свети предадоше Богу душе своје. Тада им војници одсекоше мртве главе и однеше, да би их показали судији. Пострадаше за Христа Господа око 313. године и преселише се у бесмртно царство Христово.

4. Св. Исак архиеп. Јерменски. Родио се у Цариграду у време када отац његов беше посланик цара Јерменског на двору Византијском. Био десетим архиепископом Јерменским, и у том звању управљао црквом педесет година. Своје пастирствовање ознаменовао, између других ствари, и преводом Св. Писма на јерменски језик. У једној визији казало му се да ће Јермени временом одступити од чисте вере православне. Овај знаменити јерарх упокојио се мирно 440. год. и предстао ка Господу.

5. Св. три девице. Персијанке. У време цара Сапора ове три девице бише гоњене као хришћанке, и најзад ножевима исечене. Из њиховог гроба израсту три смокве, које су лечиле од сваке муке и болести.

(Житија Светих за данас)

Учениче славни славног учитеља,
О премудри Прокле, слуго Спаситеља,
Ти укрепи веру, јереси истреби,
Зато црква света славопоји теби,
И велича црква великана свога,
Кој’ прослави себе прославивши Бога.
Као вешт крманош ти црквом управи,
И чудеса виде, и Бога прослави.
Видовита духа, благодатна ума,
Ти послужи Духу као гласна струна.
Научен од Духа ти научи цара,
Да пренесе мошти Златног Патријар’а
С народом и царем ти сагледа јавно
Чудеса од мошти’ јављена преславно.
Сад се за нас моли у бесмртном Рају,
Да верни до краја у вери истрају!


РАСУЂИВАЊЕ
Нико од смртних није протумачио посланице апостола Павла са већом љубављу и са већом дубином него св. Јован Златоуст. Да је сам св. Павле себе тумачио, не би боље протумачио. И гле, историја нам каже, да и јесте сам Павле себе тумачио кроз ум и перо Златоустово. Кад је св. Прокл био послушником код златоустог патријарха, његова служба беше да пријављује посетиоце. Неки велмож би оклеветан код цара Аркадија, и цар га истера из двора. Тај велмож дође да моли св. Златоуста за посредовање код цара у корист своју. Прокл га хтеде пријавити патријарху, но погледавши кроз отшкринута врата виде некога човека, где стоји наднет над патријархом и нешто му шапће у уши, док патријарх пише. И тако се то продужаваше до саме зоре. Прокл тада рече велможи, да дође друго вече, и сам оста у чуду, ко беше очај човек код патријарха и како могаше непријављен ући у одају патријархову. Друге ноћи опет се деси то исто. И Прокл беше још у већем чуду. Треће ноћи опет се деси то исто. И Прокл беше у највећем чуду. Па када га Златоуст упита, да ли није долазио тај и тај велмож? Одговори Прокл, да је већ три ноћи чекао да уђе, но да га он није смео пријавити због неког страног човека, постаријег и ћелавог, који је три ноћи нешто шаптао патријарху на уши. Изненађени Златоуст рече, да се он не сећа, да је ико последње три ноћи улазио код њега. И када упита послушника свога, какав изгледаше страни човек, Прокл показа на икону св. апостола Павла, и рече, да беше исти такав. То беше, дакле, сам апостол Павле, који управљаше умом и пером највећега тумача свога.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно стварање света, и то:
1. како се Бог Света Тројица саветоваше са самим Собом о стварању човека;
2. како створи Бог човека по образу Своме.


БЕСЕДА
о владању сходно звању
Да се владате достојно своме звању,
у које сте позвани, са сваким смирењем,
кротошћу и дуготрпљењем, (Еф. 4, 1–2).
Да се не гордите, да се не гневите, да не малодушествујете; јер је све то недостојно звања хришћанскога. А то је звање тако високо и дивно, да се тешко човеку од гордости чувати; тешко се уздржати изнад малодушности при опасностима и губитцима. Против три нездрава стања апостол истиче три здрава стања, и то: против гордости смирење, против гневљивости – кротост, против малодушности – дуготрпљење. Ове три врлине, смирење, кротост и дуготрпљење не изражавају, рећиће се, у пуној мери висоту хришћанскога звања. Но ништа у овоме свету не изражава потпуно висоту хришћанског звања. Драгоценост и богатство тога звања не може ни да се види овде на земљи, то је као затворен сандук, кога човек носи затворена по овоме свету, а отвара и износи блага из њега у ономе свету. Висоту хришћанског звања могао би само онај да оцени ко би се могао уздићи до највиших небеса и видети Христа Господа у слави, са ангелима и светитељима. Ту је победнички скуп свих богоугодника са земље, који се удостојише високе, високе почасти.
Господе Исусе Христе Боже наш. Твоје име најдраже нам је име. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори

21. Новембар


1. Ваведење Пресвете Богородице. Када се Пресветој Деви Марији навршише три године од рођења, доведоше је родитељи њени свети, Јоаким и Ана, из Назарета у Јерусалим, да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Три дана пута има од Назарета до Јерусалима; но идући на богоугодно дело тај пут не беше им тежак. Сабраше се и многи сродници Јоакимови и Анини, да узму учешћа у овој светковини, у којој узимаху учешћа невидљиво и ангели Божји. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, па онда Пресвета Дева, вођена с једне стране оцем својим а с друге мајком. Беше Дева украшена царским благољепним одећама и украсима, како и приличи кћери царевој, невести Божјој. За њима последоваше множина сродника и пријатеља, сви са запаљеним свећама. Пред храмом беше 15 степена. Родитељи дигоше Деву на први степен, а она онда сама брзо узиђе до врха, где је срете првосвештеник Захарија, отац св. Јована Претече, и узевши је за руку уведе је не само у храм него у Святая святыхъ у Светињу над Светињама, у коју нико никада не улажаше осим архијереја, и то једанпут годишње. Св. Теофилакт Охридски вели, да је Захарија „ван себе био и Богом обузет” када је Деву уводио у најсветије место храма, иза друге завесе, иначе се не би могао овај поступак његов објаснити. Тада родитељи принесоше жртву Богу, према закону, примише благослов од свештеника, и вратише се дома, а Пресвета Дева оста при храму. И пребиваше она при храму пуних 9 година. Док јој беху родитељи живи посећиваху је често, а нарочито блажена Ана. Када пак родитељи њени беху Богом одазвани из овога света, Пресвета Дева оста као сироче, и не жељаше никако до смрти удаљавати се из храма нити ступати у брак. Како то беше противно и закону и обичају у Израиљу, то она по навршетку 12 година би дата св. Јосифу, сроднику своме у Назарет, да под видом обручнице живи у девствености, те тако и да своју жељу испуни и привидно закон задовољи. Јер у то време не знаде се у Израиљу за девојке завештане на девство до краја живота. Пресвета Дева Марија беше прва таква доживотно завештана девојка, и њој после следоваху у цркви Христовој хиљаде и хиљаде девственица и девственика.

(Житија Светих за данас)

Родитељи Свету Деву
У храм свети увођаху,
И по своме обећању
Господу је предаваху:
Храм се у храм увођаше,
Док ангели запојаше,
Запојаше у милини
Малој Деви у белини.
Нашу Деву деве прате
Са химнама и свећама,
Захарија приводи је
Светињи над Светињама;
У светињу уводи је
Где се страшна тајна крије
Где је ћивот од завета,
Где је златна кадилница,
Где је жезал и где мана,
Где свих тајни сакривница —
Ту се води Дева чиста,
Тајни ћивот живог Христа.


РАСУЂИВАЊЕ

Покори се вољи Божјој и не испитуј сувише судове Божје, јер можеш с ума сићи. Јер су судови Божји безбројни и недокучни. Неки монах у пустињи мислећи за себе да је достигао савршенство мољаше се Богу још, да му Бог открије Своје различне судове у животу људском. И Бог му стави помисао у ум, да иде на далеко некоме старцу духовнику, и пита о томе. Када пак монах беше на путу придружи му се ангел Божји у виду обична човека и рече му да и он хоће к ономе старцу. Путујући тако заједно падоше на конак код некога богољубива човека, који их добро угости давши им да једу из сребрног тањира. Када једоше, ангел узе тањир и баци га у море. Монаху то беше и чудно и криво, но ћуташе. Други дан падоше на конак опет код некога човека гостољубца, који их усрдно прими и својски почасти. При поласку изведе тај човек сина свога јединца, да га путници благослове. А ангел Божји узе дете за гушу и удави. Ражљути се монах и упита ангела, ко је он и зашто таква недела чини? Одговори му ангел кротко: онај први човек у свему је Богу угодан, и ништа нема у дому његову што је неправдом стечено осим оног сребрног тањира. По Божјем суду ја бацих онај украђени тањир, да би човек онај био у свему прав пред Богом. И онај други муж је Богу угодан, и нема ништа у дому његову што би навлачило гнев Божји осим сина му, који би, ако би одрастао, био велики злотвор и сасуд демонски. Зато по Божјем суду удавих то дете, да му душу спасем за времена због доброте очеве, а и оца да сачувам од беде многе. Ето то су и такви су тајанствени и недокучни судови Божји. А ти, старче, иди у своју келију и немој се трудити улудо испитујући оно што је у власти јединога Бога.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно стварање света, и то:
1. како створи Бог човека од праха земнога;
2. како му дуну у нос дух животни;
3. како поста човек душа жива.


БЕСЕДА

о вернима као једном телу и једном духу
Једно тијело, један дух (Еф. 4, 4).
Да се старају верни, да буду једно тијело и један дух; то препоручује свети апостол. Под једним телом разуме се једна вера, без цепања, без јереси, без самовоље: цела црква је једно тело, коме је глава Христос. Под једним духом разуме се љубав, љубав пламена свих верних према Христу, од кога произлази и узајамна љубав. Множина да буде као једнина; много људи као један човек. То је чудо хришћанске вере и хришћанске љубави. Нема те силе у свету, која може бити јачом споном међу људима. Ни иста крв, ни исти језик, ни исто огњиште, ни исти родитељи, нити ма какви материјални интереси – ништа од тога није ни издалека онаква силна спона као вера и љубав хришћанска. Том силном и неодољивом споном повезани су сви чланови цркве међу собом. И црква Божја стоји као један човек, у времену и у вечности – Једно тијело, један дух. Овоме чудесном јединству ништа тако не противречи као гордост појединих људи. Гордост криви веру, хладни љубав; гордост ствара јереси, цепа цркву, жртвује добро целине угодности личној. Гордост је у суштини одсуство и вере и љубави. Нека нас Бог, браћо, сачува од гордости, праисконог недуга рода људског. Да би били вазда једно тијело и један дух у Господу нашем Исусу Христу. Теби Господе Исусе, Теби Главо Цркве, Теби слава и хвала вавек. Амин.

