ВИ НИСТЕ ЦРКВА, ВИ СТЕ ЈЕРЕС
ПАПИЗАМ ЈЕ ОДГОВОРАН ЗА УБИСТВА И ЉУДИ И БОГА
УВОД
У писму новинама „Православна штампа“, папски бискуп острва Сирос, изложио је веома строге критике против Митрополита Пиреја, који је изјавио да је папизам „створио атеизам“. Папски бискуп је такође окарактерисао новине као „немилосрдне“ у погледу својих позиција по питању паписта.
У одговору на такав наступ папског бискупа, Митрополит Серафим Пирејски је одбранио Православну веру. Изјавио је да је Црква једна, и то она Православне вере; нагласио је да је папски бискуп у заблудама; подвукао је чињеницу да је папизам јерес; подсетио га је на папистички криминал везан за 800,000 Православних жртава (Срба) у Хрватској; поставио је разна питања папском бискупу и својом наступом је одбранио и новине „Православна штампа“, које имају одлучан став према хришћанским јересима.
Крајем јуна 2007. године, „Православна штампа“ је у једном од својих чланака похвалила мишљење и рад Високопреосвећеног Митрополита Серафима Пирејског. На предлог читалаца, био је позван да објасни своју позицију по питању папизма, јер верни народ тада још није био чуо да говори по том питању. Високопреосвећени Митрополит је одговорио у писменој форми, и то су новине објавиле као главни чланак на насловној страни, 7. јуна 2007. године.
У изјави, Митрополит је нагласио да Православна Црква треба да прекине свој теолошки дијалог са папистима и другим јеретицима; говорио је против екуменизма и изјавио је да је папизам, као јерес, положио темеље атеизму.
Изјаве Митрополита у новинама су се збиле у време када је Архиепископ Христодулус био у болници, а његов заменик је изјавио своје неслагање са позицијом Митрополита Пиреја. Исто неслагање показали су и остали Архијереји паписти, јер се Митрополит о римокатолицима није изјаснио као о „расколницима“, како многи јерарси мисле да треба, него као о јеретицима.
Неслагање је такође јасно изражено и у писму које је папски бискуп Сироса, г. Франциско Папаманолис послао Високопреосвећеном Митрополиту Пиреја. У том писму, он је „замерио“ Православном Митрополиту због позиција које је изнео у новинама „Православна штампа“, истовремено окарактерисавши новине као „немилосрдне“ у поређењу са другим новинама, у погледу хришћанских конфесија и екуменизма.
Папски бискуп је „оптужио“ Митроплита Пиреја за раскол са Архијерејима Грчке, јер је наводно изнео мишљење које је у супротности са њиховим, по питањима папизма и екуменизма; надаље, да је у директној супротности са позицијом Архоепископа, што је он изјавио још док је био у болници.
У истом писму, као право дете Ватикана, он „проналази дипломатију љубави“ намењену уједињењу, и наглашава све што је еклесијално и теолошки разматрано на острву Тинос. Он такође наглашава да је све што Митрополит Пиреја подржава базирано на вековно дугим предрасудама, због неисправних схватања папистичких учења, и због недостатка исправног познавања између њих.
Митрополитов одговор је динамичан, документован и нагашено патристички. То показује да Митрополит Пиреја неће жртвовати истину Православне вере, у име „дипломатије љубави“, остајући веран наслеђу светих и богоносних Отаца. У свом одговору, Митрополит Пиреја:
Брани новине „Православна штампа“ за позиције које држи против папизма и екуменизма, подвлачећи да је папски бискуп неоправдано неправедан према новинама, и да оне само чувају све оно на чему је Православна Црква заснована.
Изјављује да је папизам јерес, а не црква, и да је папски бискуп у заблуди.
Упозорава да љубав без истине нема суштину и да је због тога несврсисходна.
Поставља серију питања, којима се показује због чега је папизам јерес.
Подсећа га на множину оних који су убијени од стране папске јереси, током „свете“ инквизиције, крсташких ратова, као и Хрватске, у којој је Ватикан у потпуности био одговоран за клање 800,000 Православних Срба.
Подсећа га на друга дела убиства папизма, којима су убили чак и Бога.
Указује на примере папских јереси.
Доказује да папизам мења дух, искривљује Нови Завет и онемогућава спасење, које је пострадали Син и Логос Очев донео, управо због нетеолошких догми (фарисеја).
