[херцеговац]

Митрополит дабро-босански Петар Зимоњић

Пошто је одбио да држи благодарење за Павелића и да у званичној преписци употребљава латиницу, митрополит Петар је очекивао сваког тренутка да га ухапсе. Позвао је оближње парохијско свештенство и дао им одређена упутства у том тешком времену. Неки свештеници су тражили од митрополита да им дозволи да се склоне у Србију. Митрополит је, као и обично, кратко, одговорио: „Останите на својим парохијама, па шта буде народу нека буде и вама.” Свештеници су га послушали и доживели хапшења, прогоне и убијања. Неки су и преживели.
После подне 12. маја 1941. године дошли су усташки полицијски агенти у Митрополију, у Сарајеву, и одвели митрополита у „равнатељство”, не дозволивши да га неко прати. Из полицијске управе митрополит Петар је одведен у општи затвор Беледија.
По сведочанству Јове Фуртуле и Јове Лубуре које су дали Комисији за прикупљање података о страдању Срба у Другом светском рату, митрополит Петар је после мучења убијен у логору Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за печење цигле. Тачно место где се налази гроб митрополита Петра Зимоњића и данас није познато.

---

Житије Светог свештеномученика Петра, митрополита Дабробосанског



Митрополит дабро-босански Петар Зимоњић је рођен 24. јуна 1866. године у Грахову, у породици чувеног свештеника Богдана Зимоњића, јунака херцеговачке буне из 1875. године, која је у народу и историји забележена као "Невесињска пушка". Богословију је завршио 1887. године у Рељеву, а Богословски факултет 1893. године у Черновцима, после чега је именован за суплента, а наредне, 1895. године, за професора богословије у Рељеву. Монашки и свештено-монашки чин је примио 8. септембра 1895. године. На дужности професора богословије остао је до 20. јуна 1895. године када је прешао на дужност конзисторијалног саветника у Сарајеву. Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 1903. године изабрао за епископа захумско-херцеговачког. На трон захумско-херцеговачких епископа устоличен је 27. маја исте године. На тој дужности је остао све до 7. новембра 1920. године када је изабран за митрополита дабро-босанског.

Митрополит Петар је као захумско-херцеговачки епископ унео у Херцеговину дух мира и утехе за србски православни народ на тим светосавским и световасилијевским просторима. Митрополит се храбро борио за верску аутономију Срба у Аустро-Угарској, која је била озбиљно нарушена. Био је велики патриота те је и на тај начин стекао велику подршку србског народа. Његов долазак у Србску Босну означио је јачање верске активности, што је нешто касније резултирало и верском аутономијом србског православног народа. Био је Архијереј Србске Цркве у времену када је римокатоличка црква појачала прозелитизам у тим крајевима. Његово држање је у многоме представљало утеху за србски народ у времену анексије Босне 1908. и Првог светског рата 1914. године. Одликован је Орденом Светог Саве И степена, Белим орлом ИИ реда и Карађорђевом звездом. Други светски рат га је затекао на дужности дабро-босанског митрополита у Сарајеву. С обзиром да је Сарајево било бомбардовано у априлском рату, митрополит Петар се привремено склонио у манастир Свете Тројице код Пљеваља, где је остао до другог дана Васкрса 1941. године, када се вратио у Сарајево. Међутим, тада су у Сарајеву и другим градовима увелико трајала хапшења и убијања Срба. Многи су му предлагали да привремено напусти Митрополију и пређе у Србију или Црну Гору. Он је све предлоге такве врсте одбио речима: "Ја сам народни пастир те ме веже дужност, где сам делио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и поделим, и према томе мора се са народом судбина делити и остати на своме месту".

Немачка патрола, која је бројала шест официра и војника, упала је у зграду Митрополије 27. априла 1941. године. Имали су задатак да претресу Митрополију. Један немачки официр му је том приликом рекао: "Јесте ли Ви тај митрополит који је захтевао рат са Немачком?" и нагласио је да би га због таквог става требало убити.

Митрополит Петар му је на то одговорио: "Господине, Ви се љуто варате. Ми нисмо за рат криви. Ми никога нисмо напали, али се немојте варати, ми се не дамо поубијати. Ми нисмо кап воде која се да прогутати него народ који има право на живот!" Митрополит је, с обзиром да је тумач лоше превео његов одговор немачком официру, поновио одговор на чистом немачком језику што је Немце изненадило. Они су после кратког времена напустили Митрополију не извршивши претрес. Митрополита је почетком маја 1941. године телефоном позвао католички фратар Божидар Брале, који је био наименован за усташког повереника за Босну и Херцеговину, и саопштио му наредбу да у току истог дана нареди свим својим свештеницима и црквеним општинама да више не употребљавају ћирилично писмо и да промене печате на латиницу, а да ће, уколико то не изврши у наведеном року, бити позван на одговорност. Митрополит му је на то одговорио:

"Ћирилово писмо се не може укинути за 24 часа, а осим тога, рат није завршен!"

Овакав став митрополита Петра представљао је повод за његово хапшење, које се догодило 12. маја 1941. године. Митрополит је, пре него што је ухапшен, позвао своје свештенике ради давања упутстава о даљем раду. Неки свештеници су га питали да се привремено склоне у Србију, али митрополит им је рекао: "Останите са својим парохијанима, па шта буде народу нека буде и вама". Сви свештеници су га послушали. Многи од њих су касније мученички пострадали, а неки су дочекали крај рата те су сведочили о држању митрополита Петра у тим тешким данима.

Дана 12. маја 1941. године у 16,30 часова у митрополију су дошли усташки агенти и саопштили су да митрополит Петар мора одмах да крене са њима у "равнатељство" ради саслушања. У "равнатељству" је задржан три дана. Дана 15. маја, Митрополит је у пратњи двојице усташких агената дошао у Митрополију, узео неке личне ствари и саопштио је да га воде у Загреб. У Загреб је приведен 17. маја увече и затворен је у полицијски затвор у Петрињској улици, у ћелију број 34 на трећем спрату. Са њим су били затворени и прота Милан Божић, др Душан Јефтановић и др Воја Бесаревић. Сутрадан су га фотографисали и узели му отиске прстију. У усташкој картотеци је заведен под бројем 29781. Одатле је после неколико дана спроведен у логор Керестинац код Самобора. У Керестинцу су му обријали браду, скинули мантију и страшно га мучили. Одатле је спроведен у Копривницу, а потом у у Госпић или Јасеновац. У подацима Комисије за прикупљање података о страдању Срба у Другом светском рату постоје сведочанства, која су дали Јова Фуртула и Јова Лубура из сарајевског среза. Према тим сведочењима, митрополит Петар је после великог мучења убијен у Јасеновцу, а потом је бачен у ужарену пећ за печење цигле. Митрополит Петар је у тешким данима србске историје непрестано бдио над богоповереним му народом, а потом је поделио судбину свога народа, коме је у Христу служио. Епископ др Атанасије Јевтић, наследник митрополита Петра Мученика на трону захумско-херцеговачких епископа, у својој књизи "Српска Црква у Другом светском рату" навео је да је Свети Архијерејски Синод СПЦ својом представком број 86 из 1941. године тражио од Комесаријата Министарства правде, а потом и од Министра правде да се путем немачких војних власти ослободе затвора и интернације Његово Високопреосвештенство Митрополит дабро-босански Господин Петар Зимоњић и Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Господин Сава Трлајић. Дана 20. септембра 1941. године под бројем 2015 упућена је представка Фелдкомандантури бр. 599 у Београду којом је такође тражено да се Митрополит Петар и Епископ Сава пусте из интернације. Под бројем 322 од 17. фебруара 1941. године достављена је путем Претседништва владе представка Светог Архијерејског Синода заповеднику Србије ради обавештења о судбини Високопреосвећеног Митрополита дабро-босанског Петра и Преосвећеног Епископа горњокарловачког Саве и о њиховом ослобођењу из интернације уколико су још у животу. Истим актом умољени су Г. Г. Министар правде и Министар унутрашњих послова да се заузму за што скорије избављење представника Српске Цркве. Претседништво Министарског савета Обр. 828 од 24. априла 1942. године одговорило је да је штаб командујућег генерала и Заповедника у Србији саопштио да се на основу извештаја усташке надзорне службе Митрополит Петар и Епископ Сава не налазе ни у једном од концентрационих и радних логора у Хрватској и да се други подаци о њиховом боравку нису могли утврдити. Свети Архијерејски Синод се и после тога у више махова интересовао за њихову судбину али без икаквог успеха (В. Бр. 322 и Пов. бр. 425 из 1942. године). После завршетка Другог светског рата, сазнала се права истина о страдању и великом мучеништву митрополита Петра Зимоњића.

---

СВЕТИ ПЛАТОН ЕПИСКОП БАЊАЛУЧКИ



Свети свештеномученик Платон (1874-1941) је као епископ бањалучки током другог светског рата пострадао мученичком смрћу од усташа.

Рођен је у Београду 29. септембра 1874. Школовао се у Врању и Нишу, а потом је похађао Београдску богословију. Замонашио се као ученик трећег разреда Богословије. Када је завршио Богословију рукоположен је за ђакона и презвитера. Године 1896. послан је у Српско подворје у Москви гдје је наставио богословско усавршавање на Духовној академији, коју је завршио 1901. са степеном кандидата богословља.



По повратку из Русије постављен је за старешину манастира Рајиновца. У току Првог балканског рата 1912. архимандрит Платон је био бригадни свештеник, а у Првом светском рату војни свештеник, који је окупацију провео у Србији. Од 1934. до 1936. био је старешина манастира Крушедола. Кратко време је био администратор охридске епархије. За викарног епископа моравичког изабран је 1936. године. За епископа охридско-битољског изабран је 22. јуна 1938, а после годину дана је премештен у Бањалуку, где је дочекао почетак Другог светског рата.

Када су му усташке власти саопштиле да као Србин, који је рођен у Србији, мора да напусти тадашњу НДХ, епископ Платон је одговорио да "жели да остане уз своје стадо као пастир добри".

Усташе су ухапсиле владику Платона и одвеле га 5. маја 1941, заједно са протом Душаном Суботићем изван Бањалуке гдје су их убили и бацили у ријеку Врбању. Свештеномученика Платона Бањалучког убио је усташа Асим Ћелић. Унакажено тело владике Платона пронађено је у селу Кумсале 23. маја 1941. године. Сахрањен је на војничком гробљу у Бањалуци, а 1973. пренесен је у бањалучку Саборну цркву. Свети архијерејски сабор СПЦ га је 1998. године прогласио за свештеномученика и тада је унесен у именослов светих Српске православне цркве. Слави се 22. априла по црквеном, а 5. маја по грегоријанском календару.

Кивот са моштима Светог свештеномученика Платона налази се у Саборној цркви Свете Тројице у Бањалуци.

---

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ПЛАТОНА бањалучког




Епископ Платон (световно име Миливоје), рођен је у Београду 29. септембра 1874. од оца Илије и мајке Јелке (Соколовић). Гимназију је учио у Врању и Нишу, а потом школовања наставио у Београдској богословији. Замонашио се као ученик трећег разреда богословије. По завршетку богословије, рукоположен је у чин ђакона и презвитера и послат 1896. године у Српско подворје у Москви где је наставио богословско усавршавање на Духовној академији коју је завршио 1901. са степеном кандидата богословља.

По повратку из Русије, постављен је за старешину манастира Рајиновца, а убрзо за суплента у Београду. Као професор службовао је у Алексинцу и Јагодини и за то време одликован је достојанством синђела, протосинђела и архимандрита.

За време рата 1912. архимандрит Платон је био бригадни свештеник, а у Првом светском рату војни свештеник. Кратко време био је администратор Охридске епархије. Окупацију је провео у Србији и помоћу својих веза у иностранству помагао све оне који су били унесрећени, а нарочито сирочад и удовице. Управник манастирске штампарије у Сремским Карловцима и уредник “Гласника српске патријаршије” био је од 1932. до 1938. године. Поред својих редовних дужности у Сремским Карловцима, архимандрит Платон је био и старешина манастира Крушедола (1934-1936). За епископа моравичког изабран је 1936. године. Хиротонисао га је 4. октобра исте године у Сремским Карловцима патријарх Варнава. За епископа охридско-битољског изабран је 1938, а годину дана касније премештен је у Бања луку. Као епископ бањалучки дочекао је почетак Другог светског рата. Када му је саопштено (10. априла 1941) да као рођени Србин из Србије мора да напусти НДХ, он је одговорио: “Ја сам канонски и законито од надлежних власти постављен за епископа бањалучког и као такав обавезао сам се пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, везујући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној стражи за сво вријеме док ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као добар пастир који душу своју полаже за своје овце. . .”

