[Шумадинац]

О ПОСТУ

Ми остависмо бреме поста но да не оставимо с њим и плодове поста; јер је могуће да се пост заврши, а да његов плод на добро употребимо. Борбе дакле, и труд минуше, али да не мине с њима и добродетељно старање. Прошао је пост, но нека остане благодатност; или тачније речено, ни пост није прошао!

Но немојте се плашити. Нисам ово рекао да бих вам другу четрдесетницу најавио, но што намеравам о добродетељи која је иста као пост да приповедим.

Прошао је пост телесни, али није прошао духовни пост који је далеко битнији од првог и први је њиме утемељен. И као што сам вам, док сте постили, говорио да је могуће да и онај који пости не држи пост; тако сада кажем да је могуће да онај који не пости, пост испуњава.

Ово што говорим може некоме изгледати као нека загонетка, али ћу и то појаснити.

Како је могуће, питаш, да онај који држи пост не пости?

Ево како.

Ако се од јела уздржава, а од греха се не уклања. А духовни пост је кориснији од телесног, и не само кориснији већ га је лакше и испунити. Док је трајао пост, многи су се телесним слабостима и јаким сврабом оправдавали, “напао ме је – говораху – неки свраб; не могу без купке; када воду пијем, шкоди ми; зеље не могу да једем”. Слушао сам тада многе да су тако говорили. Али при духовном уздржавању не можемо ништа слично рећи. Сада смеш и купке употребљавати; а ако зажелиш да једеш месо, нико ти неће бранити; све употребљавај само се греха клони.

Видиш ли да је овај пост за свију подесан и против њега се не можеш телесним слабостима оправдавати, јер га само душа подноси.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

[Шумадинац]

Муж ће постићи циљ само ако не почне одједном све да забрањује жени, него почне од лакшег, онога за шта она није нарочито везана. Ако хоћеш одједном да је промениш, нећеш успети. Дакле, не лишавај је одмах драгоценог накита, него јој дозволи да се извесно време користи њиме. Ти украси су мање зло у поређењу са нападним шминкањем. Дакле, у почетку уништи страст према нападном шминкању, но и то ради, не претњама и страхом, него убеђивањем и љубазношћу: говори како то људи осуђују и износи свој сопствени суд и мишљење, и напомени јој да теби не само да се не свиђа нападно нашминкно лице, него и да ти је непријатно; уверавај је да те то онерасположује; потом, исказавши свој властити суд, придодај му и мишљења других; говори да то нагрђује и најлепше жене, како би на тај начин избио ту страст из ње. Не говори јој ни речи о паклу, ни о Царству небеском, зато што ћеш о томе говорити узалуд; али је увери да ти се она више свиђа онаква каквом ју је Бог створио, а када се напудерише, нашминка и намаже своје лице, ни другима неће бити лепа. А када је смекшаш таквим убеђивањем, онда јој већ говори и о паклу, и о Царству. И ако јој то кажеш много пута, а она те не послуша, ни тада не престај да јој понављаш, но не неким грубим тоном, него са љубављу; и кадкад се начини незадовољан, а други пута опет расположен, и угађај јој.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

[Шумадинац]

Својима дође, и своји Га не примише (Јн. 1; 1ђ

1. Бог Човекољубац и Доброчинитељ све чини и устројава тако, возљубљени, да бисмо ми блистали врлином. Желећи да будемо побожни, Он све који то желе призива и привлачи к Себи, и то једино приволевањем и доброчинствима, а без икаквог насиља и принуде. Због тога су Га, кад је дошао, неки прихватили а неки нису. Он не жели да било ко буде Његов слуга противно својој вољи или под принудом. Напротив, Он хоће да Му сви слободно и добровољно служе, и да спознају сладост тог служења. Имајући потребу за служењем робова, људи их везују законом о ропству и противно њиховој вољи. Бог, међутим, Којем ништа није нужно и Који нема потребе сличне нашим, све твори искључиво ради нашег спасења и у томе чини да сами себи будемо господари. Због тога ни оне, који то не желе, не излаже никаквом насиљу или принуди. Он има у виду само нашу корист. Бити увучен у служење противно својој вољи исто је што и уопште не служити. Зашто онда Он, рећи ћеш ти, кажњава оне који не желе да Му се потчине? Зашто онима, који не слушају Његове заповести, прети паклом? Зато што, будући исувише благ, Он брине о нама чак и онда, кад Му се не покоравамо, и не повлачи се чак ни онда, кад се ми удаљујемо и кад бежимо од Њега. Како смо се ми удаљили од првобитног пута доброчинстава, тј. како нисмо хтели да идемо путем приволевања и добробити, Он нас је повео другим путем, путем кажњавања и мука, који је, наравно, веома тежак, али и неизбежан. Кад се занемари први пут, онда се нужно мора ићи другим (путем). И законодавци прописују многе и тешке казне за преступнике, али их ми не осуђујемо због тога него их, напротив, још више уважавамо због одлука о кажњавању. Иако често чак и не знају ко ће касније користити помоћ њихових одлука, брину се о уређењу нашег живота тиме, што врлинским људима указују поштовање а порочне људе који нарушавају спокојство, кроте казнама. Ако већ поштујемо и волимо такве законодавце, зар онда нисмо далеко више дужни да осећамо страхопоштовање пред Богом, и да Га љубимо због толике Његове бриге о нама? Разлика између бриге законодаваца и Божијег промисла о нама је безгранична. Уистину, неизрециво је богатство Његове благости, и превазилази свако разумевање. Запази ово: Својима дође, али не због неке Своје потребе (јер сам већ рекао да Божанству ништа није потребно), него да би Својима чинио добро. И поред тога, своји нису примили него су одбацили Онога, Који им је дошао због њихове користи. И то није све: протеравши Га из винограда, они су Га убили (в. Лк. 20; 10). Без обзира на то, Он их није спречавао да се покају. Дао им је могућност да, само ако хоће, и после таквог безакоња својом вером у Њега очисте сва своја сагрешења, да се изједначе са онима који ништа такво нису учинили и који су Му приврженији. Да све ово што говорим није без основе и да није шала, јасно сведоче и околности у којима се нашао блажени Павле. Он је прогонио Христа, и то након Његовог распећа, а Његовог сведока Стефана убио је рукама других људи. Међутим, кад се покајао, осудио је самога себе због пређашњих сагрешења и притекао Ономе, Којег је прогонио. Он гаје одмах присајединио Својим пријатељима, и то оним најближим, поставивши њега, хулитеља и прогонитеља, за проповедника и учитеља читаве васељене. Ни он сам се није стидео да проповеда о томе. Задивљен човекољубљем Божијим, он је у својим списима, као на стубу, изложио све своје безочности и пред свима их показао. Сматрао је да ће бити боље ако свима предочи свој претходни живот, чиме ће се јасније испољити величина дара Божијег, него да сакрије неизрециво и неисказано човекољубље Божије, зато што он не жели да пред свима покаже своју пређашњу заблуду. С тим циљем он ту и тамо помиње о прогонима, клеветама и својим нападима на Цркву. На једном месту каже: Нисам достојан назваши се апостол, зато што гоних Цркву Божију (1. Кор. 19; 9), на другом: Христос Исус дође у свет да спасе грешнике од којих сам први ја (1. Тим. 1; 15) а на трећем: Јер сте чули моје живљење некад у јудејству, да одвише гоних Цркву Божију и пустоших је (Гал. 1; 13).

2. На тај начин је Павле, у виду својеврсне награде Христу за дуготрпљење према њему, показивао каквог је непријатељског и непријатног човека Господ спасао. С великом одважношћу казивао је о тој великој бици коју је у почетку ревносно водио против Христа. Он истовремено улива и добру наду онима, који очајавају због самих себе. Христос га је, како он каже, због тога и помиловао, да би најпре на њему показао Своје дуготрпљење и преизобилно богатство Своје благости. Био је то пример онима који су након тога могли да поверују у Њега и да задобију вечни живот, иако су њихови греси превршили сваку наду у опроштај. Указујући управо на то, и Еванђелиста каже: Својима дође, и своји Га не примише. Одакле је дошао Свагда постојећи, Онај Који све испуњава? Које је место лишио Свог присуства Онај Који у Својој руци држи све и над свим влада? Он никакво место није напустио (како је то могуће?), и то се извршило по Његовом снисхођењу ка нама. Иако је био у свету, није изгледало као да се у свету налази јер је био непознат. Напослетку се јавио, благоизволевши да се обуче у наше тело, и Еванђелиста само то Његово јављање и снисхођење назива доласком. Достојно је дивљења што се ученик не стиди унижења Свог Учитеља, него храбро описује увреде које су Му нанете. То може да послужи као вредан доказ његовог правдољубивог духа. Уосталом, ако би се и стидео, требало би да се стиди због оних који су увреде нанели, а не због Оног Који је увреду претрпео. Он се још више прославио тиме што, и после таквих увреда, тако промишља о онима који су Га вређали. Они су се пак пред свима показали као неблагодарни и презрени јер су као непријатеља одбили Оног, Који им је приступио са толиким благом. Себи нису нашкодили само на тај начин, него и тиме што нису задобили оно, што су достигли они који су Га примили. А шта су они добили? Онима који Га примише даде власт да буду чеда Божија (ст. 12). Због чега нам ти, блажени, не казујеш и о казнама оних, који Га нису примили, него нам само кажеш да су они били своји и да својега, који им је дошао, нису примили? Ниси, међутим, рекао шта ће они за то претрпети и каквом ће кажњавању бити изложени. Можда би их тако више уплашио и можда би претња омекшала њихову грубу надменост? Због чега си то прећутао? И која би друга казна могла бити већа од тога што, имајући могућност да постану чеда Божија, нису то постали нето су сами себе добровољно лишили такве племенитости и части? Уосталом, њихова казна није ограничена само на то што они неће примити никакво благо. Њих ће сустићи и неугасиви огањ, што Еванђелиста јасније открива у наставку. Сада он опет говори о неизрецивом благу, које се дарује онима што су примили Господа и та блага укратко изображава следећим речима: А онима који Га примише даде власт да буду чеда Божија. Било да су то робови или слободни, било да су Јелини, варвари или Скити, мудри или простодушни, мушкарци или жене, деца или старци, угледни или неугледни, богати или сиромашни, старешине или обичан народ, сви су, каже Еванђелиста, удостојени једне части. Уклонивши неједнакост световних звања, вера и благодат Духа је свима њима дала једно обличје, у све је утиснула један лик царски. Шта се може упоредити с таквим човекољубљем? Син Божији се није устручавао да чедима Божијим придружи ни царинике, и пастире, и слуге, и најнезнатније људе, од којих су многи били повређених телесних удова и са многим недостацима. Таква је сила вере Његове, таква је величина благодати! Као што огањ, проникнувши у земљу у којој се налази метал од њега одмах начини злато, тако, и још боље, оне који се Њиме умивају крштење од блатњавих чини златнима када Дух, слично огњу, проникне у наше душе и, спаливши у њима лик блатног износи, као из пећи, лик. небеског, лик нов, светао и блистав. Због чега Еванђелиста није рекао: учинио ихје чедима Божијим него даде им власт да буду чеда Божија. Да би показао да је потребно много бриге да би се током читавог живота сачувао чист и неповређен онај образ (лик) усиновљења који је у нас утиснут приликом крштења. Истовремено, тиме хоће и да покаже да нам ту власт нико не може одузети, уколико је се сами не будемо унапред лишили. Ако они, који су од људи добили пуномоћ, имају готово исту такву силу као и они који су им пуномоћ дали, онда ћемо још више ми, добивши од Бога такву част, уколико не учинимо ништа недостојно те власти, бити од свих силнији, јер је од свих виши и савршенији Онај, Који нам је пренео такво достојанство. Еванђелиста хоће да покаже и то да благодат не долази другачије него само онима који је сами желе и брину о њеном задобијању. Таквим људима и предстоји да постану чеда. Међутим, ако најпре сами људи то не желе, дар неће ни доћи, и благодат у њима ништа неће створити.

3. Еванђелиста, дакле, на свим местима одбацује принуду и показује човекову слободу воље и самосталност, што је и овде исказао. У тим великим тајнама Богу припада једно даровање благодати, а човеку друго показивање вере. Од човека се затим захтева много бриге на очувању чистоте, јер није довољно само да поверујемо и да се крстимо. Ако желимо да задобијемо савршену светлост, морамо водити живот који је тога достојан. Бог је то препустио нама самима. У крштењу се извршава наш тајинствени препород и очишћење од свих претходних грехова. Међутим, од наше воље и брижљивости зависи хоћемо ли након тога живети у чистоти и чувати се од сваке скверни. Због тога нам Еванђелиста помиње и сам начин духовног рођења. Он га пореди са телесним рођењем и указује на његово превасходство, говорећи: Који се не родише од крви ни од жеље телесне, ни од жеље мужевљеве него од Бога (ст. 13). Он је то рекао зато да бисмо спознали ништавност и понизност нашег првог рођења од крви и телесне жеље и, насупрот томе, разумели важност и достојанство другог рођења по благодати, да бисмо стекли узвишену представу о њему, представу достојну дара од Онога Који нас рађа на тај начин а затим, са своје стране, показали велику бригу о њему. Ми смо уистину дужни да страхујемо да немаром и пороцима касније не оскрнавимо ту прекрасну одежду и да не будемо избачени из брачне ложнице, као оних пет лудих девојака или онај који није имао свадбено рухо. И тај човек је био међу гостима, и он је био позван. Међутим, када је након позива и такве части показао непоштовање према Оном Који га је позвао, добио је несрећан удео, достојан многих суза. Дошавши зато да би био учесник у светлој гозби, он не само да је био протеран одатле, него је свезаних руку и ногу био бачен у таму најкрајњу, где је предат вечном и непрестаном плачу и шкргуту зуба. Нећемо, дакле, возљубљени, мислити да је само вера довољна за спасење. Ако не покажемо чист живот, него се појавимо у одеждама какве не приличе нашем блаженом призиву, ништа нас неће спасти од истих таквих страдања, каквима је био предат овај несрећник. Зар није чудно да Самом Богу и Цару није мрско да ниске, незнатне и безвредне људе са раскрснице доведе за своју трпезу, а да ми показујемо такву безосећајност и да у таквој части не бивамо бољи, него и након призива остајемо у оном истом злу, газећи на тај начин неизрециво човекољубље Онога Који нас је позвао. Он нас, међутим, не изгони из чудесног мноштва призваних него ми сами себе удаљујемо одатле. Са Своје стране, Он је учинио све: приредио је свадбену гозбу, припремио трпезу, послао гласнике, примио званице и указао нам сваку другу част. Ми смо, међутим, својим нечистим одеждама, тј својим грешним делима, увредили и Њега и све присутне на гозби и на свадби, због чега смо праведно протерани одатле. Указујући на тај начин поштовање свадбеној гозби и званицама, Цар одатле истерује све безочне и бестидне. Ако би Он оставио одевене у такве одежде, онда би самим тим показао непоштовање према осталим званицама. Нека Бог не да никоме, ни нама ни било коме од људи, да осетимо тај гнев Онога Који нас је призвао. То је због тога и написано унапред да, уразумљени претњама Писма, не бисмо и заиста довели себе до такве несреће и казне. Напротив, нека нам речи Писма буду довољне да на такав призив одговоримо светлом одећом, коју нека сви ми задобијемо благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, са Којим нека је Оцу и Светом Духу слава, сила и част, сада и увек и у векове векова. Амин.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

[Шумадинац]

О ЦРКВИ


Име Цркве је име не поделе него уједињења и слоге. Црква подвојене сабира у једно, пошто име Цркве јесте име слоге и једнодушности... Црква је установљена не зато да се они који не сабирају у њој деле међусобно, већ да се подвојени сједине. Црква не зна за разлику између господара и роба; она разликује и једног и другог по врлини.
Христос је глава Цркве а ми тело. Између главе и тела може ли бити икаквог растојања? Он је темељ, ми грађевина; Он је чокот, ми лозе; Он је женик, ми невеста;
Он је пастир, ми овце; Он је пут, ми путници; ми смо храм, Он обитавалац; Он је црвенац, ми браћа; Он је наследник, ми сунаследници; Он је живот; ми они који живе; Он је васкрсење, ми они који васкрсавају; Он је светлост, ми они који се просветљују. Све то означава јединство, и не допушта никакву поделу, чак ни најмању поделу, јер ко се мало одвоји, тај ће се потом одвајати и много. Тако тело, задобије ли и малу рану од мача, квари се; грађевина, распукне ли се макар малко, сруши се; лоза, одломивши се макар мало од чокота, постаје неродна. на тај начин; то мало већ је не мало него скоро све. Зато, када погрешимо ма у чему мало, или осетимо лењост, немој мо превиђати то мало јер не обратимо ли пажњу на њега, оно ће убрзо постати велико. Тако и хаљина, почне ли се цепати, а мије је не закрпимо, она ће се сва подерати; исто и кров, падне ли са њега неколико црепова, и тако буде остављен, разрушиће се цела кућа. Стога, имајући то пред очима, будимо увек будни према малим гресима, да не би смо упали у велике.
Као што тело и глава сачињавају једног човека, тако су једно Црква и Христос. Као што наше тело јесте нешто једно, и ако се састоји из много делова, тако и у Цркви сви ми сачињавамо нешто једно. Иако се Црква састоји из много чланова, но ти многи су једно тело. Један Дух саставио је из нас једно тело и препородио нас Јер није једном Духу крштен један а другим други. и није само дух који нас је крстио један, него и оно ушта нас је крстио, то јест ради чега нас је крстио, јесте једно, пошто смо се ми крстили не зато да сачињавамо разна тела, него да ми тачно сачињавамо једно тело један према другоме, тојест крстили само се ради тога, да сви будемо једно тело.
До оваплоћења Бога Логоса, вели свети Златоуст, небеско и земаљско били су одвојени једно од другог и нису имали једну главу. Али оваплоћењем Господа Христа Бога постави једну главу за све, за анђеле и људе, тојест даде једно врховно начело и анђелима и људима: једнима Христа по телу, а другима Бога Логоса. Као кад би неко рекао за кућу да је у н>ој нешто труло а нешто јако, па би обновио кућу, тојест учврстио је појачавши јој темељ: тако и овде све је подвео под једну главу. Тада је једино и могуће сједињ>аван>е, тада ће и једино бити савршен савез, када све, имајући неку неопходну свезу горе, буде подведено под Видиш ли, пита даље свети Златоуст, шта је Бог учинио? Васкрсао је Христа, зар је то мало? Али погледај даље: посадио Гаје с десне стране Себи. Каква реч то може изразити? Онога који је од земље, онога који је безгласнији од роба, онога који је био играчка демона, одједном је подигао на висину. Заиста је неизмерна величина моћи Његове! Обрати пажњу куда га је подигао. Подигао га је на небеса изнад сваке створене природе, изнад сваког поглаварства и власти. Стога је заиста потребан Дух, потребан просвећен ум, да би Га познали; заиста је потребно откривање. Замисли колико је растојање између човечанске и Божанске природе! Међутим Он је човечанску природу од њене ништавности уздигао у достојанствено Божанске.
За ово је потребно прећи не један, не два, не три степена. Зато је и апостол не просто рекао: горе него:
изнад.
А изнад ваших Сила је Бог. и на такву висину је Он уздигао човека; од најнижег унижења на највиши степен власти, иза које не постоји неко више достојанство. Све то апостол говори о Васкрслом из мртвих, што и јесте достојно удивљења; но ни у ком случају он не говори о Богу Логосу. Јер што су комарци према људима, то је сва творевина према Богу. И шта ја говорим о комарцима Та када су сви људи пред Богом као капља и као прашина (Ис. 40, 15) онда Невидљиве силе можеш сматрати као комарце. Дакле не говори о Богу Логосу, него о Ономе који је код нас. То у ствари и јесте велико и чудесно, што Га је уздигао из земљине преисподње. Када су сви народи пред Богом као капља, онда један човек колики ли је делић капље! Међутим бог Њега уздиже изнад свега не само у овоме свету него и на ономе, и све покори под ноге Његове... 0, заиста дивна и запањујућа дела! Тиме што бог Логос постаде човек, човеку сва саздана сила постаде робиња. Но можда постоји неко који је изнад Њега, који иако нема потчињене, ипак поседује веће достојанство? Овде се ни то не може предпоставити, јер апостол тврди: све покори под ноге Његове. И то покори не просто, него покори до потпуне потчињености, тако да веће подчињености не може бити. Зато је и апостол и рекао: под ноге Његове, и Њега даде за главу цркви над свим. Гле, и Цркву колико је узвисио! Као неком дизалицом подигавши је, Он је уздигао на велику висину, и посадио је на истом престолу:
јер где је глава, тамо је и тело: нема никаквог прекида између главе и тела, јер када би се веза између главе и тела прекинула, онда не би било ни тела ни главе. Апостол вели: над свим. Шта значи: над свим? Значи, или Христос изнад свега видљивог и умом замисливог, или даје од свих доброчинстава, учињених нам Њиме, највеће то што је Сина Свог учинио главом Цркве, не оставивши притом никог вишег: ни анђела, ни арханђела, нити никог другог. Бог нас је почаствовао не смо тим преимућством што је човека Христа узвео горе, него још и тиме што је припремио да сав род људски уопште иде за Њим, држи се Н>ега, следују Њему. „Која је тело Његово." Да ти, чувши реч „главу", не би ту реч схватио само у смислу власти него и у буквалном смислу, и да Христа не би сматрао само као начелника него Га гледао као стварну главу тела, апостол додаје: „пуноћа Онога који све испуњава у свему." Шта то значи? Значи ово: Црква је пуноћа Христа. Јер пуноћа главе је тело, и пуноћа тела је глава. Видиш, апостол не пропушта никакво поређење, само да би изразило Божију славу. Он каже: „пуноћа," тојест што се глава допуњује телом, јер се тело саставља из свих делова, и сваки је део неопходан. Видиш, апостол показује да су Христу као глави потребни сви делови уопште, јер када многи од нас не би били један рука, други нога, трћи неки од осталих делова, онда тело Његово не би били потпуно. Дакле, тело Његово саставља се из свих чланова. То значи: тада се испуњује глава, тада тело постаје потпуно, када сви ми будемо чврсто сједињени и повезани.
Видиш ли „богатство славе наследства"? Видиш ли „неизмерну величину моћи на онима који верују"? Видиш ли „наду звања"? Имајмо страхопоштовање према нашој Глави; помислимо какве смо Главе тело, којој је све покорено. Имајући то у виду, ми треба да будемо бољи од Анђела и већи од Арханђела, пошто смо удостојени веће части него сви они. Јер као што апостол каже у Посланици Јеврејима. Бог прими природу не од Анђела, него од семена Авраамова (Јевр. 2,16). Не природу Поглаварства, ни Власти ни Господства, нити икоје друге Силе, него нашу природу Он узе на Себе и посуди је горе. И шта ја говорим:
посади? Учини је својом одећом; и не само то, него и све покори под ноге Његове... С трепетом ценимо блискост и сродство наше с Богом; бојимо се да се ко не одсече од овога тела, да ко не отпадне, да се ко покаже недостојан. Када би нам неко ставио на главу царску круну, златан венац, реците, шта све не бисмо учинили да се покажемо достојни тог мртвог камења? а овде нашу главу покрива не царска круна, него је сам Христос постао наша Глава, што је несравњено веће; међутим ми томе не придајемо никакву важност. Та Анђели, Арханђели и све Небеске Силе с побожним страхопоштовањем чествују нашу Главу, а ми, тело Његово, зар је нећемо с молитвеним страхопоштовањем чествовати? И каква нам после остаје нада на спасење? Размишљај о царском престолу том, размишљај о превеликој части тој. То треба да нас плаши више него пакао. Јер када и не би било пакла, то за нас, који смо удостојени толике части а потом се показали недостојни ње и зли, лишење ове части требало би да буде највећа казна, неисказана мука, Замисли, близу кога заседа твоја Глава? с десне ст ране кога се налаз! Она засад изнад сваког Поглаварства и Власти и Силе: а тело Њено и демони г:ие? Но, не било тога! Када би било тако, онда већ не би било ни тела. Но пошто је реч о телу Господњем, онда се и сетимо оног Тела које је било распето, приковано, на жртву принесено. Ако си тело Христово, онда ниси крст, јер гаје Он носио: подноси пљување, подноси шамаре, подноси клинце. Такво је било Његово тело, нако је било безгрешно. И пошто говоримо о телу Његову, имај мо на уму да се у тајни Причешћа ми причешћујемо Телом које се ништа не разликује од онога Тела које седи горе, коме се Анђели поклањају, које се налази близу Непропадљива Силе, то Тело управо ми и једемо. 0, колико нам је путева откривено ка спасењу! Господ Христос нас је учинио Својим телом, дао нам је Своје Тело, и све то нас не одвраћа од зла. 0, помрачења! 0, дубоког бездана! 0, неосетљивости! Заповеђено нам је: Мислите о ономе што је горе, где седи Христос седи с десне стране Бога (Кол. 3,21). Међутим, једни се брину о богатству, други пропадају у страстима.
Тумачећи богонадахнуте речи првоврховног апостола: „Какво је богатства славе тајне ове (тојест Цркве) међу незнабошцима" (Кол. 1,26), свети Златоуст вели: Људе, неосетљивије од камења, одједном узвести у достојанство Анђела, и то једноставно помоћу голих речи и саме вере без икаквог труда, стварано је то слава и богатство тајне; слично томе као кад би неко гладног и шугавог пса, гадног и одвратног, који избачен издише и није више у стању да се миче, изненада учинио човеком и поставио га на царски престо. Обрати пажњу незнабошци су се клањали камењу и земљи, били заробљени, и сужњи ђавола, и гле, одједном нагазише на главу његову, и стадоше господарити над њим и бичевати га; слуге и робови демона постадоше тело Господара Анђела и Арханђела; они који чак ни знали нису да постоји Бог, одједном постадоше сапрестолници Божји. Хоћеш ли да видиш безбројне ступњеве које они прескочише? Требало је да они сазнаду:
прво да камење нису богови; друго, да не само они нису богови, него да ни земља, ни животиње, ни растиње, ни човек, ни небо, ни оно што је више неба, такође није Бог, треће, да ни камење, ни животиње, ни биљке, ни стихије. ни оно што је горе ни оно што је доле ни човека, ни демона, ни Анђеле, ни Арханђеле, нити икоју другу од тих Вишњих Сила природа људска не треба да обожава. Као црпући из неке дубине, њима је ваљало познати: да Господар свега и јесте Бог, да само Њега треба обожавати; да чудесно устројство живота јесте благо; да садашња смрт није смрт; да садашњи живот није живот; да ће тело устати, постати нетрулежно, узиће на небо, удостојити се бесмртности, настанити се са Арханђелима. Човека, који је стајао тако, ниско, пошто је те све ступњеве прескочио, Господ Христос посади на небесима на престо; човека који је био нижи од камења, Он постави изнад Анђела и Арханђела и Престола и Господства. Заиста је свети апостол дивно рекао: Какво је богатство славе тајне ове!
Христос нека буде за вас све и сва. и вредност, и род, и у свима нама Он. Јер сви ви постадосте један Христос, пошто сте тело Његово. Црква је место Анђела, место Арханђела, царство Божије само небо. Зашто врата паклена нису одолела Цркви? Зато што Христос свагда борави с нама. Када он не би био с нама, онда Црква не би однела победу.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