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори

22. Новембар

1. Св. муч. Кикилија (Цицилија). Рођена у Риму од родитеља богатих и знатних. Имала је велику веру у Христа Господа и велику ревност за веру. Заветовавши Богу доживотно девство Кикилија света ношаше оштру власјаницу испод драгоцених хаљина, које јој родитељи дариваху. А када је родитељи присилише на брак, и то са неким незнабошцем, Валеријаном, она прве ноћи усаветова младожењу, да иде епископу Урбану и крсти се, па по том и сам да живи девственим животом. Примивши веру Христову Валеријан обрати у њу и брата свога Тивуртија. Беху по том ускоро оба ова брата због вере осуђени на смрт. Но њихова верност ни пред саму смрт не ослаби. Вођени на губилиште ова дивна браћа успеше да обрате у веру вођу страже, Максима. Сви тројица заједно пострадаше за Христа Господа. Св. Кикилија сахрани њихова тела заједно. Тада би и Кикилија изведена на суд, јер неуморно придобијаше незнабошце за веру Христову. Само једно вече придобила их је на 400 душа. Када је судија упита, откуда њој толика смелост, она одговори: „од чисте савести и од вере несумњиве.” После љутих мука би осуђена на посечење мачем. Џелат је три пута удари мачем по врату, но не може је убити; само је рани, и из ране истицаше крв, коју верни сабираху у мараме, сунђере и судове ради лечења. Три дана после тога мученица и девица Христова предаде дух свој Господу своме, с киме се вечно весели. Пострада св. Кикилија са осталима око 230. год. Њене мошти почивају у Цркви њенога имена у Риму. У западној цркви св. Кикилија сматра се заштитницом црквеног појања и музике.

2. Св. Калист патријарх Цариградски. Назват Ксантопулос по келији Ксантопулв на Атонској Гори, где се он дуго подвизавао са другом својим Игњатијем. Са овим Игњатијем написао је св. Калист свој сопствени опит о безмолвном животу у 100 глава. Ово дело заузима врло видно место у подвижничкој књижевности. Калист је био под великим утицајем свога учитеља св. Григорија Синаита, чије је житије он написао. Као патријарх Цариградски св. Калист је једном отишао у Србију, и на том путовању разболео се и умро (како му је пред пут и прорекао св. Максим Капсокаливит у Св. Гори).

3. Св. муч. Менигнос. Родом од Хелеспонта. Бавио се белењем платна, због чега је био прозват Бељом. У време цара Декија он поцепа царску наредбу о гоњењу хришћана. За то би бачен у тамницу, где му се јави сам Господ и охрабри га говорећи: „не бој се, ја сам с тобом.” У том часу окови се његови растопише као восак, тамница се отвори сама од себе, и он изађе. Поново ухваћен, и суђен. Нечовечно мучен: одсекоше му прсте од руку и од ногу, па га онда посекоше. Глава његова ноћу се светлила као свећа.

4. Св. праведни Михаил војник. Бугарин по рођењу. Са својом дружином борио се у грчкој војсци против Агарјана и Етиопљана. Показивао чуда од неустрашивости. Убио страшну змију и ослободио девојку. Ускоро по том преселио се у вечни живот овај праведни муж. Живео и умро у IX столећу. Сахрањен најпре негде у Тракији, а 1206. год. цар Кало–Јован пренесе му мошти у Трново.

5. Св. ап. Филимон, Архип и Апфија (види 19. фебруар).

(Житија Светих за данас)

Цицилија вером силна,
вером богата,
Од звезда јој вера лепша,
скупља од злата.
За Господа као за крст
себе прикова,
Младост, радост, брак и почаст,
Христу жртвова.
Ништ’ нe може демон љути
да јој украде;
Кад јој само тело оста,
Христу га даде.
И свет сав би она дала
за љубав Христу,
И два света с телом својим
и душу чисту.
Такав пламен вера пали,
пламен љубави.
Цицилија тим пламеном
себе прослави.


РАСУЂИВАЊЕ
Залуд сав труд око учења без труда око чистоте вере и живота. Небески свет се не открива ученоме него чистоме. Кад је света Кикилија била уведена прве ноћи у брачну одају са својим младожењом Валеријаном, она рекне младожењи: „хоћу да ти кажем једну тајну: овде је ангел Божји, чувар моје девствености, кога ти не видиш; он стоји овде спреман да заштити мене, слушкињу своју, од насиља; ако ме се само дохватиш, он ће те убити”. Чувши то Валеријан поче молити Кикилију, да му покаже ангела, да га и он види. Одговори му девица: „ти си човек који не познајеш истинога Бога, и не можеш видети ангела Божјег док се не очистиш од скверне свога неверовања”. Када се Валеријан крсти, виде ангела у великој светлости и красоти неизреченој. Исто тако и Тивуртије, брат Валеријанов, када се крсти и промени живот свој од нечистоте на чистоту, виде свете ангеле и разговара с њима. Исто тако и Максим, састрадалник њихов, када она два брата беху посечени, закле се клетвом великом пред џелатима и народом унаоколо говорећи: „видим ангеле Божје светле као сунце како узимају душе из тела мученика, као красне девице из брачног чертога, и како их са великом славом узводе на небеса”. Но то што он виде не видеше нити могоше видети неверни и нечисти.

СОЗЕРЦАЊЕ
До созерцавам чудесно стварање света, и то:
1. како Бог насади рајски врт у Едему на истоку, и онде смести човека;
2. како Бог учини те у Рају никоше дрвета лепа за гледање и добра за јело;
3. како Бог изведе пред човека све животиње, и човек им надеде имена.


БЕСЕДА
о томе шта чини јединство верних
Један Господ, једна вјера, једно
крштење, један Бог и отац свију (Еф. 4, 5–6).
Ево разлога крупног, прекрупног, и јасног прејасног, због чега ми хришћани сви треба да држимо јединство Духа у свези мира, и да будемо једно тијело и један дух. Јер нам је један Господ Исус Христос, наш Создатељ, Искупитељ и Васкрситељ. И нема два права Христа, да би било двојство међу нама. Једна иста крв проливена је с Крста за све нас, као што су једна иста уста молила се за све нас у Гетсиманији. Једну веру имамо у Тројицу Божанску, неразделну и животворну, Оца и Сина и Духа Светога, једно суштаство, три ипостаси: у Оца нерођеног, у Сина рођеног, и Духа од Оца исходног. Једно крштење имамо у име Оца и Сина и Духа Светога; крштење трикратним погружавањем у воду, за смрт греху и ђаволу а за васкрсење и живот Христу Господу. Један Бог и Отац свију – то је Отац Господа Исуса Христа, Сина Божјег јединородног, који и нас кроз Христа и због Христа усиновљава и даје нам право говорити Му: Оче наш. Видите ли, браћо моја, какве нас везе везују? Јачим везама ни звезде нису везане међу собом, ни вода за земљу, ни огањ за ваздух. Видите ли, како крупни прекрупни разлози позивају нас на јединство? Све друго што би нас од леве стране наговарало на подвојеност, ситно је према овим разлозима као зрно песка према високим планинама. Не може ђаво разорити јединство наше, ако му ми не помогнемо. Не може нас ђаво никад покорити, ако му се сами не предамо.
О Господе Исусе, слатки и благи, како си нас чврсто везао за вечно добро! Одржи нас у тој вези. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори

23. Новембар


1. Св. Амфилохије еп. Иконијски. Земљак, друг и пријатељ св. Василија Великог и других великих светитеља из IV столећа. Амфилохије рано остави метеж светски и повуче се у једну пештеру, где као отшелник проживи у подвигу 40 година. Догоди се тада, те се упразни епископска столица у Иконији, и Амфилохије чудесним начином би изабран и посвећен за епископа Иконијског. Диван пастир и велики бранитељ чисте вере православне. Учествовао на II Васељенском Сабору 381. год. Ревносно се борио против Македонија злочестивог, и против аријанаца и Евномија. Лично молио цара Теодосија Великог да изагна аријанце из сваког града у држави. Цар му не испуни жељу. После неколико дана опет се јави Амфилохије цару. Када епископ би уведен у одају за примање, цар сеђаше на престолу, а до њега с десне стране сеђаше син му Аркадије, кога Теодосије беше узео себи за сацара. Ушавши Амфилохије свети поклони се цару Теодосију, а на Аркадија, сина царевог, и не обазре се као да га ту и не бејаше. Разгневи се због тога цар Теодосије веома, и нареди да се Амфилохије одмах истера из двора. Тада рече светитељ цару: „видиш ли, царе, како не подносиш бешчешће сина; тако и Бог Отац не трпи бешчешће Сина Свога, одвраћа се с ненавишћу од оних, који хуле Њега, и гневи се на све присталице оне проклете (Аријеве) јереси”. Чувши ово цар разумеде зашто Амфилохије не одаде почаст сину његовом, и удиви се мудрости и смелости његовој. Између многих других трудова св. Амфилохије написао је неколико књига о вери. Упокојио се 395. год. у дубокој старости и преселио се у живот бесмртни.

2. Св. Григорије еп. Акрагантски. Рођен у Сицилији близу града Акраганта, где је доцније епископ био, од благоверних родитеља Харитона и Теодотије. Сав живот му је проткан дивним чудесима Божјим. Чудесним начином отишао у Јерусалим, чудесним начином изабран за епископа, чудесним начином спасао се од клевете. И сам је био велики чудотворац, јер је био велики угодник Божји, велики духовник и подвижник. Участвовао на V Васељ. Сабору у Цариграду. После тешких искушења скончао мирно почетком VII века (или крајем VI).

3. Св. Александар Невски. Син кнеза Јарослава. Од малена срцем окренут к Богу. Победио Шведе на реци Неви, 15. јула 1240. год, због чега је и прозват Невским. Том приликом јаве се светитељи Борис и Гљеб једном војводи Александровом и обећаше своју помоћ великоме кнезу, сроднику своме. У Златној Орди татарској није се хтео поклонити идолима нити проћи кроз огањ. Због његове мудрости и телесне снаге и красоте уважавао га и кан татарски. Зидао је многе цркве и чинио безбројна дела милостиње. Упокојио се у својој 43. години, 14. новембра 1263. год. 23. нов. празнује се пренос његових моштију у град Владимир.