Када су 4. маја 1941. године епископу Платону наредили да напусти Бањалуку, по претњом да ће бити ухапшен ако то не учини, владика је замолио римокатоличког бискупа Јозу Гарића да интервенише код надлежног стожерника да му се омогући боравак још два-три дана како би се спреми за пут. Бискуп му је одговорио да буде миран и спокојан. Међутим, већ наредне ноћи (5. маја 1941), усташе су ухапсиле владику Платона и одвели га, заједно са протом Душаном Суботићем, архијерејским намесником из Босанске Градишке, изван Бањалуке где су их убили и бацили у реку Врбању. Ово гнусно дело извршио је усташа Асим Ћелић. Владичино изнакажено тело пронађено је у селу Кумсалима 23. маја 1941. године. Првобитно је сахрањен на војничком гробљу у Бањалуци, а 1973. пренет је у бањалучку Саборну цркву.

На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, епископ бањалучки Платон проглашен је за свештеномученика и унет у Именослов светих Српске православне цркве.

---

Погибија Преосвећеног Епископа бањалучког



Његово Преосвештенство Епископа Платона je рат затекао у Бања Луци.
Одмах после проглашења НДХ и доласка стожерника и повереника за Врбаску бановину Др. Виктора Гутића, Епископ Платон je добио један акт (Каб. бр. 529) од 27. травња 1941. године следеће садржине:

"Доставља ce у препису декрет са жељом и препоруком да Госп. проту Мачкића Душана поставите Вашим Архијерејским замеником. Уз тај акт приложен je и овај декрет: "Декрет којим постављам проту Душана Мачкића, пароха и архијерејског намесника, за повереника испред хрватске државне власти у пословима бањалучке епархије, која ће епархија одласком епископа Платона као пореклом Србијанца остати упражњена."

Одговарајући на предњи акт Његово Преосвештенство Епископ Платон je између осталог написао:

"Част ми je саопштити стожеру да поменутог његовог предлога не могу прихватити, и то из ових разлога: "Ja сам канонски и законито од надлежних власти постављен за Епископа бањалучког и као такав обавезао ce пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви, истрајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, вежући нераздвојено живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној стражи за све време докле ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као "пастир добри, који душу своју полаже за овце своје".

На то сам ce заветовао и заклео примајући епископски чин и преузимајући под своју управу епархију бањалучку, и тој својој заклетви остајем веран и непоколебљиво доследан, докле год ми буде могуће да самостално одлучујем о своме држању и да дајем израза својој вољи.

Ако би ме груба сила, против које сам немоћан, ипак раставила од моје пастве и уклонила ме с подручја поверене ми епархије, тада бих по уставу Српске православне Цркве, замолио једног од суседних архијереја (сарајевског или тузланског) да ме за време мога отсутствовања заступа у вршењу строго епископских послова у епархији бањалучкој, a за остале послове овластио бих свога законито постављеног архијерејског заменика и Црквени суд, који ми и сада у великој мери помажу у обављању тих послова.

То je канонски и уставни ред и пропис који важи за Српску православну Цркву и по коме само они органи које устав те Цркве предвиђа могу да врше неку власт цркви, a никако и какви други органи којих устав не познаје.

Таквих незаконитих и споља наметнутих органа, у то сам најтврђе убеђен, не би признавао ни народ ни свештенство, нити би такав орган, ако би био у свештеничком чину, могао и даље остати свештеником Православне Цркве.

Толико сам са своје стране сматрао нужним да узвратим као одговор на напред споменути акт тога стожера. - Епископ бањалучки Платон.
Предње саопштавамо православном народу и свештенству ради знања и управљања. Епископ бањалучки Платон, с. р."

После овог одговора Епископа Платона у понедељак, 5. маја 1941. године у 3 часа у јутро, дошли су агенти бањалучке усташке полиције у епископски двор, и наредили Епископу да пође с њима у усташки стожер.

Владика Платон кад јe доведен у стожер затекао je тамо проту и архијерејског намесника у Босанској Градишки Душана Суботића, који je већ од раније био затворен у бањалучкој Црној Кући - Кастелу. Истога дана су владику и проту стрпали у аутомобил и одвели у правцу Котор вароши.

На петом шестом километру од Бања Луке, извели су обојицу из аутомобила убили их на обали реке Врбање и бацили у воду.
То ce десило све пре свитања.
Убиство je извршио Асим Ђелић.
Владичин леш пронађен je тек 23. маја 1941. године.
Тога дана пронела ce вест по Бања Луци, да je Врбас избацио један леш у селу Кумсалима повише траписке ћуприје (или у близини пилане Босна Боа), и да je то леш владике Платона.

Леш je пренесен у мртвачницу, где су леш видели неки људи, који су владику познавали добро и сви тврде да je то заиста био владичин леш.
На лешу су ce видели трагови три метка:
један у потиљак, други у слепоочницу a трећи у леђа.
На ногама су му биле ципеле са гумипластиком.
(Епископ Платон je увек носио такве ципеле.)
Од одеће било je на њему само доње рубље и око појаса кожни кајиш.
Половину браде и лица није имао a друга половина ce још држала.

Сахрањен je од стране власти тајно, без сведока на војничком гробљу 24. маја 1941. године.

Жезал - штап владике Платона нађен je у Врбасу врло далеко од места убиства, чак у срезу прњаворском око 35 километара далеко. Из воде су га извадили рибари и предали једном сељаку из села Милосавци, срез прњаворски.



Тропар гл.8

У чаши Христовој сапричасниче,
и апостолима наследниче,
свештеномучениче Платоне,
архипастиру бањалучки.

Ријека Врбас постаде ријека живота вјечног
који сад наслеђујеш с паством твојом
што ради вјере праве с тобом пострада,
и сада светитељу с новомученицима
моли Христа Бога и спаса свију
да спасе род наш православни!








Свештеномученик Бранко Добросављевић

Бранко Добросављевић рођен је 4. јануара 1886. године у Скадру код Војнића. Завршио је осам разреда гимназије за испитом зрелости и богословију у Сремским Карловцима 1908. Рукоположен је за ђакона 15. марта, а за презвитера 22. марта 1909. Службовао је у парохијама у Бувачи, Радовици и Вељуну. Одликован је Орденом Светог Саве и Орденом југословенске круне петог степена.
На Ђурђевдан 6. маја 1941. године - на дан своје Крсне славе - проту Бранка ухапсиле су усташе које је предводио Иван Шајфор из Вељуна. Тога дана ухапшено је преко 500 Срба, међу њима и свештеник Димитрије Скорупан, парох из Цвијановић Брда, и син проте Бранка Небојша. Најпре су били заточени у жандармеријској станици у Вељуну, а сутрадан (7. мај) одведени су и поубијани код Хрватског Благаја у шуми званој "Кестеновац." Усташе су натерале проту Бранка да своме живом сину чита опело. Године 1946, моченичке мошти проте Бранка и осталих страдалних Срба пренесене су у заједничку гробницу у Вељуну.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве прота Бранко Добросављевић проглашен је за свештеномученика и унет у Именослов Српске цркве као свети

Свештеномученик Георгије - Ђорђе Богић,
парох нашички

Ђорђе је рођен 6. фебруара 1911. године у Пакрацу. Нижу гимназију завршио је у Новој Градишки, а богословију у Сарајеву. Рукоположен је 25. маја 1934. године у Пакрацу. Службовао је у парохијама у Мајару и Болмачама, одакле је 1940. године премештен у Нашице где га је затекао Други светски рат. Његово страдање забележено је у делу Виктора Новака Магнум цримен (Загреб 1948, стр. 641-642): Ноћу 17. јуна 1941. године упао је у стан свештеника Богића Феликс Лахнер, млекар из Нашица, са још двојицом усташа и позвао га да одмах пође са њима на саслушање. Богић се покорио тој наредби и ушао у кола која су чекала пред његовим станом и одмах кренула у правцу поља. Тако је довезен до једног пашњака изван Нашица, код капеле светог Мартина, где је и убијен, пошто је претходно стављен на велике муке. Усташе су га везале за једно дрво и резале му и секле уши, нос, језик и браду са кожом. После овога ископали су му очи, псујући га најпогрднијим изразима. Напокон му је један усташа распорио груди и трбух и извадивши црева замотао их око врата. Тада је тек свештеник Богић потпуно клонуо, те су усташе пресекле конопац којим је био везан за дрво и он је пао на земљу, где су га најзад дотукли из пушака. За мученичко страдање главни кривац је римокатолички свештеник из Нашица Сидоније Шолц. Један од сведока је изјавио: "Он (фра Шолц) је на најзверскији начин дао убити нашег мјесног пароха Ђорђа Богића. Извели су га из стана у пола ноћи и искасапили га . . ." Тело свештеника Ђорђа остало је на том месту целу ноћ и сутра до поподне. Око 16 часова наређено је Циганима да га одвезу у колонију Брезик и сахране на гробљу.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1998. године, протојереј Георгије Ђорђе Богић, парох из Нашица, проглашен је за свештеномученика и унет као свети у Именослов

Свештеномученик Рафаило (Момчиловић),
игуман манастира Шишатовца

Рафаило (у свету Герогије, Ђорђе) Момчиловић рођен је 23. априла 1875. године од оца Велимира и мајке Персиде, у бачком месту Дероње, где је завршио основну школу. Када је навршио десет година одлази у манастир Ковиљ, а потом у манастир Бођане. Монашки постриг примио је 26. октобра 1896. године у манастиру Манасији од игумана Мирона (Ђорђевића). Митрополит Михаило рукоположио је Рафаила, 23. новембра 1896. године, за јерођакона. Упоредо са духовним узрастањем, Рафаило је усавршавао и сликарску вештину. Ликовно образовање стицао је у Београду, Москви и Италији. Урадио је иконостасе у црквама у Великој Крсни (1902), манастиру Раковици (1905/6), Пачиру и Горњем Ковиљу (1908-10) и у цркви Ружици у Београду (1925/6). Јеромонах Рафаило урадио је доста појединачних икона, затим портрета црквених личности, а био је и одличан пејзажиста.
Други светски рат архимандрит Рафаило дочекао је у манастиру Шишатовцу као игуман. Усташе су га ухапсиле, заједно са тројицом шишатовачких монаха, 25. августа 1941. и отпремили возом за Славонску Пожегу. Током путовања игуман Рафаило је мучен на разне начине: ударан разним предметима и чупана му је брада. У логору у Славонској Пожеги настављено је страдање свештеномонаха Рафаила. После незапамћених мука издахнуо је 3. септембра 1941. године. До данас није познато где је сахрањен.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1999. године, игуман Рафаило проглашен је за светог и унет у Именослов Српске цркве као свештеномученик. Датум његовог спомена је 3. септембар - дан постраданија.

---

ЖИТИЈА НОВИХ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА из бихаћко-петровачке епархије



Свети свештеномученик МИЛАН РМАЊСКИ

Рођен је 1874. године. Завршио је шест разреда Гимназије и богословију у Рељеву 1899. године. Рукоположен је за ђакона 05., а за свестеника 08. септембра 1899. године. Био је свештеник у селу Паланчишту код Приједора, а затим у Хашанима код Босанске Крупе и у Рмањ Манастиру (Мартин Брод) у долини ријеке Уне. Писао је о нашим старинама у часопису “Босанска вила” и у другим часописима. Као и остали православни свештеници из Босне, интерниран је 1914. године у Арад,гдје је провео цвијело вријеме у Аустро-угарским казаматима.
Јула мјесеца, 1941. године, устасе су га ухапсили и затворили у Кулен Вакуфу, одакле су га 29. јула одвели у Лички Бушевић, страховито мучили, преклали и у тамошњу јаму бацили.
На редовном засиједању Светог архијерејског сабора СПЦ, 20/07. маја 2003. године, на предлог Епископа Хризостома бихаћко-петровачког, убројан је у сабор светих свештеномученика Цркве Божије. Спомен светог свештеномученика Милана врши се 13. јула/30. јуна.


Свети свештеномученик РОДОЉУБ КУЛЕН ВАКУФСКИ


Рођен је 16. марта 1907. године у Рогатици. Богословију је завршио у Сарајеву 1930. године. Рукоположен је у чин ђакона 15., а за свештеника 16. марта 1931. године. Убијен је од устаса, јуна 1941. године са женом и дјецом, за вријеме покоља Срба у Кулен Вакуфу. Прије него што су га убили, пред његовим очима су му заклали жену и дјецу.
На редовном засиједању Светог архијерејског сабора СПЦ, 20/07. маја 2003. године, на предлог Епископа Хризостома бихаћко-петровацког, убројан је у сабор светих свештеномученика Цркве Божије.
Спомен светог свештеномученика Родољуба врши се 07. августа/25. јула.