Подвлачи застрањивања папизма, која га и учинише да буде јерес.
Позива папског бискупа, као и његову самопроглашену „цркву“ да се врате једном и једином Телу Христовом, где ће наћи милост и опрост.
ПИСМО МИТРОПОЛИТА СЕРАФИМА
Митрополит Пиреја, Серафим
Пиреј, 25. октобра 2007
Његовој еминенцији бискупу Франциску Папаманолису у Сиросу
Ваша еминенцијо,
Примио сам Ваше писмо у време када је канцеларија Пирејске Митрополије била затворена и жао ми је што касним са одговором на њега. Молим Вас за опроштај.
Зато што Вас истински љубим, баш као и сваког другог човека, пишем Вам ово са наглашеном покорношћу пред Градитељем Цркве, Исусом Христом, не зато да бих оправдао своје позиције због којих сте ме критиковали (јер оне нису моје, него су позиције Недељиве Цркве Божије, које сам ја, најмањи од свих, само пренео на папир, на захтев новинара из братства Пан-хеленистичке Православне Уније, које сте Ви погрешно окарактерисали као наводно „екстремистичке“, мада се они само позивају на оно што је Једна, Света, Недељива Саборна и Апостолска Црква канонизовала и проповедала у задњих 20 векова), него да бих Вам рекао оно што разумемо: да је Црква Христова, у којој „Дух свети постави владике да пасу цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом“ (Дап 20,28), она Црква првог миленијума, чији је непрекинути историјски континуитет Православна Саборна Црква, а да се одвајањем кроз познати раскол, Ваша религиозна заједница, одвојила од благодати Живога Бога, тумарајући од јереси до јереси, од заблуде до заблуде, искривљујући поруку спасења оваплоћеног Сина Божијег, свргнувши речима и делом оно што је успоставио Син и Логос Божији, својим недокучивим Крсним страдањем и својом пречистом Крвљу.
Самим тим је јасно да теорија „сестринских цркава“ и „теорија грана“ коју сте спомињали у тексту Вашег писма, и „Петрова догма“ коју је Ваша религиозна заједница недавно објавила у циркуларном писму „Доминус Христ“, немају ништа заједничко са Неподељеном Црквом Апостола, Светих Отаца и седам Васељенских Сабора.
На основу тога, можете лако схватити да следећи одлуке Неподељене Цркве, од које се Ваша, јересима опхрвана религиозна заједница одвојила, нисам у могућности да се сложим са Вашим заблудама, и да морам да Вам кажем, због братске љубави, да се варате сматрајући се „бискупом Цркве Божије“. Међутим, и поред тога што сте себе тако погрешно дефинисали, ипак сте духовно одговорни за све верне вашој заједници, који обитавају у расколу и јереси.
Љубав без Истине је потпуно без своје суштине, и због тога је ваша изјава: „Никада нисам престао да говорим мојим верницима да нема оправдања за заборављање на љубав – чак ако се ради и о одбрани Истине“, потпуно необјашњива, јер ако истински љубимо некога, не напуштамо га у његовом јадном стању заблуде, пуштајући га да верује да је у праву.
Целих хиљаду година смо имали исту веру, исти поредак, исту Евхаристију, исте догме, исту духовност и Богу орјентисане аскете, са Васељенским Саборима и Пентархијом као јединим ауторитетима.
Шта се заправо десило да се све то променило?
Зашто Вас то питање није заокупило у задње 33 године, од када сте бискуп ваше религијске скупине?
Због чега првих хиљаду година, ваша учења о: јурисдикционом примату римског папе, његовој непогешивости, о чистилишту, о куповини опроста, о складишту заслуга, о безгрешном зачећу, нису постојала?
Зашто је на Апостолском Сабору у Јерусалиму, сабор Апостола доносио одлуке, а не (по вашем садашњем учењу „председавајући колегијума“ Апостола) Свети Апостол Петар?
Зашто је Седам Васељенских Сабора одржано на Истоку, у заједници са онда Православним Епископом старога Рима?
Зашто 28. канон Четвртог васељенског сабора Неподељене Цркве упоставља једнаку част столици старог Рима и Новог рима (Цариграда)?
Када и зашто сте ове ствари одбацили? Зашто Вас оне не преокупирају, ако не као клирика, онда барем као умну особу која исчекује „осми дан“ и која зна да сваког од нас чека крај на овом свету.