[Шумадинац]

БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА ПРВА

Чим дознају да је однекуд стигао храбар и већ овенчани борац, сви који посматрају надметања у телесним борбама окупљају се да би видели његову ратоборност, умешност и снагу. Тада видиш како у гледалишту испуњеном небројеним мноштвом народа сви упиру чувствене и духовне погледе, како ништа не би промакло њиховој пажњи. Ако после тога стигне још и неки знаменити музичар, онда ти исти људи поново испуњавају гледалиште и, остављајући све што су имали у рукама, понекад чак и неко неопходно и неодложно дело, седе на узвишењима и са великом пажњом слушају певање и музику, уживљавајући се у њену милозвучност. Тако обично поступа прост народ. Они пак који су упућени у словесне науке чине то исто кад су у питању софисти. И они имају своје позорнице и своје слушаоце, аплаузе и пресуде и строга испитивања речи. Ако посматрачи бораца, гледаоци и слушаоци беседника и музичара с таквом пажњом седе у гледалишту, колико би тек усрдности и пажње требало да покажу кад на подвиг не излази неки певач или неки софиста, него када се оглашава човек са небеса, и када се његов глас разлеже силније од грома? Он је својим гласом обухватио и испунио читаву васељену, али не зато што је громогласно певао, него зато што је његов језик покретала сила божанствене благодати. Задивљујуће је да тако снажан глас ни најмање није груб или неугодан него је пријатнији и пожељнији од сваког музичког сазвучја, способан да привуче и, поред свега тога, савршено свет и достојан бојажљиве побожности. Преиспуњен је толиким тајнама и доноси толико добра да они, који га примају и чувају брижљиво и ревносно као да престају да буду људи и да живе на земљи него, уздижући се изнад свега житејског и присаједињујући се ангелима, живе на земљи али као да су на небу. Син грома и возљубљени ученик Христов, стуб цркава које постоје у васељени, онај, који има кључеве неба, који је испио чашу Христову и био крштен Његовим крштењем, који је одважно легао на груди Господње – он сад прилази к нама, али не зато да би нам приказао неку измишљену представу или да би се покривао маском (он о таквима неће ни да говори), не излази на подиум, не прати ритам музике, не украшава се златном одећом. Он излази у одећи чија је лепота неизвештачена. Он нам се показује одевен у Христа и обувен у благовештења мира. Појас не носи на прсима него на бедрима, и то не онај од пурпурне коже и одозго покривен златом него саткан и сачињен од саме истине. Он се појављује пред нама без било каквог лицемерја. Код њега нема ни притворности, ни измишљотина, ни басни, него нам отвореног ума оглашава отворену истину. Будући да је сам по себи такав, он ни својим ликом, ни погледима, ни гласом ништа друго не саветује ни својим слушаоцима. Њему нису потребна никаква оруђа оглашавања, као што су цитре, лире или нешто слично, него све оглашава својим језиком, распростирући глас који је далеко пријатнији и кориснији од сваког свирања на цитри и од сваке музике. Место на којем дејствује је читаво небо, његова позорница васељена, а слушаоци сви ангели и људи подобни ангелима, или бар они који такви желе да буду. Само они могу разговетно да чују ту милозвучност, да је испоље у својим делима и да буду управо онакви слушаоци какви би требало да буду. Сви остали су као деца: иако слушају, не разумеју оно што чују, и привлачи их само забава и дечје игре. Тако је и са лакомисленим и расипним људима који живе за богатство, почасти и утробу: иако понекад слушају шта им говоре, на делу не показују ништа велико и узвишено јер су се једном за свагда прилепили за блато и прашину. Овог апостола окружују вишње силе, дивећи се лепоти његове душе, разбору и красоти његове врлине, којом је привукао и Самог Христа и задобио духовну благодат. Подесивши своју душу слично милозвучној лири украшеној драгим камењем и са златним жицама, достигао је да кроз њу Духом огласи нешто велико и узвишено.

2. Нећемо, дакле, слушати нити о рибару, нити о сину Зеведејевом, него о ономе који познаје дубине Божије, тј. о Духу који покреће ту лиру. Он нам неће рећи ништа људско, и све што буде говорио, долазиће из дубине Духа, од оних тајни које чак ни ангели нису знали пре него што су се извршиле. И ангели су се заједно са нама, кроз глас Јованов и кроз нас, научили ономе, што смо ми познали. То је открио други апостол, када је рекао: Да се кроз Цркву сада обзнани началствима и властима на небесима многострука мудрост Божија (Еф. 3; 10). Дакле, ако су то и началства, и власти, и херувими, и серафими познали кроз Цркву, онда је очигледно да су се и они веома брижљиво бавили том поуком. На тај начин смо и ми у великој мери почаствовани тиме што су и ангели заједно са нама научили оно, што раније нису знали. Засад, пак, нећу говорити о ономе што су они дознали од нас. И ми ћемо, дакле, са своје стране показати молчаљиву побожност, не само сада и не само онога дана кад слушамо, него током читавог свог живота, јер је свагда добро да га слушамо. Ако већ желимо да знамо шта се дешава у царским одајама, да знамо, на пример, шта ради или шта предузима цар у погледу својих поданика, иако се то често ни најмање не односи на нас, зар онда није неупоредиво пожељније да слушамо шта је рекао Бог, а посебно када нас се све то тиче? Све ће нам то најтачније рећи апостол Јован као пријатељ Самог Цара небеског или, боље речно, као човек из којег говори Он Сам, који је од Њега слушао све што је Он слушао од Свог Оца. Све што чух од Оца Својега објавих вама, говорио је Он (Јн. 15; 15). Ако бисмо изненада угледали некога како силази одозго, са небеских висина, и обећава да ће нам са тачношћу рећи шта се тамо дешава, сигурно је да бисмо се сви сабрали око њега. Учинимо то и сада, јер управо снисходи са неба и са нама сабеседује овај свети човек. Он није од света, као што каже и Сам Христос: Ви нисте од света (Јн. 15; 19). У њему се оглашава свагдапостојећи Утешитељ, и с таквом тачношћу зна Божије као што човечија душа у себи зна своје – то је Дух светости, Дух прави, Дух владајући, руководитељ ка небесима, који даје друге очи, способне да будуће виде као садашње и који нас удостојава да док смо још у телу созерцавамо оно што је на небесима. Дакле, током читавог нашег живота указиваћемо му молчаљиву пажњу. Нека нико овде не остане лењ, поспан и нечист. Преселимо се на небеса, јер се он оглашава једино тамо и једино онима који тамо обитавају. Ако останемо на земљи, нећемо отуда добити никакву значајну корист. Јованове речи не односе се на оне који неће да одустану од зверског живота, управо онако као што се ни њега не тичу овдашња дела. Гром погађа наше душе, чак и ако је његов звук безначајан. Јованов глас не плаши верне него их, напротив, ослобађа од душевног страха и пометње, погађајући само демоне и оне који их служе. Да бисмо видели како он то њих погађа, очувајмо молчаније (безмолвије), како спољашње тако и оно унутрашње, а особито унутрашње. Каква је корист ако уста ћуте док се душа помућује и у њој бесни снажна бура? Ја тражим молчаније у души, у помислима, као што захтевам и брижљиво слушање. Нека нас не привлачи нити страст ка богатству нити љубав према слави, нити сила гнева нити усталасаност других страсти. Немогуће је да неочишћен слух на доличан начин разуме узвишеност исказаних речи, да долично разуме или позна силу тих страшних и неизрецивих тајни, као и свако добро које се садржи у тим божанственим изрекама. Ако не можемо да научимо добро да свирамо на лири или цитри уколико ка томе не устремимо васцели ум, како онда да слушалац, који седи лакомислене душе, разуме тајинствени глас?

3. Тако нас и Христос поучава: Не дајте светиње псима нити бацајте бисера својих пред свиње (Мт. 7; 6). Бисером је назвао саме те изреке ? , иако су оне далеко драгоценије од бисера и тако их је назвао само због тога што ми немамо ништа драгоценије од те ствари. Из тог разлога Писмо често има обичај да сладост речи пореди са медом, не због тога што би таква била њихова мера него зато што не познајемо ништа слађе од меда. Да би разумео да оне неупоредиво превазилазе и драгоценост камења и сладост меда, послушај како пророк говори о њима, указујући на њихово превасходство: Жељени већма од злата и драгог камења многог, а слађи већма од меда и саћа (Пс. 18; 11). То је, међутим, само за здраве, због чега пророк и додаје: Јер слуга Твој чува их (ст. 12). И на другом месту је, називајући их слатким, додао: Како су слатке грлу моме речи Твоје (Пс. 118; 103). Изражавајући њихово превасходство, додаје: Већма од меда и саћа устима мојим (ст. 104), јер је он имао крепко душевно здравље. Тако им ни ми нећемо приступати док смо болесни него ћемо најпре исцелити душу а затим прихватити такву храну. Због тога и правим овако дугачак увод, не дотичући се још самих еванђелских изрека, како би се сваки ослободио сваког вида болести. Тако ће му се чинити као да се узноси на само небо, и нека се стога тамо узнесе чист, нека одбаци гнев, бриге, житејске немире и све остале страсти. Онај, ко претходно на тај начин не очисти душу, не може отуда добити никакву значајнију корист. Нека ми нико не говори да је до предстојећег скупа остало мало времена. Васцели свој живот можете да промените не за пет дана него у једном једином тренутку. Реци ми да ли постоји нешто горе од разбојника и човекоубице? Зар то није крајњи степен зла? Међутим, разбојник се у једном једином тренутку уздигао на висину врлине и прешао у сам рај, а да му за то нису била потребна ни многа дела, па чак ни половина дана; за то је био довољан један минут. Према томе, могуће је да се у тренутку променимо и да од блата постанемо злато. Будући да ни врлина ни порок не потичу од саме наше природе, та промена је лака и није изложена никаквом насиљу. Ако хоћете да Ме слушате, добра земаљска јешћете (Ис. 1; 19). Видиш ли да је једино хтење потребно? То, међутим, није уобичајено хтење, какво је својствено многима, него оно марљиво. Поуздано знам да сви ви сада желите да се винете на небо. Потребно је, међутим, да ту жељу докажете и самим делима. Трговац који жели да се обогати не зауставља се само на размишљању него опрема лађу, сакупља посаду, позива кормилара, опрема лађу свим што је потребно, позајмљује злато, плови по мору, одлази у туђу земљу, преживљава мноштво опасности и чини све остало, што је познато морепловцима. Тако смо и ми дужни да докажемо своју жељу. И ми овде пловимо, али не из једне земље у другу, него са земље на небо. Оспособимо своје умове за управљање тако да нас уздигну горе, и учинимо да му кормилари буду послушни. Опремимо поуздану лађу коју не могу да потопе житејске жалости и недаће, која се не надима духом надмености, него је лагана и хитра за пловидбу. Ако на тај начин устројимо лађу, кормилара и посаду пловићемо успешно и придобити истинског кормилара – Сина Божијег, Који неће допустити да се наша лађа утопи у бездану него ће, чак и ако буду дувале хиљаде ветрова, запретити и ветровима и мору и уместо буре сатворити велику тишину.

5. Припремивши се на тај начин, дођите на следећи скуп, али само ако желите да чујете нешто душекорисно и да ту реч сачувате у свом срцу. Нека нико не буде сличан семену што пада поред пута, на камен или у трње (Лк. 8; 5, 12). Постанимо као тек узоране њиве. Тада ћемо и ми, ако код вас видимо чисту земљу, ревносно бацати семе. Ако видимо да је груба и каменита, опростите нам, али нећемо се узалудно трудити. Ако пак напустимо сетву и почнемо да чупамо трње, опет ће бити неразборито да бацамо семе у необрађену земљу. Онај, који се наслађује таквим слушањем не сме да се придружује демонској трпези: Шта има праведност с безакоњем (2. Кор. 6; 14). Стајао си овде, слушао си Јована а кроз њега си слушао и учење Духа, да би након тога отишао да слушаш блуднице које изговарају срамне речи или да гледаш још срамнија дела која се показују на сцени, или пак да посматраш дрске младиће који се туку. Како ти, оскрнављен таквом нечистотом, можеш потпуно да се очистиш? Због чега бих, међутим, сав тај срам који се тамо дешава, представљао по појединостима? Све је тамо – смех, све је – стид, тамо су псовке, ругање, доскочице, све је разврат и све је пропаст. Унапред вам говорим о томе и објављујем свима вама. Нека нико од оних, који се наслађују овдашњом трпезом, не скрнави своју душу тим погубним призорима. Ма шта да се тамо говори или ради, представља сатанску гордост. Знате ли ви, који сте се удостојили тајинства (крштења), каква сте обећања дали или, боље речено, у какав сте завет (савез) ступили са Христом, када вас је Он удостојио Својих тајинстава? Шта сте пред Њим говорили? Шта сте Му рекли о сатанској гордости? Како сте се ви, одрицањем од сатане и његових ангела, одрекли и од све његове гордости, и обећали да јој се више нећете приклањати? Требало би да се озбиљно забринете да не заборавите тако велика обећања и да не учините себе недостојнима таквих тајинстава. Зар не видиш да се на царском двору на учешће у царском савету и међу цареве пријатеље позивају само људи који се нигде нису спотакли и који су достојни поштовања? Код нас је дошао изасланик са неба, изасланик од Самога Бога, да би нам говорио о неким важним питањима. А ви, напустивши слушање онога, што он жели да нам преда и због чега је опуномоћен, седите и слушате глумце! Каквих је то муња достојно, и каквих громова! Као што се не смемо придруживати демонској трпези, тако се не смемо придруживати ни слушању демонском, нити пак смемо у нечистој одежди приступати светлој трпези која обилује толиким благом, трпези коју је приуготовио Сам Бог. Њена сила је таква да она одмах може да вазнесе до неба, али само уколико будемо слушали чистог срца. Не приличи, дакле, ономе, ко се често оглашава божанственим речима, да остане у садашњем, ниском стању, и потребно је да се узнесе и да узлети у саму вишњу постојбину, где ће се наслађивати ризницама безбројних добара. Нека се сви ми удостојимо да их добијемо благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа Којем са Оцем и Светим Духом нека је слава сада и увек и у векове векова. Амин.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

[смедерево]

ЗАШТО ЈЕ ДОГМАТИКА АВЕ ЈУСТИНА ПОПОВИЋА ИЗБАЧЕНА СА БОГОСЛОВСКОГ ФАКУЛТЕТА А УБАЧЕНА ЗИЗЈУЛИСОВА?

[Шумадинац]

БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА ДРУГА

У почетку беше Реч (Логос) (1; 1)

Ако би Јован хтео да сам са нама беседује или да нам говори нешто своје, од самога себе, било би потребно да кажемо нешто о његовом пореклу, отаxбини и васпитању. Међутим, како не говори он сам него Бог кроз њега благовести људском роду, чини ми се да је сувишно и неумесно да то истражујемо. Уосталом, можда то и није сувишно, него је чак и веома потребно. Када дознаш ко је био он, одакле је и од кога потекао, какав је био сам по себи и кад затим зачујеш његов глас и васцело његово мудрољубље, јасно ћеш видети да Еванђеље није била његова властита творевина него дело божанствене силе која је дејствовала у његовој души. Где је, дакле, његова отаxбина? Он отаxбину готово да није ни имао: потицао је из једног убогог села, из земље која је у то време била најпрезренија и у којој није било ничег доброг. Да би понизили Галилеју, књижевници су говорили: Испитај и види да пророк из Галилеје не долази (Јн. 7; 52). Понижава се и истинити Израиљац, јер говоре: Из Назарета може ли бити што добро (Јн. 1; 46)? Будући из такве земље, Јован није потицао из неког значајног места у њој, нити је тамо био познат по свом имену. Његов отац беше сиромашни рибар, тако да је и своју децу припремио за тај занат. Добро знате да ниједан занатлија неће својевољно учинити сопственог сина наследником свог заната, осим уколико га на то не примора крајње сиромаштво, а посебно ако је његов занат неугледан. Нико није сиромашнији, презренији и неукији од рибара; уосталом, и међу њима је један виши а други нижи. Апостол је и у том погледу заузимао најнижи степен. Он чак није ловио рибу у мору, него у једном језерцету. Кад се једном приликом обрео тамо заједно с оцем и братом Јаковом, с којима је крпио подеране мреже – а што се такође повезивало с крајњим сиромаштвом – призвао га је Христос. Што се тиче спољашњег образовања, из свега овога може се закључити да је био сасвим необразован. О томе сведочи и Лука, када каже да он није био само прост него и неписмен човек. Тако је морало и бити: онај, ко је био толико сиромашан, није се појављивао у народу и никада се није дружио са знаменитим људима. Бавио се једино риболовом, а ако би понекад некога и срео, онда је разговарао с купцима рибе и с куварима. Да ли је у том случају могао да буде нешто више од бесловесне животиње? Како да не подражава безгласност самих риба? И ето, управо тај рибар, који је кружио око језера, мрежа и риба, родом из Витсаиде Галилејске, син сиромашног рибара и убог до крајњег сиромаштва, човек прост и то на крајњем степену простоте, који није изучавао науке ни пре ни после сусрета са Христом, обраћа се нама. Дознајмо о чему ће с нама беседити. Можда о ономе што је на њивама? Или о ономе што је у рекама? Можда о трговини рибом? Неко би можда и очекивао да то чује од рибара. Не плашите се, јер нећемо чути ништа слично томе. Чућемо оно што је на небесима и што нико пре њега није знао. Он нам доноси тако узвишене догме, тако превасходна правила живота и такву мудрост каква је могућа само за онога који оглашава из самих дубина Духа, и оглашава тако, као да је управо дошао са самих небеса. Као што сам већ рекао, то нису могли да знају ни сви они који живе на небесима. Реци ми, да ли је то својствено рибару? Да ли је својствено беседнику, софисти философу или, уопште, свакоме ко је изучио спољашњу мудрост? Није. Обичном људском духу је немогуће да тако мудрује (философира) о вишњем, бесмртном и блаженом Суштаству, о Њему најближим силама, о бесмртности и бесконачном животу, о природи смртних тела која ће касније постати бесмртна, о будућем суду и казни, о предстојећим одговорима за речи и дела, за мисли и осећања, као што му је немогуће и да зна шта је човек, а шта свет, шта је човек по суштини а шта само изгледа као човек иако то у ствари није, шта је порок и шта је врлина.