4. Св. Митрофан еп. Воронежски. Славни руски јерарх, подвижник и родољуб. Друг и изобличитељ Петра Великог. Упокојио се 23. нов. 1703. год. Чудотворне му мошти откривене 1832. год.

(Житија Светих за данас)

Витез Христов свети Александар,
Кнез народу а слуга Господу,
Владар земље, а роб Свемоћнога,
То је цело житије Невскога.
Споља раскош, унутра плакање,
Споља борба, унутра тишина,
Споља варка, унутра истина,
Христос – мета овом богатиру
И у рату и привидном миру.
У муци му – Христос радовање,
У страдању – Христос поуздање,
У победи – Христос победитељ,
И у смрти – Христос васкрситељ.
Све му Христос – у обадва света!
Он му конак, Он животна мета.
Кнез побожни даде пример роду
Како треба служити Господу.
Свети кнеже, помози и нама,
Светлом силом, светим молитвама!


РАСУЂИВАЊЕ

Бог попушта беду на праведнике, да их што јаче прослави. Јер савладана беда најјаче објављује славу Божју и славу праведничку. Григорије свети Акрагантски беше у свему праведник и угодник Божји. Но Бог попусти беду на њ, сличну беди, која некад постиже св. Атанасија и св. Макарија. Наиме два свештеника, Савин и Крискент, којима Григорије много добра учини, не могоше никако подносити добродетељи Григоријеве. Јер таква је особина порочности, да никако не може да подноси добродетељ. Савин и Крискент, дакле, нађоше неку јавну жену блудницу и потплатише је, да оклевета Григорија, да је он имао везе са њом. Једном када Григорије беше у цркви, жена се та увуче у његову спаваћу собу; а када он дође с народом из цркве, та жена се појави из његове собе. Тада она двојица свештеника почеше викати на Григорија као на блудника. Григорије беше присебан и готов на свако страдање. Затворише га у тамницу и спроведоше у Рим. Папа поверова клеветницима, те две и по године држа Григорија у тамници без суда и осуде. Тада се сазва сабор, на коме се имаше пресудити ствар Григоријева. Но пре него људи пресудише, Бог пресуди. Она жена полуде, и као сумашедша би доведена пред сабор. Као безумна она не умеде ништа одговарати. Григорије чудотворац помоли се Богу за њу, и она оздрави, јер зли дух изиђе из ње. И она кроз плач посведочи, да је потплаћена, да оклевета Божјег човека, и да ју је одмах после те клевете зли дух поседнуо и држао у својој власти. А Савину и Крискенту, са осталим клеветницима, – преко 100 њих на број – наједанпут лица поцрнеше као угарак. И бише клеветници кажњени прогонством. Григорије свети би враћен на своју епархију и са великим торжеством примљен од народа свога.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно стварање света, и то:
1. како Бог даде првим људима све биље и све родно воће за храну;
2. како забрани јести од дрвета познања добра и зла и то под претњом смрти.


БЕСЕДА

о благодати и даровима
А свакоме се од нас даде благодат по
мери дара Христова (Еф. 4, 7).
Ево начела различности међу хришћанима. Најпре је апостол набројао оно што нас чини једнаким – а то је: један Господ, једна вјера, једно крштење, један Бог и отац свију – сада пак истиче оно што нас, и ван наше воље, чини неједнаким. Наиме, неједнаким нас чини мера дара Христова, према којој се даје благодат Духа Светога. Христос је глава великога тела, које се зове Црква. Он строји то тело, и посебице сваки члан тога тела; Он је стројитељ, и Он једини познавалац плана грађевине. Он не дозвољава, да један члан у тој грађевини буде несразмерно велики или несразмерно мали. Он даје меру свему и свакоме. Тако Он одмерава овоме пет таланата, томе два, а ономе један. Да се нико не срди и да нико не завиди. Да се не срди, јер ако је мање примио мање ће и одговарати; да не завиди, јер оно што неко има више, није његово него Божје. Ако ли има много, много ће му се и тражити, све како је речено у божанској причи о талантима. О браћо моја, нека свак од нас, буде свесан мере дара свога и одговорности своје. Поштујмо и свој дар и дар суседа нашег, јер су сви дарови од Бога и Божји.
Господе Исусе, дародатељу велики дарова различитих, Теби слава и хвала вавек. Амин.

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори

24. Новембар


1. Св. вел. муч. Екатерина. Ћерка цара Консте. По смрти оца живела с мајком својом у Александрији. А мајка јој беше потајна хришћанка, која преко свог духовног оца приведе и Екатерину вери Христовој. У једној визији св. Екатерина прими прстен од самог Господа Исуса, у знак обручења Њему. Тај прстен до данас стоји на руци њеној. Беше Екатерина врло даровита од Бога и врло добро школована у грчкој философији, медицини, риторици и логици, а при том беше и необичне лепоте телесне. Када злочестиви цар Максенције сам приношаше жртве идолима и наређиваше другима да и они то чине, св. Екатерина изађе смело пред цара и изобличи идолопоклоничку заблуду његову. Видећи је цар јачу од себе у мудрости и знању, позва 50 најмудријих људи, да се с њом препиру о вери и да је посраме. Но Екатерина њих надмудри и посрами. Разјарени цар нареди да се свих 50 мудраца сагоре у огњу. Ови мудраци, по молитви св. Екатерине, пред смрт сви исповедише име Христово и објавише себе хришћанима. Када мученица беше у тамници, приведе у веру праву војводу царског Порфирија са 200 војника и саму царицу (Августу–Василису). Сви пострадаше за Христа. При мучењу св. Екатерине јави јој се ангел Божји, заустави и изломи точак, на коме света девојка би мучена; а по том јави јој се и сам Господ Христос и утеши је. После многих мучења Екатерина би мачем посечена у својој 18. години, 24. новембра 310. године. Из њенога тела истече млеко место крви. Чудотворне мошти почивају јој на Синају.

2. Св. вел. муч. Меркурије. Када цар Декије ратоваше једном против варвара, беше у његовој војсци војвода над пуком јерменским званим Мартензес. Тај војвода зваше се Меркурије. У борби јави се Меркурију ангел Божји, даде му мач у руке и рече му, да ће он победити непријатеље. И заиста Меркурије показа чуда од храбрости секући оним мачем непријатеље као траву. После те славне победе учини га цар Декије првим војводом у својој војсци. Но неки завидљивци оптужише цару Меркурија као хришћанина, што Меркурије пред царем не сакри него отворено признаде. И би Меркурије мучен дуго и тешко: ножевима сечен на кајише, ватром опаљиван. Ангел Божји јави му се у тамници и исцели га. Најзад цар изрече осуду, да се војвода Меркурије посече мачем у Кападокији. Када га посекоше, тело му поста бело као снег, и из њега исхођаше предиван мирис од тамјана. Многи болесници исцелише се од његових чудотворних моштију. Пострада за веру овај прекрасни војник Христов између 251– 259. год.

3. Св. девица Мастридија. Живела у Александрији и проводила свој усамљенички живот сав у молитви и ручном раду. Неки младић разгори се телесном похоти крема њој и непрестано јој досађиваше. Не хотећи згрешити Богу а видећи да се не може лако отрести разузданога младића св. Мастридија упита га једном, шта га то највише привлачи к њој? Он одговори: очи твоје! Мастридија тада узе иглу којом је шила, па избоде себи очи. Тако спасе себи мир и младићу душу. Младић се љуто покаја и оде у монахе.

(Житија Светих за данас)

Катерина Мудра, земаљска царица,
Ради Христа Спаса поста мученица.
Максенције глупи живот јој понуди
– Само, вели, жена, жена мени буди! —
Катерина света, чиста као злато,
Максенцију цару одговара на то:
– Ја женика имам, Христа васкрслога,
И не желим љубав мужа трулежнога.
Ти ми тело иштеш, – трулеж трулеж тражи
Док се дух бесмртни бесмртношћу блажи.
Телесна се кора мора да исуши,
Човек прави брине о бесмртној души.
Чини што ти драго, и на муке мећи,
На огњу ме пеци, на точку окрећи,
Ја се своје душе одрећи не могу,
Ни ван Христа другом поклонити Богу.
Но запамти, царе, скоро ћеш умрети,
Из твога ће леша црви узаврети,
Црви ће те славит’ црви ће те јести,
Клетва ће те пратит’ клетва ће те срести.
Јер ратујеш с Христом, са јачим од смрти,
Под камен си стао, Он ће те сатрти. —
Катерино света, Христова невесто,
Рад истине вечне презрела си престо,
Зато сад царујеш у царству без краја,
С ангелима певаш сред сладосног Раја.


РАСУЂИВАЊЕ

Прича старца Варлаама Јоасафу. У некоме граду имађаху грађани обичај, да узимају за цара човека странца, који не зна њихове законе и обичаје. Када би га зацарили, они би га обукли у сваку красоту, хранили га сваким обиљем и окружавали сваким блеском. Но чим би истекла једна година, они би свога цара расцарили, одузели би му све благо, свукли би га и сасвим нага протерали на једно удаљено острво, где не би имао ни хлеба ни крова ни другова, и где би у беди и понижењу скончавао свој живот. Тада би грађани онога града бирали другога цара, опет странца и опет само на годину дана; па трећег, па четвртог, па петог, и тако редом. Но догоди се тако једном те изабраше једног врло мудра и опрезна човека. Овај сазнаде од својих слугу, шта бива с царевима у том граду на крају године, па за време целе године он ревносно сабираше храну и благо и посведневно шиљаше на оно острво. Када истече година и када он би обнажен и бачен на оно острво, он се нађе усред огромне количине хране, и сребра и злата и драгог камења, и продужи ту живети још боље него што је живео као цар у ономе граду. Толковање: онај град представља овај свет, грађани представљају зле духове, цареви луди и мудри то су људи; луди људи мисле само на уживања у овом животу и сматрају их вечним, но на крају смрт прекида све и они, наги од сваких добрих дела, оду у ад; мудри пак чине многа добра дела, и као благо шаљу та добра дела пред собом у онај свет. По смрти добри људи – мудри цареви – одлазе у онај свет, где их чека нагомилано богатство њихово, и где они царују у већем сјају и красоти него што су царовали на земљи.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно стварање света, и то:
1. како Бог изведе пред Адама све животиње, птице и зверове, да види како ће их Адам назвати;
2. како Адам надеде име сваком живинчету, и свакој птици и сваком зверу.