И шта ћете рећи, питам се, Градитељу Цркве, Господу, за све оне људе које је убила ваша јерес („света инквизиција“, „свети ратови“, „крсташи“) у име некакве чистоте вере, за сав тај криминал од кога се Ви нисте оградили, а чак још важније, за напуштање поруке слободе, љубави и изабраности од Сина Божијег који се жртвовао на Крсту?
Недавно сте канонизовали кардинала Августина Степинца из Загреба у Хрватској, човека који је стојао иза фашистичких усташких хорди Анте Павелића (коме је Ватикан помогао да побегне у Латинску Америку) и тиме оправдали крвопролиће 800,000 Православних Срба. Нисам Вас видео да сте тада протествовали, нити да сте се оградили од тога, иако служите „Цркву Христову“ 33 гидине. Ако та хладнокрвна убиства сматрате за „благословена“, онда је „бог“ који би их прихватио као таква, за нас Православне био потпуно бескористан, непотребан и небитан. Због тога сам написао оно што вас је посебно огорчило, а што сам потпуно свесно написао, да је „папизам положио темеље атеизму“. Прво је положио темеље протестантизму а после тога и атеизму, јер је почео да служи богу који је постао заштитник криминала, религијских ратова, крвопролића и патњи.
Да ли треба да Вас подсетим на 29,000 побијених Хугенота оне трагичне ноћи на дан Светог Вартоломеја? Да ли треба да вас подсетим на гробове такозваног 100-годишњег верског рата? Ко је спалио Јованку Орлеанку на ломачи? Била је то „света инквизиција“, тј. папска столица, која ју је спалила као неког опседнутог демонима, да би је после канонизовала. Поновићу на мало другачији начин питање које је поставио мој благословени претходник, Архиепископ Серафим: Да ли су то дела Цркве као чувара Божијег Откровења? Они који Вас истински љубе, имају обавезу да Вам кажу истину о Цркви, јер би Вас иначе препустили заблудама Ваше вере, без икакве бриге о Вашем вечном спасењу. Због тога, чврсто верујем да учешће Цркве у вашем (екуменском) покрету и „теолошким дијалозима“ наноси штету Вама и вашим верницима, јер вам даје погрешни утисак о некаквом признавању (од стране Православне Цркве) и покриће за ваше погрешке, и оставља вас у тами ваших бескорисних догми.
Закључили сте у Вашем писму да су моје догматске позиције различите (од других Архијереја) због мог писања: „Дозволите ми да Вам кажем да се оно што сте представили као учење Католичке цркве не проповеда у Католичкој цркви, као што се не проповеда ни све оно што је написано у школским књигама о скоријој религијској историји, а што је довело до тровања невиних студентских душа и створило нетолеранцију.“
Уместо да Вам одговорим на те Ваше нетачне и, самим тим, пејоративне речи усмерене на моју маленкост, цитираћу Вам само два пасуса, поред небројених јереси Ваше религиозне заједнице, из књиге „Катихизис католичке цркве“ (Ватикан, издање 1996. године) који је широко у оптицају.
На страни 332 пише:
„ΙΙΙ Чистилиште. Сви они који умру у благодати и пријатељству Божијем, а који нису потпуно очишћени, чак иако су сигурни у своје вечно спасење, подлежу очишћењу након смрти, како би постигли потребну светост неопходну за улазак у радост небеску“, а на страни 454 пише:
„Χ Индулгенције. Учење и пракса индулгенција у Цркви је уско повезана са резултатима Светог сакрамента покајања. Индулгенције су опрост пред Богом за временски ограничене казне преступа заповести, за које је кривица већ избрисана; опрост који верник са добрим намерама и под одређеним условима, може задобити кроз активности Цркве, која будући да је администратор искупништва, раздаје и поставља својим ауторитетом богатство заслуга Христа и Светитеља. Индулгенције могу да се примене на живе, као и на мртве.“
Није ли тачно да је оваквим догматским позицијама судски елемент уведен у Цркву? Није ли тиме спаситељско дело Господа представљено као случај трговине између човека и његовог Творца? Није ли милостиви Господ, који ништа не потребује, који нема страсти и који је изнад сваког утицаја света гнусно облаћен, ако Га представимо овако, као нечасног трговца?