2. Нека од тих питања истраживали су Платонови и Питагорини ученици, док остале философе није вредно ни да помињемо, јер су до тог степена постали смешни. Међутим, управо су они међу Јелинима уживали највеће поштовање и били сматрани предводницима те науке. Они су, између осталог, написали и понешто у вези с грађанским животом и законима. И они су се, међутим, на своју срамоту показали као смешна деца. Они су уводили жене заједничке за све, искривљавали сам живот, повређивали честитост брака, озаконили још много тога достојног смеха, и на тај начин провели су читав свој живот. Што се тиче душе, о њој су оставили најсрамније учење. Говорили су да људске душе постају муве, комарци и дрвеће; тврдили су да је и Сам Бог душа и измишљали многе друге бесмислице. То, међутим, није једино што је достојно осуде, јер код њих постоји и огромно море закључака. Као што море носи тамо–амо, ни они се никад нису заустављали на једном предмету, јер су о свему говорили на основу нетачних и непоузданих умовања. Овај рибар, међутим, није такав. Он све изговара с тачношћу и, као да стоји на камену, никада не иде странпутицом. Он се удостојио да проникне у најнеприступачније тајне и, будући да је у њему говорио сам Господ, није био подложан никаквим људским слабостима. Као људи који се ни у сну нису удостојили да уђу у царске одаје, него су остајали изван њих, на трговима и у гомили народа, и који су само на основу сопствених расуђивања нагађали о невидљивим стварима, ти философи су падали у велике заблуде када су хтели да расуђују о неизрецивом. У тим заблудама су се, као слепи и пијани, чак и препирали једни с другима и не само да су противуречили један другоме него често и самима себи, непрестано мењајући своје мишљење о једним те истим стварима. Овај неуки, прости житељ Витсаиде, био је син Зеведејев. Мада би се Јелини хиљаду пута насмејали над грубошћу тих имена, ја ћу их баш зато изговарати са још већом одважношћу јер, уколико се тај народ чини грубљим и несроднијим јелинском образовању, утолико се славнијим показује наше учење. Када необразован и неук човек обзнањује оно, што никада и нико од људи на земљи није знао, и не само да обзнањује него и убеђује у то, онда и само његово обзнањивање представља велико чудо. А ако он, поврх тога, даје и други, важнији доказ богонадахнутости својих речи, а то је чињеница да он своје слушаоце у свако доба убеђује, ко се онда неће задивити сили која у њему обитава? То, као што сам већ рекао, служи као највећи доказ да он не поучава сам од себе. Тај необразовани човек је Еванђељем које је написао обухватио читаву васељену док је телом обитавао у Азији, где су у древности философирали сви, који су припадали јелинским школама. Тамо је он био страшан за демоне и блистао је међу непријатељима, уништавајући њихову таму и рушећи демонска утврђења. Својом душом преселио се у другу земљу, достојну онога који је извршио таква дела. Сва јелинска дела су искорењена и ишчезла, док његова дела са сваким даном постају све славнија и славнија. Од оног времена, кад се јавио он а заједно с њим и остали рибари, замукло је учење Платона и Питагоре, које су дотле сматрали надмоћним. Данас је много оних који не знају чак ни њихова имена иако је, како кажу, Платон и са царевима беседио, долазећи на њихов позив. Имао је много истомишљеника, а путовао је и на Сицилију. Стигавши у Велику Грчку?, Питагора је овде показао многе чаробњачке вештине. Разговор са воловима (а кажу да је и то чинио) није био ништа друго него чаробњаштво. То је посебно очигледно из тога што, разговарајући на тај начин са бесловеснима, он не само да није доносио никакву корист човечанству, него му је и много нашкодио. Људска природа је, наравно, способнија за изучавање философије али он је, како кажу, уз помоћ чаробњаштва разговарао с воловима и орловима. Он није од неразумне природе стварао разумну (човеку то није ни могуће), него је својим чаробњаштвом само обмањивао неразборите. Не покушавајући да људе научи нечему корисном, он им је говорио да је сасвим свеједно да ли човек једе боб или главе својих родитеља, док је своје следбенике уверавао да је душа њиховог учитеља понекад бивала дрво, понекад девојка а понекад риба. Зар онда није праведно што је све то уништено и што је потпуно ишчезло? Међутим, није такво учење овог простог и неуког човека. Напротив, и Сиријци, и Египћани, и Индијци, и Персијанци, и Етиопљани и још многи други необразовани народи, научили су да философирају онда, када су учење које је он предао, превели на сопствени језик.

3. Нисам, дакле, узалудно рекао да је за њега читава васељена била позорница. Он није напуштао оне који су му по природи били слични, и није се бескорисно трудио над природом бесловесних, што је представљало дело прекомерног славољубља и крајњег безумља. Будући чист од те страсти као и од свих осталих, старао се само о оном једном, односно да се читава васељена научи нечему корисном, што може да је узнесе са земље на небо. Он због тога своје учење није обавијао неким мраком и тамом, као што су чинили они философи, који су нејасноћом учења, као неком завесом, скривали зло садржано у његовој суштини. Његове догме јасније су од сунчевих луча, и због тога су доступне свим људима у васељени. Онима, који су долазили код њега, није заповедао да ћуте током пет година, као што је чинио Питагора. Није поучавао тако, као да пред њим седи безосећајно камење, и није празнословио, одређујући све бројевима. Одбацивши сву ту сатанску мрскост и погибељ, својим речима је дао такву разумљивост да је све, што је рекао, јасно не само разумним људима, него и женама и младима. Био је уверен да је његово учење истинито и корисно за све који га буду слушали, а о чему су посведочила сва потоња времена. Он је себи привукао читаву васељену и, након што смо саслушали његове проповеди, ослободио наш живот од сваке туђе измишљотине. Због тога бисмо и ми, који смо га слушали, радије дали своје животе него да се лишимо догми које нам је предао. Одатле, као и из свега другог, јасно је да у његовом учењу нема ничега људског и да су поуке, које су кроз ту божанствену душу дошле и до нас, божанствене и небеске. Код њега нећемо наћи нити разметљиве речи нити извештаченост говора, нити сувишне и бескорисне украсе и сједињења имена и речи што је, уосталом, туђе сваком мудрољубљу. Напротив, видећемо ту несавладиву, божанствену силу, непобедиву чврстину истинских догми, сједињење небројених добара. Извештаченост би била сувишна у проповедању Еванђеља. Она је својствена софистима или боље речено, није чак ни софистима него неразумној деци. И сам њихов философ (Платон) показује да се његов учитељ стидео тог умећа и да је својим судијама говорио да ће од њега чути речи изговорене просто и једноставно, неукрашене фразама и ненакићене именицама и изразима јер, говорио је он, не би доликовало мени, уважени људи, да у том добу састављам дечје речи и да с њима излазим пред вас. Међутим, погледај како је то било смешно! Оно, што је његов учитељ највише избегавао као дечје речи, они су управо највише захтевали! Они су се у свим случајевима руководили славољубљем. У Платону нема ничег чудног, осим овог једног. Слично као што, отворивши споља окречене гробове, видиш да су препуни трулежи, смрада и гнилих костију, тако и у мнењима тог философа, ако им свучеш китњасто изражавање, видиш много гнусобе, посебно када философира о души, без мере је узносећи и понижавајући. То је ђаволско лукавство: ни у чему не очувати умереност него одвлачењем у супротне крајности водити у заблуду. Он понекад говори да је душа причасна божанском суштаству а затим, пошто ју је тако неумерено и безбожно узвисио, понижава је другом крајношћу, уводећи је у свиње, магарце и друге, још горе животиње. Међутим, довољно смо, па чак и прекомерно говорили о томе. Ако би се од њих могли научити било чему корисном, требало би да се више њима бавимо. Како је било нужно само да се покажу њихове срамне и смешне стране, онда је и ово што смо рекли више него што је потребно. Напуштајући њихове басне, приступимо нашим догмама које су нам са небеса донела уста овог рибара и које немају ништа светско. Разматраћемо његове изреке и при том ћемо вам и сада напоменути оно, на шта смо вас призивали на почетку, односно да помно саслушате наше речи. Чиме, дакле, Еванђелиста започиње своје казивање? У почетку беше Логос (Реч), и Логос (Реч) беше у Бога. Да ли у тој изреци видиш сву њену одважност и силу? Како он то обзнањује, нимало се не колебајући, не ограничавајући се досеткама, него све говорећи позитивно? Својство учитеља је да се не колеба у ономе што говори. Ако је некоме, ко жели да поучава друге, потребан човек који ће подржавати њега самог, онда би било праведно да такав буде ученик а не учитељ. Ако пак неко каже: због чега је Еванђелиста, напустивши први Узрок, одмах почео да беседи са нама о другом, ми ћемо одбити да говоримо о првом и другом. Божанство је изнад броја и редоследа у времену. Због тога и одбијамо да говоримо на тај начин, него исповедамо Оца самобитног и Сина од Оца рођеног.

4. Ти, дакле, кажеш: због чега Еванђелиста оставља Оца и почиње да говори о Сину? Због тога што су Оца сви признавали, ако не као Оца, а оно као Бога. Јединородног, међутим, нису знали. Због тога је Еванђелиста сасвим праведно похитао да одмах, на самом почетку, изложи познање о Њему за оне, који Га нису знали. Уосталом, он у тим речима није прећутао о Оцу. Обрати пажњу на њихов духовни смисао. Он је знао да су људи од искона и пре свега признавали и поштовали Бога. Због тога најпре и говори о постојању Сина: у почетку, а затим Га назива и Богом, иако не онако као Платон, који је једног називао умом а другог душом. То је страно божанственој и бесмртној природи. Она нема ништа заједничко са нама и сасвим је далеко од општења са твари – мислим на суштину а не на дејства. Еванђелиста Га зато и назива Логосом (Речју). Намеравајући да увери људе да је тај Логос јединородни Син Божији, еванђелиста унапред назива Сина Логосом (Речју) како нико овде не би претпоставио страсно рођење. Тиме он поништава свако зло подозрење и показује и да је Он од Оца Син и да је рођен бестрасно. Видиш ли да, као што сам рекао, у речима о Сину није прећутао о Оцу? Немој се чудити уколико ова објашњења нису довољна за потпуно разумевање овог предмета: ми сада говоримо о Богу, о Којем се не може ни говорити ни мислити како доликује. Због тога Еванђелиста нигде и не употребљава реч "суштина", јер је немогуће рећи шта је Бог по Својој суштини, и свагда нам Га показује само у Његовом дејству (енергији). Тако видимо да се тај Логос (Реч) убрзо потом назива светлошћу, да би се након тога та светлост назвала животом. Он Га, уосталом, није тако називао само из једног разлога него и због тога што је требало да нам Логос благовести о Оцу. Све што чух од Оца Својега, објавих вам (Јн. 15; 15). Он Га истовремено назива и светлошћу и животом, јер нам је Он даровао светлост знања, а отуда и живот. Уопште не постоји једно такво име, као што не постоје ни два, ни три нити више имена, која би била довољна да изразе оно што се тиче Божанства. И поред тога, пожељно би било да се макар и помоћу много имена, макар и недовољно јасно, изобразе Његова својства (особине). Еванђелиста Га није једноставно назвао Логосом него је додао члан (грч. ???????), разликујући Га и тиме од сваког другог суштаства. Видиш ли да нисам узалудно говорио да нам се тај Еванђелиста оглашава са небеса? Погледај где је овога часа, на самом почетку, узлетео, и уздигао душу и ум својих слушалаца. Поставивши је изнад свега чувственог, изнад земље, изнад мора и изнад неба, он је узноси чак и изнад ангела, изнад вишњих херувима и серафима, изнад престола, начала, власти и, уопште, убеђује је да се уздигне изнад свега створеног. И кад нас је већ узнео на такву висину, зар је могао ту да нас заустави? Када би човека, који стоји на морској обали и посматра град, обалу и пристаниште, неко довео на саму средину мора и тиме га коначно удаљио од претходног призора, ни на чему не би могао да заустави његов поглед, јер би он лутао по неизмерном видном пространству. Слично томе, и Еванђелиста, који нас је уздигао изнад сваке твари и устремио ка вечности која јој је (твари) претходила, приморава наш поглед да се уздиже, не допуштајући му да у висини досегне било какав крај, будући да тамо крај и не постоји. Усходећи ка почетку, разум се пита какав је то почетак? Затим, када сусретне беше које увек предупређује његову мисао, не налази где би зауставио своју помисао него, напрежући поглед и немајући могућност да га негде заустави, улаже напор и опет се окреће доле. Израз У почетку беше не означава ништа друго него свагдапостојеће и безгранично биће. Видиш ли да истинска философија (мудрољубље, љубомудрије) и божанствене догме нису онакви као код Јелина, који увек претпостављају време и сматрају да су неки богови старији, а неки млађи? Код нас се не може пронаћи ништа слично. Ако Бог јесте као што уистину јесте, онда пре Њега не постоји ништа. Ако је он Творац свега, онда је Он и пре свега. Ако је Он Владика и Господ свега, онда је све после Њега, и творевине и векови. Хтео сам да изнесем и друга расуђивања, али се ваша мисао можда заморила? Због тога ћу заћутати, након што изнесем још неколико поука које вам могу користити како за већ изложене беседе, тако и за оне будуће. Какве су то поуке? Знам да су се многи већ заморили услед дуготрајности беседе. Међутим, то се дешава онда, када је душа оптерећена многим житејским бригама. Вид који је чист и јасан бива оштар и не замара се, и лако посматра чак и најситније предмете. Међутим, чим нека рђава влага са главе искапа на лице или ако се одоздо подиже дим или пара, пред зеницом као да се ствара густ облак, који не допушта да се јасно виде чак ни најкрупнији предмети. Тако се обично догађа и са душом. Кад је очишћена и кад у себи нема никаквих страсти које би је помутиле, тад проницљиво види све што треба да посматра. Међутим, када она (душа), помућена страстима, изгуби своју одважност, постаје неспособна за било шта узвишено, брзо се замара и пада, приклања се дремежу и лењости, губећи из вида оно што би могло помоћи њеној врлини и врлинском животу, и не окреће јој се (врлини) с ревношћу.

5. Да вам се то не би догодило (а ја ћу вам то стално саветовати), укрепите свој дух, да не бисте чули оне речи, које је Павле изговорио верујућим Јеврејима. И њима би, према његовим речима, требало много говорити, али је тешко објаснити (Јевр. 5; 11) не зато што је беседа таква по својој суштини, него зато што сте постали немарни за слушање. Болесног и слабог кратка беседа замара исто као и дугачка, а јасне и лако разумљиве ствари сматра тешко схватљивим. Нека овде не буде ничега сличног и нека свако, одложивши овосветске бриге, обрати пажњу на поуку. Када слушаоца обузме страст за богатством, немогуће је да га на сличан начин занима и слушање поуке. Будући сама по себи јединствена, душа не може да прими у себе мноштво жеља, него једна жеља потискује другу. Душа на тај начин као да бива подривена и постаје све слабија. Међутим, уколико нека жеља преовлађује, она све окреће у своју корист. Тако се обично догађа и са децом. Кад неко има само једно дете, онда у највећој мери љуби то једно; када пак постане отац многе деце, онда и његова наклоњеност према њима, будући да се разделила, постаје слабија. Ако се тако дешава тамо, где постоји природни нагон и сила, и где су они који се воле међусобно сродни, шта онда да кажемо о произвољној склоности и привржености, а посебно ако су облици љубави непосредно противни један другом? Љубав према богатству противна је љубави према поукама. Улазећи овамо, ми усходимо на небо, и при том не мислим на место, него на душевно расположење. Нама је могуће да, налазећи се на земљи, будемо на небу, да созерцавамо тамошње ствари и слушамо речи какве се тамо изговарају. Дакле, нико на небо не доноси ништа земаљско. Нека нико, ко стоји овде, не брине о домаћим пословима. Отуда следи да би корист, коју смо овде задобили, требало да пренесемо у кућу и на тржницу и да је и тамо сачувамо, а не да ово место испуњавамо бригама својственим дому и тржници. Због тога и ми приступамо учитељској катедри, како бисмо овде очистили нечистоту која нам је дошла споља. Ако и усред те мале поуке ми хоћемо да се скрнавимо узгредним речима и делима, онда је боље да је не започињемо. Нека се у цркви нико не брине о домаћим пословима; напротив, нека и код куће размишља о предметима црквеног учења. Нека нам они буду превасходнији од свега осталог, будући да се односе на душу, док се домаћи послови односе на тело или, боље речено, овдашње поуке корисне су и за душу и за тело. Нека оне буду најважнија ствар, а све остало нека буде споредно. Оне припадају и садашњем и будућем животу, а спољашња дела ни једном ни другом, уколико се не поставе по правилима, заснованим на оном првом. Једино овде можемо да научимо не само шта ћемо бити после овог живота и како ћемо тада живети, него и како да усмеримо овдашњи живот. Овај дом је духовно лечилиште, подигнуто зато да бисмо у њему исцељивали оне ране које смо добили напољу (у свету), а не зато да бисмо одавде излазили са новим ранама. Ако не будемо слушали оно што нам говори Дух Свети, не само да се нећемо очистити од пређашњих рана него ћемо добити и нове (ране). Са највећом пажњом усредсредићемо се на ову књигу, коју сад отварамо пред собом. Уколико сад брижљиво размотримо све њене почетне и основне изреке, касније нам неће бити потребно много труда (на њеном изучавању). Ако се мало потрудимо у почетку касније ћемо, према Павловим речима, бити у стању и да друге поучавамо. Апостол Јован је веома узвишен и обилује многим догмама. О њима беседи више него о било чему другом, и зато га нећемо само летимично слушати. Зато ћемо и ми мало протумачити Еванђеље, да бисмо све разумели и да ништа не бисмо заборавили. Плашимо се да не будемо криви пред оним гласом који је рекао: Да нисам дошао и говорио им, греха не би имали (Јн. 15; 22). У каквој ћемо предности бити над онима који нису ни слушали (еванђеље) ако након слушања одемо кући ништа немајући и једино се дивећи изговореним речима? Дајте нам да сејемо по доброј земљи, дајте нам оно што ће нас још више подстаћи на сетву. Ако неко у себи носи трње, нека се распламса огањ Духа Светога; ако је нечије срце грубо и јогунасто, нека, користећи тај исти огањ, постане меко и савитљиво. Ако некога, ко се налази поред пута, газе најразличитије помисли, нека уђе у унутрашња чувства и нека не општи с онима који желе да уђу унутра и да га опљачкају. Тад ћемо видети да су ваше њиве плодне. Ако се на тај начин будемо бринули о себи и ако се трудољубиво посветимо овом духовном сабеседовању, тада ћемо, иако не одмах него постепено, успети да се ослободимо свега житејског. Бићемо пажљиви, да и о нама не би рекли: Као аспиде глуве које зачепљују своје уши (Пс. 57; 5). Кажи ми, чиме се такав слушалац разликује од звери? Зар није бесловеснији од свега бесловесног онај, ко је немаран када говори Бог? Ако "бити човек" значи угодити Богу, шта су друго него звери они, који неће да слушају чак ни о томе како да то изврше? Размисли колико је то зло! Христос је хтео да нас од људи начини равноангелнима, а ми саме себе од људи претварамо у звери! Робовати утроби, бити обузет страшћу богатства, гневити се, злостављати и ногама газити друге није својствено људима него зверима. Уосталом, свака звер има, да тако кажемо, своју посебну страст, која је уз то и природна, док се човек, збацивши са себе власт разума и одвојивши се од живота по Богу, препушта свакаквим страстима и не постаје само звер него неко многолико и разнородно чудовиште, при чему оправдање за себе не може да нађе у самој својој природи. Свако зло потиче од самовоље и слободних намера. Нека се не догоди да било кад помислимо нешто такво о Цркви Христовој! О вама имамо много боље мишљење и надамо се вашем спасењу. Међутим, уколико смо више уверени у то, утолико вас мање можемо оставити без упозорења, како би, уздигавши се до самог врха врлина, заједно са вама задобили обећана блага, и нека их се сви ми удостојимо благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, кроз Којег и са Којим нека је слава Оцу и Светоме Духу у векове векова. Амин.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

[Шумадинац]

БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА ТРЕЋА

У почетку беше Логос (Јн. 1; 1)

1. Сувишно би било да вас сада убеђујем да пажљиво слушате. Ви сте већ пожурили да то покажете и на делу. Ово окупљање, ово стајање напрегнуте пажње, та ужурбаност и потискивање једних другима да би се заузело што ближе место, одакле ћете разговетније моћи да чујете мој глас, жеља да, без обзира на стешњеност, останете овде док се не оконча духовни призор, аплаузи и узвици одобравања – све то сведочи о вашој душевној топлини и усрдности за слушање. Због тога ће бити сувишно да вам саветујем да слушате, и неопходно је само да вас посаветујем да у себи увек сачувате такву усрдност, не само да бисте је овде показали него да бисте и код куће, мужеви са женама и очеви са децом, разговарали о томе. Нека једни преносе другима, нека се једни код других распитују, и нека сви једни другима указују ту добру помоћ. Нека ми нико не каже да о томе не би требало да говорите са децом. Не само да би требало да говорите, него би само о томе и требало да говорите, и само би о том једном требало да бринете. Међутим, ја вам због ваше слабости не говорим о томе и не удаљујем децу од узгредних занимања, као што ни вас не удаљујем од јавних послова. Једино сматрам да би било праведно да један од седам дана у седмици буде посвећен нашем заједничком Господу. Неумесно је, у ствари, да својим слугама наређујемо да нам све време служе, а да ми сами ни најмање времена не посвећујемо Господу, при чему наше служење Њему ништа не доприноси (јер Богу ништа није потребно) и користи једино нама самима! Када децу водите у позориште, онда вас у томе не спречава нити учење нити било шта друго. Међутим, кад је потребно да се окупимо и да задобијемо неку душевну корист, ви то називате нерадом. Како да не разгневите Бога, када у свему другом подучавате своју децу и за то имате времена, док њихово бављење делом Божијим сматрате тешким и неправовременим за децу?