Свети свештеномученик ВУКОСАВ КУЛЕНВАКУФСКИ

Рођен је 1865. године у селу Суваја код Босанског Петровца. Завршио је богословију у Рељеву. Рукоположен је за свештеника 29. јуна 1892. године.
Крајем јуна 1941. године ухапшен је од усташа заједно са своја два сина, ћерком, снахом и двоје унучади. Синови и ћерка су му убијени у селу Бушевић у Лици, 29. јула 1941. године и бачени у једну јаму. Стари свештеник Вукосав био је скоро слијеп па су га усташе натјерали да слуша како му кољу дјецу. Дали су му нож да коље ћерку, али је он одбио то да учини. Дјецу су му поклали и бацили у јаму,а њега су слијепог оставили да се још више мучи.
“Кад смо ми заузели Кулен Вакуф, нашли смо у том затвору само старог Милановића (Вукосава), који је урликао и био скоро луд” – каже у свом писму једна свештеничка ћерка која га је видјела. Послије је пребачен у Лику, гдје је и умро.
На редовном засиједању Светог архијерејског сабора СПЦ, 20/07. маја 2003. године, на предлог Епископа Хризостома бихаћко-петровачког, убројан је у сабор светих свештеномученика Цркве Божије.
Његов спомен је заједно са светим свештеномучеником Родољубом куленвакуфским, 07. августа/25. јула.

Свети свештеномученик ДАМЈАН ГРАХОВСКИ


Рођен је 19. фебруара 1912. године у Плавну, срез Книн. Богословију је завршио на Цетињу 1932. године. Рукоположен је за ђакона 17., а за свештеника 18. марта 1934. године у Шибенику. Службовао је у Жегару, а потом у Босанском Грахову, гдје га је и рат затекао.
Крајем мјесеца маја 1941. године, повукла се италијанска војска из Бос. Грахова и околине, а замјенила је усташка јединица. Усташе су одмах, 14. јуна 1941. године, почели хапсити виђеније грађане из мјеста и околине. Међу њима су ухапсили и свештеника Дамјана. Близу двадесет дана провео је у затвору Среског суда у Босанском Грахову, а послије тога је одведен у Книн, а потом у Госпић, гдје се налазио у затвору као логораш под бр. 577. Из логора је одведен у Јадовно и тамо убијен, односно жив одеран од усташа и бачен у провалију.
На редовном засиједању Светог архијерејског сабора СПЦ, 20/07. маја 2003. године, на предлог Епископа Хризостома бихаћко-петровачког, убројан је у сабор светих свештеномученика Цркве Божије.
Спомен светог свештеномученика Дамјана врши се 18/31. маја.


Свети свештеномученик СИМО ГЛАМОЧКИ


Рођен је 09. марта 1871. године у Горњем Рибнику, срез Кључки. Богословију је завршио у Рељеву 1893. године. Био је учитељ у Кључу од 01. септембра 1894. до 1895. године, а затим у Доњем Вакуфу до 30. јуна 1896. године.
23. фебруара 1897. године, рукоположен је за свештеника и постављен за пароха у Смољани, гдје је остао до 23. марта 1900. године, када је постављен за пароха у Камену, а касније је прешао на парохију у Гламоч, гдје га је и затекла мученичка смрт.
Илињдански покољи захватили су и гламочки срез. Овај покољ су извршиле усташе из Ливна, који су уочи светога Илије, 1941. године, дошли у Гламоч. У том великом покољу мученички је пострадао и свештеномученик Симо, којега су усташе исјекли у центру варошице Гламоч.
На редовном засиједању Светог архијерејског сабора СПЦ, 20/07. маја 2003. године, на предлог Епископа бихаћко-петровачког, убројан је у сабор светих свештеномученика Цркве Божије.
Спомен светог свештеномученика Симе гламочког врши се 21. јула/ 03. августа.

[херцеговац]

Свети свештеномученик МИРКО ГЛАМОЧКИ


Рођен је 14. априла 1885. године у Отишићу, срез Сињ. Богословију је завршио у Задру 1908. године. Рукоположен је за ђакона 18., а за свештеника 20. јула 1909. године и постављен на парохију у Дрнишу, одакле је прешао у Метковић, па у Тепљух и најзад у Гламоч, гдје га је и рат затекао.
Усташе из Ливна дошли су у Гламоч 30. јула 1941. године и похапсили све угледније Србе из Гламоча. Међу њима био је и свештеник Мирко са његовим сином јединцем. Похапшени Срби везани су жицом, утоварени у камионе и одвежени у Корићну, планину преко које пролази пут од Ливна за Гламоч, гдје су сви побијени. Лешеви побијених бачени су у дубоке провалије које се налазе на том путу.
На редовном засиједању Светог архијерејског сабора СПЦ, 20/07. маја 2003. године, на предлог Епископа бихаћко-петровачког, убројан је у сабор светих свештеномученика Цркве Божије.
Спомен светога свештеномученика Мирка гламочког и његовог сина мученика, врши се 21. јула/03. августа, заједно са светим свештеномучеником Симом гламочким.

Свети свештеномученици ДРВАРСКИ МИЛАН (БАЊАЦ) и МИЛАН
(ГОЛУБОВИЋ)



МИЛАН БАЊАЦ рођен је 11. фебруара 1886. године у Дрвару. Богословско – учитељску школу завршио је у Призрену. Рукоположен је за свештеника 1910. године у Бања Луци и постављен за капелана своме оцу Обраду, свештенику дрварском. Једно вријеме провео је на парохијама у Раткову и Великом Цвјетнићу, одакле је интерниран 1914. године у Арад.
Послије ослобођења, 1918. године, постављен је за пароха у Дрвару, гдје га је и рат затекао.
Свештеник Милан Бањац био је истински народни свештеник. Одликован је орденом Св. Саве V степена. У Дрвару су усташе, 14. јуна 1941. године, ухапсили 30 истакнутих грађана, међу којима и свештеника Бањца. Цијела ова група одведена је у Босански Петровац и затворена у затвор бившег Среског начелства. 16. јуна одведени су сви на Рисову Греду код једне пећине, која се налази изнад села Рисовца, општина крњеушка, на граници срезова босанско-петровачког и босанско-крупског. Крај пећине су сви побијени и бачени у понор, изузев неких који су се бјекством спасли. Преживјели причају да су свештеника Бањца страховито мучили. Одрезали су му руке, уши и нос, прије него што су га убили. Заповједник одреда који је ухватио свештеника Бањца, звао се Шњарић, бивши југословенски потпоручник, родом из Загреба, а његов замјеник, злогласни Капетановић, усташки поручник, био је родом из Херцеговине. Мучење свештеника Бањца прекратио је сљедећи случај: када су му сијекли нос и уши, потурајући му у уста исте органе уз псовку: “Лижи, попе, твоју пас’ју крв!”, младић Бобо Крецо је узвикнуо: “Доле усташе!, Доле Анте Павелић!, Живјела слобода!”, а тај мах митраљески рафал је размрскао младићево чело и покосио све недужне мученике, и међу њима свештеника Милана Бањца.

Тада је убијен и бачен у јаму и бивши чађевички свештеник МИЛАН ГОЛУБОВИЋ , који је вршио дужност васпитача у шегртском дому у Дрвару.
На редовном засиједању Светог архијерејског сабора СПЦ, 20/07. маја 2003. године, на предлог Епископа бихаћко-петровачког, убројан је у сабор светих свештеномученика Цркве Божије. Њихов спомен врши се 26. маја/08. јуна.

ЖИТИЈА НОВОПРОСИЈАВШИХ ИСПОВЕДНИКА И МУЧЕНИКА
МИТРОПОЛИЈЕ ДАБРОБОСАНСКЕ


ПРЕЗВИТЕР МОМЧИЛО ГРГУРЕВИЋ – рођен је 1906. година у Фочи (Србињу). Завршио је Богословију у Сарајеву 1928. године, а рукоположен је у чин ђакона и презвитера 1929. године. Служио је као парохијски свештеник у Челебићима све до мученичке смрти 29. новембра 1945. године.
Почетком Другог светског рата био је одређен за ликвидацију неколико пута, али је милошћу Божјом избегао све покушаје. Међутим, у новембарској ноћи 1945. године, када је рат већ завршен трочлана потера га је ухватила. Постоје две верзије његовог мучеништва: да му је живом претестерисан врат и да му је муслиман из потере одсекао главу. Главу овог светог су однели као трофеј у зграду Општине у Челебићима. После 45 година његов син Василије пренео је Момчилове земне остатке и сахранио их поред Цркве у Челебићима.
Тропар. глас 4.
Живот ти је био молитва свештеномучениче Христов.
Ширио си Христову љубав и мир молитвом и делом,
молећи се за оне који су те мрзели и гонили.
Стално си се и усрдно молио за добро православног народа свог
и учио га да увек иде Твојим Путем. На крају си принео и себе
за свог Христа због чега си удостојен смрти Његовог Крститеља.
И када су кренули да те обезглаве, свештеномучениче Момчило,
молио си се и за своје непријетеље попут твога заштитника а
првомученика Христовог: “Господе, не узми им ово за грех.”
СВЕШТЕНИК ДОБРОСЛАВ БЛАЖЕВИЋ – рођен 1916. године у Високом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а за ђакона и свештеника рукоположен је 1939. године у Сарајеву. У јуну 1941. усташе га хватају, кују и везују за запрежна кола. Зверски је убијен на путу за Бугојно. Тело му није никада пронађено.
ПРОТОЈЕРЕЈ МИЛАН БОЖИЋ – рођен је 1885. године у Гламочу. Завршио је рељевску Богословију, а у чин ђакона и свештеника га је рукоположио Епископ Евгеније (Летица) 1909. године. У време Првог светског рата аустријске окупационе власти га муче у затворима у Травнику, Зеници и Араду. Међутим, у мају 1941. године, усташе су га затвориле у Сарајеву, а затим спровеле у Загреб где је био у затвору заједно са Митрополитом Петром. Одведен је у логор Даница код Копривнице, а одатле је пребачен у Госпић где је у ноћи између 1. и 2. јула 1941. године мученички пострадао.
ЈЕРОМОНАХ МИАХИЛО ЂУСИЋ – рођен је у Гледићу, изнад Љубостиње, 1911. године. После завршеног Богословског факултета. Замонашен је 6. јануара 1934. године, а исте године је рукоположен за јерођакона и јеромонаха. Професор му је био отац Јустин Поповић. Током рата је помагао свом народу. Партизани су га ухватили, заједно са протосинђелом Јованом Рапајићем, у мају 1945. године, и стрељали у Блажују код Сарајева.
ПРОТОСИНЂЕЛ ЈОВАН РАПАЈИЋ – рођен је 1910. године. Завршио је Богословију 1931. године, а затим је апсолвирао на Богословском факултету Српске Православне Цркве. Много је помагао Светом Владики Николају у Богомољачком покрету. У мају 1945. године партизани су га ухватили заједно са Михаилом Ђусићем. Били су у затвору ОЗНА-е, где су их партизани изгладњивали и мучили. Отац Новак Станојевић, фочански парох, помогао им је када су их на неколико дана комунисти пустили из затвора. Међутим, 28. маја 1945. године одведени су у Сарајево, а отац Новак је сазнао да су стрељани у селу Блажују, тек када је и он утамничен 2. јула 1945. године. Очевици су, касније, говорили да су сами себи копали јаму.
СВЕШТЕНИК ЈОВАН ЗЕЧЕВИЋ – рођен је 1895. године у Босанском Новом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а тамо је био у групи Гаврила Принципа, због чега су га аустријске власти осудиле на четворогодишњу робију. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1922. године. У јуну 1941. године, одведен је са групом Срба у теретном вагону у Копривници, а њега су посебно мучили и на крају погубили


СВЕШТЕНИК БОЖИДАР ЈОВИЋ – рођен је 1912. године у Бусовачи. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1937. године. Умро је 9. маја 1951. године у Казнено-поправном заводу у Зеници, где је издржавао казну од осам година.
ПРОТОЈЕРЕЈ БОГДАН ЛАЛИЋ – рођен је 1889. године у Сарајеву. Завршио је Призренску Богословију 1912. године. Рукоположен је у чин ђакона и свештеника 1914. године. У јулу 1941. године хапсе га усташе и тамниче у затвору који је био у згради Сарајевске Богословије. Одавде је одведен у логор у Госпићу, где је и убијен.
СВЕШТЕНИК ТРИФУН МАКСИМОВИЋ – рођен је 1873. године у Зенику, код Сарајева. Завршио је Богословију у Рељеву, а затим је рукоположен за ђакона и свештеника 1899. године. Због мисионарског рада са Србима аустријске власти су га прогониле, а чим је почео Први Светски рат, аустријске власти су га утамничиле, али је он издржао сва мучења. Стрељан је у септембру 1914. године у Семизовцу, где је и сахрањен.
СВЕШТЕНИК ВЕЛИМИР МИЈАТОВИЋ – рођен је 1901. године у Сокоцу. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1923. године. Као парох кошутички протеран је за време Другог светског рата у Србију, где је у марту 1945. године стрељан од стране партизана.
СВЕШТЕНИК БОЖИДАР (БОЖИНА) МИНИЋ – рођен је 1901. године у Колашину. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона 1926. и свештеника 1927. године. Партизани су га стрељали 1945. године.
СВЕШТЕНИК МИЛАДИН МИНИЋ – рођен је 1913. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1937. године. Одмах по проглашењу тзв. Независне Државе Хрватске, усташе су га убиле у парохијском дому у Биљешеву.