БЕСЕДА

о Ономе који сиђе и узиђе
Који сиђе то је онај који и узиђе
превише свих небеса да испуни све (Еф. 4, 10).
Господ Исус по човекољубљу Своме спустио се ниско, тако ниско, да се ниже није могло, а по том се дигао високо, тако високо, да се ваистину више није могло. Он се спустио у најдоња места земље, тј. у сами ад, одакле је ослободио и у царство небеско увео праоце, пророке и праведнике. Свршивши Свој посао и на земљи и у аду Он се узнео превише свих небеса. Узишао је исти онај који је и сишао, без икакве измене, изузев само што је сишао без тела а узишао са телом. Није, дакле, једно Син Божји а друго Син Човечји, као што су говорили јеретици, него је Син Божји и Син Човечји једна иста личност, један исти Богочовек и Спаситељ наш Исус Христос. Као што је Он исти јуче, данас и сутра, тако је исти у низини и на висини, на земљи, у аду, и на небесима. Понизио се ниже свих људи, и узвисио се изнад свих ангелских сила. Да покаже Својим примером истинитост своје речи: ко се узноси, понизиће се, а ко се понижава, узнеће се (Мат. 23, 12). Ако се не будемо понижавали по добродетељи, понизиће нас грех. Добродетељ води понижењу добровољном и привременом, а грех – понижењу бесповратном и вечном.
О Господе Исусе, који све испуњаваш силом Својом, испуни нас духом смерности истинске. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори

25. Новембар

1. Свешт. муч. Климент еп. Римски. Рођен у Риму од царскога рода: савременик светих апостола. Мајка му и два брата пловећи по мору буду занесени буром у разне стране; отац му оде да тражи жену и синове, па се и он изгуби. Тада Климент будући 24 године стар пође на исток да тражи своје родитеље и браћу. У Александрији упозна апостола Варнаву, по том се придружи апостолу Петру, коме већ следоваху његова два брата, Фаустин и Фаустинијан. Промислом Божјим апостол Петар наиђе на мајку Климентову, као старицу просјакињу, а по том и на оца. И тако се опет састави цела породица, и сви као хришћани врате се у Рим. Климент се није одвајао од великог апостола, који га постави за епископа пре своје смрти. После мученичке смрти Петрове епископ у Риму беше Лин, потом Клит, – обојица за кратко време – па онда Климент. Са пламеном ревношћу управљаше Климент црквом Божјом, и обраћаше у веру Христову из дана у дан велики број неверних. Још одреди он седам брзописаца, да пишу житија хришћана мученика, који у то време страдаху за свога Господа. Цар Трајан протера га у Херсон, где Климент нађе око 2000 изгнаних хришћана. Сви беху запослени на тешком послу тесања камена на једном безводном месту. Климента примише хришћани с великом радошћу, и он им беше живи извор утехе. Молитвом својом изведе воду из земље, и обрати у хришћанство толики број неверних мештана, да за једну годину подиже се на том месту 75 цркава. Да не би даље ширио веру Христову, Климент би осуђен на смрт и утопљен у море с каменом о врату, 101. год. Мошти његове чудотворне извађене су из мора тек у време св. Кирила и Методија.

2. Свешт. муч. Петар архиеп. Александријски. Ученик и следбеник св. Теоне архиепископа Александријског. Био неко време учитељем у знаменитој философској школи Оригеновој. На престо архиепископски ступио 299. год. а мученички скончао при гробу св. ап. Марка 311. год. Управљао је црквом у претешко време, када су над вернима чинили насиље споља неверници а изнутра јеретици. У његово време пострадало је у Александрији 670 хришћана. Често су целе породице извођене на губилиште и губљене. У то време Арије нечестиви смућивао је верне својим кривим учењем. Св. Петар га одлучи од цркве и прокуне у овоме свету и у ономе. У тамници сам се Господ јавио овоме великом и дивном светитељу.

3. Преп. Пафнутије. Никада није пио вина. Једном би ухваћен од разбојника, и харамбаша га присили да испије чашу вина. Видећи добродушност Пафнутијеву харамбаша се покаја и напусти своје разбојничко занимање.

(Житија Светих за данас)

Племенити Климент од племићска рода
Поста ревним слугом живога Господа.
Сву сујету презре раскошнога Рима,
Уздиже се духом над варкама свима.
Духовно га сродство за Петра привеза,
Од телесног сродства са царем одвеза.
Као звезда јасна он у Риму сјаше,
Часним Крстом таму густу разгоњаше;
Апостолску цркву украси, утврди,
И немоћне силе демонске расрди.
Подиже се бура од демонских сила,
Да би свеца Божјег смрћу уморила.
Умори му тело; душа у Рај оде.
Оста свето тело на дну морске водe.
Струнуло би гвожђе за осам векова
Ал’ не струну тело витеза Христова,
Но чудеса многа преславна пројави,
И уз Христа Бога Климента прослави.
О Клименте свети, помози и нама
Пред престолом Божјим твојим молитвама.


РАСУЂИВАЊЕ
За св. Петра Александријског прича се, да се никад није успео и сео у престо патријаршијски у цркви, него је стајао или седео пред степеницама престола. Кад су верни почели негодовати, што њихов архијереј не седи на своме месту, он одговори: „кад год се приближим престолу видим неку небесну светлост и силу на њему, зато се не усуђујем да се успнем и седнем.” Осим овог виђења св. Петар имао је и друго једно још чудесније. Када је он седео у тамници, нечестиви Арије јеретик лицемерно претвори се као да се каје за своју јерес и посла реч сужњу Петру, да се одриче своје јереси и молбу да га Петар прими поново у цркву. А ово Арије учини само зато што помишљаше, да ће Петар бити погубљен, те да се он дочепа престола патријаршијског, са кога би после ширио и утврђивао своју јерес. Пре него што даде ма какав одговор Петар се мољаше Богу у тамници. За време молитве необична светлост обасја тамницу, и појави се Господ Исус као дванаестогодишњи дечак сијајући јасније од сунца, тако да се не могаше гледати у Њега. Беше Господ обучен у белу одећу (хитон), која беше спреда раздрана од врха до дна. И Господ рукама стезаше одећу на Себи, као да скрије наготу Своју. Видевши ово св. Петар беше у великом страху и ужасу, па узвикну: „ко Ти, Спасе, ризу раздра?” Одговори му Господ: „Арије безумни. Он ми је раздра, јер одели од Мене људе Моје, које задобих крвљу Мојом. Но пази се да га не примиш у општење с црквом, јер лукаве и враждебне мисли има на Мене и на људе Моје.” Чувши ово св. Петар одговори својим свештеницима Ахилу и Александру, да он не може примити молбу Аријеву, јер је лажна и лукава. И изрече светитељ проклетство на Арија у оба света. Још прорече, да ће после њега бити патријарх најпре Ахил а по том Александар. И би тако.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно стварање света, и то:
1. како Бог пусти тврди сан на Адама, и узе му једно ребро;
2. како Господ Бог створи од ребра Адамова жену Еву и приведе је Адаму;
3. како је ту основ и разлог тајанствене привлачности и јединства мужа и жене.


БЕСЕДА
о разделењу служби и звања
И он је дао једне апостоле, а једне
пророке, а једне благовеснике, а једне
пастире и учитеље (Еф. 4, 11).
Као што у телу човечјем разни органи имају разне службе, но сви дејствују у хармонији на добро целога тела, тако је Господ установио и у цркви, која је тело Његово, разне органе са разним службама. На првом месту долазе апостоли, којима није дата само једна част но све части, нити једна служба но све службе, нити један дар но сви дарови благодатни. Апостоли су били једновремено и апостоли и пророци, и благовесници, пастири и учитељи. Звање апостолско више се не повторава. Великих апостола било је дванаест, и тринаести апостол Павле, а мањих апостола било је 70. Пророци су они који примише дар прорицања од Духа Светога. Овде се не мисли на пророке старозаветне него на новозаветне (Дела Ап. 11, 27; 21, 10; 13, 1). Пророци су били и бивају без обзира на сталеж и положај. Благовесници су прво јеванђелисти, који написаше јеванђеља; по том мисионари, који шире учење Христово међу невернима; најзад и тумачи Светога Писма, који писмено излажу истину хришћанску за све и свакога. Пастири и учитељи – то је једно и исто звање, јер тешко је замислити пастира а да није учитељ у исто време, Пастири су ограничени на извесно место и на извесан број верних, које они руководе ка спасењу, и управљају црквом Божјом. Тако је све уредио Господ преко Својих апостола светих. Благо оном ко зна своју службу и дар од Духа примљен, и ко до краја послужи према назначењу. Као што Дух Свети сада раздаје дарове, тако ће Господ у своје време раздавати награде.
О Господе Душе Свети, Боже истинити, помози нам до краја да у смирености употребимо дарове Твоје на добро цркве Христове и на наше вечно спасење. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори

26. Новембар

1. Преп. Алимпије Столпник. Рођен у Адријанопољу граду Пафлагонијском и од малена предан Богу на службу Као ђакон служаше у цркви при епископу Теодору у томе граду. Но жељан усамљеничког живота, молитве и богомислија, Алимпије се удаљи на неко јелинско гробље ван града, од кога људи бегаху као од страшилишта због честих демонских привиђења. Ту он пободе крст, и сазида храм у част св. Ефимије, која му се беше јавила на сну. Покрај храма подиже столп висок, попе се на њ и проведе на њему у посту и молитви пуних 53 године. Ни подсмех људи ни злоба демона не могаху га одатле удаљити нити у намери његовој поколебати. Нарочито од демона претрпе овај светитељ безбројне беде. Не само да га демони разним привиђењима устрашаваху него га и камењем удараху, и не даваху му мира ни дању ни ноћу кроз дуго време. Но Алимпије мужествени ограђиваше себе од демонске силе крсним знамењем и именом Исусовим. Најзад га побеђени демони оставише и побегоше а људи почеше поштовати и долазити му ради молитве, утехе, поуке и исцелења. Около његовог столпа подигоше се два манастира, с једне стране мушки а с друге женски. У женском манастиру живљаху и матер његова и сестра. Св. Алимпије руковођаше монахе и монахиње са свога столпа примером и речима и сијаше свима као сунце са небеса указујући пут ка спасењу. Толику благодат имаше овај угодник Божји, да га често обасјаваше небеска светлост, и над њим се уздизаше до небеса стуб од те светлости. Беше Алимпије диван и моћан чудотворац како за живота тако и по смрти. Преживевши 100 година упокоји се 640. год. у време цара Ираклија. Од његових св. моштију сачувана је глава у Котломушком манастиру у Св. Гори.