Целокупни дух Хришћанства је измењен; Нови Завет као нови уговор између Бога, света и човека је измењен; спасење које је донео распети Син и Логос, Син Божији је измењено; а све због оваквих нетеолошки утемељених учења.
И моје позивање на ваше јереси су само „нагађања“?
Можете ли објаснити (на бази ваших поменутих трагичних веровања), зашто су цариник и блудни син били оправадни, а не фарисеј и старији син из приче? Надаље, како то да је без икаквог облика задовољења, или покајања, блудник који је био ухваћен на делу, подлегао казни каменовања? И како то да је први који је ушао у Рај био лопов са десног крста? И што је још важније, има ли игде спомена о судским извештајима о нечијем раду у Његовом винограду? Да ли сте заборавили Његове властите речи о „злим слугама“?
Ово моје писмо није никаква критичка студија о небројеним јересима у Вашој религијској заједници, него само дајем неке примере. Од великог броја ваших заблуда, одабрао сам још једну, коју сте обукли у облик догматске исправности. Говорим о новој догми безгрешног зачећа Богородице, коју је прогласио папа Пије IX, 1854. године, и да не бисте тврдили како то учење није ваше, цитираћу га из поменутог катихизиса, у којој се налази на страни 163: „Кроз векове, цркви је постало јасно да Марија, она која је била благодаћу обдарена, од Бога је била откупљена још од времена свог зачећа. Ово се исповеда догмом Безгрешног зачећа, коју је прогласио папа Пије IX, 1854. године: благословена, Приснодјева Марија је од првог момента њеног зачећа, благодаћу и посебним актом Свемогућег Бога, на основу заслуга Исуса Христа, Спаситеља људског рода, била сачувана нетакнутом од било каквог трага оригиналног греха.“
Ако је ова јерес о „безгрешном зачећу“ Приснодјеве Марије истинита, можете ли нам рећи на који начин је она онда пренела људску смртност на своју овапоћену личност, и са изузетком греха, и на Бога Сина њеног? Да ли сте се икада замислили над овом својом заблудом и запитали да ако је неким случајем истинита, онда би смрт Сина Божијег морала бити „попримљена“, јер смртност не би била пренета на Његову људску природу? Можете ли да схватите трагичност ваших веровања?
У праву сте што осећате романтичну одговорност за садашњост и за будућност. Међутим, нигде нисте споменули грешке из прошлости, нити сте их уопште препознали као грешке. А многе од њих трају до данас. Да ли би признавањем грешака прошлости, папска „непогрешивост“ можда била пољуљана? Нажалост, осуђени смо ако не препознамо грешке прошлости, а поготово ако их поновимо у будућности. Управо за њих Ви имате романтчну одговорност и осећаје, као што сте и споменули. Јер за све то споменуто, најбољи лек је понизност, љубав и божанско озарење, што је неспојиво са папском безгрешношћу, којом је Ваша еклисиологија подређена.
И на крају, још један пасус Вашег писма налазимо да је неприхватљив, а у коме сте покушали путем вербалне манипулације, да посејете раздор и неслогу са Високопреосвећеним Архиепископом Атине и све Грчке, г-дином Христодулосом, који је добро познат са својом учтивошћу, помирљивим држањем и истинским осећањем љубави. Па према томе, Ваше писмо је непримерено, будући да се осврће и на болест Високопреосвећеног, који успркос ваше интерпретације, остаје неуздрман и чврст у речима оца Козме Атолског, Патријарха Неохеленске нације, кога он често цитира, а који је увек говорио мудро и јасно, баш као и многи Свети мученици и Оци Цркве, од Светог Марка Ефеског и Кирила I Лукарејског, па до српских новомученика из двадесетог века, који осудише и унизише папски трон и вођу јереси, примата тог трона.
Завршићу ово писмо позивом да напустите латинске јереси и вратите се неподељеној Саборној Цркви првог миленијума, чија су: вера, теологија, аскетизам, духовност, поредак, истина и традиција непрекинуте и чуване током векова, кроз њену историјску наследницу – Православну Саборну Цркву. Скините са ваших очију копрену хиљадугодишњег инославног живота, и прибројите се Једној, Светој, Апостолској, Неподељеној Саборној Православној Цркви, коју „ни врата Пакла не могу надвладати“, и вратите се једном и једином Телу Христовом, где ћете наћи милост и опрост.