ПРОТОЈЕРЕЈ МАРКО ПОПОВИЋ – рођен је 1876. године у Купресу. Завршио је Рељевску Богословију, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1901. године. У Првом светском рату су га аустријске власти дуго држале у тамници, али је сва мучења преживео. Мешутим, 6. јуна 1941. године га хапсе усташе, а у ноћи између 23. и 24. јуна исте године га зверски убијају ножем. Његове кости су извађене, заједно са кстима свих других пострадалих Срба, из јаме 1952. године и схарањене на гробљу у Бугојну.
ПРОТОЈЕРЕЈ ДИМИТРИЈЕ РАЈАНОВИЋ – рођен је 1909. године у Новој Вароши. Богословију је завршио у Призрену 1931. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1932. године. Почетком Другог светског рата, ухапсиле су га усташе и одвеле, августа 1941. године, у правцу Семизовца и убиле у околини Илијаша

ЕПИСКОП ВАРНАВА НАСТИЋ - рођен је 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана (Сједињене Америчке Државе). У Америци је живео до своје осме године када је, по завршетку другог разреда основне школе, заједно са родитељима дошао у Сарајево. Овде је наставио своје школовање и, са одличним успехом, завршио основну школу и гимназију са вишим течајним испитом, а потом је, заједно са оцем, отишао у Охрид код Владике Николаја (Велимировића) да затражи благослов за упис на Богословски факултет у Београду. Иначе, отац Епископа Варнаве, Атанасије је, по сведочењу Владике Николаја, “активно учествовао у српском верском покрету Богомољци и материјално подржавао путовања њихових проповедника.” После краћег разговора и добијеног благослова, Атанасије је упознао Епископа Николаја и са синовљевом жељом да постане монах. Владика се овоме обрадовао, али му је, ипак, рекао “да за сада иде и студира, а да ће се он молити Господу да му испуни и другу жељу.” Тако се Војислав уписао на Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду, са жељом да свој живот целокупном својом личношћу посвети Богу.
Међу најсветлијим ликовима у "страсној четрдесетогодишњици", како је време од 1945. па наовамо назвао Ава Јустин Поповић, свакако је лик Епископа Варнаве Настића који је знао да су хришћани позвани да се обуку у новог човека, сазданог по Богу у праведности и светости истине (Еф 4,24), а то значи, да се обуку у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост и, поврх свега у љубав (Кол 3, 12,14). Да иду за правдом, побожношћу, вером, љубављу, трпљењем и кротошћу (1. Тим 6, 11). Да се уклањају од зла и чине добро (Јн 5,29; 1. Пс 37,27; Рим 12, 9; 1.Сол 5, 22: 2. Тим 2, 19; Јн 11). Да мисле све што је истинито, поштено праведно, чисто, достојно љубави, што је на добром гласу, што је врлинско и достојно похвале (Фил 4, . Јер који чини добро, од Бога је (3. Јн 11), а плод Духа је у свакој доброти, праведности и истини (Еф 5, 9; Гал 5, 22,23). Дакле, Епископ Варнава је знао и био свестан да Господ љуби правду и неће оставити преподобне своје, и да ће их довека сачувати (ср. Пс 36, 28)."
Он је смерно носио свој крст петогодишњег робовања у комунистичким казаматима Сарајева, Стоца, Зенице и Сремске Митровице, а потом и још дванаест година у кућном притвору у манастирима: Ваведење, Гомионица, Крушедол и Беочин. Увек се у својим страдањима борио да љубављу и смирењем победи зло и оне који су том злу тако предано и верно служили. А побеђивао је, јер је, по речима протосинђела др Стефана Чакића, "био једна изузетна личност, једна несаломљива енергија, један бескомпромисан борац за истину и правду, један ватрени родољуб, један свети архипастир Цркве Христове, једна неугасива звезда водиља нараштајима који долазе, један скоро недостижан пример доброте, честитости и поштења". Комунисти му нису дозволили да се врати на своју епархијску катедру. Умро је 12. новембра 1964. године под сумњивим околностима у манастиру Беочину, где је и сахрањен.

СВЕШТЕНИК БУДИМИР СОКОЛОВИЋ – рођен је 1910. године у Тегарама, у сребреничком срезу. Завршио је Богословију у Цетињу 1931. године, а следеће године је рукоположен за ђакона и свештеника. Године 1942. служио је у златиборском архијерејском намесништву, а партизани су га стрељали у Миљевини 1945. године.

СВЕШТЕНИК РЕЉА СПАХИЋ – рођен је 1906. године у Рогатици. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1927. године. Усташе су га стрељале 10. августа 1941. године, заједно са 26 парохијана у шуми код Бутмира.
СВЕШТЕНИК ЛАЗА ЋУЛИБРК – рођен је 1847. године у Војевци. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1847. године. За време Првог светског рата интерниран је у Арад, где је умро 12. марта 1915. године.
СВЕШТЕНИК САВО Ј. ШИЉАК – рођен је 1909. године у Лађанима, код Пљеваља. Завршио је Богословију у Призрену 1931. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1932. године. За време Другог светског рата постављен је за привременог пароха миоковачког у Епархији жичкој. Убијен је 1945. године у Словенији.
СВЕШТЕНИК САВО ШКАЉАК – рођен је 1881. године у Ступни. После завршене Рељевске Богословије рукоположен је у чин ђакона, а затим и у чин свештеника 1907. године. Чим је почео Први светски рат окупатори су га узели за таоца. Мучили су га и изводили на стрељање од чега је пореметио умом. Умро је у болници за умоболне у Срајеву, 9. априла 1918. године.
СВЕШТЕНИК МИЛОРАД ВУКОЈИЧИЋ – рођен је 1917. године у Пљевљима. После Богословије у Сарајеву рукоположен је за ђакона и свештеника 1940. године. Пресудом војног суда у Пљевљима, осуђен је као четник на смрт. Пресуда је извршена 1945. године.

---

СВЕТИ СВЕШТЕНОМУЧЕНИК

БУДИМИР СОКОЛОВИЋ ДОБРУНСКИ

Будимир Соколовић рођен је 5.априла 1910. године у Тегарама, општина Факовићи срез Сребреница. Послије ниже Гиманзије свршио је Богословију у Цетињу 1931. године. Рукоположен је за ђакона и свештеника 7. и 8. августа 1932. године од митрополита Петра (Зимонића). Постављен је за пароха закаљског у намјесништву горашком. Премјештен је 1933. године на парохију у Добруну. Године 1935. положио је парохијски практични испит . Исте године 1935 подигнута је црква брвнара у Бијелом Брду посвећена Преподобној мати Параскеви. За вријеме другог свјетског рата 1942. године постављен је привремено за помоћника пароху у селу Кремна у архијерејском намјесништву златиборском. Партизани су га стријељали мучки 1945. године са неколико хиљада српских младића војника. Канонизација у чин Светитеља Свештеномученика обављена је 2. августа 2005. године. Његове мошти са моштима још неколико свештеника почивају у цркви Светог Пророка Илије у Миљевини у мермерној скрипти.

о.Харитон Лукић  ( 1969-1999 )
ИЗ ЖИТИЈА НОВОМУЧЕНИКА ХАРИТОНА

СЛЕДБЕНИК ХРИСТА И АРХАНГЕЛА

Господње речи: не бојте се оних који убијају тело, већ се бојте оних који вам могу убити душу, надахњивале су многе хришћанске генерације за ових 2000. година. Наш, иако грешан, али ипак крстоносни народ, следовао је тим речима и дао многе мученике и светитеље од тренутка примања хришћанства па све до сада.
У новије време у нашем народу, иако удаљеном од Христа, још увек има богочежњивих душа које су спремне да за Христом иду кроз смрт у вечни живот. Такав је у наше дане био отац Харитон.

РАДОСЛАВ

Овај свет је отац Харитон угледао на Аранђеловдан, 21. новембра 1960. године у селу Луковачка Река код Куршумлије. Рођен је у радничко-сељачкој породици Лукића, која је имала више деце, и на крштењу добио је име Радослав. Тим именом, које ће и на монашењу касније носити (на грчком Харитон има исто значење). Свој живот пре манастира он најпре проводи у свом селу, где усрдно помаже својој породици, да би касније, школујући се и радећи као професионални возач 20 година, ревновао у тражењу истине и правде. Желео је, као што је и био васпитан у својој породици, да поштено живи и да се труди да помогне свима.
У жељи за добром, у прво време је желео да приступи Комунистичкој партији, али не бива примљен у њу. Врло брзо сагледава све негативиости таквог режима.

МАНАСТИР ЦРНА РЕКА

Вођен Богом, отац Харитон 1996. године одлази у манастир Црна Река код Рибарића, да би тамо, служећи светим Архангелима и светом Петру Коришком, служио и своме вољеном Господу. Његовим ступањем у манастир, почиње и његова борба са старим човеком. Пун одлучности и самопожртвованости, отац Харитоп стреми вишим идеалима монашког живота.
Окружен људима млађим од њега, ненавиклим на тежак начин живота, он пуп усрђа, трудио се да свакоме помогне на заједничком послушању, и онима којима је помоћ била потребна, дању и ноћу, не гледајући да ли је време одмора.
По благослову свога игумана помагао је и манастирским суседима, посебно старим и изнемоглим, хитајући увек радосно на таква послушања. Мало говорљив и сталожен, изгледао је свима као неко ко није од овога света. Ступивши у манастир са жељом ка самовању, одлазио је по благослову, не ропћући, возећи онако како би други били задовољни.

ПОНОВО КОД СВЕТИХ АРХАНГЕЛА

Тако ревносно проводи свој живот као искушеник у манастиру Црна Река, а после две године, као онај који ништа нема, а све има, бива од стране свога духовника, епископа Артемија, премештен да помогне обнову манастира светих Архангела код Призрена.
Поново позван да служи својим светим Архангелима, којима је призван од рођења, неуморно себе улаже у нову светињу. Ту је убрзо и замонашен од свог владике Артемија, уочи бденија за славу манастирске капеле светог Николаја Жичког, 10. маја 1998. године. После монашења, отац Харитон је само додавао труд на труд.
Био је спреман да усред ноћи, у доба највећих напада тзв. ОВК, крене преко најопаснијих предела Дуље и Црнољева, да за једног болесног брата донесе лековиту воду из Пролом Бање. Потпуно мирно и спремно је кренуо на то послушање, али је био заустављен пре него што је упалио возило. Исто тако је примио нови благослов да се врати, нимало не ропћући и не коментаришући.

НЕЗЛОБИВО СРЦЕ

Како је ревносно живео, тако је и пострадао, од оних које је увек бранио и оправдавао, не показујући према њима мржњу ни онда када су, 1. маја 1999. године пуцали из аутоматске пушке на кола која је возио, идући са другима у посету болеснику у приштинску болницу. Био је неустрашив и сталожен у таквим ситуацијама, јер у свом незлобивом срцу није гајио мржњу и мислио је да су и други њему слични. Због свега тога се слободно кретао и онда када се наша војска повукла, а дошле злочиначке банде тзв. ОВК.

ПОСЛЕДЊЕ ПОСЛУШАЊЕ

15. јуна 1999. године, када је после 10:30 колима стигао испред Епископије у Призрену и примио своје последње послушање на земљи да оде до једне породице у граду и донесе ручак за свог вољеног епископа, кренуо је радосно и без поговора, ничега се не бојећи. Са тог пута се више није вратио к нама жив. Ухватила га је злочиначка рука ту, на очиглед НАТО снага које су дошле да донесу „мир и слободу", и одведен је на место мучења.
Ништа се више није знало за њега иако је на све стране послата обавест онима који су били задужени да се о томе старају. Сви су ћутали, желећи да сакрију злочин, али Господ није хтео да отац Харитон оде у заборав, и као што бива да мученици за Христа имају слободу да се јаве, оца Харитона су сањали неколико његове сабраће, а једноме је и казао да је мртав.

МАНТИЈА И БРОЈАНИЦЕ

После годину дана се ти снови и обистињују, када је нађено његово намучено тело, ту поред Призрена, у месту Тусус иза болнице. Препознато је по монашкој мантији и бројаницама, а ту су били и делови његових докумената. Ту нам се открива део његовог мучеништва: тело је нађено без главе са неколико преломљених костију и са распараним џемпером и убодима у пределу срца. Знамо да се отац Харитон није одрекао свога Христа за кога је и пострадао, само зато што је хришћанин, зато што је монах, зато што је Србин.