2. Не, није тако, браћо! Том узрасту су превасходно потребне такве лекције! Нежни (дечји) узраст брзо усваја оно што му се говори и, као печат у восак, у душе дечје утискује се оно што слушају. Њихов живот, међутим, већ тада почиње да се приклања или ка пороку или ка врлини. Због тога, ако их на самом почетку или, да тако кажемо, на самом прагу, удаљимо од порока и усмеримо на прави пут, он ће им у будућности постати као навика и део природе. Тада се више неће лако и по својој вољи приклањати рђавом, јер ће их навика привлачити ка добрим делима. У том случају ћемо их сматрати достојнијим поштовања и од самих стараца, а и за грађанске послове ће бити кориснији, јер ће још у младости испољавати особине стараца. Као што сам и раније говорио, немогуће је да они, који су се наслађивали таквим слушањем (Еванђеља) и који су обратили пажњу на таквог апостола, оду одавде не задобивши никакво велико, истинско благо, без обзира да ли је за том трпезом био муж, жена или дете. Ако звери навикавамо на своје речи и на тај начин их кротимо, зар онда није далеко боље што кроз духовне поуке можемо да поправимо људе, поготову што тамо и овде постоји велика разлика, како међу лековима, тако и међу онима које лечимо? Грубост која је у нама није иста као она, која је у зверима, јер (грубост) у њима зависи од природе, а у нама од воље. Ни сила речи није истоветна: тамо она проистиче из људске мисли, а овде од силе и благодати Духа. Нека онај, који очајава над самим собом, помисли на кроћење звери и никада неће пасти у очајање. Нека свагда долази у ово лечилиште, нека свагда слуша законе Духа и нека, вративши се кући, оно што је чуо запише у своје срце. На тај начин, он ће бити у доброј нади и у сигурности, осећајући стварни напредак. Чим види да је у души записан закон Божији и да је срце постало таблица тог закона, ђаво више неће приступати. Тамо, где су царска писмена, и то не урезана у бакарни стуб него Духом Светим утиснута у богољубиво срце и блистава од благодати, он не може ни да погледа, и бежи далеко одатле. За њега и за помисли на које он наговара не постоји ништа страшније него што је мисао обузета божанственим стварима и душа која усрдно притиче том извору. Такву (душу) не може нити да ражалости нешто у садашњости, макар то било и неугодно, нити нешто угодно може да је погорди. И кад се нађе у бури и усталасаности, она ће се наслађивати тишином.

2. Наша пометња не потиче од природе ствари него од слабости нашег духа. Ако бисмо том страдању били изложени услед околности, онда би сви људи морали да га доживе, будући да сви ми пливамо по једном истом мору, на којем је немогуће избећи таласе и буру. Ако пак постоје људи који остају изван буре и усталасаности мора, онда је очигледно да буру не праве околности него стање нашег духа. Према томе, ако устројимо душу тако, да она све лако поднесе, онда за нас неће постојати ни бура ни потоп, него ће свагда владати угодна тишина. Иако сам себи наложио да ништа слично не говорим, ни сам не знам како ме привукла ова поука. Опростите ми због моје многоглагољивости. Плашим се, уистину се плашим, да не ослаби ваша садашња усрдност. Ако бих био сигуран у то, не бих вам сада говорио ништа слично. Усрдност може да нам олакша свако дело. Време, је међутим, да се позабавимо оним, што нам данас предстоји, како не бисте уморни изашли на борилиште. Предстоји нам борба против непријатеља истине, против оних који све смишљају само да би поништили славу Сина Божијег или, боље речено, своју сопствену. Слава Сина Божијег је свагда таква, каква јесте и никако се не може умањити клеветничким језиком. Они, међутим, који настоје да унизе Онога, Којем се, како кажу, клањају?, покривају своја лица безбожништвом, а душе излажу казни. Шта, дакле, они говоре, када ми овако расуђујемо? Говоре да реченица: У почетку беше Логос још увек непосредно не доказује вечност (Сина), јер је то исто речено и о небу и о земљи (1. Мојс. 1; 1). О, бестидности и безбожништво! Ја с тобом беседим о Богу, а ти ми указујеш на земљу и људе потекле од земље! На тај начин, ако се Христос назива Сином Божијим и Богом, и човек се назива сином Божијим и богом, као на пример у Пс. 81; 5: Богови сте и синови Вишњега сви. Зар ћеш се ти с Јединородним надметати у синовству и рећи да у том погледу Он нема никакво преимућство у односу на тебе? Нипошто, кажеш ти. Међутим, ти управо то чиниш, иако то не исказујеш речима. На који начин? Ти тврдиш, да и ти учествујеш у усиновљењу по благодати а и Он такође. Ако тврдиш да Он није Син по природи, самим тим не изражаваш ништа друго него да је Он Син по благодати. Уосталом, размотримо и доказе које нам наводе. У почетку створи Бог небо и земљу. А земља беше невидљива и неустројена (неуређена, пуста) (1. Мојс. 1; 1). Такође и ово: Беше један човек из Раматајим Софима (1. Сам. 1; 1). Ето доказа које они сматрају чврстима! И заиста, они су чврсти, али у доказивању исправности догми које смо ми утврдили! Међутим, за подржавање јеретичке хуле ништа не може бити слабије од тих доказа. Реци ми, шта заједничко имају речи створи и беше? Или, шта је заједничко Богу и човеку? Због чега мешаш оно, што се не може помешати, сливаш оно што је раздељено и од горњег чиниш доње? На овом месту реч беше сама по себи не означава вечност, него тек у јединству с осталим речима: У почетку беше и Логос беше. Слично као што израз који јесте, примењен на човека указује само на садашње време, док примењен на Бога означава вечност, тако и израз беше, када говоримо о нашој природи, означава време које је за нас прошло, односно одређену временску границу. Међутим, када говоримо о Богу, он изражава вечност. Дакле, када слушамо о земљи и човеку, не би требало да о њима претпостављамо ништа више од онога, што је својствено створеној природи. Све што је створено, ма шта да је то, настало је у времену или у одређеним временским границама. Син Божији не само да је изнад сваког времена него и изнад свих векова. Он је њихов Творац и Саздатељ. Кроз Њега је и векове створио, каже апостол (Јевр. 1; 2). Разуме се да Творац постоји пре Својих створења. Међутим, будући да су неки у тој мери безосећајни да и после тога имају високо мишљење о свом достојанству, реч Божија помоћу израза створи и човек беше предупређује такву мисао слушалаца и поништава сваку бестидност. Све што је створено, како земља тако и небо, створено је у времену и има свој временски почетак. У њима не постоји ништа беспочетно, јер је све то призвано у биће у одређеном времену. Дакле, када чујеш речи: створи земљу и човек беше, узалудно ћеш празнословити и плести само бескорисно бунцање. Рећи ћу ти и нешто више. Шта је то? Чак и да је о земљи речено: у почетку беше земља, а о човеку: у почетку беше човек, ни у том случају не би требало да о њима претпостављамо ништа више од онога, што сада о њима знамо. Већ и саме именице "земља" или "човек" које стоје напред, ма шта да се о њима касније говори, не допуштају нам да у свом уму замишљамо било шта друго, осим онога што сада знамо о њима. И сасвим супротно од тога, именица "Логос" (Реч), чак и кад би о Њему било речено нешто неважно, сама по себи не допушта да при том помишљамо на нешто ниско и ништавно. О земљи се даље каже: Земља беше невидљива и неустројена (пуста). Рекавши да је Бог створио земљу и поставио њој својствене границе, писац (Књиге Постања) без бојазни наставља да приповеда о њој, знајући да нико неће бити толико неразборит да земљу сматра беспочетном (безначалном) и нествореном. Именица "земља" и глагол "створи" довољни су да и најнеразумнијег човека убеде да земља није нити вечна нити беспочетна, него да припада оном броју ствари које су настале у времену.

3. Осим тога, израз беше, када се употребљава у вези са земљом и са човеком, не означава једноставно биће (постојање), него, у случају човека, означава и његово порекло из одређене земље а у случају земље и својства њеног постојања. Ни о Елкану није речено да је био само човек, него је додато и објашњење одакле је он био: из Раматајим Софима. О Логосу се не говори тако. Стидим се и да поредим такве ствари! Ако забрањујемо да се праве поређења међу људима који су међусобно веома различити по достојанству иако им је суштина иста, зар онда није крајње безумље да се праве таква поређења тамо, где постоји безгранична разлика и по суштини и по свему осталом? Нека буде милостив према нама Онај, на Кога тако хуле! Не мислим да су потребна таква расуђивања, али су нам повод за њих дали они, који се наоружавају против сопственог спасења.

Дакле, шта ја то говорим? То, да израз беше у односу на Логоса, као прво, изражава вечност Његовог бића (постојања): У почетку беше Логос. Као друго, то исто беше указује да Логос беше у некога. Будући да је Богу по преимућству својствено вечно и беспочетно (безначално) биће, онда је првенствено то и изражено. Затим, неко ко слуша: У почетку беше Логос, могао би да помисли да је Он и нерођен. Таква мисао предупређује се тако што је пре напомене о томе шта беше Логос, речено да Он беше у Бога. Да Га, опет, неко не би сматрао речју која је само изговорена или замишљена, додавањем члана (?) и изразом у Бога, отклоњена је и таква мисао, о чему сам већ говорио. Није речено: беше у Богу, него у Бога, чиме се означава Његова вечност по ипостаси. То се још јасније испољава додавањем израза: И Логос беше Бог. Хоће ли било ко рећи да је тај Логос створен? Ако је тако, шта је онда спречавало да се на почетку каже да је Бог створио Логоса (Реч)? Говорећи о земљи, Мојсеј није рекао: У почетку беше земља него је рекао да ју је створио Бог и да од тада она беше. Шта је, дакле, спречавало Јована да на сличан начин каже да у почетку Бог створи Логоса (Реч)? Ако је у расуђивању о земљи Мојсеј страховао да је некако не назове нествореном, онда би због тога далеко више морао да страхује Јован у односу на Сина Божијег, ако би Он био створен. Будући да је видљив, свет сам по себи проповеда о Творцу: Небеса казују славу Божију (Пс. 18; 1). Међутим, Син је невидљив, и при том неупоредиво и безгранично узвишенији од твари. Дакле, ако нам овде, где нису биле неопходне ни речи ни поуке да бисмо свет сматрали створеним, пророк даје да јасно и пре свега то видимо, онда је далеко више било потребно да то Јован каже о Сину, уколико је овај створен. Неки ће, међутим, рећи да је то сасвим јасно рекао Петар. Где и кад? Онда кад је говорио с Јеврејима и казао: Господом и Христом учинио је Бог Њега (Дела ап. 2; 36). Због чега не додајеш и речи које следе, односно: Овога Исуса, кога ви распесте. Или пак не знаш да се неке изреке односе на непропадљиву природу, а неке на оваплоћење? Ако све то будеш разумевао у односу на Божанство, на крају ћеш закључити да је Божанство било изложено страдањима. Ако пак оно није подложно страдањима, онда није ни створено. Ако би крв истицала из саме божанске и неизрециве природе, и ако би уместо тела оно (божанство) било расечено и клиновима прибијено за крст, онда би твоја брзоплетост и имала неке основе. Како ни сам ђаво не би богохулио на такав начин, због чега ти лицемерно прихваташ на себе такво неопростиво незнање, каквим се ни демони не заклањају? Поред тога, речи Господ и Христос не односе се на суштину него на достојанство. Прво означава власт, а друго помазање. Дакле, шта говориш о Сину Божијем? Кад би Он био створен, онда би такви изрази били неприкладни. Не може се ни замислити да је Он најпре био створен, и да Га је Бог затим поставио за Господа и Христа. Он неотуђиво поседује началство, и поседује га по самој Својој природи и по Својој суштини. Кад су Га упитали да ли је Он цар, одговорио им је: Ја сам за то рођен (Јн. 18; 37). Петар овде говори о Њему као о постављеном за Господа и Христа, али се то односи само на оваплоћење.

4. Зашто се чудиш ако Петар то каже? Разговарајући са Атињанима, и Павле Га назива само човеком, говорећи: Установио је дан у који ће судити васељени по правди преко Човека којега одреди и даде свима веру васкрснувши га из мртвих (Дела ап. 17; 31). Он овде ништа не говори нити о икони Очевој нити о Његовој једнакости са Оцем, нити о томе да је Он сјај славе Његове. Тако је и требало. Тада још није било време за такво учење, и било је пожељно да они најпре прихвате да је Он човек и да је васкрсао. Тако је поступао и Сам Христос. Од Њега је научио и Павле, који је на тај начин устројио своје проповеди. Христос нам није одмах открио Своје божанство, и најпре су Га сматрали за пророка и Христа, односно, за обичног човека, да би тек касније, кроз дела и речи, открио ко је уистину Он. Због тога и Петар на почетку користи тај начин изражавања. То је била његова прва свенародна проповед упућена Јеврејима. Будући да они још нису били у стању да препознају Његово божанство, апостол им упућује беседу о оваплоћењу како би њихов слух, навикнут том беседом, био наклоњен и осталом учењу. Ако неко хоће да прочита читаву проповед апостола, од самог почетка, биће му јасно о чему говорим. Апостол Петар Га такође назива човеком и исцрпно расуђује о Његовом страдању, васкрсењу и рођењу по телу. Када апостол Павле каже: По телу беше рођен од семена Давидова (Рим. 1; 3), он нам напомиње оно исто што и речи учинио Га је (Дела ап. 2; 36) употребљене у односу на оваплоћење, као што и ми исповедамо. Напротив, син грома говори нам овде о неизрецивом и превечном бићу. Због тога је и изоставио реч створи и употребио реч беше. Да је Син Божији створен, онда би било посебно нужно да се на то тачно и укаже. Како се Павле плашио да неко од неразумних не претпостави да је Син већи од Оца и да ће се Онај Који је родио једном потчинити Њему, у Посланици Коринћанима говори: Када каже да му је све покорено, очигледно, осим Онога Који Му све покори (1. Кор. 15; 27), јер би неко могао помислити да ће се некад Отац покорити Сину, заједно са целокупном творевином. Ако се, дакле, Павле плашио таквих неразборитих мнења, онда би се, у случају да је Син Божији створен, Јован у много већој мери морао плашити да ће Га неко сматрати нествореним, и то би морао да разјасни пре свега осталог. Међутим, како је Син рођен, сасвим је праведно што ни Јован ни било који други апостол или пророк није рекао да је Он створен. Када би уистину било тако, онда ни Сам Јединородни не би пропустио да то каже. Онај Који је услед снисхођења тако смирено говорио о Себи, утолико пре не би то прећутао. Сматрам и верујем да би Он радије прећутао о величини коју је имао него што би, у случају да је нема, пропустио да каже да Он ту величину не поседује. Било је то долично побуђивање ка прећуткивању и жеља да се људи науче смиреноумљу, због чега је и Он ћутао о оној величини која Му припада. Овде, међутим, не можеш да нађеш ниједан исправан изговор за прећуткивање. Ако би Он био створен, због чега би онда прећутао Своје порекло, када није спомињао ни много тога, што Му уистину припада? Онај Који је, поучавајући смиреноумљу, често унижено говорио о Себи и Самоме Себи приписивао и оно што Му, у ствари, није својствено, утолико пре не би пропустио да каже да је био створен. Или можда не видиш да Он Сам и говори и дела с циљем да Га нико не сматра нерођеним, тако да чак и о Себи говори привидно несагласно са Својим достојанством и суштином, нисходећи до смирења пророка? Изреке као што су: Како чујем, онако судим (Јн. 5; 30) и Он (Отац) Ми даде заповест шта да кажем и шта да говорим (Јн. 12; 49) и њима сличне својствене су само пророцима. Ако се у жељи да уклони такву претпоставку Он није устручавао да о Себи изговори тако смирене речи, онда би утолико пре на сличан начин говорио да је био створен, како Га нико не би сматрао нествореним: "Немојте мислити да сам Ја рођен од Оца. Ја сам створен а не рођен и нисам исте суштине као Он." Он је, међутим, чинио сасвим супротно. Користио је изразе који невољно приморавају да супротно мишљење усвоје чак и они који то не желе. Он тако каже: Ја сам у Оцу и Отац у Мени (Јн. 14; 10), Толико времена сам са вама, и ниси Ме познао, Филипе? Ко је видео Мене, видео је Оца (ст. 9), Да сви поштују Сина као што поштују Оца (Јн. 5; 23), Као што Отац подиже мртве и оживљава, тако и Син које хоће оживљава (ст. 21), Отац Мој до сада дела, и Ја делам (ст. 17), Као што Отац познаје Мене и Ја Оца… Ја и Отац једно смо (Јн. 10; 15. и 30). Стално употребљавајући изразе "као што" и "тако", показује да је Он једно с Оцем и да има суштину нераздељиву од Његове. Силу Своје власти Он испољава како у тим, тако и у многим другим изрекама, на пример: Ћути, престани (Мк. 4; 39), Хоћу, очисти се (Мт. 8; 3), Душе неми и глухи, Ја ти заповедам, изиђи из њега (Мк. 9; 25) и Чули сте како је казано старима: не убиј. А Ја вам кажем да ће сваки који се гневи на брата свог ни за што бити крив суду (Мт. 5; 21–22). И све друго, слично овоме, што је Он давао као закон и чудотворио, довољно показује Његову власт. Боље речено, и најмањи део тога може да увери људе који нису сасвим безосећајни.

5. Није такав дух славољубља, јер разум људи које привуче ослепљује чак и у погледу најочигледнијих ствари, подстичући их да противурече чак и прихваћеним истинама. Друге, пак, који врло добро разумеју истину и уверени су у њу, приморава да јој се лицемерно супротстављају. Тако се догодило и Јеврејима. Они Сина Божијег нису одбацили услед незнања него зато да би стекли уважавање народа. Заволеше више славу људску него славу Божију (Јн. 12; 42). У жељи да угоде другима жртвовали су сопствено спасење. Немогуће је да онај, ко се додворава привременој слави, добије славу од Бога. Због тога је Христос и прекорео Јевреје, говорећи: Како ви можете веровати када примате славу један од другога, а славу која је од јединог Бога не тражите (Јн. 5; 43). То је неко снажно пијанство. Човек који је обузет том страшћу (славољубљем, празнослављем) постаје непоправљив. Отргнувши душу својих заробљеника од неба, она је прикива за земљу и не допушта јој да види истиниту светлост. Та страст приморава душе да се непрестано крећу кроз жабокречину и да се приближе владарима, толико моћним да владају над њима чак и кад ништа не наређују. Чак и онда, када му то нико не заповеда, човек оболео од ове болести чини све за шта само мисли да би могло угодити његовим господарима. Због њих се облачи у празничну одећу и украшава своје лице, не бринући се о себи него о угађању другима. На трг изводи пратњу да би заслужио дивљење других и све остало, ма шта да чини, предузима ради угађања другима. Постоји ли душевна болест која би била тежа од ове? Човек често скаче у понор само зато, да би му се други дивили. Наведене Христове речи довољно указују на сву неподношљиву силу ове страсти. Она се може препознати и у следећем. Ако некога од оних грађана, који имају велике расходе, упиташ због чега расипа толико злата, он ти неће говорити ништа друго осим да угађа гомили. Ако га поново упиташ: шта је гомила, он ће ти одговорити да је то нешто бучно, узбуркано и углавном глупо, што без циља тумара тамо – амо слично морским таласима и што је често састављено од разноликих и супротних мишљења. Зар онај, који има таквог господара, није достојан највећег жаљења? Уосталом, када се за њу (гомилу) привежу мирјани, то још увек није толико опасно иако, у суштини, и јесте опасно. Међутим, када они, који говоре да су се одрекли света, страдају од те или неке још трагичније болести, онда то представља највећу опасност. Мирјани расипају само новац, док се овде опасност дотиче душе. Кажи ми, зар није највећа бесмислица и безумље то, што праву веру мењају за славу и што, желећи да се сами прославе, понижавају Бога?