У исчекивању Вашег повратка, са љубављу и добрим жељама,
Митрополит
†Серафим Пирејски
ПИСМО МИТРОПОЛИТА СЕРАФИМА
Митрополит Пиреја, Серафим
Пиреј, 25. октобра 2007
Његовој еминенцији бискупу Франциску Папаманолису у Сиросу
Ваша еминенцијо,
Примио сам Ваше писмо у време када је канцеларија Пирејске Митрополије била затворена и жао ми је што касним са одговором на њега. Молим Вас за опроштај.
Зато што Вас истински љубим, баш као и сваког другог човека, пишем Вам ово са наглашеном покорношћу пред Градитељем Цркве, Исусом Христом, не зато да бих оправдао своје позиције због којих сте ме критиковали (јер оне нису моје, него су позиције Недељиве Цркве Божије, које сам ја, најмањи од свих, само пренео на папир, на захтев новинара из братства Пан-хеленистичке Православне Уније, које сте Ви погрешно окарактерисали као наводно „екстремистичке“, мада се они само позивају на оно што је Једна, Света, Недељива Саборна и Апостолска Црква канонизовала и проповедала у задњих 20 векова), него да бих Вам рекао оно што разумемо: да је Црква Христова, у којој „Дух свети постави владике да пасу цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом“ (Дап 20,28), она Црква првог миленијума, чији је непрекинути историјски континуитет Православна Саборна Црква, а да се одвајањем кроз познати раскол, Ваша религиозна заједница, одвојила од благодати Живога Бога, тумарајући од јереси до јереси, од заблуде до заблуде, искривљујући поруку спасења оваплоћеног Сина Божијег, свргнувши речима и делом оно што је успоставио Син и Логос Божији, својим недокучивим Крсним страдањем и својом пречистом Крвљу.
Самим тим је јасно да теорија „сестринских цркава“ и „теорија грана“ коју сте спомињали у тексту Вашег писма, и „Петрова догма“ коју је Ваша религиозна заједница недавно објавила у циркуларном писму „Доминус Христ“, немају ништа заједничко са Неподељеном Црквом Апостола, Светих Отаца и седам Васељенских Сабора.
На основу тога, можете лако схватити да следећи одлуке Неподељене Цркве, од које се Ваша, јересима опхрвана религиозна заједница одвојила, нисам у могућности да се сложим са Вашим заблудама, и да морам да Вам кажем, због братске љубави, да се варате сматрајући се „бискупом Цркве Божије“. Међутим, и поред тога што сте себе тако погрешно дефинисали, ипак сте духовно одговорни за све верне вашој заједници, који обитавају у расколу и јереси.
Љубав без Истине је потпуно без своје суштине, и због тога је ваша изјава: „Никада нисам престао да говорим мојим верницима да нема оправдања за заборављање на љубав – чак ако се ради и о одбрани Истине“, потпуно необјашњива, јер ако истински љубимо некога, не напуштамо га у његовом јадном стању заблуде, пуштајући га да верује да је у праву.
Целих хиљаду година смо имали исту веру, исти поредак, исту Евхаристију, исте догме, исту духовност и Богу орјентисане аскете, са Васељенским Саборима и Пентархијом као јединим ауторитетима.
Шта се заправо десило да се све то променило?
Зашто Вас то питање није заокупило у задње 33 године, од када сте бискуп ваше религијске скупине?
Због чега првих хиљаду година, ваша учења о: јурисдикционом примату римског папе, његовој непогешивости, о чистилишту, о куповини опроста, о складишту заслуга, о безгрешном зачећу, нису постојала?
Зашто је на Апостолском Сабору у Јерусалиму, сабор Апостола доносио одлуке, а не (по вашем садашњем учењу „председавајући колегијума“ Апостола) Свети Апостол Петар?
Зашто је Седам Васељенских Сабора одржано на Истоку, у заједници са онда Православним Епископом старога Рима?
Зашто 28. канон Четвртог васељенског сабора Неподељене Цркве упоставља једнаку част столици старог Рима и Новог рима (Цариграда)?
Када и зашто сте ове ствари одбацили? Зашто Вас оне не преокупирају, ако не као клирика, онда барем као умну особу која исчекује „осми дан“ и која зна да сваког од нас чека крај на овом свету.