МУЧЕНИК

Једанаестог новембра 2000. године доносе његове намучене остатке код његовог духовног оца, владике Артемија у манастир Грачаницу, одакле га, идућег дана, преносе у манастир Црна Река, где је отац Харитон и започео свој монашки подвиг. Ту, испред манастира га је његов владика, заједно са многобројним монаштвом и верницима, дочекао речима: „Оче Харитоне овде смо те пре пар година примили као искушеника, а сада те примамо као мученика..."
ПЕСМА НОВОМУЧЕНИКУ ХАРИТОНУ

Црна Река слави Христова војника
Харитона светог, славног мученика
што за Христа страда и крв своју проли
па на небу за нас Бога моли
И када ми душа у невољи тоне
помози, помози свети Харитоне

оче Харитоне, Богом изабрани
мучениче свети, Богом овенчани
у очима мојим, Твоја жртва блиста
своју крв си дао за веру и Христа
И када ми душа у невољи тоне
помози, помози свети Харитоне

тих и крепке воље, ватрени ревнитељ
без страха од смрти, подвига љубитељ
Богољубним срцем обдарен си био
зато си за Христа радо крв пролио
И када ми душа у невољи тоне
помози, помози свети Харитоне

духом из подземља, чопор озверени
жедан србске крви беше побеснели
хтео је и Христа крвљу да измије
ал безуман не зна да крв душу мије
И када ми душа у невољи тоне
помози, помози свети Харитоне

ти ликујеш сада с хором мученика
док ја битку бијем с надом самртника
да одолим бури овом лудом свету
зато ми помози, помози детету
И када ми душа у невољи тоне
помози, помози свети Харитоне

да очувам наше свето православље
од царева србских обитељи славне
покајањем топлим душу да омијем
да небеско царство вером задобијем
И када ми душа у невољи тоне
помози, помози свети Харитоне

мучениче свети, молим ти се молим
помози да свакој напасти одолим
па кад крстом злобну аждају победим
да са Тобом Христа Цара нашег гледим
И када ми душа у невољи тоне
помози, помози свети Харитоне

[херцеговац]

Мученик Вукашин из Клепаца



О Вукашину, Србину из Херцеговине, мало се зна. Рођен је у херцеговачком селу Клепци крајем прошлог или почетком овог столећа. Почетком Другог светског рата усташе су га ухватиле и са осталим Србима тог краја одвеле у злогласни Јасеновац. После ужасних дана мучења, доведен је пред усташу који је требало да изврши егзекуцију и који је рекао да ће му поштедити живот ако гласно викне: "Живео поглавник Анте Павелић!" Вукашим је мирно одговорио: "Само ти, дјете, ради свој посао." Усташа му је одрезао уво и поновио свој захтев. Вукашин је поновио свој одговор. Потом му је одсекао и друго уво и нос и унаказио лице. После зликовачких речи да ускликне поглавнику, Вукашин је смирено поновио: "Само ти, дјете, ради свој посао!" Избезумљени усташа га је убио и потом полудео.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1998. године, Вукашин из Клепаца, као исповедник, унет је у Именослов српске православне цркве.



Православни Србин из херцеговачког села Клепаца, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине), где је раније била стара црква Св. Апостола Луке, с почетка XVI века, задужбина чувених црквоградитеља Храбрена-Милорадовића, а од 1857. г. црква Преображења Христовог (коју су Хрвати 1992. г. срушили до темеља, као и цело село). Био је родом од фамилије Мандрапа и звао се Вукшан - Вукан - Вук. Треба да је рођен крајем XIX века. Одраставши у своме селу, отишао је и радио у Сарајеву, па кад је дошла усташка НДХ, он се вратио у своје село, али су хрватске усташе - римокатолици и тамо дошле, побили му све у кући и многе друге Србе по селу и околини, а њега су са неких шумских радова одвеле у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим православним Србима. Ту је јануара 1943. г. погубљен од усташког кољача Жила Фригановића, који видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром посматра страшно клање своје православне сабраће. Доведе га прекореда пред ископану јаму где су клали и бацали невине жртве и, решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне "Живио Павелић", па како он ништа није одговарао него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем секао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу (који је иначе тада спроводио страховит прогон и затирање православних Срба свуда у Хрватској и бившој Босни и Херцеговини); блажени мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмерносг, полако и разговетно рекао: "Ради ти, дијете, свој посао!" Овај одговор и небески мир на лицу Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исекао срце, преклао му грло од уха до уха и онда га ногама сјурио у јаму. Потом је убица полудео и ово све испричао у болници доктору Неду Зец, који је ово доцније и записао.



Сведочење злочинца ....

Страдање новомученика Вукашина Усташа који ми је то причао, поново је застао, испио чашу ракије, па наставио: - Ти се сјећаш кад је у коловозу (августу) био велики наступ у логору и кад је Јере Маричић послао око 3000 у Градину на клање. Тада смо Перо Брица, Зринушић, Шипка и ја опкладили се ко ће те ноћи заклати највише логораша. Отпочело је клање, и ја сам већ послије једног сата по броју закланих далеко одмакао од осталих. Обузео ме те вечери неки необични занос, чинило ми се као да сам на деветом небу, никад у животу нисам осјетио такво блаженство, и већ послије неколико сати био сам заклао 1.100 људи, док су остали једва стигли да закољу 300 до 400. - И тада, док сам био у највећем заносу, случајно сам бацио поглед у страну, и ту сам угледао једног постаријег сељака, који са неким несхватљивим миром стоји и спокојно гледа како ја кољем жртве и како се оне у највећим мукама претурају. Тај ме његов поглед некако пресјекао, учинило ми се као да сам се из оног највишег заноса наједном скаменио и једно вријеме нисам могао да се макнем. А затим сам отишао до тог сељака и од њега сазнао да је он неки Вукашин из села Клепаца код Чапљине, коме су у кући све поубијали а њега са неких шумских радова послали у Јасеновац. Он је све то говорио с неким недокучивим миром који је мене теже погађао него сва стравична кукњава око нас. Гледајући и слушајући овог старца, у мени се наједном разбуктала жеља да му разбијем спокојство најсвирепијим мучењем и да у његовим мукама и стравичним копрцањима повратим свој занос и блаженство уживања у болу. Издвојио сам га и посадио на један пањ. Наредио сам му да викне - "Живио поглавник Павелић!", или, ако то не каже, да ћу му одсјећи уво. Вукашин је ћутао. Откинуо сам му уво. Он није рекао ни ријеч. Поново сам му рекао да виче -"Живио Павелић", или ћу му откинути и друго уво. Онје и даље ћутао. Откинуо сам му и друго уво. Вичи: "Живио Павелић!", или ћу ти откинути нос! Он је ћутао као заливен. Тада сам му откинуо нос. А, кад сам му по четврти пут заповиједио да узвикне "Живио Павелић" и запријетио му да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме погледао и, уперивши поглед, некако кроз мене и преко мене у неизмјерност, полако и разговјетно ми је добацио: - Ради ти, дијете, свој посао!... Послије свега, ова његова последња ријеч потпуно ме избезумила, скочио сам на њега, ископао му очи, исјекао срце, преклао грло од ува до ува и ногама га сјурио у јаму. Али је тада у мени нешто препукло, и те ноћи више нисам могао да кољем. Перо Брзица је побиједио јер је заклао 1350 логораша и ја сам му без ријечи платио опкладу. Од те ноћи више немам мира. Кад год у мучењу и клању покушам поново да доживим онај посебни занос и блаженство, увијек ме изненада простријели Вукашинов поглед, и тада малакшем, бацим нож и не могу више да кољем. Почињем све више да пијем, али ми то помаже само за тренутак. У пићу, нарочито предвече, често ме изненада тргне глас: "Ради ти, дијете, свој посао!..." И тада, избезумљен, морам да тумарам около, да зачепим уши, да се ударам у главу, да вичем, да ломим све око себе, и бјесомучно нападам кога стигнем. Ноћу немам нигдје мира, сваки се час трзам из сна и тада наједном у мраку угледам продорни Вукашинов поглед и чујем оно стравично: "Ради ти, дијете, свој посао!" И, ето, сад сам постао посљедња цркотина и ничим више не могу себи да помогнем. Када сам изишао напоље, осјетио сам као да се будим из неког несносног кошмара и покушао сам да се освјежим, удишући пуним плућима окрепљујућу хладноћу зимске вечери. Те ноћи, у којој нисам могао да спавам, непрекидно ми је пред очима лебдио свијетли лик Вукашина из Клепаца, и клупче јада и биједе које се звало Жиле.

[херцеговац]

Исповедник Доситеј (Васић), митрополит загребачки



Митрополит Доситеј рођен је у Београду 5. децембра 1887. године. Гимназију и богословију завршио је у родном граду, а Духовну академију са степеном богословља у Кијеву 1904. године Након двогодишњих студија богословских и философских наука на Берлинском универзитету, студирао је у Лајпцигу и експирименталну философију. Монашки постриг и чин јерођакона примио је још као ученик Богословије. За суплента Богословије Светог Саве у Београду постављен је 1907, а две године касније (1909) наставио је студије на Сорбони. Крајем 1910. године прешао је у Женеву где је боравио као све до објаве Балканског рата. Свети архијерејски синод изабрао га је маја 1913. године за епископа. Исте године, 25. маја посвећен је за епископа нишког. Почетком Првог светског рат, после низа неприлика, владика Доситеј је интерниран. У своју Епархију вратио се тек 1918. године. После нормализације стања, владика Доситеј је изабран за потпредседника Средишњег архијерејског сабора и у том својству је учествовао у преговорима са Цариградском патријаршијом. Три године провео је на мисионарском раду у Чехословачкој. За првог архијереја новоустројене Загребачке епархије постављен је 1931. године. Његов боравак у Загребу упамћен је по бројним каритативним делима. У овом граду основао је и православни манастир посвећен Светој Петки. Једно време администрирао је Горњокарловачком и Бањалучком епархијом, а помагао је и владици пакрачком Мирону у обављању епархијских послова. За време болести патријарха српског Варнаве, као најстарији члан Светог архијерејског синода водио је послове Српске цркве. После патријархове смрти, до избора новог патријарха 1938, владика Доситеј је администрирао Београдско-карловачком архепископијом.
По избијању Другог светског рата митрополит Доситеј је ухапшен и заточен у затвору загребачке полиције у Петрињској улици. Као тежак болесник премештен је у болницу где је мучен и злостављан од тамошњих часних сестара. Тако измучен, у бесвесном стању, стигао је у Београд, у манастир Ваведење, где га је брижно неговало сестринство овог манастира. Од тешких последица злостављања умро је 13. јануара 1945. године у манастиру Ваведењу и сахрањен у порти овог манастира.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве митрополит Доситеј је, због свог мученичког страдања и исповедање хришћанско-православне вере, унет у Именослов Српске цркве као исоведник.



Свештеноисповедник Доситеј Васић, митрополит загребачки

(31. децембар /13. јануар)





Митрополит загребачки Доситеј Васић је рођен 5. децембра 1878. године у Београду. Гимназију и богословију је завршио у Београду. Године 1900. упућен је на усавршавање на кијевској Духовној академији у Русији као питомац митрополита Михаила. Кијевску Духовну академију је завршио 1904. године и стекао звање кандидата богословских наука. Из Русије је отишао у Берлин, где је изучавао протестантску богословску науку. Након двогодишњег студирања у Берлину отишао је у Лајпциг, где је изучавао експерименталну философију код Вунта, чисту код Хајнца и Фолкета. Монашки чин примио је 1898. године као ученик београдске богословије.



Године 1907. постављен је за наставника београдске богословије. На том положају је остао до половине 1909. године, а потом је као питомац Министарства просвете упућен у Француску, где је на Сорбони изучавао философске и социјалне науке. Пред крај 1910. године прешао је у Женеву као студент тамошњег Универзитета. У Женеви је остао до почетка Балканског рата 1912. године. Тада се вратио у Србију и ставио на расположење својој Цркви и Отаџбини.



Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 25. маја 1913. године на свом редовном заседању изабрао за епископа Епархије нишке. С обзиром да је 1914. и 1915. године Ниш постао престоница ратом захваћене Србије, епископ Доситеј је доста радио на помоћи избеглицама и сиротима, који су из разних крајева Србије бежали од непријатеља. Епископ Доситеј је после повлачења српске војске и народа 1915. године остао у Нишу. Бугарска војска га је интернирала одмах по уласку у Ниш, три године је био затворен у бугарском логору Габрово. На катедру епископа нишког вратио се 1918. године.

