04-02-2015, 02:22 AM
Српске приче о ратовима
Приче аутора „поражене стране” у Другом светском рату нису уврштене у антологију, јер у књижевном смислу нису на висини приповести „победничке” стране, каже приређивач Младен Весковић
Ратна тематика неминовно са собом повлачи и идеологију, што посебно важи за Други светски рат. Због тога је Младен Весковић већ у предговору овој антологији нагласио да у њен састав нису уврштене и приче које се односе на овај рат из пера аутора који су стицајем околности припадали пораженој страни, најпре због преовлађујуће нефикционалне (идеолошке и политичке) садржине.
– Другачије би од литерарне изгледала политичка историја српског народа. Али, на основу онога што може да се нађе у изворима Народне библиотеке Србије, или у личним контактима које сам имао са људима који су живели у емиграцији, дошао сам до закључка да „друга страна”, није могла да буде у довољној мери литерарно представљена, због тога што је та литература по правилу хроничарска, мемоарска, а покушај да личи на литерарни текст обично завршава у негативном вредновању новог политичког уређења. То су потресне исповести: губитак грађанског права, имовине и могућности повратка у земљу, али често у књижевно-уметничком смислу нису на висини оних приповести које, условно речено, припадају „победничкој” страни – објашњава Весковић.
http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/S...ma.sr.html
Крајње необично образложење.
Обично се сматра да се из пораза и уопште патње јављају вреднија дела. Рецимо, не знам како је могуће из овакве антологије избацити странице књиге Михаила Минића ''Расуте кости'', где он описује масовне ликвидације у Словенији маја 1945. и како је успео да побегне. То су оне странице за које се користи фраза да их не би могли написати/измислити ни најбољи писци.
Такође се обично сматра да је комунистички поглед идеолошки/политички. Не знам како је могуће пронаћи идеологију у Јевђевићевим приповеткама ''Капи крви''.
Најзад, кад се већ објављују комунистичке приче, била би неопходна тзв. критичка издања, односно одговарајућа објашњења јер без тога њихово објављивање је промоција зла. На пример, ако се уз ''Лелејску гору'' не објасни да су ти прогоњени комунисти у ствари убице из ''Пасјих гробаља'', које аутор, и сам комуниста, правда како зна и уме, не помињући њихове злочине - то је баш та промоција зла, нови талас комунистичке пропаганде.
Приче аутора „поражене стране” у Другом светском рату нису уврштене у антологију, јер у књижевном смислу нису на висини приповести „победничке” стране, каже приређивач Младен Весковић
Ратна тематика неминовно са собом повлачи и идеологију, што посебно важи за Други светски рат. Због тога је Младен Весковић већ у предговору овој антологији нагласио да у њен састав нису уврштене и приче које се односе на овај рат из пера аутора који су стицајем околности припадали пораженој страни, најпре због преовлађујуће нефикционалне (идеолошке и политичке) садржине.
– Другачије би од литерарне изгледала политичка историја српског народа. Али, на основу онога што може да се нађе у изворима Народне библиотеке Србије, или у личним контактима које сам имао са људима који су живели у емиграцији, дошао сам до закључка да „друга страна”, није могла да буде у довољној мери литерарно представљена, због тога што је та литература по правилу хроничарска, мемоарска, а покушај да личи на литерарни текст обично завршава у негативном вредновању новог политичког уређења. То су потресне исповести: губитак грађанског права, имовине и могућности повратка у земљу, али често у књижевно-уметничком смислу нису на висини оних приповести које, условно речено, припадају „победничкој” страни – објашњава Весковић.
http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/S...ma.sr.html
Крајње необично образложење.
Обично се сматра да се из пораза и уопште патње јављају вреднија дела. Рецимо, не знам како је могуће из овакве антологије избацити странице књиге Михаила Минића ''Расуте кости'', где он описује масовне ликвидације у Словенији маја 1945. и како је успео да побегне. То су оне странице за које се користи фраза да их не би могли написати/измислити ни најбољи писци.
Такође се обично сматра да је комунистички поглед идеолошки/политички. Не знам како је могуће пронаћи идеологију у Јевђевићевим приповеткама ''Капи крви''.
Најзад, кад се већ објављују комунистичке приче, била би неопходна тзв. критичка издања, односно одговарајућа објашњења јер без тога њихово објављивање је промоција зла. На пример, ако се уз ''Лелејску гору'' не објасни да су ти прогоњени комунисти у ствари убице из ''Пасјих гробаља'', које аутор, и сам комуниста, правда како зна и уме, не помињући њихове злочине - то је баш та промоција зла, нови талас комунистичке пропаганде.