2. Преп. Јаков Отшелник. Из Сирије. Ученик св. Марона (14. фебр.) и савремених св. Симеона Столпника. Подвизавао се под отвореним небом; хранио се наквашеним сочивом. Чинио чудеса велика; чак и мртве васкрсавао именом Христовим. Цар Лав питао њега за мишљење о Халкидонском Сабору. Упокојио се мирно 457. год.

3. Преп. Стилијан. Пафлагонац; земљак и савременик св. Алимпија. Имао превелику љубав према Господу Исусу, и због те љубави предавао се великим подвизима. Свега се одрекао, само да би имао неподељену љубав према Господу своме. Пред смрт ангели се јаве да му узму душу, и лице му засија као сунце. Чудотворац велики пре и после смрти. Помаже нарочито болесној деци и бездетним родитељима.

4. Преп. Никон „Покајаније”. Родом из Јерменије. Побуђен речима Господњим: свак ко остави оца или мајку, примиће стоструко и наследиће живот вјечни, Никон остави заиста све ради Христа и оде у неки манастир, где се замонаши. Када се усаврши у свима добродетељима, он напусти манастир и пође да проповеда људима Јеванђеље. Непрестано је викао: Покајте се! због чега и би прозван „Покајаније”. Као проповедник он обиђе сву Анатолију и Пелопонез. Сотвори чудеса молитвом у име Христово и мирно пређе ка Господу свом љубљеном. Скончао у Спарти 998. год.

5. Св. Инокентије Иркутски, чудотворац. Скончао 1731. год. Чудотворне мошти откривене му 1804. год.

(Житија Светих за данас)

Одвезан од ствари, одвезан од света.
Од житејских брига и од страсног гњета
Сав предан молитви и богомислију —
То донесе славу светом Алимпију.
На столп висок, висок, он себе уздиже,
Тек даље од земље, – Богу ближе, ближе!
Сав предан молитви и богомислију —
То донесе славу светом Алимпију.
Нек громови грме, погодити неће.
Громовима Господ управља и креће.
Сав предан молитви и богомислију —
То донесе славу светом Алимпију...
Молитвом просија као сунце јасно
И име му оста кроз векове гласно.
Мисао о Богу створи бесмртника,
Алимпија дивног, Божјег угодника.
На небу се сада столп велики сија,
То је светла душа светог Алимпија.
И сада молитви сав је предан за нас
Алимпије, столпник – и јуче и данас.
Од њега се и сад зли духови крију.
А ми радујемо – светом Алимпију.


РАСУЂИВАЊЕ
Многи учени незнабошци су пришли цркви Христовој и крстили се само за то што црква Христова проповеда живот бесмртни као један доказани факт а не као неку слутњу разума људског. Свети Климент Римски изучио је био сву философију грчку и душа његова остала је незасићена и празна. Као младић од 24 године он је свом душом пожелео да дозна има ли још неког живота осим овога и бољег од овога? Философија му је давала само мишљења разних људи но никаквог стварног доказа. Он је туговао за својим изгубљеним родитељима и браћом, и непрестано се мучио питањем, да ли ће се он с њима видети у неком другом животу. Свевидећи Бог упути кораке његове тако, да се он срете с неким човеком, који му рече о хришћанима и о њиховој вери у загробни живот. То побуди младога Климента, да се одмах крене из Рима у Јудеју, да би тамо, у самој колевци хришћанске вере, дошао до поузданог сазнања односно загробног живота. Када је чуо проповед апостола Петра, сву засновану на Христу васкрсломе из мртвих, Климент презре сва нагађања философска, и срдачно усвоји веру Христову, крсти се и предаде сав на службу цркви Божјој. Тако онда, тако и данас: ко има јаку веру у Христа васкрслог, и јасно сазнање о загробном животу и суду, тај се лако решава на плаћање цене за улазак у тај живот, т.ј. на испуњење свих заповести Божјих.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно стварање света, и то:
1. како створи Господ Бог човека, и жену од човека;
2. како Адам и Ева беху наги, и не беше их срамота, јер не знађаху још за грех.


БЕСЕДА
о циљу разделења дарова, служби и звања
Да би се свети усавршили, на дјело
службе, на сазидање тијела Христова (Еф. 4, 12).
Зато је Дух Свети разделио дарове, и учинио једне апостолима, друге пророцима, друге опет благовесницима, и пастирима и учитељима, – да би се свети, тј. верни хришћани, усавршили. Као што су у једноме дому части и службе подељене, те је једна част и служба родитеља, друга част и служба одраслих синова и кћери, трећа част и служба неодрасле деце и слугу, но све укупно служи на корист једно другоме, тако и у дому Божјем, у цркви светој: са сваком чашћу везана је и одговарајућа служба, а службе свих корисне су свима. Тако се поступно и мудро зида тијело Христово, црква Божја света. Сваки верни, помогнут од других, расте и развија се као члан тога тела, у светости и чистоти, и у одговарајућој мери и сразмери према целом великом телу. А цело тело, од почетка до краја времена, нарочито пак од ваплоћења Бога Слова на земљи па до Суда Страшнога, јесте црква Божја света. Тело – достојно бесмртности, грађевина – достојна Бога. Око људско не може је сву прегледати, нити ум људски схватити. Грађевина од изабрана материјала, од цигаља живих, од очију и срдаца. Без грубости и грдоба; без трулежи и нестројности. Све на свом месту, све прекрасно, у целини и у деловима. Ево, браћо, мете нашег путовања! Ево смисла нашег горења у пећи страдања! Ево живота нашег, бољег од свих планова наших и лепшег од свих жеља наших.
О Господе Исусе, човекољубиви Господе наш, не одбаци нас као лошу грађу, но углачај нас и узидај нас у тело Твоје бесмртно. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори

27. Новембар


1. Св. муч. Јаков Персијанац. Рођен у граду персијском Клапи, или Вилату, од хришћанских родитеља, у хришћанској вери васпитан и хришћанском женом ожењен. Цар персијски Издигерд заволи Јакова због његове даровитости и окретности, и учини га правим племићем на двору своме. Поласкан царем Јаков се прелести и принесе жртву идолима, којима се и цар клањаше. Чувши за ово матер његова и жена, написаше му једно прекорно писмо, у коме га оплакаше као богоотпадника и душевног мртваца, молећи га ипак при крају писма, да би се покајао и Христу повратио. Ганут овим писмом Јаков се горко покаја и пред царем одважно исповеди веру своју у Христа Господа. Расрђен цар осуди га на смрт, но с тим, да му се одсеца све део по део тела, док не издахне. Џелати дословце испунише ову заповест свога нечестивог цара, и одсекоше Јакову најпре прсте на рукама, па прсте на ногама, па ноге па руке, па рамена, најзад и главу. При сваком сечењу мученик покајани одаваше благодарност Богу. Из његових рана исхођаше благоухани мирис као од кипариса. Тако овај дивни муж откаја грех свој и представи се душом Христу Богу своме у царству небеском. Пострада око 400. године. Глава му се налази у Риму, а део моштију у Португалији, где се празнује 22. маја.

2. Седамнаест Индијских преп. мученика. Монаси хришћански, пострадали од Индијског цара Авенира. Ражљућен на старца Варлаама, што му је крстио сина Јоасафа, цар Авенир посла потере за Варлаамом. Потере не ухватише Варлаама. али ухватише других 17 монаха, и доведоше их пред цара. Цар их осуди на смрт, те пошто им најпре избодоше очи, одсекоше језике, изломише ноге и руке, посекоше их мачем. Но крвљу ових витеза Христових још се више утврди вера Христова у царству Индијском.

3. Преп. Роман чудотворац. Подвизавао се у околини Антиохије. У својој ћелији никад није ложио огањ ни палио свећу. Скончао мирно. Чудотворац за живота и по смрти. Помаже неплодним женама, кад му се моле.

4. Преп. Пинуфрије. Савременик св. Касијана (29. фебр.) и велики мисирски подвижник. Живео у IV столећу и подвизавао се на разним местима све бежећи од похвала људских. Имао много ученика, који су се трудили да подражавају узвишеном примеру свога учитеља.

5. Преп. Натанаил. Монах Нитријски. Даноноћно се молио Богу и просвећивао размишљањем о божанским стварима. Није излазио из своје келије ни преко прага пуних 38 година. Упокојио се у Господу у другој половини VI столећа.

(Житија Светих за данас)

Покајане душе Створитељ не губи,
Покајнике праве Он највећма љуби.
Јаков се одрече Христа живог Бога,
Рад безбожног цара, ласкатеља свога.
Укори га мајка, укори га жена
„Сва су земна блага пролазна к’о пена.”
Раскаја се Јаков, раскаја се љуто
И изрече јавно што је дотле ћут’о —
Хришћанин сам био, хришћанин сам паки,
Идоли су ваши глупи и нејаки! —
То изрече Јаков кад пред цара стаде,
То изрече јавно, и при том остаде.
Сви дарови царски с њега се скидоше,
Мукама Јакова дивног обукоше,
Црвени се Јаков од рана и крви,
Навалили људи к’о орли на стрви!
Раздробише тело јунака Христова,
Исекоше ситно светога Јакова.
Сад Јаков у Рају пред Богом се моли,
Да хришћанин сваки напасти одоли.


РАСУЂИВАЊЕ

Када св. Јакову одсече џелат палац десне руке, он рече: и лоза се овако обрезује, да на њој временом младица порасте. При одсечењу другог прста рече: прими, Господе, и другу грану од рукосада Твога. При одсечењу трећега прста рече: благосиљам Оца и Сина и Светога Духа. При одсечењу четвртога прста рече: Ти што примаш похвале од четири животиње, прими страдање четвртога прста. При одсечењу петога прста рече: да се испуни весеље моје као на браку пет мудрих девојака. При одсечењу шестога прста рече: хвала Теби Господе, који си у шести час распростро на Крсту пречисте руке Твоје, што си ме удостојио принети Ти шести прст мој. При одсечењу седмога прста рече: слично Давиду који те прослављаше седам пута на дан, тако Те и ја данас прослављам кроз седам прстију, одрезаних Тебе ради. При одсечењу осмога прста рече: Ти си се сам, Господе, обрезао у осми дан. При одсечењу деветога прста рече: у девети час Ти си предао дух Твој у руке Оцу Свом, Христе мој, и ја Теби приносим хвалу при страдању деветога прста. При одсечењу десетога прста рече: на десетоструној харфи певам Теби, Боже, и благодарим, Ти, што си ме удостојио претрпети одрезање десет прстију мојих на двема рукама мојим за десет заповести написаних на двема таблицама. – О пречудне вере и љубави! О витешке душе у витеза Христова!

