Најновије клеветање дошло је опет од немирно неумировљеног Атанасија Јевтића, који је на гробу Св.Аве Јустина глумачки закукао, "како се један твој ученик одвојио, и говори за своје манастире да су катакомбе, а оно све виле".
Међутим, тешко је одолети, не одговорити, и схватити да је ово борба два духа, а не борба аргумената
Хулитељима и опадачима Владике и његовог монаштва, и Христос да се јави и каже да је владика исправан, они би му се изругали као и вл. Артемију.
У питању је једноставно дух, њима вера није на првом месту, нити духовност, већ душевност коју они називају православљем.
Њима је човек на првом месту и лажна љубав према њему, према људском јединству, миру, напредности, прогресу....чист хуманизам, зато и не могу ревновати за веру, умртвљено им је то чуло, нема ту осећаја духовности нити припадања њој, нити чувања исте, све сам хуманистички циркус - све у име човека и његове земаљске добробити.
Свако ко се нађе на том путу је "лудак", "расколник", "рушитељ јединства", а онда се увек нађу полтрони који то зачине са најгнуснијим и најодвратнијим лажима.
Када је прогон Владике Артемија добијао на свом убрзању у Шишатовцу, и када су му забранили и служење Архијерејске литургије, уз забрану контаката са својом духовном децом(уз изузетак "ђакона и кувара" којима су одобрили долазак у Шишатовац), никоме од монашта није падало на памет шта ће се све издогађати, а о катакомбама није било помисли ни у малом мозгу.
Прогон се десио, и Владика и монаштво су остали на улици.
Први је притекао Милоје са његовим "етно селом" - имањем - пропланком са дрвеним етно кућицама.
Те снимке можемо сви наћи на ју тубу.
Тада се десило мало чудо: родбина о.Томе из Немачке и Енглеске, јавила се и понудила храм у Љуљацима који је градио о.Тома са својом супругом као задужбину, а на чијем освећењу темеља је био и Владика Артемије, који га је тада упитао, чему толики спратови, и ко ће то напунити, па му је о.Тома одговарао "ТИ!!"
Једна од најинтересантнијих прича које прате ове манастирске катакомбе, је са манастиром Светог Јустина у Барајеву.
Наш скромни и побожни Србин из Аустралије Мирослав Стеванчевић понудио је, не тако давно, своје имање на коме је рођен, Владици шумадијском Јовану.
На његов предлог да се ту гради манастир и да он све препише Епархији шумадијској, добио је одговор: "Ко ће данас градити манастир?" - него да је најбоље да се имање прода, па да се донесе готовина.
Али, Бог испуњава жеље оних који га се боје.
Мирослав Стеванчевић и супруга су понудили имање за манастир и Владици Артемију, али тада није било речи о катакомбама, јер је братија сва била у Љуљацима, па су га љубазно одбили.
Како у свему овоме Бог има последњу реч, на крају се ипак отворило богослужбено место у Барајеву, на имању Стеванчевића.
Отац Јован из Ариља (тада сабрат у Барајеву) је продао стан у Обреновцу (очево наслеђе) и почело се са изградњом конака, и уз помоћ свих верника који долазе у манастир Светог Јустина, и домаћина Стеванчвића.
Сви монаси су Промислом Божјим продавали наследства која су се чудом у то време отварала.
Катакомбни манастир у Ариљу градио је народ који је био најчвршћи у одбрани вере, и који се можда најјаче супротставио нападима новотара почетком и средином двехиљадитих.
Највише је помогла родбина Патријарха Иринеја Милош Стефановић и његова супруга.
Народ је градио тај манастир-брвнару који је никао за невероватно кратко време.
Отац Леонтије је опет чудом, у то време добио наследство (мајчин стан) и продајом почело се са изградњом трпезарије у манастиру Лозници код Чачка на имању Грешног Милоја.
Дугови се још отплаћују, али никада се са изградњом скромних конака није стало.
о.Ксенофонт са братијом, али уз невероватну помоћ људи и мајстора из околине, кренуо је у можда највећи изазов у Епархији - градњу храма од тврдог материјала.
Храм скромних димензија је ницао самим чудом, пре свега, уз помоћ верника са свих страна, посебно уз контакте о.Ксенофонта са људима из дијаспоре.
Када се указала потреба за манастиром у Бачкој, некако у исто време, упокојио се телесни отац о.Василију из Бачке Паланке.
Стан у Бачкој Паланци који је наследио од свог оца, је продат за 16.000 евра, а одмах потом је купљено имање у непосредној близини градића Куле за 17.000 евра.
Етно салаш који је на добром месту, грађен је од ћерпића и земље, и за сада није се ништа веће радило на њему, али ако Бог да, и ако се верници у Бачкој потруде, и тамо ће нићи нека лепа брвнара и манастир.
Катакомба у Бадовинцима је грађена чудом и великим одрицањем верника у Мачви и околини.
Заслугом оца, који је сабирао вернике, и пре свега Братства Светог Краља Милутина, дошло се и до подизања звоника, на скромној, али једној од најлепших катакомби у Србији.
Позивамо све екуменисте, да дођу(макар као шпијуни) у катакомбне манастире и да се притаје, некако одслушају литургију(не треба да се боје за мараме, јер у катакомбама није топло, и сигурни смо да ће издржати) и погледају сами о каквом се богатству ради.
Манастири су отворени за све, и свако може да се увери, и како се живи у њима, и шта се једе, и шта раде монаси и од чега живе, колико стоке имају, одакле им стока, за колико продају сир, колико су тамјан и иконице, књиге и свеће.
Посебно у обнови ових поклоњених имања треба истаћи невиђену упорност о.Кипријана, који је столар, и који буквално није стајао радећи скоро на свакој катакомби, крпећи кровове, и правећи импровизоване иконостасе.
Епархија Рашко-призренска у егзилу
Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
(Последња измена: 15-06-2015, 06:25 PM од
смедерево.)