Иако у себи носе велику штету, остале страсти доносе и извесно задовољство, мада привремено и кратко. Тако, на пример, користољубац, винољубац и женољубац имају неко задовољство, иако краткотрајно. Међутим, они који су обузети страшћу славољубља увек живе горким животом, лишеним сваког задовољства. Они не досежу оно што толико љубе, а то је општенародна слава. Иако привидно и уживају у њој, они се, у ствари, тиме не наслађују, јер то заправо и није слава. Услед тога се и сама ова страст не назива славом него славољубљем (празнослављем)?. Праведно су је сви стари називали славољубљем (празнослављем), јер је испразна и у себи нема ништа блиставо и славно. Личине (маске) споља могу изгледати светло и пријатно, али су изнутра празне. Услед тога, оне још никад и ни у коме нису побудиле љубав, иако се може учинити да су допадљивије од телесних (природних) лица. Исто тако, или још више, слава у гомили прикрива ту мучну и тешко излечиву страст. Она само споља изгледа светло, док изнутра није само празна него је преиспуњена срамотом и суровим мучењем. Где се, питаш, рађа та безумна страст, која не доноси никакво задовољство? Нигде, осим у ниској и ништавној души. Човек којег привлачи слава није у стању да мисли на нешто велико и племенито. Он нужно постаје срамотан, низак, нечастан и ништаван. Зар уопште може нечему да вреди онај ко ништа не чини за врлину и има за циљ само да се допадне људима који не заслужују никакву пажњу, и у сваком случају следи њихов погрешан и заблудни пут? Ако би га неко упитао: шта ти мислиш о гомили, он би несумњиво одговорио да је сматра неуком и беспосленом. Шта то значи? Зар ти желиш да постанеш сличан тој гомили? Ако би га и то неко упитао, не верујем да би одговорио како жели да и он постане такав. Зар онда није смешно да тражимо славу од оних на које ни у ком случају не желимо да личимо?

6. Ако кажеш да је у гомили мноштво људи и да они чине једну целину, онда је управо због тога и треба презирати. Ако сваки из гомиле заслужује презир, онда утолико пре сама гомила заслужује још већи презир. Када се окупе, глупост свакога од њих постаје још већа, јер се увећава услед многобројности. Због тога је свакога од њих појединачно тешко поправити уколико би се неко прихватио тог дела, премда не би било лако ни поправити све њих заједно, јер се у том случају њихово безумље увећава. Они се руководе животињским навикама и, у сваком случају, следе мишљења једни других. Реците ми онда, хоћете ли у таквој гомили тражити славу? Не, преклињем вас и молим. Та страст је све изопачила. Она је родила користољубље, завист, клевете, лажне оптужбе. Она наоружава и разјарује људе који нису претрпели никакву увреду, а против оних који никакву увреду нису нанели. Онај, којег је обузела ова болест, не зна за пријатељство, не памти благонаклоност, не жели никога да поштује. Напротив, он из душе избацује свако добро, несталан је и неспособан за љубав, наоружава се против свих. Иако је мучна и неподношљива, сила гнева не може непрестано да помућује дух него само онда кад је разјарују други. Напротив, страст славољубља (празнославља) је свагда присутна и не постоји време кад се она повлачи, јер је разум не спречава и не кроти. Она је увек присутна, и не само да побуђује на грех него, чак и да учинимо неко добро, она то добро отима из руку. Догађа се и то да она уопште не допушта да се започне добро дело. Ако Павле лакомост назива идолопоклонством (Еф. 5; 5), како би онда требало назвати њену мајку, корен и извор, односно славољубље? Не може се наћи ни назив који би био достојан тог зла!

Устанимо, возљубљени, збацимо ту порочну одећу, поцепајмо је и исецимо, будимо једном слободни истинском слободом и осетимо достојанство какво нам је Бог даровао. Занемаримо славу у гомили. Не постоји ништа толико смешно и понижавајуће као што је та страст, ништа није толико испуњено стидом и срамотом. Сваки може да види да је жудња за славом неславна, и да се истинска слава састоји у презирању славе и у њеном ниподаштавању, док све треба говорити и делати само да бисмо угодили Богу. На тај начин и ми можемо да добијемо награду од Свевидећег, уколико нам буде довољан тај један посматрач. Зашто су нам уопште потребне друге очи, кад сва наша дела види управо Онај, Који ће им и судити? Како је то неусклађено! Ма шта да чини слуга, он све ради да би угодио господару и не тражи ништа осим његове пажње. Он не жели да на своја дела привуче туђу пажњу, макар ти посматрачи били и важни људи, и он има за циљ само да га види његов господар. Међутим, ми који изнад себе имамо тако великог Господара, тражимо друге посматраче, од којих не можемо имати никакве користи и који својим погледима могу само да нам нашкоде и да сав наш труд учине узалудним. Молим вас да не буде тако! Онога, од Којег ћемо добити награде, признаваћемо и за посматрача и за прославитеља наших дела. Ни у чему се нећемо ослањати на људске очи. Ако бисмо ипак пожелели да славу стекнемо и међу људима, задобићемо је онда, када будемо тражили једино славу од Бога. Речено је: Прославићу оне који Мене прослављају (1. Сам. 2; 30). Богатством посебно обилујемо онда, када га презиремо и када једино од Бога тражимо богатство, јер је речено: Иштите најпре Царство Божије и ово ће вам се све додати (Мт. 6; 33). Тако поступите и у погледу славе. Бог ће нам и богатство и славу дати у изобиљу тек онда, када постану сасвим безопасни за нас. Тај дар постаје безопасан тек онда кад не влада над нама као над слугама и кад нас не потчињава себи него, напротив, остаје под нашом влашћу као (под влашћу) господара и слободних. Бог нам због тога и не допушта да љубимо богатство и славу, како они не би завладали над нама. Када пак достигнемо савршенство, Он ће нам их изобилно даровати. Кажи ми, ко је славнији од Павла, који је говорио: Не тражим славе од људи, ни од вас ни од других (1. Сол. 2; 6). Ко је срећнији од онога који ништа нема а над свим влада? Када се, као што сам рекао, не будемо потчињавали њиховој власти (власти богатства и славе), тада ћемо и њих поседовати, тада ћемо и њих задобити. Дакле, ако желимо да стекнемо славу, онда ћемо се чувати славе. Испунивши закон Божији, можемо задобити и овдашња и обећана блага, благодаћу Христа, с Којим нека је Оцу и Светоме Духу слава у векове векова. Амин.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

[Шумадинац]

БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА ЧЕТВРТА

У почетку беше Логос (Реч), и Логос беше у Бога (Јн. 1; 1)

1. Децу која тек почињу да уче учитељи не излажу одмах великом труду. Помало се баве наукама и при том често понављају једно исто, да би своје лекције лакше утиснули у њихове умове и да деци на самом почетку не би досадило мноштво лекција и њихова тежина за (дечје) памћење. У противном, деца би могла да постану неспособна за усвајање предавања, јер та тежина може у њима да изазове извесну слабост. Желећи да и ја на тај начин устројим своје поуке и да олакшам ваш труд, узимам нешто мало са ове божанствене трпезе и предајем вашим душама. Због тога ћу се поново осврнути на ове еванђелске речи, не зато да бих опет говорио једно исто, него да бих ономе што је речено присајединио и остатак. Вратимо, дакле, беседу на почетак: У почетку беше Логос (Реч), и Логос беше у Бога. Кад су већ сви остали еванђелисти почињали од оваплоћења (Матеј каже: Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Лука нам на почетку приповеда о Марији, док Марко на сличан начин почиње казивањем о Крститељу), због чега се онда Јован само укратко дотакао тог предмета, рекавши: И Логос постаде тело (ст. 14), док је све остало – Његово зачеће, рођење, васпитање и одрастање мимоишао, да би нам одмах благовестио о Његовом вечном рођењу? Сад ћу вам рећи шта је томе узрок. Будући да су остали еванђелисти углавном казивали о човечијој природи Сина Божијег, морала је постојати бојазан да се самим тим неко од људи, који гмижу по земљи, не заустави само на тим догмама, што се и догодило Павлу Самосатском?. Уздижући људе склоне паду од таквог гмизања по земљи и привлачећи их ка небу, Јован своје казивање праведно почиње свише, од превечног бића. И док је Матеј своје приповедање започео од цара Ирода, Лука од цезара Тиберија, а Марко од Јовановог крштења, еванђелиста Јован оставља све то и усходи изнад сваког времена и века, устремивши ум својих слушалаца само ка једном: У почетку беше, не дозвољавајући уму да се било где заустави и не постављајући му границе као остали еванђелисти – Ирода, Тиберија и Јована (Претече). Упоредо с овим, достојно је дивљења и то што Јован, иако се управио ка најузвишенијој речи, није запоставио ни оваплоћење, као што ни они, приповедајући с особитом брижљивошћу о оваплоћењу, нису прећутали ни о превечном бићу. Тако је и морало да буде, јер је један Дух покретао душе свих еванђелиста. Због тога су они у свом казивању испољили савршено јединомислије. Када ти, возљубљени, слушаш о Логосу, немој да трпиш оне који о Њему говоре као о творевини, као ни оне који Га сматрају обичном речју. Постоји много божанствених речи којима дејствују и ангели, али ниједна од тих речи није само Божанство, него су само пророштво и заповест Божија. Тако Писмо обично назива законе Божије, заповести и пророштва?. Због тога оно (Писмо), када говори о ангелима, додаје: Моћни снагом, творећи реч Његову (Пс. 102; 20). Напротив, тај Логос (Реч), о коме говори еванђелист Јован, јесте ипостасно суштаство, бестрасно проистекло од Самог Оца. Управо то је, како сам и раније рекао, Еванђелиста изобразио самим именовањем Логоса (Речи). И као што израз У почетку беше Логос означава вечност, тако и израз: Он беше у почетку у Бога (ст. 2) означава Његову савечност са Оцем. Да не би, када чујеш у почетку беше Логос и прихватиш да је вечан, ипак помислио да живот Оца великим бројем векова претходи животу Сина и да не би на тај начин поставио почетак Јединородном, Еванђелиста додаје: Он беше у почетку у Бога, тј. Он је такође вечан као и Сам Отац. Отац никад није био без Логоса, него је Бог Логос свагда био у Бога Оца, али у сопственој ипостаси. Међутим, како то, рећи ћеш ти, да Еванђелиста каже да Логос у свету беше (ст. 10), ако је Он стварно био у Бога? Уистину, Он је био у Бога а био је и у свету: ни Син ни Отац нису ограничени никаквим местом. Ако је Велик Господ наш и велика је моћ Његова, и познања Његовог нема броја (Пс. 146; 5), онда је јасно да Његово суштаство нема никакав временски почетак. Да ли си слушао да у почетку створи Бог небо и земљу? Шта ти мислиш о том почетку? Несумњиво је да су небо и земља настали пре свих видљивих творевина. Када слушаш о Јединородном, и да Он у почетку беше, онда Његово биће схвати пре свега замисливог и пре свих векова. Ако пак неко каже: како је могуће да Син по времену не буде после Оца, јер онај, ко од некога потиче, нужно мора бити после онога од којега је потекао, одговарамо да су то само људска расуђивања и да ће онај, ко поставља таква питања, постављати и још бесмисленија. То, међутим, не треба чак ни слушати. Ми сада беседимо о Богу а не о људској природи, потчињеној поретку и нужности сличних умовања. Уосталом, да бисмо потпуно удовољили и оним слабијим, одговорићемо и на то питање.

2. Реци ми, да ли сијање сунца проистиче из саме сунчеве природе или из нечега другог? Свако, ко има неповређена чувства, мора признати да сијање проистиче из саме сунчеве природе. Међутим, иако сијање проистиче из самог сунца, никако не можемо да кажемо да оно постоји после сунчеве природе, јер се ни сунце никад не појављује без сијања. Дакле, ако и у видљивим и чувственим телима оно, што происходи од нечега другог, не постоји нужно после тога (из чега происходи), зашто онда не можеш да поверујеш у то кад је у питању невидиво и неизрециво суштаство? И овде се дешава то исто, али на начин саобразан вечном суштаству. Због тога је Павле и назвао Сина сјајем славе Очеве (Јевр. 1; 3), изражавајући тиме да се Син рађа од Оца, али и то да је Син савечан Оцу. Сад ми реци ово: зар сви векови и сва временска растојања нису произашла кроз Сина? То нужно мора да призна свако, ко није изгубио разум. Дакле, између Оца и Сина не постоји никакво временско растојање, а ако оно не постоји, то значи да Син не постоји после Оца него да је савечан Оцу. Изрази пре и после означавају временске појмове. Без векова или без времена, такве појмове нико не би могао ни да замисли. Бог је, међутим, изнад времена и векова. Ако ти, и поред тога, будеш тврдио да Син има почетак, потруди се да кроз такве закључке не дођеш до нужности да и Самог Оца подведеш под неки почетак, макар и први, али ипак почетак. Реци ми сада и ово: ако Сину приписујеш ма какву границу или почетак, и од тог почетка узлазиш још више, зар тиме не говориш да Отац постоји пре Сина? Очигледно да је тако. Кажи ми и ово: колико пре постоји Отац? Без обзира на то да ли ћеш навести мали или велики (временски) размак, неминовно ћеш Оца подвести под почетак. Очигледно је да ћеш, одредивши тај размак као мали или као велики, нужно морати да га измериш. То, међутим, не може да се измери, јер ни са те ни са друге стране нема почетка. Ти, дакле, уколико то од тебе зависи, и Оцу дајеш почетак. Према томе, на основу вашег расуђивања ни Отац више неће бити беспочетан (безначалан). Видиш ли колико је истинито оно, што је рекао Спаситељ, и како Његова реч увек испољава своју силу? Која је то реч? Ко не поштује Сина, не поштује ни Оца (Јн. 5; 23). Знам да је ово, што је речено, многима неразумљиво. Због тога смо често веома опрезни упуштајући се у сличне закључке, јер прост народ не може да их прати, а ако би и почео да их прати, ништа од њих не би задржао као поуздано и тачно. Мисли смртних људи су бојажљиве, а наше намере непоуздане (Прем. Сол. 9; 14). Међутим, радо бих наше противнике упитао шта значи оно, што је речено код пророка: Пре Мене није било Бога нити ће га после Мене бити (Ис. 43; 10). Ако Син постоји после Оца, како је онда речено: нити ће га после Мене бити? Или ви можда одбацујете и саму суштину Јединородног? Најзад, нужно је или да се на то дрзнете или да признате једно Божанство у личним ипостасима Оца и Сина. Осим тога, како би у том случају речи све кроз Њега постаде биле истините? Ако је век постојао пре Њега, како је онда оно, што је постојало пре Њега, могло постати кроз Њега? Видите ли до какве дрскости доводи њихово мудровање, након што су једном поколебали истину? Због чега Еванђелиста није рекао да је Син проистекао из небића (из не–суштога, из непостојања)? као што је то Павле протумачио о васцелој творевини, говорећи: назива непостојеће као постојеће (Рим. 4; 17), него је уместо тога рекао: У почетку беше? Последњи израз је противан првом, али је он сасвим правилан: Бог не происходи ни из чега, и нема ништа пре Себе. Кажи ми и ово: зар ти не признајеш да је Творац неупоредиво превасходнији од Своје творевине? Међутим, ако би јој он био сличан по томе што би, као и она, потицао из непостојећег (не–суштог, небића), где би онда било то Његово неупоредиво превасходство? Шта у том случају значи израз: Ја, Господ, први и последњи, Ја исти (Ис. 41; 4). Ако Син није једне и исте суштине као Отац, онда је Он други Бог; ако није савечан Оцу, онда је после Њега; ако није произашао из Његове суштине, онда је очигледно да је створен. Ако приговорите да је то речено зато, да би се Бог разликовао од идола, зар онда нећете признати да се овде због разликовање од идола говори о једном и истинитом Богу? Ако је то заиста речено због разликовања од идола, како ћеш онда објаснити речи: после Мене неће бити Бога (с. 43; 10)? Говорећи тако, реч Божија не одбацује Сина, него исказује да осим Бога (истинитог), не постоји бог идолски, а не да не постоји Син. Добро, рећи ће неко, али зар онда и речи Пре Мене није било Бога не би требало схватити тако, као да није било бога идолског, и да је, према томе Син био пре Оца? Који би демон могао то да каже? Ја мислим да то ни сам ђаво не би рекао. С друге стране, ако Син није савечан Оцу, због чега онда Његово биће називаш безграничним? Ако Он има почетак, онда Он, макар и био бесмртан, не може да буде бесконачан. Бесконачно не може имати границу ни са једне, ни са друге стране. Тумачећи то, и Павле каже: Нити му дани имају почетка, нити му живот има свршетка (Јевр. 7; 3). На тај начин изражава и беспочетност (безначалност) и бесконачност, тј. Он нема границу ни у једном ни у другом погледу: као што нема краја, тако нема ни почетка.

3. Осим тога, ако је Син живот, на који је начин онда некад могло да постоји време, у којем Њега није било?? Ако је Он живот, као што заиста и јесте, сви ће се сагласити да живот мора свагда да постоји, да буде беспочетан (безначалан) и бесконачан. Ако је постојало време, када Њега није било, на који би начин Он онда био живот за друга бића (суштаства), кад некад ни Он Сам није био живот? Неко ће можда рећи да Му сам еванђелиста Јован поставља почетак, говорећи: У почетку беше… А због чега би ти, кажем ја, обратио пажњу на изразе у почетку и беше, а да при том не помислиш на израз: беше Логос? Зар пророк, када говори о Оцу: Од века до века Ти јеси (Пс. 89; 3), поставља Њему неке границе? Нипошто, јер он тако изражава вечност. Тако расуђуј и овде. Говорећи овако о Сину, Еванђелиста му не поставља границу. Уосталом, он није рекао да је Син имао почетак, него: У почетку беше, да би кроз то беше подстакао мисао о беспочетном постојању Сина. Неко ће можда рећи и да се о Оцу говори уз додатак члана (?), а о Сину без члана?. Шта је то? Кад апостол каже: великог Бога и Спаса нашег Исуса Христа или овај над свима Бог, он и ту помиње Сина без члана. Међутим, он то чини и у односу на Оца. Тако, на пример, у Посланици Филипљанима каже: Који будући у обличју Божијем није сматрао за отимање то што је једнак са Богом (2; 6)?. Такође и у Посланици Римљанима: Благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа (1; 7). С друге стране, било би сувишно овде додавати члан, јер је претходно био често дописиван уз реч Бог. Говорећи о Оцу, Еванђелиста каже: Бог је Дух (Јн. 4; 24), и ми не поричемо бестелесност Бога зато што уз именицу Дух није дописан члан. Тако је и овде: иако приликом говорења о Сину није употребљен члан, Син због тога није мањи Бог. Због чега је тако? Због тога што нам Еванђелиста, понављајући реч "Бог" и "Бог" не указује ни на какву раздељеност у Божанству. Напротив, пошто је претходно рекао: Логос беше Бог, а да божанство Сина нико не би могао да сматра мањим, одмах додаје и доказ о истинитости Његовог божанства, приписујући Му вечност: Он беше и стваралачку силу: Све кроз Њега постаде и без Њега ништа не постаде што је постало (ст. 3). То исто (стваралачку силу) је и Отац кроз пророке увек износио као превасходни доказ свог божанског суштаства. И сами пророци често користе тај доказ, и то не само као такав, него и онда кад се супротстављају поштовању идола: Богови који нису начинили небо и земљу нестаће са земље и испод неба (Јер. 10; 11), или на другом месту: Ја сам разапео небеса Својим рукама (Ис. 45; 12). У сваком случају, Он то износи као обележје божанствености. Еванђелиста се, међутим, није задовољио тим изразима него Га назива животом и светлошћу. Ако је, дакле, Он свагда био с Оцем, ако је све Сам створио, и устројио, ако све садржи (што се изражава речју "живот") и ако Он све просветљује, ко је онда толико безуман да каже да је Еванђелиста тим изразима хтео да укаже на мањи степен Његовог божанства, кад се управо тиме и може доказати Његова једнакост и нераздељеност са Оцем? Нећемо мешати твар са Творцем, да не бисмо и ми зачули речи: Више поштоваше и послужише твари него Творцу (Рим. 1; 25). Иако неки говоре да је то речено о небесима, када реч Божија говори о њима она потпуно забрањује служење свакој твари уопште као незнабожачко дело.