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесни Рај Божји, и то:
1. како прекрасан беше рај споља и изнутра;
2. како се све живо у Рају безусловно покораваше човеку, а човек Богу;
3. како прекрасни беху први човек и жена у Рају свесни присуства Божјег и власти Божје.


БЕСЕДА

о човеку савршеном
Докле достигнемо сви у јединство
вјере и познање сина Божјега, у човјека
савршена, у мјеру узраста пуноће
Христове (Еф. 4, 13).
Јединство вере, браћо, и познање Сина Божјег, Господа Исуса Христа Спаситеља, сједињује два човека у једног човека, хиљаду људи у једног човека, и многе милионе људи у једног човека. Јединство вере у Христа Господа, и право православно познање Христа Господа, сједињује људе јаче него крв, јаче него језик, јаче него све спољашње околности и материјалне везе. Кад многе душе једно исто мисле, једно исто хоће и једно исто желе, онда су те многе душе као једна душа, једна велика и моћна душа. Телесне разлике при томе мало значе и мало се узимају у обзир. Тако једнолике душе зидају се у човјека савршена, у мјери узраста пуноће Христове. У савршеној целини савршени су и делови. Свака хришћанска душа јесте део човјека савршена. Христос је човек савршен, коме је црква тело тајанствено. Он испуњава Собом сваког верујућег у Њега према мери узраста свакога. Он је пуноћа над пуноћама, извор живи, који тече и пуни сваку достојну празнину. То јест, у колико се човек испразни од свега што није Христос, у толико Христос улази у њега и испуњава га.
О браћо моја, потребна је дубина смирења поред јаке вере, да би се Жива Вода улила у нас. И у природи гледамо, да ниско земљиште вода лакше натапа. Што год је ниже смерно понижење наше пред Господом Исусом, то се драговољније Он спушта у нас, натапа нас Својом животворношћу и испуњава нас као сасуд Свој пуноћом својом бесмртном.
О Господе Исусе, пуноћо живота, мудрости, красоте и сласти, помози нам понизити се пред величанством Твојим Божанским, да би се удостојили Твоје посете. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори

28. Новембар

1. Преп. муч. Стефан Нови. Као негда Ана мајка Самуилова тако и Ана мајка Стефанова мољаше се Богу, да јој Бог да једнога сина. Молећи се тако једном у цркви Влахерни пред иконом Пресвете Богородице, ухвати је лак сан, у коме она виде Пресвету Деву, као сунце сјајно, и чу глас од ње: „иди, жено, с миром, према молитви твојој имаш сина у утроби твојој.” И заиста заче Ана и роди сина, овога светога Стефана. У 16. години прими Стефан чин иночки на гори Аксентијевој према Цариграду од старца Јована, од кога се научи мудрости божанској и подвижништву. А када се старац Јован упокоји у Господу, Стефан оста на тој гори строго подвизавајући се и прилажући труд ка труду. Његова светост привуче му многе ученике. Када цар Константин Копроним прогоњаше иконе, још жешће од свога сквернога оца, Лава Исаврјанина, Стефан се показа као ревносни заштитник поштовања светих икона. Безумни цар примаше разне гнусне клевете против Стефана, а и сам удешаваше разне сплетке, само да би Стефана сломио и с пута уклонио. Стефан би прогнан на острво Проконис, по том доведен у Цариград, окован и бачен у тамницу, где га сретоше 342 монаха сужња, из разних страна доведених и у тамницу због иконопоштовања вргнутих. У тамници они свршаваху све црквено правило као у манастиру. Опаки цар осуди Стефана на смрт. Светитељ предвиде своју смрт на 40 дана и опрости се с братијом. Слуге цареве извукоше га из тамнице и бијући га и трзајући вукоше га по улицама Цариградским призивајући све оне, који су уз цара, да ударају камењем „противника царева”. Неко од јеретика удари дрветом светитеља по глави, и светитељ издахну. Као што св. Стефан првомученик пострада од Јевреја тако и овај Стефан пострада од иконоборних јеретика. Пострада овај славни Христов војник 767. године у 53. год. свога земнога живота, и би увенчан славом неувелом.

2. Св. новомуч. Христо. Албански хришћанин, настањен у Цариграду, баштован по занимању. При продаји свога поврћа он се замери неком Турчину, који га оклевета пред судом, као да је обећао потурчити се па порекао. После истјазања окован бачен у тамницу. У тамници неко му понуди да једе, што Христо одбије говорећи: „боље да се гладан јавим пред Христом мојим.” По том извади завежљај новаца, што је имао под појасом и да једноме сужњу, с молбом, да му се за то одслужи неколико посмртних литургија. Посечен од Турака 1748. год. и прослављен за увек у царству Христа Бога.

3. Преп. Ана. Благородна жена, по смрти свога мужа пострижена у монаштво од св. Стефана Новога. Цар Копроним наговарао је, да каже, као да је она имала недозвољених телесних веза са св. Стефаном, да би тако могао Стефана унизити пред народом. Но ова света жена никако није хтела ући у ту цареву сплетку против светитеља, кога је она поштовала као свог духовног оца. Због тога би шибана, а по том у тамницу бачена, где предаде своју свету душу Богу.

4. Св. благоверни цар Маврикије. Погубљен са пет синова својих од цара Фоке 602. год.

(Житија Светих за данас)

Тезоименити првоме Стефану
Стефан Нови даде живот на мегдану.
Горди цар јеретик, сама сила груба,
Спољашњим оружјем оружан до зуба,
Стефану оружје – сила нетелесна,
Оружје духовно, истина небесна.
Цар војнике има, бранитеље лажи,
А Стефан се Богом невидљивим блажи.
Миран као небо Стефан муке чека,
Смрт, и живот вечни после овог века.
А цар бесни тутњи, па у гневу своме
Смрт с мукама пише мужу праведноме.
Стефан се не смути, и бијен и стезан,
За небеса духом и молитвом везан.
Цар јачи од тела, тело свецу скрши,
Светац духом јачи, победом заврши.
О свети Стефане, духовни витеже,
Помози нам вражје избегнути мреже,
И иконе свете свето поштовати,
Твом примеру дивном вазда следовати.


РАСУЂИВАЊЕ
Читајући примере постојанства у вери и великодушности светитеља Божјих, и ми постајемо постојани у вери и великодушни. Када Копронимови људи нуђаху св. Стефана да се откаже иконопоштовања и тиме угоди цару иконоборцу, Стефан пружи руку, сави шаку и рече: „кад бих имао у себи само једну једину шаку крви, и њу би пролио за икону Христову. „У цара Маврикија било је шест синова, од којих шести и најмлађи беше још одојче. За тога најмлађег сина свог држаше цар у двору нарочиту дојкињу, која га храњаше. Цара Маврикија постиже тешка судба: Фока га збаци с престола и осуди на смрт заједно са свих шест синова његових. На очи Маврикијеве синови његови беху један за другим убијани. Када дојкиња требаше да дв шестога сина царева да буде погубљен, она се великодушно сажали над судбом несрећнога цара и његове деце, па се у тренутку реши да сачува бар тога једнога сина царевог у животу. Зато кад јој потражише с груди царевог сина, она потури свога синчића, те овај би посечен. Најзад би посечен и цар Маврикије. Најмлађи син цара Маврикија порасте сматрајући дојкињу своју за мајку своју. Када му пак дојкиња откри сву тајну, он се уозбиљи веома, па одлучно остави свет и повуче се на гору Синајску, где се замонаши и посвети Богу, да би тим делом својим осветио онога невиног младенца, који је место њега у смрт бачен.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесни Рај Божји, и то:
1. како то беше царство невиности, чистоте и правде;
2. како ту не беше ни трага од болести и смрти, пошто не беше ни помисли о греху.


БЕСЕДА
о томе како верни треба да расту
Држећи се истине у љубави да у
свему узрастемо у ономе који је глава,
Христос (Еф. 4, 15).
Ето свега што се од нас, браћо, тражи на овоме земном путовању: да се држимо истине и да живимо у љубави. Истина је откривена Христом Господом, и пример љубави је дат у Христу Господу. Нити се може доћи до истине мимо Христа Господа, нити се пак може наћи пример праве љубави мимо Њега. Видећи овај једини прави пут к светлости и спасењу у сплету многих лажних путова апостол Павле претходно опомиње: да не будемо више мала деца, коју љуља и заноси сваки вјетар учења (4, 14). Истину може открити само Бог, праву љубав може показати само Бог. Један човек може знати више него други човек, но истину може открити само Бог. Човеку долазе мисли као ветар, и призраци чине му се истином. Обманут својим мислима један човек обмањује другог човека; заваран призрацима један човек заварава другог човека. А истина је у Бога и од Бога. Христос је, браћо, сва наша истина и сва наша љубав. Кад мислимо Христа, ми мислимо истину; кад делујемо по Христу, ми делујемо добро; кад љубимо Христа, ми љубимо љубав. Христом ми живимо, Христом растемо, Христом се обесмрћавамо и прослављамо. Он је наша глава – не само главар једнога друштва него стварна глава једнога живога тела, кога смо ми чланови. Држећи се истине и љубави ми се удостојавамо вечно пребивати у том телу Христовоме.
О Христе Господе, пречудна истино и премила љубави наша, дођи у нас и прими нас у Себе. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори

29. Новембар

1. Св. муч. Парамон и других 370. У Витинији Азијској неки кнез Аквилин ужасно гоњаше хришћане. Једном ухвати он 370 хришћана и поведе их собом везане на неко место, где беше храм идолског бога Посејдона. Ту их опаки кнез примораваше, да се поклоне идолу и принесу жртву. Ма да кнез прећаше смртном казном ономе, ко не послуша његову заповест, ниједан хришћанин не покори се заповести његовој. У том часу пролажаше путем покрај храма неки честан муж, по имену Парамон. Он застаде код гомиле везаних људи и сазнаде о чему се ради, па сазнавшн узвикну: „о колико невиних праведника хоће скверни кнез да закоље зато што се не клањају мртвим и немим идолима његовим!” И продужи Парамон пут свој. Тада разјарени кнез посла слуге своје, да убију Парамона. Слуге стигоше Парамона, ухватише га, па му најпре језик прободоше трном, по том га обнажише, и тако му цело тело избодоше. Парамон свети с молитвом у срцу предаде душу своју Богу. По том и оних 370 мученика, велики као синови Божји и невини као јагањци, бише мачем посечени, те пређоше у бесмртно царство Христа Господа. Пострадаше 250. год.