Од стране Свете Православне Српске Цркве, као један од најученијих Епископа свога времена послан је у мисију на молбу чешког народа који је желео да се поучен Православном вером врати под окриље Свете Цркве Христове. У Чешкој и Закарпатској Русији овај у истину дивни апостолски муж примером своје вере и Златоустим беседама обратио је многе душе и упутио их на Пут спасења, међу њима у Цркви Христовој као свештеноисповедника прослављеног Горазда Епископа чешког.





Епископ Доситеј је у многим званичним међуцрквеним сусретима представљао Српску Цркву. Одлично је говорио руски, немачки, чешки и француски језик. Одликован је Орденом Светог Саве са лентом, златном Обилићевом медаљом за храброст, Орденом Карађорђеве звезде XX степена, Орденом Белог орла XX степена и Орденом Црвеног крста, руског и југословенског.



Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 1932. године изабрао за првог митрополита Загребачке епархије. Устоличен је на Цвети, 9. априла 1933. године.

Митрополит Доситеј је много заслужан за организовање духовног живота и администрације Загребачке митрополије.



Други светски рат га је затекао у његовој резиденцији у Загребу. Ухапшен је на дан проглашења НДХ, 10. априла 1941. године. Заједно са њим ухапшен је и његов ђакон Лазар Живадиновић. Усташе су их затворили у затвор загребачке полиције у Петрињској улици. С обзиром да је митрополит био болестан, усташе су га преместили у болницу римокатоличких милосрдних сестара. Усташка штампа тога времена је на ударним страницама објавила његову фотографију и вест да је "ухићен митрополита Доситеј Васић и да је стављен у притвор"(вид. у усташком "Новом листу" број 11 од 9. маја 1941. године). У болници римокатоличких милосрдних сестара митрополиту Доситеју није указна неопходна лекарска помоћ. "Милосрдне сестре" су га страшно мучиле и понижавале. Свакодневно су на разне начине искаљивале бес над њим, а много су га тукле бичевима.



Митрополит Доситеј је после великог инсистирања српске Владе пуштен из "болнице". У прилог податку да је у "болници милосрдних сестара" мучен говори и чињеница да су му "милосрдне сестре" почупале целу браду.



Митрополит Доситеј је као тежак болесник преведен у Београд. Одмах по доласку у Београд, упућен је у санаторијум, где је дуго лечен. Од тешких последица мучења и злостављања умро је као мученик и изгнаник правде ради 14. јануара 1945. године у Београду. Сахрањен је у манастиру Ваведење Пресвете Богородице у Београду.



На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве митрополит Доситеј је, због свог мученичког страдања и исповедање православне вере, унет у Именослов Српске цркве као исповедник и слави се 13. јануара.

Године 2008. његове свете мошти извађене су из гробнице и постављене у кивот у храму манастира.





Молитвама светог свештеноисповедника Доситеја нека и нас Господ помилује и спаси. Амин.







Христу веран до смрти



У издању Архиепископије београдско-карловачке и Митрополије црногорско-приморске из штампе је изашла обимна монографија Христу веран до смрти посвећена Свештеноисповеднику Доситеју загребачком и ваведењском.

Први примерак је уручен Његовој Светости Патријарху српском Г. Павлу 22. маја 2008. године.



Књига се састоји из сведочанстава и докумената везаних за животну путању и апостолски рад Митрополита Доситеја на епископским катедрама царскога Ниша и краљевскога Загреба, његово испијање Голготске чаше 1941-45. и причисљења лику светих Православне Цркве.



Монографија је настала по благослову Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, а за штампу је уредио монах мр Павле Кондић, сабрат Цетињског манастира.



Беседа Митрополита Амфилохија на Светој Литургији у манастиру Веведење, 13. маја 2008. године приликом молитвене прославе преноса и полагања моштију Свештеноисповедника Доситеја у ћивот у манастирској цркви.





Сведок Христов веран до смрти



Не бој се мало стадо, јер је воља Оца вашега да вам даде Царство, ријечи су св. Јеванђеља, драга браћо и сестре, које смо управо чули. Ри јечи охрабрења, ријечи утјехе, ријечи наде, ријечи Христовог обећања. Његовог обећања које се испуњавало и које се испунило кроз сву историју рода људскога. Не бој се мало стадо, рекао је Господ, а на многим другим мјестима, дао је исто тако обећање, да ће остати са нама и да нас неће оставити саме. У исто вријеме потврдивши да је јачи онај који је у нама, него ли све силе које су око нас. Сва историја Цркве Божије је то потврдила. У немоћи, у тајни Часнога Крста који је символ најдубљег страдања и најдубље немоћи људске, открила се управо моћ и сила Божија кроз оне који су на христолики начин носили Крст Христов, и који су носећи Крст Христов поистовјетили се са Христовим страдањима и кроз његова страдања задобили снагу Његовог Васкрсења. Живот Цркве Христове је крстноваскрсни живот кроз сву историју, и најдивнији изданци Цркве Христове, они су тога свједоци.



Један од таквих дивних свједока Христа Господа, свједока крстноваскрсне пасхе, прелаза кроз таму овога свијета и страдања у радост Господњу, у тајну Христовог Васкрсења јесте и блаженог спомена свештеноисповједник Доситеј загребачки и ваведењски. Благословом Његове Светости ми смо синоћ и ево данас извршили пренос његових моштију. Он је прибројан лику свештеноисповједника наше Цркве прије неку годину на Архијерејском Сабору. Доситеј, изданак овога града, рођен у граду Београду, али који је својим животом, својим свједочанством, својом проповјеђу и својим страдањем украсио не само овај град у коме је провео прве године свога живота и пос-ледње страдалне године свога живота, савивши своје гнијездо у овој светињи ваведењској. Украсио је својим страдањем, својим подвигом и свједочењем царски град Ниш, гдје је био изабран 1913. године за нишког епископа, уочи оног првог свјетског поклања, понијевши заједно са својим народом Крст Часни, Крст страдања и проводећи већи дио Првог свјетског рата у заробљеништву, прогнанству у Бугарској, да би се поново вратио у град Ниш и да би ту унаприједио црквени живот, основавши и штампарију св. Цара Константина и Јелене, издајући значајни духовни и црквени лист „Преглед нишке епархије", обнављајући духовни живот и сахрањујући оне који су били побијени. Од руку злотвора десетине свештеника православних били су поклани у то вријеме, од небраће. Све је он прикупљао, њихова имена, и оставио о њима свједочанство као о страдалницима за вјеру Христову. У своје вријеме а прије тога, он је завршио духовне школе у чувеној Кијевској духовној академији, добивши звање кандидата богословља. Васпитан у страху Божијем, научен богословљу и мудрости Цркве Божије, он је био један од најдивнијих свједока Цркве српске Православне између два рата. Са тог разлога, Свети Архијерејски Сабор га је послао да буде први Митрополит новоосноване загребачке Митрополије. Он је ту у Загребу свједочио Господа, проповједао Јеванђеље, био човјек мирнога и тихога духа, дубоке вјере и дубокога повјерења у Господа. А још прије тога, њега је Црква Божија послала као мисионара у Закарпатску Русију и он је, може мирне душе да се каже, обновитељ Закарпатске Цркве Православне, тамо гдје су служили као мисионари наши епископи блаженог спомена митрополит Јосиф потоњи скопски, такође потоњи Митрополит Загребачки Дамаскин, епископ рашко-призренски Владимир. Тамо је такође био послан и блаженог спомена отац Јустин Ћелијски Преподобни, у те крајеве који су веома страдали кроз вјекове, гдје су православни били гоњени од унијата и од римске пропаганде тога времена. Тамо је и Доситеј немало пострадао обнављајући манастире, обнављајући духовни и црквени живот те Цркве која иде у дубоку старину. И по предању и по историјским чињеницама, тамо је један број званих Бијелих Срба остао од старина и до данас преживио, поред оних Лужичких Срба који су се претапили кроз вјекове, али су многи и од њих сачували своје национално самосазнање. Бијели Срби, сачували су своју вјеру и имали су и своје манастире, који су били повезани и са средњевјековном Црквом Српском у вријеме цара Душана, а такође у вријеме Стевана деспота Високога. Тако је наша Црква преко њега и других наших Архијереја обновила Православље на тим просторима, које и данас постоји и оно и данас прославља Име Божије на Православни начин. Дакле, апостол царскога града Ниша, апостол Закарпатске Русије, апостол града Загреба, страдалник и исповједник. Његово страдање дошло је до свог врхунца 1941. године у Загребу, када је био затворен и када је пребијан у затвору, када му је брада његова чупана, и гдје је доживио страховита страдања, тјелесна и душевна, да би на крају био прогнан из Загреба и дошао овдје и дуго времена боравио у болници у Београду и на крају посљедње дане свога страдалног живота провео је управо овдје под, бригом сестара манастира Ваведења, ондашње игуманије, рускиње мати Ангелине. Овдје се упокојио 13. јануара 1945. године, и ево у наше дане његов спомен поново оживљава и васкрсава. Свети Архијерејски Сабор је сагледао његов подвиг, проучио његов живот, његово страдање и уписао га је у Календар Цркве Христове.



Благословом Његове Светости, ми смо синоћ и ево данас извршили пренос његових светих моштију и оне су постављене овдје у овај свети ћивот, да би вјерни цјеливали његове ране, његове страдалне мошти и да би кроз цјелив његових страдалних моштију, учили се истинском и правом путу Христовом, оном путу којим је ходио свештеноисповједник Доситеј загребачки и ваведењски.



Не бој се мало стадо, јер Господ је обећао онима који заједно са њим страдају, који Крст Његов носе да им подари Царство своје. И придодао је Господ: они који мене исповједе и пред људима и ја ћу њих исповједити пред анђелима својим небеским, који се мене одрекну пред људима и ја ћу се њих одрећи пред анђелима небеским. Свети Доситеј је исповиједио Господа свим својим животом, животним подвигом и Господ га је признао за свога пред анђелима и уписан је неизбрисивим словима у књигу вјечнога живота.



Његовим молитвама нека Господ и нас утврди у ношењу Крста Часнога; нека Господ закрили и ову свету обитељ, нека закрили и нашу свеукупну Цркву, која наставља да носи Часни Крст Христов. Нарочито нека Господ закрили многострадално Косово и Метохију које је сво у знаку ношења Часнога Крста и страдања. Свети Доситеј, који је пострадао носећи Крст Христов, нека би се молио да се Господ смилује народу своме и стаду своме и да му поврати слободу на Косову и Метохији, да му поврати његово достојанство и његову част свуда и на сваком мјесту.



Молитвама св. Доситеја загребачког, Господе Исусе Христе Боже наш помилуј и спаси нас! Амин.





Пренос моштију Светог свешетноисповедника Доситеја

13. мај 2008.г



Увече, 12. маја 2008. Године молитвено су пренете мошти Светог свештеноисповедника Доситеја загребачког и ваведењског из гроба у порти манастира Ваведење у Београду у саму цркву.

Тропар глас 8.

Православија наставниче, благочестија учитељу и чистоти, всељенија свјетилниче, Архијерејев Богодохновеноје удобреније Доситеје премудре: ученми твоими всја просвјетил јеси, цјевнице духовнаја, моли Христа Бога спастисја душам нашим.

МИТРОПОЛИТ ДОСИТЕЈ

Митрополит Доситеј рођeн је у Београду 5. децембра 1878. године, гдје је учио гимназију и богословију, коју је завршио 1899. године. Као питомац Фонда митрополита Михаилла упућен је 1900 г. у Русију гдје је ступио у кијевску Духовну академију коју завршава 1904.г. са степеном кандидата богословских наука. Из Русије је отишао у Њемачку и ступио на универзитет у Берлину, гдје је изучивао протестанску богословску науку. Након двогодишњих студија у Берлину, прешао је у Лајпциг, гдје је изучавао философске науке код професора Вунта, Хајнца и Фолкелта.

Замонашио се пред свршетак богословије (1898) и добио јерођаконски чин. 1907.г. постављен је за наставника богословије у Београду, гдје остаје до половине 1909.г. а онда као питомац Министарстава просвјете и црквених послова, упућен је у Француску ради продужења студија. У Паризу се образовао на Сорбони и Вишој школи социјалних наука. На измаку 1910. г. прешао је у Женеву као студент тамношњег универзитета. У Женеви је остао до објаве Балканског рата у јесен 1912.г. када се вратио у Србију и ставио на располагање својој цркви и отаџбини.Изабран је и хиротонисан за епископа Епархије нишке 25. маја 1913. године. Како је стицајем прилика Ниш постаје престоница Србије (1914-1915.године), то је епископ Доситеј, као епископ нишки, постао центар свега доброчинства и милосрђа. Трагичне 1915 . године остао је са својим свештенством и народом у Нишу и био интерниран од Бугара. По свршетку Свјетског рата, у јесен 1918 г. враћа се у своју епархју.