И шта ћете рећи, питам се, Градитељу Цркве, Господу, за све оне људе које је убила ваша јерес („света инквизиција“, „свети ратови“, „крсташи“) у име некакве чистоте вере, за сав тај криминал од кога се Ви нисте оградили, а чак још важније, за напуштање поруке слободе, љубави и изабраности од Сина Божијег који се жртвовао на Крсту?
Недавно сте канонизовали кардинала Августина Степинца из Загреба у Хрватској, човека који је стојао иза фашистичких усташких хорди Анте Павелића (коме је Ватикан помогао да побегне у Латинску Америку) и тиме оправдали крвопролиће 800,000 Православних Срба. Нисам Вас видео да сте тада протествовали, нити да сте се оградили од тога, иако служите „Цркву Христову“ 33 гидине. Ако та хладнокрвна убиства сматрате за „благословена“, онда је „бог“ који би их прихватио као таква, за нас Православне био потпуно бескористан, непотребан и небитан. Због тога сам написао оно што вас је посебно огорчило, а што сам потпуно свесно написао, да је „папизам положио темеље атеизму“. Прво је положио темеље протестантизму а после тога и атеизму, јер је почео да служи богу који је постао заштитник криминала, религијских ратова, крвопролића и патњи.
Да ли треба да Вас подсетим на 29,000 побијених Хугенота оне трагичне ноћи на дан Светог Вартоломеја? Да ли треба да вас подсетим на гробове такозваног 100-годишњег верског рата? Ко је спалио Јованку Орлеанку на ломачи? Била је то „света инквизиција“, тј. папска столица, која ју је спалила као неког опседнутог демонима, да би је после канонизовала. Поновићу на мало другачији начин питање које је поставио мој благословени претходник, Архиепископ Серафим: Да ли су то дела Цркве као чувара Божијег Откровења? Они који Вас истински љубе, имају обавезу да Вам кажу истину о Цркви, јер би Вас иначе препустили заблудама Ваше вере, без икакве бриге о Вашем вечном спасењу. Због тога, чврсто верујем да учешће Цркве у вашем (екуменском) покрету и „теолошким дијалозима“ наноси штету Вама и вашим верницима, јер вам даје погрешни утисак о некаквом признавању (од стране Православне Цркве) и покриће за ваше погрешке, и оставља вас у тами ваших бескорисних догми.
Закључили сте у Вашем писму да су моје догматске позиције различите (од других Архијереја) због мог писања: „Дозволите ми да Вам кажем да се оно што сте представили као учење Католичке цркве не проповеда у Католичкој цркви, као што се не проповеда ни све оно што је написано у школским књигама о скоријој религијској историји, а што је довело до тровања невиних студентских душа и створило нетолеранцију.“
Уместо да Вам одговорим на те Ваше нетачне и, самим тим, пејоративне речи усмерене на моју маленкост, цитираћу Вам само два пасуса, поред небројених јереси Ваше религиозне заједнице, из књиге „Катихизис католичке цркве“ (Ватикан, издање 1996. године) који је широко у оптицају.
На страни 332 пише:
„ΙΙΙ Чистилиште. Сви они који умру у благодати и пријатељству Божијем, а који нису потпуно очишћени, чак иако су сигурни у своје вечно спасење, подлежу очишћењу након смрти, како би постигли потребну светост неопходну за улазак у радост небеску“, а на страни 454 пише:
„Χ Индулгенције. Учење и пракса индулгенција у Цркви је уско повезана са резултатима Светог сакрамента покајања. Индулгенције су опрост пред Богом за временски ограничене казне преступа заповести, за које је кривица већ избрисана; опрост који верник са добрим намерама и под одређеним условима, може задобити кроз активности Цркве, која будући да је администратор искупништва, раздаје и поставља својим ауторитетом богатство заслуга Христа и Светитеља. Индулгенције могу да се примене на живе, као и на мртве.“
Није ли тачно да је оваквим догматским позицијама судски елемент уведен у Цркву? Није ли тиме спаситељско дело Господа представљено као случај трговине између човека и његовог Творца? Није ли милостиви Господ, који ништа не потребује, који нема страсти и који је изнад сваког утицаја света гнусно облаћен, ако Га представимо овако, као нечасног трговца?
Целокупни дух Хришћанства је измењен; Нови Завет као нови уговор између Бога, света и човека је измењен; спасење које је донео распети Син и Логос, Син Божији је измењено; а све због оваквих нетеолошки утемељених учења.