4. Нека ни на кога од нас не падне та клетва! Син Божији је због тога и дошао на земљу, да би нас ослободио од таквог служења. Да би нас избавио од тог ропства, Он је прихватио обличје слуге. Зато се изложио пљувању и шамарима, због тога је претрпео срамну смрт. Не желимо да све то остане бесплодно (за нас), и нећемо се враћати на претходно или, боље речено, на далеко теже безбожништво. Није једно исто служити твари и Самог Творца унизити до ништавности твари, уколико то зависи од нас, будући да је Он свагда онакав какав јесте, као што је речено: Ти си исти, и година Твојих неће нестати (Пс. 101; 28). Прослављаћемо Га према очинском предању, прослављаћемо Га вером и делима. Исправне догме ни најмање не могу да допринесу нашем спасењу ако је наш живот развратан. Због тога ћемо га управити ка угађању Богу, удаљујући од себе сваку нечистоту, неправду и користољубље, и живећемо као странци и придошлице, туђи свему овдашњем. Ако неко има много новца и имања, нека их користи као странац који ће након извесног времена, вољно или невољно, морати да их напусти. Ако неко трпи нечије увреде, нека се не гневи вечно, а још је боље ако ни привремено не буде гневан. Апостол нам није допустио да се гневимо дуже од једнога дана. Сунце да не зађе у гневу вашем, каже он (Еф. 4; 26). Тако је и праведно: требало би да желимо да нам се за тако кратко време не догоди ништа непријатно. Ако нас још и ноћ затекне у гневу, онда ће то бити још горе за нас, јер ће и само подсећање на њега (гнев) бити довољно да се у нама распламса силан огањ, и ми ћемо с великим огорчењем размишљати о њему. Због тога апостол заповеда да се спречи и одврати опасност, пре него што на нашу пропаст наступи спокој ноћи и ми у себи распламсамо велики огањ. Страст гнева је силна, силнија од сваког пламена, и зато је потребно да се с великом ужурбаношћу обузда сила огња и да му се не допусти да се распламса. Та болест узрокује многа зла. Она руши читаве куће, раскида давна пријатељства, и врло брзо доводи до непоправљивих случајева. И само покретање гнева пад је за човека (Сирах 1; 22). Нећемо, дакле, ту звер оставити необуздану, него ћемо јој са свих страна поставити чврсту узду, односно страх од будућег Суда. Ако те ражалости пријатељ или те огорчи неко од твојих ближњих, помисли на своја сагрешења пред Богом, и на то да ћеш својом кротошћу у односу на њих и ти умилостивити будући Суд, јер је речено: Опраштајте, и опростиће вам се (Лк. 6; 37). Гнев ће се истог часа удаљити од тебе. Обрати пажњу и на то када си, пошто си пао у гнев, био уздржан, а када си се препустио страсти. Упореди једно и друго, па ћеш се и тиме значајно поправити. Реци ми, када се хвалиш: када те победи гнев, или када ти њега победиш? Зар нам се не догађа да управо онда, кад нас надвлада гнев, највише оптужујемо себе и стидимо се иако нас нико не разобличује, да се управо онда највише кајемо због својих речи и дела? И зар онда, кад савладамо гнев, не тријумфујемо и не хвалимо се као победници? Победа над гневом не састоји се у томе да на увреду одговоримо истом мером (јер то није победа него потпуни пораз), него да кротко подносимо ожалошћења и увреде. Истинско преимућство није творење него трпљење зла. Зато у гневу немој говорити: "И ја ћу устати, и ја ћу њега напасти!" Не противи се онима, који ти саветују да обуздаш гнев, и не говори: "Нећу да трпим да ми се тај и тај смеје!" Када надвладаш гнев, не тражи славу код безумних, и задовољи се славом коју ћеш имати код разумних људи. Због чега те уопште изводим на малу и ништавну позорницу, састављену од људи? Одмах погледај на Бога, и Он ће те похвалити. Осим тога, онај, којега Он прослави, не треба да тражи поштовање од људи. Људско поштовање зависи од људског пријатељства и непријатељства, и у сваком случају не доноси никакву корист. Напротив, суду Божијем је страно такво расположење и он доноси велику корист ономе, кога Бог прослави. Ми ћемо, наравно, стремити ка таквој слави.

5. Хоћеш ли да знаш колико је зло гнев? Заустави се на тргу, када се тамо свађају други. У себи самом не можеш да видиш ту наказност, јер се у гневу, као и у пијанству, помрачује разум и губи свест. Међутим, кад се очистиш од те страсти, тада у другима посматрај себе самога, јер у то време твој разбор неће бити помућен. Погледај, дакле, гомилу која их окружује и усред ње те непристојне и раздражене људе, сличне бесомучнима. Када се побуни и помахнита јарост која се распламсала у грудима, дах постаје врео, очи испуштају пламен, лице бива надувено, руке се пружају на све стране а ноге смешно поскакују и налећу на оне, што покушавају да их задрже. Разгневљени се ни по чему не разликују од умоболних и све што чине, чине без свести. Не разликују се чак ни од дивљих магараца, када се ови туку и уједају један другога. Уистину, разгневљен човек је изобличен. Када се после тог смешног призора врате кући и освесте, осете велику жалост и страх, јер размишљају о онима који су присуствовали њиховој свађи. Понашају се као безумници који најпре не виде присутне, а затим, кад се освесте, почињу да расуђују о томе, да ли су их посматрали пријатељи или непријатељи. Подједнако страхују и од једних и од других. Пријатеља се плаше јер ће их прекоревати и тиме увећати њихов стид, а непријатеља зато што ће се радовати њиховој срамоти. Ако се при том догоди и да један другога ране, највише страхују да се рањенику не догоди нешто лоше и да болест изазвана раном не узрокује његову смрт или да неизлечиви оток не доведе његов живот у опасност. "Зар ми је требало да се свађам! Каква туча и свађа! Нека сасвим нестану!" Тада већ почињу да проклињу све оне случајне околности које су послужиле као повод за свађу. Најглупљи међу њима почињу да за тај догађај оптужују и лукаве демоне и зао час. До тога, међутим, не долази због злог часа, јер такво нешто не постоји, нити до тога долази због лукавог демона, него због злобе људи обузетих гневом. Они сами привлаче демоне и наводе на себе свако зло. Неко ће рећи да се услед жалости помућује и кида срце. И сам то знам. Због тога и величам оне, који кроте ту страшну звер. Ову страст, уколико желимо, можемо да одбијемо од себе. Због чега нас ова страст не обузима кад нас прекоревају надређени? Да ли можда због тога што се тада у нама јавља страх, подједнако снажан као и та страст, који нас савлађује и не допушта гневу чак ни да се зачне у нама? Због чега и слуге, које од нас добијају на хиљаде прекора, све то ћутке подносе? Да ли можда због тога, што су и на њих стављени ти исти окови? Тако и ти помисли на страх Божији, на то, да те у том тренутку Сам Бог смирава и да ти заповеда да ћутиш, па ћеш и ти све кротко подносити. Ономе који те нападне реци: "Шта ја могу да ти учиним? Неко други зауздава моју руку и мој језик!" Та мисао ће и њега и тебе подстаћи на разборитост. Понекад због људи трпимо неподношљиве увреде, а ипак онима, који су нас увредили кажемо: "Ниси ме увредио ти, него тај и тај." Зар према Богу нећемо показати макар толико страхопоштовања? Чиме ћемо се оправдати? Дакле, својој души ћемо рећи: "Сада ме Бог понижава, и Бог задржава моју руку. Нећу се храбрити, како према Богу не бих показао мање поштовања него према људима." Ви се плашите ових речи? Ја, међутим, и желим да се плашите, не само речи него и дела. Бог нам је заповедио да трпимо када нас шамарају, али и да будемо спремни да претрпимо и горе од тога. Ми, напротив, улажемо велики напор да се супротставимо, и не само да нисмо спремни да трпимо него настојимо и да се осветимо, па се често догађа и да први подигнемо неправедну руку. Поред тога, сматрамо се пониженима уколико не узвратимо истом мером. Ми, међутим, треба да се сматрамо победницима управо онда, кад доживљавамо највећи пораз и кад нас непријатељ обара на земљу. Спознајмо, молим вас, ту врсту победе, и побеђујмо на тај начин. Страдати значи бити овенчан. Ако хоћемо да нас прослави Бог, нећемо се придржавати световних подвига него закона који нам је Бог дао за подвиге духовне. Све ћемо подносити с дуготрпљењем, и на тај начин победити и оне што се с нама препиру, и све остало што је у овом свету, а затим добити обећана блага, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа кроз Којега и са Којим нека је слава и сила и част Оцу и Светом Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

[Шумадинац]

БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА ПЕТА

Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало (Јн. 1; 3)

1. На почетку старозаветне повести, Мојсеј нам приповеда о чувственим предметима и исцрпно их набраја. Након што је рекао: У почетку створи Бог небо и земљу, додаје да је настала светлост, свод, природа звезда, животиње свих врста и све остало. Нећемо се заустављати на сваком створењу, да не бисмо одуговлачили. Еванђелиста Јован је, међутим, све рекао у једној реченици, обухвативши њом и све видљиво и све оно што је изнад видљивог. Остављајући оно што је његовим слушаоцима познато, он узводи мисао ка узвишенијим стварима и обухвата васцело стварање. Уопштено, он не говори о творевини него о Творцу, Који је све то из небића призвао у биће. Мојсеј се на тај начин дотиче само мањег дела стварања (будући да нам ништа није рекао о невидљивим силама) и на то се ограничио. Хитајући да се уздигне до Самог Творца, Еванђелиста све то с правом мимоилази, тако да и оно што је Мојсеј рекао, и оно што је прећутао сажима у једну кратку реченицу: Све кроз Њега постаде. Међутим, да ти не би помислио да он говори само о ономе, о чему је говорио и Мојсеј, додаје и следеће: Без Њега ништа не постаде што је постало, тј. ништа од онога што је створено, било да је видљиво или да се созерцава умом, није призвано у биће другачије него силом Сина. После речи ништа ми нећемо ставити тачку, као што чине јеретици. Желећи да докажу да је Дух Свети твар, читају на следећи начин: Што је постало у њему беше живот (ст. 4). У таквом читању, међутим, нема никаквог смисла. Као прво, овде није било прилике да се помене Дух. Уколико је Еванђелиста и хтео да Га помене, због чега је онда употребио тако нејасан израз о Њему? Осим тога, одакле се види да је то речено о Духу? Ми бисмо иначе, на основу таквог излагања речи, могли да закључимо не да је Дух, него да је Син произашао кроз Самога Себе. Зауставите се на том изразу, да вам не би промакао. Почећемо да читамо управо онако, како читају они. На тај начин ће нам ова бесмислица постати још очигледнија. Што је постало у њему беше живот. Они кажу да је овде животом назван Дух. Међутим, види се да је сам тај живот истовремено и светлост, јер Еванђелиста додаје: И живот беше светлост људима (ст. 4). Према њиховом мишљењу, и светлост људима код овог Еванђелисте означава Духа. Шта је то? Кад Еванђелиста у наставку каже: Би човек послан од Бога… да сведочи о светлости (ст. 6. и 7), они нужно морају да допусте да се и овде говори о Духу. Онај који је претходно назван Логосом касније се назива и Богом, и животом, и светлошћу. Живот је, каже Еванђелиста, био Логос, и сам тај живот био је светлост. Дакле, ако је Логос био живот и ако Логос постаде тело, онда и живот постаде тело, и ми смо видели Његову славу, славу као Јединородног од Оца. Према томе, ако они кажу да је животом овде назван Дух, видећеш какве бесмислице одатле проистичу. Отуда, дакле, следи да се није оваплотио Син него Дух, и да је Дух јединородни Син. Ако пак није тако, они ће, избегавајући ову бесмислицу, својим читањем запасти у бесмислицу која је још већа. Ако се сагласе да се овде говори о Сину, али ако при том не ставе наше знакове интерпункције и не почну да читају као што читамо ми, мораће да кажу да је Син произашао Сам од Себе: наиме, ако је Логос живот, а што је постало у њему беше живот, онда би, услед њиховог читања, Логос произашао од Себе и кроз Себе. Еванђелиста, између осталог, у наставку каже и следеће: Видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца. Према њиховом читању, и Дух Свети постаје јединородни Син, јер се целокупно ово казивање односи на једно Лице. Видите ли како се изопачује мисао када се удаљи од истине, и колико бесмислица одатле проистиче? Шта дакле? Зар Дух није светлост, упитаћеш ти. Наравно да је светлост, али овде се не говори о Њему. Тако се и Бог назива Духом, односно бестелесним. Не може се, међутим, кад год се помене дух, под тим подразумевати Бог. Зашто се чудиш, ако то говоримо о Оцу? Нећемо тврдити ни то да се на сваком месту, где се говори о духу, мисли на Утешитеља. Иако је то Његово најкарактеристичније име, то не значи да се свугде, где се сусретне реч дух, мисли на Утешитеља. Христос се, на пример, назива и силом Божијом и Божијом премудрошћу, али се не може тврдити да се свугде, где је реч о Божијој сили и премудрости, под тим подразумева Христос. Тако је и овде: иако Дух просветљује, Еванђелиста на овом месту не говори о Духу. Уосталом, и кад их доведемо до таквих бесмислица, они се и даље упиру да се супротставе истини. И даље се придржавају свог читања: Што је постало у њему беше живот, објашњавајући да је све, што је створено, било живот. Шта то значи? И кажњавање Содомљана, и потоп, и пакао, све је то, дакле, живот? Ми под тим, кажу, подразумевамо стварање. На стварање се, међутим, односи и ово, на шта смо ми управо указали. Да бисмо их потпуно разобличили, ја ћу их упитати: да ли је дрво – живот? Да ли је и камен – живот? Да ли су и безосећајни и непокретни предмети – живот? Да ли је човек – савршени живот? Ко то каже? Човек није самобитан живот, него само суштаство које је причасно животу.

2. Погледај какве се бесмислице и овде појављују. Закључке ћемо изводити истим редом, да бисте упознали целокупни бесмисао (њиховог учења). Они на тај начин приписују Духу оно што Му ни најмање не доликује. Почев од тога, они чак и људима приписују оно, што је према њиховом мишљењу стварно речено о Духу. Размотримо још њихово читање. Твар се овде назива животом; отуда следи да је она и светлост, и да је Јован Крститељ дошао да би о њој сведочио. Због чега онда и он сам није светлост? Речено је: Он не беше светлост. Зар се он није убрајао међу створења? Зашто онда он – није светлост? На који начин: У свету беше, и свет кроз Њега постаде? Да ли је твар била у твари и да ли је твар кроз твар постала? Како онда: свет Га не позна? Зар твар није познала твар? Онима који Га примише даде власт да буду синови Божији (ст. 12). Међутим, већ је било довољно смеха. Препуштам вам да сами испитате све те чудовишне идеје, како не бисте помислили да сам то говорио само забаве ради и да сам узалуд трошио време. Ако те речи нису изговорене о Духу (као што заиста и нису и као што сам већ доказао), нису изговорене ни о твари. Без обзира на то, они се и даље придржавају свог читања, што значи да отуда мора проистећи још већа бесмислица, односно, као што сам већ рекао, отуда следи да је Син произашао Сам кроз Себе. Ако је Син светлост истинита, и ако је та светлост и живот, и ако је живот био у Њему Самом, онда је, према њиховом читању, такав закључак нужан. Најзад, оставимо њих и вратимо се веродостојном читању и тумачењу. Како би требало правилно прочитати? Речима: Што је постало треба завршити претходну мисао, а затим започети следећу реченицу: У Њему беше живот. Те речи значе исто што и претходне: Без Њега не постаде ништа што је постало. Од свега што постоји, каже Еванђелиста, ништа није без Њега постало. Видиш ли како је тим кратким додатком (Еванђелиста) уклонио све противуречности које се могу замислити? Рекавши: Без Њега не постаде ништа и додавши: што је постало, он је обухватио васцелу творевину, па чак и ону која се може само созерцавати умом и, истовремено, искључио Светог Духа. Тај додатак је био нужан, да на његове речи: Све кроз Њега постаде и без Њега ништа не постаде неко не би рекао: "Ако је све кроз Њега постало, онда је кроз Њега постао и Дух. "Ја сам", каже Еванђелиста, "рекао да је све, што је створено, кроз Њега постало, било да је невидиво, бестелесно или небеско. Због тога нисам једноставно рекао све него све што је постало, тј. све што је створено. Дух, међутим, није створен." Видиш ли како је тачно ово учење? Еванђелиста је само поменуо стварање видљиве творевине, будући да нас је томе већ поучио Мојсеј. Људе који су већ поучени у том предмету Еванђелиста уздиже ка вишим створењима, тј. ка оним бестелесним и невидивим, али из њиховог броја сасвим искључује Светог Духа. На сличан начин говорио је и Павле, надахнут благодаћу: Њиме би саздано све (Колос. 1; 16). И овде видимо исту онакву тачност, јер је тај исти Дух управљао и Павловом душом. Да неко не би нешто створено искључио из творевине Божије, будући да постоји и невидива твар, и да, са друге стране, не би у њу убројао и Утешитеља Павле, мимоилазећи чувствене и свима познате твари набраја небеска створења и каже: Или престоли, или господства, или началства или власти (Кол. 1; 16). Речца или, постављена испред сваке именице, изражава исто што и оне речи: Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде. Ако ти се пак учини да израз "кроз" умањује Његово достојанство, саслушај шта каже Павле: Ти, Господе, у почетку основа земљу и небеса су дело руку Твојих (Јевр. 1; 10). Као што видимо, оно што је пророк рекао о Оцу (Пс. 101; 26), Павле говори о Сину, не представљајући Га никако другачије него као Творца а не тако као да Он има само значај извршиоца. Ако је пак овде речено "кроз" (Њега) (грч.), онда је тај израз употребљен само зато да неко не би Сина сматрао нерођеним. Саслушај шта о томе, да у погледу стварања Њему припада достојанство ништа мање од Очевог, каже Он Сам: Као што Отац подиже мртве и оживљава, тако и Син које хоће оживљава (Јн. 5; 21). Дакле, ако је у Старом завету о Сину речено: Ти, Господе, у почетку основа земљу онда је Његово достојанство као Створитеља очигледно. Ако ти кажеш да је пророк те речи изговорио о Оцу и да је Павле само приписао Сину оно што је написано за Оца, онда и на тај начин произилази једно исто. Павле се сигурно не би одлучио да то припише Сину да није био потпуно уверен да су Отац и Син равни по части. Било би крајње дрско да се оно, што припада неупоредивој природи, припише природи нижој и потчињеној.

3. Син по Својој суштини није ни нижи ни мањи од Оца. Због тога се Павле и одважио да о Њему искаже не само горенаведене речи, него и нешто друго. Израз из Њега, за који ти сматраш да приличи једино Оцу, Павле користи и у вези са Сином, говорећи: Држећи се главе из које је све тело помоћу зглавака и свеза састављено да расте растом Божијим (Кол. 2; 19). Он се, међутим, није задовољио тиме, него вам је и са друге стране затворио уста, користећи израз "кроз којег" (грч. ) примењен на Оца, израз који, према твојим речима, означава мање достојанство: Веран је Бог кроз којег сте позвани у заједницу Сина Његовог Исуса Христа (1. Кор. 1; 9).? Исто тако: Јер је од Њега, и кроз Њега и ради Њега све (Рим. 11; 36). Не каже се само о Сину: "из Њега" (грч.), него се примењује и на Духа Светога. Тако је ангео рекао Јосифу: Не бој се узети Марију жену своју, јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога (грч., грубо преведено: из Духа). Израз "у Њему", који се односи на Духа, пророк примењује и на Оца, говорећи: У Богу (грч.) ћемо учинити снагу (у српском преводу: Богом ћемо учинити снагу). И Павле је говорио: Молећи се свагда Богу… да би ми некад вољом Божијом (грч.) успело да дођем к вама (Рим. 1; 10). На Христа се односи и израз: У Христу Исусу. Такве изразе много и често налазимо у Писму, што се не би могло догодити ако се не би претпостављало једно и исто суштаство. Немој мислити да се речи све кроз Њега постаде односе на чудеса. О њима су приповедали остали Еванђелисти. Јован после ових речи додаје: У свету беше и свет кроз Њега постаде (ст. 10) – свет, дакле, а не Дух, јер Он није створење и јер је изнад сваке твари. Међутим, пожуримо даље. О творевини је рекао: Све кроз Њега постаде и и без Њега ништа не постаде, што је постало. Јован томе додаје и учење о промислу, изговарајући следеће речи: У Њему беше живот. Те речи: У Њему беше живот, додао је због тога да нико не би подозревао на који је начин све кроз Њега постало. Као што са дубоког извора можемо да црпемо воду а да га не умањимо, тако се ни стваралачка сила Јединородног, ма шта да је њоме створено и саздано, ниуколико није тиме умањила. Боље би било да употребим поређење, које је у већој мери својствено тој сили, и да је назовем светлошћу, као што и сам Еванђелиста каже у наставку: Живот беше светлост људима. Као што светлост, ма колико безбројних предмета да обасјава, не губи ништа од своје блиставости, тако је и са Богом и пре и после стварања: Његова сила се ниуколико није исцрпела и није се умањила, нити је ослабила због многобројности створења. Чак и кад би требало да настану хиљаде или безбројно мноштво таквих светова, Његова сила била би довољна за све, не само да их створи, него и да их одржи након стварања. Назив живот, који је овде употребљен, не односи се само на творевину, него и на промишљање о одржању створенога. Осим тога, када говори о животу, Еванђелиста полаже темељ учењу о васкрсењу и наговештава чудесну благовест о томе да ће доласком живота бити срушена сила смрти, да ће нас озарити светлост и да више неће бити таме, да ће живот свагда обитавати код нас и да смрт више неће моћи да га победи. О Сину се, дакле, у потпуности може рећи оно, што је речено о Оцу: Свима даје живот, и дисање и све (Дела ап. 17; 25). То изражава и Павле следећим речима: Све је Њиме саздано… и све у Њему постоји (Кол. 1; 16–17).

Када чујеш да У Њему беше живот, не замишљај Га као сложеног, јер Он касније говори и о Оцу: Јер као што Отац има живот у Себи, тако даде и Сину да има живот у Себи (Јн. 5; 26). Ти нећеш овим поводом за Оца рећи да је сложен; немој то говорити ни о Сину. На другом месту је речено да је Бог светлост (1. Јн. 1; 5), а такође и Он живи у светлости неприступној (1. Тим. 6; 16). Све то нам је речено зато да би нас постепено уздигло на висину догми, а не да би нам створило појам о сложености. Будући да је народу било тешко да схвати на који начин Он Сам у Себи има живот, он им је у почетку говорио о ономе што није тако узвишено, да би их потом, кад их је научио, повео ка узвишенијим истинама. Онај, који је рекао да му је Отац дао живот, и Сам затим каже: Ја сам живот и Ја сам светлост. Каква је та светлост? То није чувствена, него духовна светлост, она која просветљује душу. Како је Христос говорио: Нико не може доћи Мени ако га не привуче Отац (Јн. 6; 44), тако и Еванђелиста, наговештавајући ове речи, каже да је Он тај који просветљује. То је речено стога да ти, када нешто слично чујеш о Оцу, не би то приписао једино Оцу а не и Сину, јер, каже Он, све што има Отац Моје је (Јн. 16; 15). Еванђелиста нас, дакле, најпре поучава о стварању, а затим говори о духовном благу које нам је даровано доласком Спаситељевим, означавајући га једном реченицом: Живот беше светлост људима. Он није рекао: беше светлост Јеврејима него: свим људима, јер познање о Њему нису добили само Јевреји него и незнабошци, и та светлост се даје свима. Због чега Еванђелиста овде није придружио и ангеле, него говори само о људима? Зато што Еванђелиста на том месту говори о људском роду, и зато што је Спаситељ дошао да би њима (људима) благовестио благо. И светлост светли у тами (ст. 5). Под тамом се овде подразумевају смрт и заблуда. Чувствена светлост не светли у тами него кад нема таме. Међутим, еванђелска проповед светлила је у мраку заблуда који је све обавијао, и она га је развејала. Та светлост је проникла и у саму смрт и победила је, јер је оне, који су већ били њоме обузети, избавила од ње. Будући да ни смрт ни заблуде нису надвладали ту светлост која, напротив, свугде блиста и светли сопственом силом, Еванђелиста каже: Тама је не обузе. Осим тога, она је несавладива и није наклоњена обитавању у душама које не желе просветљење.