У својству подпредсједника Средишњег архијерејског сабора учествовао је у преговорима са Цариградским патријаршијом на стварању јединства Српске православне цркве и њеном уздизању на степен обновљене патријаршије. У доба великог покрета у Чехословачкој и Поткарпатској Русији, ишао је тамо као делегат Српске православне цркве, гдје је остао три године. Исто тако као делегат Српске православне цркве био је у Женеви, Базелу, Атини, Бугарској и другим мјестима.

Говорио је одлично руски, чешки, њемачки и француски језик. Одликован је Орденом Св. Саве I степена са лентом, златном Обилићевом медаљом за храброст, Орденом Карађорђеве звијезде 4 степена, Орденом бијелог орла 4 степена и Орденом Црвеног крста, руског и југословенског.

Изабран је 1932.г. за првог митрополита Епархије загребачке у Загребу а на Цвијети, 9 априла 1933.г. свечано је устоличен.

Митрополит Доситеј се нарочито истакао својим организаторским радом. Новокреираној митрополији загребачкој, поставио је чврсте темеље и дао значај који јој и приличи у таквој политичкој и културној метрополи, као што је град Загреб.
Рат је митрополита Доситеја затекао у Загребу, у његовој резиденцији. На дан прогласа НДХ-е, 10. маја 1941, ухапшен је од усташа и са својим ђаконом Лазараом Живадиновићем затворен у злогласни затвор у Петрињској улици. Тешко болестан премјештен је у болницу Милосрдних сестара. Умјесто лијечења «милосрдне сестре» свирепо су га мучиле и понижавале. Од њих је свакодневно мучен и злостављан, тако да му је сва брада била почупана. Такво мучење утицало је да је блажени Митрополит тешко оболио. У таквом стању усташе су натовариле обољелог владику на теретни вагон воза Загреб-Земун. У Земуну тешко болесног митрополита преузимају Њемачке окупационе власти и спроводе га у Београд. Неколико мјесеци послије тога умро је од тешких последица злостављања у манастиру Ваведење у Београду 14. јануара 1945 године.

На редовном засиједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве митрополит Доситеј је, због свог мученичког страдања и исповиједања православне вјере, унијет је у Именослов Српске цркве као исповједник.

Српска црква га прославља 13. јануара/31. децембра

---

Свештеномученик Јоаникије (Липовац),
митрополит црногорско-приморски



Митрополит Јоаникије (световно име Јован), рођен је 16. фебруара 1880. у Столиви у Боки Которској, од оца Шпира и мајке Марије (Дамјановић). Основну школу завршио је у Прчњу, а класичну гимназију са матуром у Котору, Православни богословски завод у Задру, а Философски факултет у Београду. У Београду је положио и професорски испит из богословских предмета.
Рукоположен је и чин ђакона 8. новембра, а у чин свештеномонаха 10. новембра 1912. од епископа бококоторског и дубровачког Владимира. Од 1912. до 1918. био је капелан у Котору, а потом парох у Ластви. Од 1919. до 1925. године био је суплент Гимназије на Цетињу, затим у нижој женској школи и женској учитељској школи и Цетињској богословији. Од 1925. до 1940. био је професор Прве мушке гимназије у Београду.
Као удов протојереј, изабран је крајем 1939. за викарног епископа будимљанског. Монашки постриг и име Јоаникије примио је у манастируу Раковици од скопског митрополита Јосифа. За епископа је хиротонисан 11. фебруара 1940. у београдској Саборној цркви. Исте године 10. децембра, на ванредном заседању Светог архијерејског сабора, изабран је за митрополита црногорско-приморског.
Митрополит Јоаникије управљао је Црногорско-приморском епископијом у веома тешким временима. Његовим заузимањем Цетињска богословија је радила и опстојала у најтежим ратним временима. Својим свештеницима поручио је 20. јула 1942. године "да се клоне сваке политичке активности и да пазе на свој позив и достојанство". Због хапшења и прогањања свог свештенства покушао је да са седамдесет свештеника изађе из земље. Нажалост, није успео; сви су ухваћен код Зиданог Моста. Свештеници су стрељани, а митрополит Јоаникије је доведен у Аранђеловац где су га комунисти мучки убили. Место где почивају његови земни остаци је до данас остало непознато.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1999. године, митрополит црногорско-приморски проглашен је за свештеномученика а његово име је унето у Именослов српске цркве као свето.



итрополит црногорско-приморски Јоаникије (Липовац) је рођен 16. фебруара 1890. године у Столиву у Боки Которској од оца Шпира Липовца и мајке Марије Дамјановић. На крштењу је добио име Јован. Његови преци су живјели у Цуцима у Катунској нахији, а одатле су се одјелили почетком 18. вијека и настанили се у Боки. Отац му је најприје радио као поморац, а потом као разносач у пошти. Основну школу завршио је у Прчњу, гимназију у Котору, Православни богословски завод у Задру, а Философски факултет у Београду, гдје је положио и професорски испит из богословских предмета.

У чин ђакона рукоположио га је Епископ бококоторски и дубровачки Владимир на Митровдан 1912. године, а два дана касније примио је презвитерски чин. Рукоположен је у которском храму Светога оца Николаја. Постављен је за протског капелана у Котору и на том положају је остао до краја новембра 1918. године. У периоду од фебруара 1916. године до новембра 1918. године служио је и као резервни војни свештеник. Крајем новембра 1918. године постављен је за администратора парохије у Петровцу, гдје је по положеном парохијском испиту постао стални парох. Премјештај на дужност суплента цетињске гимназије затекао га је 30. октобра 1922. године, када је премјештен у нижу женску гимназију и женску учитељску школу на Цетињу. У том периоду био је и хонорарни професор Цетињске богословије. Са Цетиња је 1925. године премјештен у Београд, у Прву мушку гимназију. На тој дужности га је као обудовљеног свештеника затекао и избор за епископа будимљанског. Митрополит црногорско-приморски Гаврило (Дожић), потоњи српски патријарх, одликовао га је црвеним појасом, а на Велику Госпојину 1925. године и чином протојереја (Биографски подаци Митрополита Јоаникија узети су из "Гласника СПЦ" број 5 из 1940. године).

На сједници Светог Архијерејског Сабора СПЦ од 8. децембра 1939. године изабран је за викарног епископа патријарха српског Гаврила у Црној Гори са почасном титулом епископа будимљанског. Замонашио га је митрополит скопски Јосиф (Цвијовић) 1. фебруара 1940. године у манастиру Раковици код Београда. На монашењу је добио име Јоаникије. Хиротонисан је 11. фебруара 1940. године у београдској Саборној цркви.

У суботу, 10. фебруара 1940. године у Саборној цркви у Београду обављено је наречење новоизабраног епископа будимљанског г. Јоаникија (Липовца), викара Његове Светости Патријарха Српског Господина Гаврила.

Приликом наречења чинодејствовао је Његова Светост Патријарх Српски Господин Гаврило, Његово Високопреосвештенство митрополит скопски г. Јосиф и Његово Преосвештенство епископ зворничко-тузлански г. Нектарије.

По свршеној вечери љубави, новонаречени епископ будимљански г. Јоаникије служио је бденије.

На бденију је примијећен врло велики број пријатеља и поштовалаца новонареченог епископа.

Свечана хиротонија новонареченог епископа г. Јоаникија обављена је у недељу 11. фебруара 1940. године. Хиротонија је извршена у Саборној цркви у Београду.

Пре почетка Свете Архијерејске Литургије, новонаречени епископ г. Јоаникије положио је свечану Архијерејску заклетву. Затим је почела Света Архијерејска Литургија. Чинодејствовао је Његова Светост Патријарх Српски Господин Гаврило са Његовим Високопреосвештенством митрополитом скопским г. Јосифом и Његовим Преосвештенством епископом зворничко-тузланским г. Нектаријем. За време Свете Литургије извршена је хиротонија новонареченог епископа будимљанског г. Јоаникија.

У овом свечаном чину узели су учешћа: изасланик Њ. В. Краља, г. Министра правде као и многобројни поштоваоци и познаници новога епископа. Благочастивог народа било је врло много.

На крају св. литургије Његова Светост Патријарх, са амвона, предајући Архијерејски жезал, поздравио је епископа Јоаникија врло лијепим и срдачним ријечима.

[херцеговац]

Преосвешћени г. Јоаникије одржао је ову бесједу:

"Ваша Светости, Високопреосвећена господо Архијереји, браћо протојереји и јереји, браћо и сестре! У овој свечаној прилици, примивши данас епископско посвећење, прве моје ријечи нека буду ријечи захвалности Господу Богу, чијом Промисли и милошћу изли се данас на мене благодат Светога Духа.

Али исто тако дугујем вечиту благодарност Вашој Светости и Светом Архијерејском Сабору, што сте ме удостојили избором за ову високу дужност епископскога звања, као и Његовом Величанству Краљу који је овај избор изволео потврдити.

Више него икада раније, размишљао сам ових последњих недеља о тежини епископскога звања и положаја. Нема сумње, епископски положај је био и у ранијим временима тежак; али данас, када је вјера код многих ослабила, он је постао још тежи. Са високим звањем скопчане су високе, тешке дужности, које захтијевају и изванредне личне одлике. Свети апостол Павле у својој посланици Титу (1, 7 - 8) између осталога и ово каже за епископе какви треба да буду: "Владика треба да је без мане, као Божји пристав; не који себи угађа, не гњевљив, не пијаница, не бојац, не лаком на погани добитак; него гостољубив, благ, поштен, праведан, свет, чист". Господ наш Исус Христос својим изабраницима - апостолима, чији су насљедници у првој линији епископи, упутио је ове недеље ријечи: "Тако да се свијетли ваше видјело пред људима, да виде ваша добра дјела и славе Оца вашега који је на небесима" (Мт. 5, 16). Само ово неколико ријечи Господа Исуса Христа и Његовог великог сљедбеника светог апостола Павла, довољно је да укажу на тежину епископскога звања и задатака. Зато је моје срце, примивши се овог избора, задрхтало пред тежином и узвишеношћу будућих дужности, јер сам свестан несразмере између њих и мојих способности. Ипак сам се примио овог избора, и дужности скопчаних с њиме, јер се уздам уз помоћ Божју, јер, по речима Св. апостола Павла: "Дух (Свети) помаже нам у нашим слабостима" (Рим. 8, 26). И ријечи нашег великог митроносног песника Његоша: "Прегаоцу Бог даје махове", укрепљују ме у мојој нади на помоћ Божју.

Приликом ступања на нову дужност обичај је да се, бар, у најкраћим потезима изнесе програм будућега рада. Али за једног православног епископа програм је одавно састављен и утврђен. Њега је одредио сам Спаситељ наш, Господ Исус Христос. Он је у Његовом Јеванђељу исцрпно дат. Он је, шта више, и у најкраћим потезима дат.

Када бјеше један човек запитао Господа Исуса Христа, које су заповијести у закону Божијем највеће, одговори му Он: "Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом и свом мисли својом." Ово је прва и највећа заповијест. А друга је као и ова: "Љуби ближњега свога као самога себе" (Мт. 12, 37-39). Изговоривши ове двије највеће заповијести, Господ Исус Христос одмах је потом додао: "О овим двијема заповијестима виси сав закон и пророци" (Мт. 22, 40). Уочи растанка са својим ученицима Господ Исус Христос оставио им је у аманет овакву заповијест: "Нову вам заповијест дајем да љубите један другога. Као што ја вас љубих, да се и ви љубите међу собом. По том ће сви познати да сте моји ученици ако узимате љубав међу собом" (Јн. 13, 34-35).

Као што се из ових Спаситељевих ријечи види, љубав према Богу и љубав према ближњима треба да буде основни закон живота и рада свакога хришћанина. Љубав која је заснована на дубокој вјери (јер праве љубави нема без вјере, као ни праве вјере без љубави), јесте станац-камен на коме је Господ Цркву Своју сазидао. Аманет је, дакле, Спаситељев, да се љубав ова остварује у овом свијету.

Али шта ми данас видимо? Да ли људи, да ли се хришћани, следбеници Христови управљају према овим заповијестима? На жалост, и сувише мало оне се извршују. Мјесто љубави према Богу влада равнодушност према Њему и вјера у људску моћ; мјесто љубави према ближњима влада мржња која извире из грубога материјализма и ниске себичности. Тако је, нажалост, како код безбројних појединаца, тако и код читавих народа, што никада не може човека и народе довести срећи, већ напротив ка несрећи. То је довело човечанство и до садашњег рата, који народима на све стране доноси само велика страдања. Зато треба да је идеал свакога човјека да припомогне, колико му то силе дозвољавају, да овај међусобни покољ народа, овај рат, што пре престане, а то ће најпоузданије доћи, ако се у душама и срцима, бар, већине људи роди и завлада љубав према Богу и љубав према ближњему. Тек тада је могуће да наступи трајан мир међу народима и људима, па и релативна трајна срећа и благостање на земљи. Без тога ће човјечанство вечито ићи из зла у горе.