И моје позивање на ваше јереси су само „нагађања“?
Можете ли објаснити (на бази ваших поменутих трагичних веровања), зашто су цариник и блудни син били оправадни, а не фарисеј и старији син из приче? Надаље, како то да је без икаквог облика задовољења, или покајања, блудник који је био ухваћен на делу, подлегао казни каменовања? И како то да је први који је ушао у Рај био лопов са десног крста? И што је још важније, има ли игде спомена о судским извештајима о нечијем раду у Његовом винограду? Да ли сте заборавили Његове властите речи о „злим слугама“?
Ово моје писмо није никаква критичка студија о небројеним јересима у Вашој религијској заједници, него само дајем неке примере. Од великог броја ваших заблуда, одабрао сам још једну, коју сте обукли у облик догматске исправности. Говорим о новој догми безгрешног зачећа Богородице, коју је прогласио папа Пије IX, 1854. године, и да не бисте тврдили како то учење није ваше, цитираћу га из поменутог катихизиса, у којој се налази на страни 163: „Кроз векове, цркви је постало јасно да Марија, она која је била благодаћу обдарена, од Бога је била откупљена још од времена свог зачећа. Ово се исповеда догмом Безгрешног зачећа, коју је прогласио папа Пије IX, 1854. године: благословена, Приснодјева Марија је од првог момента њеног зачећа, благодаћу и посебним актом Свемогућег Бога, на основу заслуга Исуса Христа, Спаситеља људског рода, била сачувана нетакнутом од било каквог трага оригиналног греха.“
Ако је ова јерес о „безгрешном зачећу“ Приснодјеве Марије истинита, можете ли нам рећи на који начин је она онда пренела људску смртност на своју овапоћену личност, и са изузетком греха, и на Бога Сина њеног? Да ли сте се икада замислили над овом својом заблудом и запитали да ако је неким случајем истинита, онда би смрт Сина Божијег морала бити „попримљена“, јер смртност не би била пренета на Његову људску природу? Можете ли да схватите трагичност ваших веровања?
У праву сте што осећате романтичну одговорност за садашњост и за будућност. Међутим, нигде нисте споменули грешке из прошлости, нити сте их уопште препознали као грешке. А многе од њих трају до данас. Да ли би признавањем грешака прошлости, папска „непогрешивост“ можда била пољуљана? Нажалост, осуђени смо ако не препознамо грешке прошлости, а поготово ако их поновимо у будућности. Управо за њих Ви имате романтчну одговорност и осећаје, као што сте и споменули. Јер за све то споменуто, најбољи лек је понизност, љубав и божанско озарење, што је неспојиво са папском безгрешношћу, којом је Ваша еклисиологија подређена.
И на крају, још један пасус Вашег писма налазимо да је неприхватљив, а у коме сте покушали путем вербалне манипулације, да посејете раздор и неслогу са Високопреосвећеним Архиепископом Атине и све Грчке, г-дином Христодулосом, који је добро познат са својом учтивошћу, помирљивим држањем и истинским осећањем љубави. Па према томе, Ваше писмо је непримерено, будући да се осврће и на болест Високопреосвећеног, који успркос ваше интерпретације, остаје неуздрман и чврст у речима оца Козме Атолског, Патријарха Неохеленске нације, кога он често цитира, а који је увек говорио мудро и јасно, баш као и многи Свети мученици и Оци Цркве, од Светог Марка Ефеског и Кирила I Лукарејског, па до српских новомученика из двадесетог века, који осудише и унизише папски трон и вођу јереси, примата тог трона.
Завршићу ово писмо позивом да напустите латинске јереси и вратите се неподељеној Саборној Цркви првог миленијума, чија су: вера, теологија, аскетизам, духовност, поредак, истина и традиција непрекинуте и чуване током векова, кроз њену историјску наследницу – Православну Саборну Цркву. Скините са ваших очију копрену хиљадугодишњег инославног живота, и прибројите се Једној, Светој, Апостолској, Неподељеној Саборној Православној Цркви, коју „ни врата Пакла не могу надвладати“, и вратите се једном и једином Телу Христовом, где ћете наћи милост и опрост.
У исчекивању Вашег повратка, са љубављу и добрим жељама,
Митрополит
†Серафим Пирејски
Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