2. Преп. Акакије Синајски. У својој славној књизи „Лествица” саопштава св. Јован Лествичник житије овога светитеља. Млади Акакије био је искушеник код некога злога старца у Синајском манастиру. Гневљиви старац посведневно је корео и грдио Акакија, а често и тукао, и на све начине мучио и злостављао. Но Акакије се није жалио него је све то подносио стрпљиво с уверењем, да је то корисно за његово спасење. Кад год га је неко питао, како живи, он је одговарао: „добро као пред Господом Богом!” После 9 година послушања и мучења умре Акакије. Старац га сахрани, па оде и пожали се другом неком светом старцу говорећи: „Акакије, ученик мој, умре”. „Не верујем, одговори свети старац, Акакије не умре.” Тада обојица одоше на гроб умрлога, и онај свети старац викну: „брате Акакије, јеси ли умро?” А послушни Акакије, и по смрти послушан, одговори: „нисам умро оче, немогуће је умрети послушноме”. Тада се онај зли старац раскаја, и затвори се у једну келију близу гроба Акакијева, где у кајању и молитви проведе остатак живота.

3. Св. муч. Дионисије еп. Коринтски. Знаменит пастир и учитељ. Посечен за Христа 182. год.

4. Св. Тиридат цар Јерменски. Савременик Диоклецијанов. Најпре грозно гонио хришћане. Но стиже га казна Божја, и он полуди и постане подобан скоту, као негда Навуходоносор. Од лудила га исцели чудесно св. Григорије (в. 30. септембар). Од тада па до смрти Тиридат проведе у покајању и благочешћу. Скончао мирно у IV веку.

5. Св. муч. Аполоније. Сенатор римски. Оптужен за веру у Христа он исповеди своју веру пред целим Сенатом, због чега би посечен мачем, у Риму 186. год.

(Житија Светих за данас)

Акакије, монах чудни,
Послушношћу душу спасе,
Душа му се сад весели.
А име му прославља се.
Викну старац послушника:
– Акакије, брате, где си?
Викну старац још једанпут:
– Акакије, мртав ли си?
– Нисам, оче, мртав, нисам,
Одговара монах смерно,
Нема смрти за онога
Ко послушност врши верно.—
Зачуди се старац гневни,
Зачуди се, заплака се,
Заплака се старац горко,
За зло своје покаја се.
Што се каје старац опак?
Ваистину има рашта —
Оде грешник у пустињу
Грехе своје да испашта.


РАСУЂИВАЊЕ
Казна Божја постиже грешнике одмах после греха, да би се грешници устрашили а праведници охрабрили, понекад пак много доцније, изненадно и неочекивано, да би грешници знали, да Бог ништа не заборавља. Датана и Авирона прогутала је земља одмах после греха њихова, а цар Валтазар виде руку која му исписа смртну пресуду онда када се он осећао најсрећнијим, на пиру, међу пријатељима и обожаваоцима. – Неки тешко болесни војник би донесен св. Стефану Новом, да га овај молитвом исцели. Стефан му рече, да се поклони икони Христовој и св. Богородице. Војник то учини и би одмах здрав. Ово се чудо рашчу на све стране. Чувши за њ иконоборни цар Копроним дозва тога војника и испита. Па када војник исповеди и призна, да је добио исцелење од светих икона, цар га поче с јарошћу укоравати због иконопоштовања. Устрашен војник одрече се иконопоштовања пред царем и застиде се своје вере у иконе. Када војник тај изађе из двора и узјаха коња, разјари се коњ под њим, збаци га са себе, и ногама га дотле топташе докле не изверже душу своју. Ево казне одмах после греха. – Цар Тиридат, гонитељ хришћана, беше бацио св. Григорија у јаму и погубио 37 светих монахиња. И казна га никаква није снашла. Доцније када цар са својима оде у лов ради разонођења и увеселења наједанпут спопаде га лудило, и њега и његове пратиоце. Његовој побожној сестри откри се у сну узрок лудила његовог као и начин, како да се врати уму. Св. Григорије би извађен из јаме, и по његовој молитви цар Тиридат оздрави, покаја се и крсти се. Казна некад брзо следује греху као дану ноћ, а некад споро као година години. Но никад не изостаје, изузев случаја где покајање заузме место казне.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесни Рај Божји, и то:
1. како Бог украси Рај дрвећем свакојаким, лепим за гледање и добрим за јело;
2. како Бог насади усред Раја дрво живота;
3. како Бог забрани Адаму да не једе једино од дрвета познавања добра и зла.


БЕСЕДА
о стројном склопу цркве слично једном телу
Из њега је све тијело, састављено и
склопљено како приличи сваком додиром
даровања, по дејству и мери свакога
дела (Еф. 4, 16).
Реч је овде, браћо, о телу духовном, о цркви Божјој светој. Из Њега, то јест из Христа, цело је то тело састављено и склопљено како приличи. Апостол премудри не налази никакво боље сравњење цркве него са телом човечјим. Што је глава на телу човечјем то је Христос Господ на телу цркве. Из главе разилазе се нерви по свима деловима тела, и помоћу нерава сви делови тела опажају, осећају и крећу се, а у том опажању, осећању и кретању и јесте живот њихов. Могло би се рећи, да глава кроз мозак и нерве присуствује у сваком делу тела. Одсече ли се глава, сваки део тела тренутно бива умртвљен. И Христос присуствује у сваком делу цркве, тј. у свакоме верноме члану њеном. Кроз Њега сваки верни опажа царство духовно, осећа љубав и креће се правилно к Богу. Од Њега сваки члан добија силу, према дејству и мери, т.ј. према служби и дару. Ту силу Господ даје непосредно, додиром, осязанiемъ, само личним присуством Својим. Љубав је чудотворна спона, која спаја Христа са вернима, верне са Христом, и верне међу собом. Шта бива, браћо, с једним делом тела, када се искидају нерви, који га везују с главом? Постаје безделан, неосетљив, непокретан – мртав. То бива и са сваким чланом цркве, који изађе из састава цркве и тиме прекине везу своју с Главом цркве. Да нас Бог сачува, браћо, од те пропасти.
О Господе Исусе, изворе живота и љубави, не допусти никаквој мрачној сили, у нама или ван нас, да нас одвоји од Тебе и тела Твог, цркве Твоје свете, коју си Ти платио крвљу Твојом скупоценом. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори

30. Новембар


1. Св. апостол Андреја Првозвани. Син Јонин и брат Петров, родом из Витсаиде, и рибар по занимању. Најпре је био учеником св. Јована Крститеља, но када св. Јован указа прстом на Господа Исуса говорећи: гле, јагње Божје! (Јов. 1, 36), тада св. Андреја остави свога првога учитеља и пође за Исусом. По том Андреја приведе свога брата Петра ка Господу. По силаску Св. Духа паде у део овоме првом апостолу Христовом, св. Андреји, да проповеда Јеванђеље у Византији и Тракији, по том у земљама Дунавским, па у Русији и око Црног Мора, и најзад у Епиру, Грчкој и Пелопонезу, где и пострада. У Византији постави првога епископа у лицу св. Стахија; у Кијеву пободе крст на висини и прорече сјајну хришћанску будућност народу руском; по Тракији, Епиру, Грчкој и Пелопонезу преведе мноштво народа у веру, и постави им епископе и свештенике. У граду Патрасу учини многа чудеса именом Христовим и задоби многе за Господа, међу којима беху брат и жена царског намесника Егеата. Егеат разјарен због тога стави Андреју светога на муке, а потом распе на крсту. Докле год беше жив на крсту апостол Христов говораше корисне поуке хришћанима, који се беху сабрали око крста његова. Хтеде га народ скинути с крста, но он се опре томе. Најзад се апостол поче молити Богу, и при том нека необична светлост обасја га целог. То светлосно обасјање трајаше пола сата, и када оно ишчезе апостол предаде своју свету душу Богу. Тако сконча свој земни век првозвани апостол, који први од 12 великих апостола позна Господа и пође за Њим. Пострада св. Андреја за свога Господа 62. год. Мошти његове беху пренете у Цариград. Доцније глава му је пренета у Рим, а једна рука у Москву.

2. Св. Фрументије просветитељ Абисиније. У време цара Константина Великог путоваше за Индију неки учен човек из Тира, по имену Меропије. Он беше узео собом два млада хришћанина брата Едесија и Фрументија. На томе путу разби им се лађа од буре на обалама Абисиније, и дивљи Абисинци побише све људе с лађе осим ова два брата, Едесија и Фрументија. У Абисинији они проживе неколико година и успеју да уђу у дворску службу код цара Абисинског. Фрументије почне проповедати веру хришћанску, но доста опрезно, и увери се, да је земљиште за такву проповед подесно и плодно. Онда оба брата седну у лађу и крену и то: Едесије у Тир својим родитељима а Фрументије у Александрију св. Атанасију Великом патријарху. Фрументије изложи патријарху положај у Абисинији и потражи пастире за новообраћене у веру. Св. Атанасије рукоположи Фрументија за епископа. Св. Фрументије се врати у Абисинију, где својом ревношћу и чудесима успе да за живота свога обрати сву Абисинију у веру хришћанску. Овај велики пастир стада Христовог и просветитељ Абисиније скончао је мирно 370. год. и преселио се у царство Господа свога.

(Житија Светих за данас)

Свети Андреј Духом обасјани.
И апостол Христов првозвани,
Дан за даном Господа јављаше;
И народе крстом крштаваше,
Као вртар по својему саду,
Он хођаше по селу и граду,
Дивље дрвље вешто калемећи,
Живом водом калеме кропећи,
Докле стиже крају свога века,
И крст виде где на њега чека.
Вес’о Андреј крсту беседио:
– Здраво, крсте, Бог те осветио,
Осветио Христос телом Својим,
Буди, крсте, одмориштем мојим,
Узми мене из земне прашине,
Подигни ме Богу у висине,
Нек са тебе Христос ме узнесе
Што због мене на теби распе се —
Учениче светог крститеља,
Апостоле Христа Спаситеља
О Андреја, звездо првозвана,
Помози нам твојим молитвама.