4. Ти не треба да се збуњујеш кад чујеш да та светлост не обухвата све. Бог нам се не приближава принудно и противно нашој вољи, него на основу наше жеље и благонаклоности. Не затварај врата тој светлости, и добићеш велику насладу. Та светлост нам приступа посредством вере. Кад једном дође, изобилно просветљује онога ко је прима. Ако јој понудиш чист живот, она ће постојано обитавати у теби. Ако Ме неко љуби, реч Моју држаће, и Отац Мој љубиће њега; и њему ћемо доћи, и у њему ћемо се настанити, каже Спаситељ (Јн. 14; 23). И као што нико не може користити сунчеву светлост уколико не отвори очи, тако ни у овом просветљењу нико не може да учествује уколико у потпуности не отвори и не изоштри душевне очи. Како се то може учинити? Очишћењем душе од сваке страсти. Грех је тама, и то тама дубока. То се види отуда, што се он извршава непромишљено и тајно. Сваки који чини зло мрзи светлост и не иде ка светлости (Јн. 3; 20). Срамно је и говорити о ономе што они тајно чине (Еф. 5; 12). Као што у тами не разазнајемо ни пријатеља ни непријатеља, и не видимо особине ствари, тако је и у греху. Користољубив човек не разликује пријатеља од непријатеља, док завидљивац чак и на онога, који му је најнаклоњенији, гледа као на непријатеља. Клеветник се подједнако наоружава против свих, једном речју: сваки који чини грех ни по чему се не разликује од пијаних и махнитих људи, јер ни он не разазнаје особине предмета. И како је током ноћи нашим очима сасвим свеједно да ли је нешто дрво, олово, гвожђе, сребро, злато или драги камен јер за разазнавање тих предмета недостаје светлост, тако и човек, који води нечист живот, не досеже нити племенитост целомудрености нити лепоту мудрољубља. Као што сам рекао, у тами ни драго камење не показује своју лепоту, али не само по себи, него услед незнања оних који га гледају. То, међутим, није једина несрећа која нас сустиже када живимо у греху јер ми, поред тога, тада живимо и у сталном страху. Као што они, који се у ноћи без месечине нађу на путу, осећају страх чак и ако нема ничега страшног, тако ни грешници не могу да буду одважни, чак и ако их нико не разобличује. Осећајући грижу савести, свега се плаше и у све сумњају, све им изазива страх и ужас, на све гледају бојажљиво, од свега дрхте. Клонићемо се тако мучног живота. За таквим мучењем следи смрт, и то бесмртна. Тада казнама неће бити краја. Они који, као у сну, замишљају невиђене ствари, ни по чему се не разликују од умоболних. Такви замишљају да су богати, иако то нису; замишљају да живе у раскоши, иако немају никаквог задовољства. Ове заблуде не постају свесни све дотле, док се не ослободе ове пометености ума, док са себе не стресу сан. Због тога Павле свима саветује да буду трезвеноумни и будни. То исто заповеда и Христос. Онај, ко је трезвеноуман и будан, чак и ако буде привучен грехом, без оклевања га одбија од себе. Међутим, онај који спава или чини лудости чак и не осећа какву власт грех има над њим. Нећемо спавати, јер сад није ноћ, него дан, и зато ходимо поштено као по дану (Рим. 13; 13). Ништа није срамније од греха. У том погледу није толико срамно ни без одеће ходати, колико је срамно ходати у греху и безакоњу. Нагота и није такав преступ, јер она често потиче и од сиромаштва. Ништа међутим, није срамније и достојније презира, него што је грех. Замислимо оне које изводе на суд због крађе и кривотворења: какав их срам и смех прати, као људе бестидне, лажљиве и безочне! Непријатно нам је да трпимо уколико нам је горња одећа одевена немарно и наопако, тако да то исправљамо чак и кад видимо на другима. Не примећујемо, међутим, када и ми, и наши ближњи, ходамо наглавачке. Реци ми, шта је срамније од мушкарца који одлази код раскалашне жене? Да ли још нешто заслужује такав подсмех као свадљив човек, склон клеветању и зависти? Због чега нам се чини да то није тако срамно, као ходање у нагости? Само због навике. То никада нико није себи добровољно допустио. На грех се, међутим, сви одлучују, и то без икаквог срама. Најзад, ако би неко ступио међу ангеле, где се нешто такво никад није догодило, видео би колико је све то достојно подсмеха. Шта ја то говорим о ангелима? Ако би неко у царске одаје увео блудницу и искористио је, ако би се напио или пак допустио себи неки други, безочан поступак, био би изложен најстрожој казни. Ако у царским одајама не трпимо сличне дрскости, онда утолико пре морамо бити најстроже кажњени ако се на таква дела одважимо у присуству свагдапостојећег и свевидећег Цара. Због тога вас молим да у начину свог живота покажемо скромност и чистоту. Ми имамо Цара који непрестано мотри на сва наша дела. Да бисмо свагда били изобилно озарени вишњом светлошћу, на себе ћемо привући њене луче. Тад ћемо се наслађивати и садашњим и будућим добрима, благодаћу и човекољубљем Господа Нашег Исуса Христа, кроз Којег и с Којим нека је Оцу и Светоме Духу слава у векове векова. Амин.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

[Шумадинац]

БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА ШЕСТА

Би човек послан од Бога по имену Јован (ст. 6)

Пошто нам је на самом почетку Еванђелиста казивао о Богу Логосу оно, што је било особито нужно, након тога доследно и по реду прелази на казивање о проповеднику Логоса који је носио исто име као и он, о Јовану. Када чујеш да је он био послат од Бога, не прихватај његове речи као људске. Он ништа није благовестио од самога себе, него од Онога, Који га је послао. Зато га и називају ангелом (гласником, весником), јер гласник ништа не говори сам од себе. Реч би овде не означава његово порекло него његово послање. Би човек послан од Бога, тј. њега је Бог послао. Како сад кажу да речи: будући у обличју Божијем (Филипљ. 2; 6) не изражавају једнакост Сина са Оцем, јер уз реч "Бог" није дописан члан (?)? Ево, ни овде нема члана.? Међутим, зар овде није реч о Оцу? Шта онда да кажемо о речима пророка: Ја ћу послати ангела мојега, који ће приправити пут твој пред тобом (Малах. 3; 1). Речи "мој" и "твој" указују на два лица. Овај дође за сведочанство, да сведочи о светлости (Јн. 1; 7) Неко ће можда рећи: зашто би слуга сведочио о Господару? Зар се нећеш још више изненадити и зачудити кад видиш да Господар не само да је добио сведочење од слуге, него да је чак и дошао код њега, да заједно са Јеврејима прими од њега крштење? Не збуњуј се, и нека се твоја мисао не колеба, а чудити се мораш Његовој неизрецивој благости. Ако пак неко остане у сумњи и недоумици, Господ ће му рећи оно исто, што је рекао и Јовану: Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду (Мт. 3; 15). А ако би неко и после тога био збуњен, рећи ће му оно исто, што је рекао и Јеврејима: Ја не примам сведочанство од човека (Јн. 5; 34). Ако Њему није потребно такво сведочанство, због чега је онда Бог послао Јована? Није га, дакле, послао због тога што је Њему било потребно такво сведочанство (било би највеће богохуљење кад бисмо то рекли). Због чега онда? То нам разјашњава Еванђелиста када каже: Да сви верују кроз њега (ст. 7). А ако Сам Христос каже: Ја не примам сведочанство од човека, нека лакомислени не помисле да Он Сам Себи противуречи и да на једном месту каже онако, а на другом овако: Други је који сведочи за Мене, и знам да је истинито сведочанство којим сведочи за Мене (Јн. 5; 32). У овом другом случају мислио је на Јована, а онда, када је рекао: Не примам сведочанство од човека одмах је објаснио Своје речи, додавши: Ово говорим да се ви спасете (Јн. 5; 34). Тим речима као да је казао: "ја сам Бог и истински Син Божији, исте бесмртне и блажене суштине као Отац, и због тога Ми није потребан никакав сведок. Чак и кад нико не би хтео да сведочи за Мене, Ја се услед тога у Својој природи нипошто не бих умањио. Како је људско спасење Моја брига, Ја снисходим до таквог самоунижења да препуштам човеку да сведочи о Мени." Јевреји су, услед своје слабости, на тај начин лакше поверовали у Њега. Да не би све људе погубио откривши им Своје божанство без покрова, Он се обукао у тело. Тако је послао и проповедника који ће сведочити о Њему, како би слушаоци тога доба, слушајући себи сродан глас, утолико лакше следили за Њим. Сину Божијем није било потребно Јованово сведочанство. Њему је за доказ било довољно да се покаже онаквим какав јесте по Својој суштини, и да на тај начин у свима изазове ужас. Он то није учинио јер би, као што сам рекао, на тај начин свакога уништио, пошто нико не би био у стању да поднесе удар те неприступачне светлости. Због тога се, кажем, и обукао у тело, и сведочење о Себи препустио једном од нама сродних слугу, све устројавајући за људско спасење и имајући у виду не само Своје достојанство него и добробит и корист Својих слушалаца. Он је то и Сам потврдио, када је рекао: Ово говорим да се ви спасете. Тако је и Еванђелиста, понављајући изреку Господњу, након речи: да сведочи о светлости додао и: да сви верују кроз њега. Он на тај начин као да је рекао: "Немој мислити да је Јован Крститељ дошао да сведочи зато, да би потврдио веродостојност учења Господњег. Напротив, дошао је зато да би његови сународници поверовали кроз њега." Да је Еванђелиста журио да предухитри такву мисао, види се и из следећих речи, које он у наставку додаје: Он не беше светлост (ст. 8). Када то не би додао због удаљавања таквих мисли, онда би то у већој мери било гомилање и понављање речи него тумачење учења. Кад је већ рекао да је Јован био послат да сведочи о светлости, због чега онда додаје: Он не беше светлост? То сигурно није ни бесциљно ни узалудно речено. Код нас се обично догађа да је онај који сведочи већи од онога о коме сведочи, и често се сматра достојнијим поверења. Да неко то не би помислио и о Јовану, Еванђелиста одмах, од самог почетка, поништава такву мисао и, истргнувши је заједно са кореном, показује ко је онај који сведочи а ко Онај о Коме сведочи, и каква је разлика између једног и другог. Учинивши то и показавши неупоредиво превасходство првог над другим, Еванђелиста без икакве бојазни прелази на наредно казивање. Ако је у мнењима неразумних људи било неких бесмислица, он их је брижљиво уклонио и без икакве тешкоће и препреке приступио наставку приповедања. Молићемо се да приликом откривања тако узвишених истина и уз право учење и наш живот буде чист а понашање беспрекорно, будући да од учења немамо никакве користи ако немамо добрих дела. Ако бисмо имали целовиту веру и разумевање Писма, али ако при том не бисмо имали и добро усмерење у животу, ништа нас не би спасло од пакленог огња и неугасивог пламена у вечности. Као што ће људи који чине добра дела васкрснути у живот вечни, тако ће и они, који се одваже да чине зло, васкрснути за вечну и бесконачну казну. Због тога ћемо сва наша настојања управити ка томе да у рђавим делима не изгубимо праву веру него да, на основу доброг живота, одважно созерцавамо Христа, а од тог блаженства веће не може да постоји. Нека се тога удостојимо делајући све у славу Бога, Којем нека је слава са Јединородним Сином и Светим Духом у векове векова. Амин.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

[Шумадинац]

БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА СЕДМА

Беше светлост истинита која обасјава сваког човека који долази на свет (Јн. 1; 9).

Ми вас, возљубљена чеда, учењем Писма хранимо само по деловима и не излажемо вам све одједном, да бисте лакше сачували оно што вам приносимо. Када приликом грађења куће пре учвршћивања првог камења на њега положимо друго, онда зидови бивају слаби и лако се могу срушити. Међутим, онај који чека да се прво камење најпре учврсти помоћу креча, па тек онда на њега постепено додаје и друго, зида стабилно, дуготрајно и неразрушиво здање. Подражаваћемо такве градитеље, и на сличан начин подизати своје душе. Пошто први темељи још нису утврђени, плашим се да продужетак учења не нашкоди почецима, јер разум још увек није довољно снажан да све задржи. Шта нам је данас прочитано? Беше светлост истинита, која обасјава сваког човека који долази у свет. Говорећи претходно о Јовану, Еванђелиста примећује да је он дошао да сведочи о светлости и да је управо због тога он и био послат у то време. Да се због недавног јављања сведока не би појавило такво подозрење и у односу на Онога за Којег он сведочи, Еванђелиста уздиже мисао и усмерава је ка безначалном (беспочетном) бићу, које никад не скончава и не престаје да постоји. Како може, питаћеш ти, да поседује такво биће Онај, Који је Син? Ми говоримо о Богу, а ти питаш како је то могуће! Зар се не плашиш, зар не дрхтиш? Ако би те неко упитао на који ће начин наше душе а затим и тела, вечно живети, ти би се, наравно, насмејао таквом питању, јер људски ум не може да испита такве ствари и дужан је само да верује и да не испитује оно што је речено, јер му као довољан доказ изреченог служи сила Онога Који је то рекао. Ти нас питаш како је то могуће, кад кажемо да је беспочетан Онај, Који је створио душе и тела, и Који бесконачно превазилази сваку творевину? Ко је тај, ко ће при здравом разуму и чистој свести то да пита? Слушао си да беше светлост истинита. Зашто се узалудно трудиш да својим умом обухватиш живот вечни? То је немогуће. Зашто истражујеш неистраживо? Зашто испитујеш непојмљиво? Зашто се трудиш да сазнаш несазнајно? Погледај сам извор сунчевих луча. Не можеш то да учиниш, али се у том случају не срдиш и не јадикујеш због своје немоћи. Зашто си тако смео и брзоплет кад су у питању далеко важније ствари? Јован, Син грома, који се оглашава духовном трубом, чуо је од Духа да беше светлост и ништа више није питао. А ти, немајући његову благодат, расуђујеш само на основу сопствених закључака! Ти се усуђујеш да прекорачиш границу његовог познања? Ти, међутим, не можеш ни да достигнеш меру његовог познања. Такво је ђавоље лукавство: оне чије поверење задобије води преко оних граница које нам је поставио Бог, као да ћемо тобоже задобити много веће знање. Обманувши нас таквим надама и лишавајући нас благодати Божије, он не само да нам ништа више не саопштава (како би он, ђаво, и могао то да учини?), него нам и не допушта да се вратимо у претходне границе у којима смо били безбедни, а затим нас приморава да лутамо и да се нигде не зауставимо. На тај начин је и првоствореног човека довео до изгнанства из раја. Уливајући му наду у веће знање и већу почаст, ђаво га је лишио и онога чиме се раније спокојно користио. Човек не само да није постао једнак Богу, како му је обећао ђаво, него је потпао под јарам смрти. Окушањем са дрвета не само да није добио ништа боље, него је због наде у веће знање изгубио и значајан део оног претходног знања. Почео је да се стиди своје обнажености па се сакрио, док је пре обмане био изнад сличног стида. То, што је видео своју обнаженост и што је осетио потребу да је прикрије, као и друге, веће патње, биле су последице обмане. Да и ми не бисмо то претрпели, покорићемо се Богу и живети у Његовим заповестима, ништа више не испитујући, иначе ћемо бити лишени дарованих добара, као кажњеници и јеретици. Чим су (јеретици) почели да испитују почетак беспочетног живота, били су лишени и онога што су могли имати. Нису пронашли оно што су тражили, јер је то немогуће, али су отпали од праве вере у Јединородног. Нећемо прелазити вечне границе које су поставили наши оци и у свему ћемо се придржавати закона Духа. Када чујемо да беше светлост истинита, ништа више нећемо испитивати, јер нико и не може да досегне даље од тих речи. Ако би се Бог рађао слично човеку, онда би било нужно извесно растојање између оног који рађа и оног који се рађа. Међутим, како је то рођење неизрециво и својствено само Богу, напустимо уобичајене појмове пре и после. То је израз времена, а Син је творац свих векова.

2. Према томе, кажу неки, Бог није Отац (Сину) него брат. Реци ми само каква је потреба за таквим закључком? Ако бисмо рекли да Отац и Син имају биће које је раздељено у свом почетку, ти би можда и имао право да то кажеш. Ми се, међутим, клонимо таквог безбожништва и кажемо да је Отац беспочетан и нерођен, а да је Син такође беспочетан, али рођен од Оца. Каква је потреба да се из овог учења изводи тако безбожан закључак? Нема никакве потребе. Син је сјај (одблесак, грч.) а сјај је нераздељив од оне природе чији је (то сјај). Због тога је Павле тако и назвао Сина (Јевр. 1; 3), како не бисмо претпостављали никакву раздељеност између Оца и Сина. Ето шта се изражава тим називом. Таквим подобијем апостол исправља бесмислице које долазе у главе непромишљених људи. Када слушаш о сјају, каже апостол, немој мислити да Син нема сопствену ипостас. Та мисао је безбожна и својствена безумљу савелијанаца и маркионита. Ми не учимо тако, него кажемо да Он има Своју сопствену ипостас. Због тога апостол, пошто Га је назвао сјајем, додаје да је Он и обличје бића Његовог (ипостаси Његове) (грч.), како би тиме изразио и Његову сопствену ипостас и једносушност са Оним Чије је Он обличје. Као што сам већ говорио, не постоји ниједан довољан израз који би људима пренео то учење о Богу. Пожељно би било да се споји неколико израза и да се из сваког од њих извуче оно што доликује. На тај начин бисмо могли да узнесемо достојно славословље Богу, достојно, наравно, у односу на наше снаге. Ако пак неко помисли да може долично да говори о самој суштини Божијој и ако би се напрезао да докаже да зна Бога онако, као што Бог зна Самога Себе, тај заправо не би имао никаквог богопознања. Знајући то, чврсто ћемо се придржавати онога што су нам предали Оци и ништа више нећемо испитивати. Онима који страдају од те болести прете две опасности. Ко прво, узалудно се труде да пронађу оно, што се не може пронаћи; као друго, они разгневљују Бога, јер се напрежу да пређу границе које је Он поставио. А какав то гнев побуђује у Богу, нема потребе да вам говорим, јер је то свима вама познато. Удаљивши се од безумних јеретика, са страхом ћемо слушати Његове речи, како би нас Он свагда чувао. На кога ћу погледати, ако не на невољнога, и на онога ко је скрушеног духа, и ко дрхти од Моје речи, каже Он (Ис. 66; 2). Напустивши ту погибељну љубопитљивост, трудићемо се да будемо скрушеног срца и да оплакујемо своја сагрешења, како нам је и Христос заповедио. Жалићемо због својих преступа, брижљиво се присетити свега на шта смо се одважили у прошлости и потрудити се да то у потпуности избришемо. Бог нам је открио много путева ка томе. Казуј безакоња своја, да се оправдаш, говори Он (Ис. 46; 23), као и на другом месту: Рекох: исповедићу против себе безакоње моје Господу, и Ти си опростио безбожност греха мога (Пс. 31; 5). Ако се често будемо опомињали својих грехова и прекоревали себе због њих, то ће знатно допринети њиховом умањењу. Постоји и други пут, још поузданији, а то је да се не опомињемо зла које су нам учинили други и да опростимо сваки преступ који је учињен против нас. Хоћеш ли да упознаш и трећи пут? Саслушај шта каже Данило: Опрости се од грехова својих правдом, и од безакоња својих милошћу према невољнима (Дан. 4; 27). Осим ових постоји и пут честог упражњавања молитава и ревносно приношење прозби Богу. Велику утеху и опроштај грехова донеће нам и пост, ако буде сједињен с љубављу према ближњима; он гаси и силу гнева Божијег. Огањ распламсали гаси вода а милостињом се очишћују греси (Сирах 3; 30). Ми ћемо, дакле, корачати свим тим путевима. Ако их се увек будемо придржавали и на њих обраћали своју пажњу, нећемо се само очистити од прошлих преступа, него ћемо задобити и велику корист за будућност, јер ђаволу нећемо дати могућност да нас нападне, нити ћемо пасти у овосветску безбрижност, а затим и у ту погибељну љубопитљивост. Чим примети да се људи препуштају нераду и ленчарењу и да не маре за врлински живот, ђаво их, између осталог, најпре доводи до љубопитљивости, а затим и до неразумних трагања и штетних препирки. Ми ћемо му преградити тај пролаз и бићемо будни и трезвеноумни, да бисмо након кратког периода невеликог труда у бесконачне векове задобили бесмртна блага, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, кроз Којег и са Којим нека је слава Оцу и Светоме Духу у векове векова. Амин.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

[Шумадинац]

БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА ОСМА

Беше светлост истинита која обасјава свакога човека који долази у свет (Јн. 1; 9)

Ништа нас не спречава да се и данас осврнемо на ове речи, јер нам прошли пут излагање догми није допустило да у потпуности истражимо све што је прочитано. Где су они, који кажу да Син није истинити Бог? Овде се он назива светлошћу истинитом, а на другом месту самом истином и самим животом. Уосталом, те речи ћемо исцрпније испитати кад дођемо до њих. Ако Он просветљује сваког човека који дође у свет, зашто онда толико људи остаје непросветљено? Зато што нису сви познали веру Христову. Како Он обасјава (просветљује) сваког човека? Зависно од пријемчивости свакога од нас. Ако неки својевољно затварају очи свог ума и неће да приме луче те светлости, онда њихово помрачење не потиче од природе саме светлости него од злобе тих људи који се добровољно лишавају дара. Благодат се излива на све; она није туђа ни Јеврејима, ни Јелинима, ни варварима, ни Скитима, ни слободнима, ни робовима, ни мушкарцу, ни жени, ни старцу, ни младићу. Праведно је, међутим, што су они, који неће да искористе тај дар, дужни да то слепило припишу самима себи. Ако онда, кад је улаз отворен и кад не постоји никаква препрека, неки услед својевољне каменосрдности остају напољу, онда они не пропадају ни због чега другог осим због сопствене искварености. У свету беше (ст. 10), али не као савремен свету, нипошто. Због тога Еванђелиста и додаје: И свет кроз Њега постаде (ст. 10). Кроз ово те он поново узноси ка превечном бићу Јединородног. Онај, ко слуша да је све творевина Његова, макар био и сасвим безосећајан, макар био и непријатељ и противник славе Божије, вољно или невољно треба да призна да Творац постоји пре творевине. Због тога се стално чудим безумљу Павла Самосатског, јер се усудио да противуречи толико очигледној истини и самог себе свргнуо у бездан. Он није заблудео услед незнања, јер веома добро познаје ствари, али је прихватио удео Јевреја. Имајући у виду људски суд, Јевреји су напустили здраву веру, иако су знали да је Исус Јединородни Син Божији. Они Га нису исповедили због својих старешина, јер су им претили да ће их истерати из синагоге. Тако се, кажу, и Павле Самосатски одрекао свог спасења да би угодио некој жени. Страшна је, уистину страшна власт славољубља. Она може да ослепи очи мудрих људи, уколико не почну да бдију. Ако то може да учини подмитљивост, онда то утолико пре може да учини страст славољубља, која је далеко јача. Како ви можете веровати када примате славу један од другога, а славу која је од јединога Бога не тражите (Јн. 5; 44)? И свет Га не позна (ст. 10). Еванђелиста овде под светом подразумева мноштво изопачених људи, посвећених овоземаљским пословима, гомилу, пометени и неразумни народ. Међутим, пријатељи Божији и сви дивни људи познавали су Христа и пре Његовог јављања у телу. Христос је управо о праоцима рекао: Авраам, отац ваш, био је рад да види дан Мој; и виде, и обрадова се (Јн. 8; 56). И о Давиду је, ради разобличења Јудеја, рекао: Када, дакле, Давид Њега у духу назива Господом, говорећи: рече Господ Господу мојему, седи Мени с десне стране, док положим непријатеље Твоје за подножје ногама Твојим (Мт. 22; 45; 44). Много пута је, расправљајући с њима, поменуо Мојсеја, док су о осталим пророцима говорили апостоли. Да су сви пророци, почев од Самуила, познавали Христа и да су предсказивали Његов долазак, сведочи апостол Петар: А и сви пророци од Самуила и даље, који год говорише, такође најавише ове дане (Дела ап. 3; 24). Јакову и његовом оцу, као и његовом деди, јављао се Сам Бог, беседио с њима и обећао да ће им подарити многа и велика блага, а што је и испунио. Како је, кажеш ти, Он Сам говорио: Кажем вам да су многи пророци и цареви желели видети што ви видите, и не видеше, и чути што ви чујете, и не чуше (Лк. 10; 24). Како то да су они Њега знали? Наравно да су Га знали, и ја покушавам то да докажем на основу оних истих речи из којих неки закључују да пророци тобоже нису имали познање о Исусу Христу. Он каже: Желели су видети и не видеше, што значи да су знали да ће Он доћи и да ће извршити она дела која је уистину и извршио. Да нису знали за то, не би ни желели да виде, јер нико не може да жели нешто о чему ништа не зна. Према томе, они су знали Сина Божијег, и знали су да ће Он доћи код људи. Шта је то што они нису ни видели ни чули? Оно што ви сада видите и чујете. Иако су слушали Његов глас и видели Њега Самог, пророци Га нису видели у телу и у оном лику у којем се обраћао људима и отворено беседио са њима. На то јасно указује и Он Сам, јер није једноставно рекао: Желели су да Ме виде, него: Желели су да виде ово што ви видите. Није рекао: Желели су да Ме чују него: Желели су да чују ово што ви чујете. Иако, дакле, нису видели Његово јављање у телу, знали су да ће се оно догодити, и то су желели да виде. Они су веровали у Христа, иако Га нису видели у телу. Ако незнабошци, намеравајући да нам приговоре, питају: "Шта је Христос радио пре, кад још није промишљао о људском роду? Због чега је Он, оставивши нас толико дуго без старања, тек у последње време дошао да устроји наше спасење", ми ћемо рећи да је Он и пре тог времена био у свету, да је устројавао дела и да су Га знали сви, који су тога били достојни. Ако пак кажете да је Он био непознат зато што ви нисте знали за Њега и што су Га знали само врлински и изабрани људи, допустите да кажемо да Му се ни у садашње време не клањају сви људи, јер ни сада не знају сви за Њега. Међутим, како у садашње време нико не може да порекне да постоје људи који Га знају – и то само на основу тога што постоје они који Га не знају – тако не треба сумњати ни у погледу древних времена, јер су многи или, боље речено, сви изабрани и прекрасни људи, знали за Њега.

2. Ако неко упита: "Зашто тада нису сви веровали у Њега и зашто Га нису сви поштовали, него само праведници", и ја ћу њега упитати: "Због чега ни сада не знају сви за Њега? Да и не говоримо о Христу, јер и сада, као и некад, постоје многи који не знају ни за Његовог Оца." Неки кажу да све у свету постоји самокретањем, неки бригу о свему приписују демонима, а постоје и они који су, поред истинитог Бога, измислили и другог. Међу њима има оних који хуле на Бога и тврде да постоји нека сила, противна Богу, и да закони Божији припадају неком злом духу. Шта да кажемо? Зар ћемо зато, што неки одричу Бога, и ми говорити то исто, или ћемо се сагласити да је Он зао, као што неки изричу и такво богохуљење? Нека је далеко од нас та неразумност и то крајње безумље! Ако бисмо догме поверили суду тих безумних људи, онда ни нас саме ништа не би раздвајало од крајњег безумља. Најзад, нико не каже да је сунце шкодљиво за очи само зато што постоје људи болесних очију. Напротив, оно према суду (расуђивању) здравих људи доноси светлост. Нико неће рећи да је мед горак зато, што се таквим чини онима, којима је болесно чувство укуса. Хоће ли неки на примеру болесних утврдити има ли или нема Бога, да ли је Он добар или зао, и да Он понекад промишља а да понекад то уопште не чини? И ко каже да су и они здрави? Или су то, напротив, бесомучни, безумни и крајње умоболни људи? Свет га не позна, речено је. Међутим, познали су Га они којих је свет био недостојан. Говорећи о онима који Га нису познали, Еванђелиста укратко излаже и узрок тог незнања. Он није једноставно рекао: Нико Га није познао, него: Свет Га не позна, тј. људи који су се само свету предали и чије су помисли искључиво световне. Тако их је обично називао и Сам Христос, као, на пример, када је рекао: Оче праведни, свет Тебе не позна (Јн. 17; 25). Као што смо већ рекли, свет није познао не само Сина него и Оца, јер ништа не доводи до таквог растројства ума као везаност за привремене ствари. Знајући све то, колико год можете удаљујте се од света и уздржавајте се од телесних (плотских) дела. Због њих се не губе привремена, него најузвишенија блага. Човек који је исувише заузет делима садашњег живота не може на доличан начин да прихвати небеско. Нужно је да бринући о овоме (тј. земном), изгуби оно (тј. небеско). Не можете служити Богу и мамону (Лк. 16; 13). Следећи једно, нужно се мора оставити друго. О томе сведочи и само искуство. Они, који исмевају страст према богатству највише љубе Бога. Напротив, они који највише цене богатство, имају слабу љубав према Богу. Душа коју је једном заробило користољубље не може лако да се уздржи да не учини или не каже нешто што ће разгневити Бога, јер је она слушкиња другог господара који ће јој, поред тога, заповедати све оно, што се противи Богу.

Према томе, устаните и пробудите се; када размислите о томе, ког Господара служите, пригрлите само Његову власт. Јадиковаћемо и плакати због протеклог времена, када смо служили мамону. Збацимо једном занавек тај тешки и неподношљиви јарам, и стално носимо лагани и радосни јарам Христов. Христос нам не заповеда ништа од онога, на шта нас наговара мамон. Он нас наговара да свима будемо непријатељи а Христос, напротив, да свакога љубимо. Он нас везује за прах и прашину (јер такво је злато) и не допушта да било кад, па чак ни ноћу, слободно дишемо. Христос нас ослобађа те сувишне и неразумне бриге, заповедајући да сабирамо ризницу на небесима, и то не неправдом према другима, него сопственом праведношћу. И после толиког труда и патње, мамон неће остати уз нас кад будемо трпели казне и кад будемо патили због тога што смо извршавали његове савете. Напротив, чак и када ближњем дамо чашу хладне воде, Христос нас неће лишити плате и награде. Зар онда није крајње неразумно да занемаримо власт која је толико кротка и која изобилује тако великим благом, и да служимо незахвалном и непријатном господару, који ни тамо ни овде не може да буде ни од какве користи онима што су га следили и покоравали му се? Многи ће од оних, који буду кажњени, бити кажњени управо због тога што су служили новцу, што су љубили злато и што нису помогли невољнима. Да не бисмо и ми трпели то исто, расипаћемо своје ризнице и дати их сиромашнима. Ослободићемо своје душе и од садашњих шкодљивих брига и од будућих приуготовљених мучења. Припремимо себи оправдање на небесима. Уместо земаљских, сабирајмо неисцрпне ризнице које могу бити наши сапутници ка небу, заштитити нас од опасности и умилостивити Судију. Нека према свима нама буде благонаклон, и сада и у тај дан, и нека се с великом одважношћу наслађујемо благом које је на небесима приуготовљено за оне који Га љубе, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа с Којим нека је слава Оцу и Светоме Духу сада и увек и у векове векова. Амин.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

[Шумадинац]

БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА ДЕВЕТА

Својима дође, и своји Га не примише (Јн. 1; 11)

Ако се сећате наших претходних размишљања, онда ћемо радо наставити поучавање, задобијајући одатле и за себе велику корист. Чим запамтите прочитано, вама ће бити разумљивија наша беседа, а ни нама неће бити потребно много труда јер ви, будући радознали, можете дубље проникнути у учење које следи. Ономе, који стално заборавља оно што су му предавали, увек ће бити потребан учитељ и никад ништа неће знати. Међутим, онај који чува оно што је примио и томе додаје и нове поуке, убрзо од ученика може да постане учитељ и да буде користан не само за себе него и за друге. Надам се да ће управо такав бити предстојећи скуп, и то закључујем из његове велике ревности за слушање. У наше душе ћемо, као у поуздане ризнице, положити благо Господње и, колико нам помогне благодат Духа, протумачити читање које нам је данас предложено. Говорећи о претходним временима, Еванђелиста је рекао: свет Га не позна. Усмеривши речи ка времену саме проповеди, у наставку каже: Својима дође и своји Га не примише. Својима он овде назива Јевреје као посебан народ или можда све људе, који су потекли од тог народа. И као што је у претходним стиховима, тугујући због неразумности многих људи и стидећи се општег духа (времена), говорио да свет није познао Створитеља кроз Којег је постао, тако и овде, негодујући због неблагодарности Јевреја и многих других, он износи још тежу осуду и каже: Своји Га не примише, јер је Он код њих и дошао. То није рекао само Еванђелиста. О томе су са чуђењем говорили и пророци, а касније и Павле, који је био запрепашћен због тога. Овако су се оглашавали пророци, говорећи у име Исуса Христа: Народ, којега не знадох, служаше ми, на слух уха послушаше ме, синови туђи ласкаше ми, синови туђи оветшаше и клецаху са стаза својих (Пс. 17; 44–46). На другом месту: Видеће што им није казивано и разумеће што нису слушали (Ис. 52; 15) и Потражише који не питаху за ме, нађоше ме који ме не тражаху (Ис. 65; 1). Павле је у Посланици Римљанима говорио: Шта дакле? Оно што Израиљ тражи не постиже, а изабрани постигоше, остали пак окореше (Рим. 11; 7). На другом месту каже: Шта ћемо дакле рећи? Да незнабошци који не тражише праведност постигоше праведност, али праведност од вере. А Израиљ, тражећи закон праведности, не постиже закона праведности (Рим. 9; 30–31). Јевреји су васпитани на пророчким књигама, свакодневно слушајући Мојсеја који често говори о доласку Христовом, исто као и друге пророке који су дошли након њега. Најзад, они су видели и Самог Христа, Који је због њих свакога дана творио чуда и само са њима и разговарао. Као што ученицима још није допуштао да одлазе на пут незнабожачки или да улазе у било који самарјански град, ни Сам то није чинио и често је говорио да је послат изгубљеним овцама дома Израиљевог. Због тога је уистину достојно чуђења што су они, добивши толико знакова и свакодневно слушајући пророке и савете Самог Христа, у тој мери ослепели и оглувели саме себе да их ништа није могло привести ка вери у Христа.

Незнабошци, међутим, нису имали ништа слично и никад нису слушали божанствене проповеди. Увек су се, да тако кажемо, бавили само бунцањима умоболних људи (таква је паганска, незнабожачка философија) и читањем песничког празнословља. Били су привезани за камен и дрво, немајући ништа здраво ни корисно нити у веровањима нити у животним правилима. У њиховом животу било је још више нечистоте и преступа него у њиховој философији. Зар је и могло да буде другачије, кад су видели да њихови богови налазе задовољство у сваком пороку, да се поштују срамним речима и још срамнијим делима и да то прихватају као свечаност и почаст? Осим тога, поштовање им се изражавало и гнусним убијањем и жртвовањем деце, и људи су у томе подражавали своје богове. Без обзира на то што су пали у такву дубину зла, они су се одмах, и као помоћу неке справе, уздигли на висину и показали нам се, блистајући са самог врха небеса. Како је и зашто дошло до тога? Саслушај шта о томе каже Павле. Брижљиво испитујући ове околности, блажени апостол их није напустио све дотле, док није нашао узрок и свима га објаснио. Шта је томе било узрок? Зашто се код Јевреја појавило такво слепило? Саслушај шта о томе говори он сам, којем је био поверен овај домострој: Не познајући правде Божије и настојећи да своју правду утврде, не покорише се правди Божијој (Рим. 10; 3). Ето због чега су били подвргнути таквој несрећи. Излажући то исто на други начин, апостол каже: Шта ћемо, дакле, рећи? Да незнабошци који не тражише праведност постигоше праведност, али праведност од вере. А Израиљ, тражећи закон праведности не постиже закона праведности. Зашто? Зато што не тражаше од вере, него од дела закона. Јер се спотакоше о Камен спотицања (Рим. 9; 30–32). То значи да је неверје Јевреја било узрок зла, а њихово неверје потицало је од гордости (надмености). У почетку су имали више него незнабошци, односно, имали су Закон, познање о Богу и остало, о чему говори Павле. Међутим, чим су након доласка Христовог видели да се и они и незнабошци на основу вере подједнако призивају на спасење и да у делу вере обрезање нема никакву предност над преобраћеним незнабошцима, њихова гордост претворила се у завист, и нису могли да поднесу велико и неизрециво човекољубље Господње. До тога је дошло само због њихове надмености, злобе и човеконенависти (човекомржње).

2. Какву је штету вама, најнеразумнији од свих људи, нанела та брига Господња према другим народима? Зар су се наша блага умањила услед тога, што су и други добили удео у њима? Злоба је уистину слепа и ништа праведно не може да разуме. Мучећи се мишљу да ће и други добити удео у оним истим правима, окренули су мач против самих себе и лишили се човекољубља Божијег. То је, међутим, захтевала праведност. Речено је: Пријатељу, не чиним ти неправду… Ја хоћу и овоме последњем да дам као и теби (Мт. 20; 13–14). Њима, међутим, не доликују ове речи. Иако се расрдио, најамник који се помиње у Еванђељу могао је да укаже на свој целодневни труд, на тежину, жегу и зној. Шта би они могли да кажу? Ништа слично, јер су код њих постојали само немар, неуздржање и мноштво порока због којих су их стално разобличавали пророци и којима су, као и незнабошци, жалостили Бога. Указујући на то, Павле је рекао да нема разлике између Јеврејина и Јелина (Грка).., јер сви сагрешише и лишени су славе Божије; а оправдавају се даром, благодаћу његовом, кроз искупљење које је у Христу Исусу (Рим. 3; 23–24). Апостол о тој теми душекорисно и веома мудро говори у читавој овој глави Посланице. Непосредно пре тога, он каже да су Јевреји заслужили још већу казну: Који под законом сагрешише, по закону ће се судити (Рим. 2; 12), тј. судиће им се по далеко строжијем суду јер ће их, осим природе, оптуживати и закон. И неће им се судити само због тога, него и зато што су узроковали хулу на Бога међу незнабошцима. Вас ради, речено је, на име моје хули се међу незнабошцима (Ис. 52; 5, упор. Рим. 2; 24). То их је посебно разјарило, јер се и онима, који су поверовали из обрезања, та околност учинила чудном. Због тога су и оптужили Петра, када се из Цезареје (Кесарије) вратио међу њих, будући да се дружио с необрезанима и да је јео заједно с њима. Чак и након што су разумели одлуку Божију, још увек су се чудили због изливања дарова Духа Светога на незнабошце. Тим чуђењем су показали да нису очекивали да се нешто такво догоди. Знајући да их то посебно вређа, апостол је све усмерио ка томе да уништи њихову гордост и да угуши њихову надмену умишљеност. Погледај како он то чини. Он најпре расуђује о незнабошцима и показује да ни у чему немају никаквог оправдања нити наде у спасење. Након што је помно разобличио и њихово изопачено учење и нечистоту њиховог живљења, он своје речи усмерава на Јевреје. Понављајући све што је о њима изрекао пророк, говорећи да су преступници, неискрени, лукави, да су непотребни, да ниједан од њих не тражи Бога него да су се сви удаљили од њега и слично, апостол додаје: Знамо да оно што закон говори, говори онима који су у закону, да се свака уста затворе и сав свет да буде крив Богу… јер сви сагрешише и лишени су славе Божије (Рим. 3; 19, 23). Због чега се гордиш, Јеврејине? Зашто имаш тако високо мишљење о себи? Твоја уста су затворена, твоја самоувереност поништена, и ти, заједно са целим светом, подлежеш суду; и теби је, као и другима, потребно оправдање. Дакле, чак и ако си праведан пред Законом и имаш велику одважност пред Богом, није требало да завидиш онима који су могли да буду помиловани и спасени човекољубљем Божијим. Крајње је рђаво једити се због добробити других а посебно уколико она нимало не шкоди теби самом. Уколико би спасење других шкодило твојој добробити имао би основе да се једиш, иако то није својствено човеку који се научио мудрољубљу. Међутим, ако казне других не увећавају твоју награду, нити их њихова добробит умањује, зашто мучиш самога себе због тога што се и други спасава? Као што сам рекао, није ти доликовало да се једиш због тога, што је и незнабошцима благодаћу даровано спасење, чак и кад би ти био међу људима најдостојнијим похвале. Међутим када се ти, будући у томе крив пред Господом исто као и незнабошци и изазвавши Његов гнев, уз то и срдиш због туђе добробити и мислиш о себи тако високо као да тобоже само ти имаш право на благодат, онда си, више него други, заслужио тешке муке, не само због зависти и надмености него и због крајње неразборитости. Одгајио си у себи корен сваког зла – умишљеност. Због тога је један мудрац и рекао: Гордост је почетак греха (Сирах 10; 15), односно, корен, извор и мајка. Кроз њу се и првостворени лишио блаженог стања. Због ње је и ђаво, који га је обмануо, пао са висине свог достојанства. Сазнавши да тај грех може да збаци и са самих небеса, то гнусно створење је изабрало тај пут да би Адама лишило тако велике части. Погордивши га обећањем једнакости са Богом, он га је на тај начин свргнуо и збацио у саму дубину ада. Уистину, ништа толико не отуђује од човекољубља Божијег и не предаје огњу пакленом, као умишљеност. Када је она у нама, сав наш живот постаје нечист, чак и кад бисмо се подвизавали у целомудрености, девствености, испосништву, молитвама, милостињи и другим врлинама. Мрзак је Господу ко је год поносита срца, каже се у Писму (Приче Сол. 16; 5). Дакле, ако хоћемо да будемо чисти и слободни од казне приуготовљене за ђавола, обуздајмо надменост духа и одсецимо умишљеност. Саслушај шта Павле каже о томе да ће горди нужно бити кажњени као и ђаво: Не новокрштен, да се не би погордио и упао у осуду ђавољу (1. Тим. 3; 6). Шта то значи: у осуду? То значи исто што и казна. Како да избегнемо ту несрећу? Избећи ћемо је ако будемо размишљали о својој природи, о мноштву наших сагрешења, о страхоти будућих мучења, о томе да ће се показати да оно, што нам се сада чини блиставо, није ништа боље од траве и да ће увенути као пролећни цветови. Ако се често будемо тога присећали и ако се будемо опомињали људи који су извршили велике подвиге, ђаволу неће бити лако да нас погорди, ма колико да се трудио, и неће моћи да нас саплете већ у првим корацима. Нека вам Бог, Бог смирених, благи и милосрдни, подари срце скрушено и смирено. Тако ћемо бити способни да лако испунимо и све остало у славу нашег Господа Исуса Христа, кроз Којег и са Којим нека је слава Оцу и Светоме Духу у векове векова. Амин.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