РАСУЂИВАЊЕ

„Апостолима је дато све”, каже св. Златоуст. Тојест: сви дарови, сва сила, сва пуноћа благодати која се уопште од Бога даје вернима. Ми видимо то и из живота великог апостола Андреје Првозваног, како је апостол и благовесник и пророк и пастир и учитељ (Еф. 4, 11). Као благовесник пронео је он благу вест јеванђелску на четири стране света; као пророк прорекао је крштење руског народа и величину Кијева као града и као хришћанског центра; као пастир створио је и уредио многе цркве; као учитељ неуморно је поучавао људе све до крста па и са крста, до последњег издисаја. Још је он био и мученик. И то је по дару Духа Светога, који није свакоме дат. И тако видимо у овом апостолу, као и у свима осталим, сву пуноћу благодати Духа Божјега. А да благодати треба приписати свако велико дело, које један следбеник Христов учини, о томе нам сведочи св. Фрументије. Када се он врати из Александрије у Абисинију као рукоположени епископ, почне чинити чудеса превелика, и тако народ у великим масама обраћати у веру. Тада га упита задивљени цар: „толико си година с нама пре живео, и никада те не видесмо да учини какво чудо? Одкуда теби то сада?” На што Фрументије блажени одговори цару: „Није ово моје дело но дело благодати свештенства.” И тада светитељ објасни цару, како је он ради Христа пренебрегао и родитеље, и брак, и сав свет, и како је рукоположењем од св. Атанасија примио благодат свештеника, благодат чудотворну.


СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам духовни пад Адама и Еве, и то:
1. како змија изазва у Еви лакомство и гордост;
2. како полакомљена и погорђена жена преступи заповест Божју и једе од дрвета познања;
3. како Ева згреши не у сиромаштини и нужди него у обиљу свега.



БЕСЕДА

о незнању и окамењености незнабожаца
Незнабошци ходе у сујети ума својега,
помрачени смислом, отуђени од
живота Божјега за незнање које је у
њима, за окамењеност срцв њихових (Еф. 4, 17–18).
Шта је сујета, браћо моја? Све, посматрано ван Бога, одсечено од Бога, употребљавано без страха Божјега. Шта је сујета ума, браћо моја? Живети и живот тумачити не по Божјем закону него по својим тренутним помислима и жељама. Од чега, браћо, долази то зло људима? Прво од окамењености срца, а по том од незнања које је у њима. Шта значи, браћо, окамењеност срца? Значи срце испражњено од љубави Божје и страха Божјега, и напуњено похотљивошћу и страхом од свега ради тела. Шта се рађа, браћо, од окамењености срца? Незнање, потпуно незнање божанских ствари, божанских путова и закона – потпуна затупелост за духовни живот и духовну мисао. Каква је крајња последица, браћо, окамењености срца и незнања божанских истина? Помрачење смисла и отуђење од живота Божјег. Помрачење смисла – наиме: ум човеков бива мрачан као и тело, светлост која је у човеку постаје тама. О колика тама! Помрачен смислом јесте помрачен умом. Помрачен умом пак не зна смисао ничему или одриче смисао свачему. Такав је отуђен од живота Божјег, и суши се и гине као део тела, одсечен од тела. Такви су незнабошци, такви су безбожници, а такви су, најзад, и маловерни или лажни хришћани. – Но и суво дрво кад се залије животворном водом Христовом, оживи и озелени. И осушени свет незнабожачки васкрсао је и оживео Христом Господом. Куд и камо пре покајани грешници хришћански.
Учинимо смотру над собом, браћо моја. Чинимо је сваки дан, Питајмо се сваки дан, да и ми нисмо због сујете постали помрачени и од Божјег живота отуђени. Скоро ће смрт, и крај, и суд. Осушено дрвеће биће бачено у огањ неугасиви.
О Господе Исусе, уме наш и животе наш, помози нам да умујемо Тобом и живимо с Тобом. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори

01. Децембар


1. Свети пророк Наум. Родом из племена Симеонова, из места Елкесема од оне стране Јордана. Живео на седам стотина година пре Христа. На две стотине година после пророка Јоне прорекао пропаст Нинивији. Од проповеди Јонине Ниневићани беху се покајали, због чега их Бог поштеди и не погуби. Но временом они заборавише милост Божју и поново се покварише. Пророк Наум прориче им пропаст. Па како не би покајања, не би ни поштеде. Од земљотреса, поплаве и огња пропаде сав град, тако да му се више ни место не распознаваше. Свети Наум поживе четрдесет пет година и упокоји се у Господу оставив малу књигу својих истинитих пророчанстава.

2. Свети Филарет Милостиви. Из села Амније у Пафлагонији. У почетку би Филарет човек врло имућан, но делећи много милостињу сиромасима, обништа веома. Али, он се не устраши сиромаштине, него с надом у Бога, који је рекао: "Блажени милостиви, јер ће бити помиловани," (Мт 5, 7) продужи дела милосрђа не обзирући се на негодовања жене своје и деце. Док је једном орао, дође му човек и пожали се, да му је цркао во у јарму, те не може с једним волом да оре. Он испреже једног свог вола и даде му. Даде и последњег свог коња некоме, ко би позват да иде с коњем у рат. Даде и теле од последње краве, па кад опази да крава риче за раздвојеним телетом, а теле за кравом, довика човека, па му уз теле даде и краву. И оста престарели Филарет без хране у празној кући. Но он се Богу мољаше и у Бога уздаше. И Бог не остави праведника, да буде посрамљен у нади својој. У то време цароваше Ирина са младим сином Константином. По тадашњем обичају посла царица људе, да траже по целом царству најбољу и најугледнију девојку, којом би оженила сина цара. Промислом Божјим ти људи падоше на конак у кућу Филаретову, видеше његову унуку Марију, ћерку његове ћерке Ипатије, прекрасну и кротку унуку Марију, и одведоше је у Цариград. Цару се допадне девојка и он се венча с њом, а Филарета и сву његову породицу пресели у престоницу и даде му велику част и богатство. Но, Филарет се не погорди таквом изненадном срећом, него, благодаран Богу, продужи сада чинити добра дела још више него пре. И чињаше их тако до саме смрти. У деведесетој години својој призва децу своју, благослови их и поучи, да се држе Бога и закона Божјег, и прозорљивим духом, као негда праотац Јаков, прорече им свакоме, како ће овај век проживети. Потом леже у манастиру Родолфији и предаде душу своју Богу. Пред смрт му лице засија као сунце, а по смрти од њега изађе необичан благоухани мирис, и бише чудеса од моштију његових. Упокоји се овај праведник Божји 797. године. Његова супруга Теозва као и сва његова деца и унучад поживеше богоугодно и скончаше у Господу.

(Житија Светих за данас)

Милостивог Бог милује,
Миловати не пpecтајe,
Молитве му услишује,
Стоструке му даре' даје.
Филарет се милостиви
Сав предаде Божјој руци.
Милосрђем свет задиви,
Веран Богу и у муци.
Филарет се не отима
Око части и првенства,
Век је овај куповина
Вечног царства и блаженства.
Господ рече реч чудесну:
Ви тргујте док се вратим!
У времену у подесну
Многим благом да вам платим.
Кад Филарет осироте
Због премноге милостиње,
Због истине и доброте —
Посети га Бог c висине.
Посети га, помилова,
Помилова и награди,
Kao негда верног Јова.
Помилова и награди.


РАСУЂИВАЊЕ

Врлина је као жеђ. Кад човек почне да је пије, све више жедни, и све чешће тражи да је пије. Онај ко почне вежбати врлину милосрђа, не зна за меру у томе, нити признаје икакву меру. Св. Филарет у беди није био мање милостив него у богатству. Кад му је унука постала царица, он је поново постао богат човек, но не мање милостив. Једнога дана он рече жени и деци, да спреме најбољу гозбу какву могу, па вели „да умолимо Цара и Господа нашег, са свима великашима Његовим, да дође на пир". Сви помислише, да старац мисли да позове на вечеру свога зета цара, па се потрудише што боље могоше и припремише гозбу. Међутим Филарет прође по улицама и скупи све беднике, просјаке, слепе, прокажене, хроме, изнемогле, и доведе их на гозбу. Поставивши их за сто, нареди жени и синовима, да служе око стола. После свршене гозбе даде "свакоме госту у руке по златник и отпусти их. Тада сви разумеше, да он под Царем разумеваше самога Господа Христа, a под Његовим великашима просјаке и невољнике. Још је он говорио, да не треба гледати у новац, који се даје просјаку, него треба промешати новац, па што рука сама из џепа извади, оно и дати. A рука ћe извадити оно што Божји Промисао буде одредио.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам греховни пад Адама и Еве и то:
1. како Ева кад сагреши, не покаја се, него пожури да и мужа свога учини саучасником греха свога,
2. како Адам кад сагреши, не покаја се, него правдаше себе окривљујући жену пред Богом,
3. како и данас многи грешници траже саучеснике своме греху, и правдају себе окривљујући друге.


БЕСЕДА

о створењу света

У почетку створи Бог небо и земљу (Постања 1,1).

Ово је одговор Божји кроз уста пророка, браћо, одговор на жедно питање свију нас: одкуда овај свет? Бог чује то наше питање, изречено или неизречено, чује и даје одговор. Као што даје дажд сухој земљи; као што даје здравље болесноме, као што даје хлеб и одећу сваком телу, тако Он даје духу нашему одговор на питање, које му ствара глад и жеђ и бол и наготу, све док се не нахрани и не напоји и не оздрави и не одене одговором истинитим. Одкуда је, дакле, овај свет? То је питање. У почетку створи Бог небо и земљу. То је одговор. Свет овај није сам од себе, као што ништа у свету није само од себе; нити је свет овај од зле силе; нити је овај свет од многих твораца, добрих и злих; него је он од јединога благога Бога. Овај одговор изазива радост у срцу свакога човека и побуђује на добра дела. И по томе ми знамо, између осталога, да је то једини прави и истинити одговор. Сваки други одговор, супротан овоме, изазива код нас тугу и страх и побуђује на зла дела, по чему ми, између осталога, знамо да је сваки такав одговор лажан. Од Бога је свет, браћо, радујмо се и веселимо се! Божанског је порекла свет, па ће следствено бити и божанског свршетка. Од доброг је корена свет, па ће следствено и добар плод донети. Из светле одаје произашао је, па ће се опет светлошћу свршити. Кад знамо, да је почетак од добра, онда знамо, да је и циљ ка добру, и свршетак - добро. Гле, у овим речима о почетку већ се скрива пророчанство о свршетку. Какав почетак, такав и свршетак. Од Кога почетак, у Ономе и свршетак. Да држимо, дакле, ову истину спасоносну, да имамо светлу наду и да се крепимо љубављу према Ономе који нас из љубави створи.

О Господе Боже Створитељу и Сведржитељу, једини Боже, једини Творче, добри изворе доброте, Теби се клањамо и Теби се молимо, упути нас добром крају Духом Твојим светим, кроз Господа Исуса Христа. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори


Скочи на Форум:


Корисника прегледа ову тему: 11 Гост(а)
Све форуме означи прочитаним