Ми видимо како се у свијету кроз вјекове боре два опречна погледа на свијет и живот; материјалистички и идеалистички, или, како би наша народна пјесма рекла, два царства: земаљско и царство небеско. Коме ћемо се ми приволети царству? Косовски мученик, Св. Кнез Лазар, показао нам је пут, јер:

"Цар воледе царству небескоме
а него ли царству земаљскоме ".

Као код других народа, и код нас већ од некога времена, нарочито у последње доба, има, нажалост, доста присталица материјалистичкога правца. То никако не може добру водити; а наш народ, ради своје добре будућности, не смије ићи тим путем. Тај је пут, до душе, лакши од овог другог лута, јер је много лакше силазити и падати, него узлазити и уздизати се. Али тај пут води у понор и пропаст. Идеализам зида и подиже дом среће и спокојства човјечанства, материјализам га поткопава и руши. Све што је највеће, најплеменитије, најузвишеније и најбоље створили су идеалисти, дајући често пута и животе своје за остварење великих идеала за добро човјечанства. То су они, који се приволеше царству небескоме. Ово нам потврђује и наша и светска историја. Света је дужност свакога од нас, нарочито епископа, да се трудимо како би се љубав према Богу и ближњима што више развила у душама наше омладине, јер "на млађима свет остаје". Наша омладина није без добрих особина: она има жеђ за знањем, храброст и љубав према скупо и тешко стеченој слободи, јако развијено осећање правичности. Али ове добре особине треба да се употпуне новим, неопходно потребним, добрим особинама, без којих све ове лепе тежње и особине обично оду на странпутицу, или се не могу остварити. Љубав је потребна. "Ако љубави немам", каже Св. апостол Павле, "онда сам ништа, онда сам као звоно које јечи или кимвал који звечи" (1. Кор. 13, 1-2). Љубав према Богу и ближњима највећа је хришћанска врлина; и ако се наша омладина буде овом врлином украсила, онда ће она себе њоме духовно обогатити и народу своме осигурати срећну будућност.

Изабран сам за викарног епископа Ваше Светости, са називом будимљанског. Познато је, да је будимљанску, поред других епископија, основао Свети Сава 1219. године, и да је као таква постојала до пред крај 17. вијека. Један део бивше њене територије данас је у саставу Црногорско-приморске митрополије. Носећи, пун достојанства, назив ове светосавске епископије означен ми је тиме и путоказ у раду на остварењу завјета Светога Саве. Живети и радити као помоћник Ваше Светости на територији некадашње Зетске епископије, основане такође од Светога Саве, значи трудити се и ићи за примјером великога нашега Светитеља и Првосвештеника, што моју дужност чини двоструком дужношћу. Ићи светосавским путем није лако; јер то значи узлазити на високо брдо, или боље рећи на горостасну планину, што изискује много снаге, велики напор. Молићу се српским светитељима, чије свете мошти почивају у тамошњим манастирима св. Арсенију, св. Василију Острошком и св. Петру Цетињском, да ме они својим молитвама помогну пред Господом Богом, да ми даде снаге да идем тим путем.

Моја је душа радосна што ћу, као викар Ваше Светости, радити на територији Богом спасаване и славне митрополије Црногорско-приморске, којом су управљали такви великани као што су Данило, Петар Први и Петар Други, и којом је годинама мудро управљао и управља Ваша Светост. Као син овога краја и еминентни познавалац онамошњих прилика, као архијереј великога искуства, Ваша Светост ће ми моћи лако давати потребна упутства и савјете и тиме ми у многоме олакшати тешку дужност. Служба у класичном крају "чојства и јунаштва", гдје се кроз вијекове радосно гинуло "за крст часни и слободу златну", тамо гдје, по Његошевим ријечима, "пред олтаром плакаше кандило" и гдје је "олтар прави на камен крвави", тамо служити: служиће ми на част и на понос.

Радећи као епископ на томе утврђеном програму и правцу, молићу се увијек Господу Богу за дуг живот Његовог Величанства Краља Петра Другог, за славни дом Карађорђевића, за здравље Ваше Светости и свих наших отачаствених архијереја, свега свештенства и народа нашега, за славу и част наше свете Цркве и наше Отаџбине. Амин".

По завршеној бесједи Његова Светост Патријарх и служашчи Архијереји приступили су новоме епископу и срдачно му честитали. То исто учинили су и изасланик Њ. В. краља и изасланик г. Министра правде, као и остали који су узели учешћа у овоме чину. Његово Преосвештенство епископ г. Јоаникије делио је, потом, нафору и примао честитке".

Одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ викарни епископ будимљански Јоаникије је 11. децембра 1940. године изабран за Митрополита Црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење митрополита Јоаникија извршио је митрополит скопски Јосиф (Цвијовић) 23. фебруара 1941. године у Цетињу.

У "Гласнику СПЦ" бр. 8/9 за 1940. годину објављен је текст под насловом "Дочек Њ. П. епископа будимљанског г. Јоаникија, викара Њ. С. Патријарха" који преносимо у цјелости, а аутор текста је свештеник Петар Ускоковић, дугогодишњи службеник Митрополије, који је 1945. године убијен од комуниста без суда и суђења.

"Непосредно после свога посвећења Његово Преосвештенство г. Јоаникије кренуо је из Београда на своју нову дужност на Цетиње. На путу за резиденцију своју, узео је учешћа у свечаном устоличењу Преосвећеног епископа захумско-херцеговачког г. Николаја у Мостару. У уторак 20. фебруара о. г., епископ Јоаникије стигао је у свој родни крај, класичну српску Боку и у Херцег Новом, на граници епархије црногорско-приморске, био је Његов први сусрет са браћом Бокељима на дому, послије петнаестогодишњег службовања у Београду. У Херцег Новоме Преосвећеном г. Јоаникију приређен је заиста сјајан дочек, као изразито свједочанство колико су родољубиви Бокељи поносни, што је њихов домородац изабран за владику са сједиштем на Цетињу. Прије доласка воза у Херцег Нови, на станици се окупила маса грађана и представника мјесних власти и корпорација. Поред свештенства ту су запажене најугледније личности. У дочеку су учествовале школе и Српско црквено пјевачко друштво "Свети Сава". По доласку воза у 11, 30 часова, Преосвештеног г. Јоаникија, видно расположеног, поздравио је дивним и осјећајним говором г. Јово Секуловић, предсједник Градског поглаварства. После овог првог поздрава, владици су упутили срдачне добродошлице протојереј о. Марко Станишић, у име свештенства и г. др Милош Дробњаковић, у име Српског пјевачког друштва "Св. Саве". Епископ Јоаникије, очито узбуђен овим величанственим дочеком, веома топло се заблагодарио на овим поздравима и дочеку, па је са великом пратњом кренуо на поклоњење стародревном манастиру Савини. У манастирском храму отслужено је кратко молепствије, после кога је владику поздравио настојатељ манастира игуман о. Борис, на који је поздрав Његово Преосвештенство одговорио осјећајним ријечима, које су биле израз велике љубави Преосвећеног према Богу, Цркви и своме Народу. У манастирским конацима, у част Његовог Преосвештенства приређен је свечани ручак, на коме је пало неколико здравица, и на коме је лично владика прочитао поздравни телеграм бокељског првака и угледног Србина г. Марка Комненовића, који је поздравио ступање Преосвећеног г. Јоаникија у владичанском чину у Епархију црногорско-приморску и уједно изразио жаљење што је спријечен болешћу, да са браћом Новљанима поздрави епископа лично приликом Његовог ступања на границу епархије.

Као ниједан дан ове зиме, осванула је врло хладна сриједа 21. фебруар. Дувао је неподношљив сјеверњак, који је смрзавао воду у потоцима и градским чесмама.

Али, и поред овакве студени, пред градским вратима у Котору, око 10 сати прије подне, сакупило се доста грађана, који су очекивали свога уваженог домородца, новог будимљанског епископа г. Јоаникија (Липовца), који је тога дана пролазио за Цетиње, своје ново сједиште. Командант пука пуковник г. Владимир Бошњак, срески начелник г. Петар Шеровић, предсједник Градског поглаварства г. Мато Брозичевић, Архијерејски намјесник прота о. Ђорђије Самарџић, са свештенством, заступник Преузвишеног бискупа которског преч. каноник Дон Антон Милошевић са преч. каноником Дон Шпиром Перушкином, г. Тодор Субота, предсједник Српске православне црквене општине, са члановима одбора, као још и многи други представници мјесних власти и установа са великим бројем грађана нашли су се на обали, када је нешто послије 10 сати, аутом преко Рисна, стигао из Савине у Котор епископ г. Јоаникије у пратњи свештенства и, чланова которске Црквене општине, који су му били пошли у сусрет. Срески начелник први је приступо Преосвећеном епископу и ословио га са неколико топлих ријечи, послије чега је владику поздравио г. Тодор Субота у име Црквене општине. Са неколико ријечи добродошлице приступо је затим предсједник општине г. Брозичевић, као и командант пука г. Бошњак. Потом се Преосвећени г. Јоаникије поздравио са каноницима г. Милошевићем и Перушкином. Многи грађани прилазили су Преосвештеном, поздрављали се с Њим и љубили Га у руку. Велика поворка прошла је затим, кроз град до цркве Светога Николе, гдје је на улазу Његово Преосвештенство дочекао Архијерејски намјесник о. Самарџић. Док је епископ г. Јоаникије улазио у храм, пјевао је хор "Јединство". Тада је у дупке пуној цркви одслужено кратко молепствије. Пошто је хор отпјевао "Многаја љета", Архијерејски намјесник о. прота Самарџић одржао је поздравни говор у име свештенства бококоторског, изражавајући радост коју је код свих Бокеља изазвала вијест да је угледни син овога краја изабран за Епископа будимљанског са сједиштем на Цетињу. Прота Самарџић је истакао да је досадашњи његов живот и рад најбоља гаранција, да ће нови епископ у потпуности одговорити својој дужности, коју почиње у славној Црногорско-приморској митрополији, у којој су радили светитељи и генији, као и два уважена Бокеља Висарион Љубиша и Митрофан Бан. Поздрављајући епископа г. Јоаникија у овом храму, у коме је нови владика прије 27 година примио свештенички чин, о. Самарџић честита г. епископу на избору и жели му од Господа дуг живот и срећан рад.

Тада је говорио Преосвећени г. Јоаникије, који се са неколико ријечи топло захвалио на срдачном дочеку, који није очекивао и који вели скромно г. епископ није заслужио. "Када сам, наставио је владика, вољом Божијом и одлуком Његове Светости Патријарха Српског Господина Гаврила изабран за епископа, мени се душа порадовала што ћу служити баш овдје, у Митрополији црногорско-приморској, дакле у Црној Гори, одакле потичу моји стари, и у Боки, гдје сам се родио". Затим говори о Котору, са којим га вежу лијепе и жалосне успомене: овдје се школовао, овдје био рукоположен, а у Шкаљарима почивају његови рано преминули родитељи. Потом, прелазећи на смјернице и правац свога рада, епископ г. Јоаникије вели, да о томе нема да каже ништа ново. Програм је поставио Христос, а св. Сава, први Српски светитељ, на Христовој науци поставио је основе Српске православне Цркве, која је, као народна Црква, везана с народом, дијелећи увек с њим сва добра и искушења. Цитирајући двије заповијести Божије о љубави према Богу и према ближњему, г. епископ истиче да ће га у раду водити само љубав, коју он носи свима без разлике на друштвени положај и вјеру, богатоме и сиромаху, православном и римокатолику. Нарочито данас када је мало љубави у свијету, који се закрвио у рату, љубав је толико потребна људима, па је и он носи у знаку Крста, као што је и Константину казано да ће у том знаку побиједити. На крају говора, који је саслушан у побожној тишини, Преосвећени г. Јоаникије подијелио је благослов. У подне, у дому свога брата директора г. Милоша Липовца, епископ г. Јоаникије био је на ручку, коме су присуствовали свештеници, рођаци и неколико пријатеља. Послије ручка, владика је кренуо за Будву и даље за Цетиње, испраћен најљепшим жељама Которана, који су га тако топло и срдачно дочекали приликом Његове прве, незваничне, посјете староме граду под Ловћеном.

Истог дана у сриједу 21. фебруара Његово Преосвештенство г. Јоаникије тачно у четири часа послије подне стигао је на Цетиње. Звона са свих цетињских цркава и Цетињског манастира објавила су вјернима долазак новог Архипастира. У то вријеме испред манастирске цркве били су окупљени представници свих мјесних власти са чиновништвом. Ту су се налазили заступник одсутног бана помоћник г. Ж. Симоновић, заступник одсутног команданта дивизије ђенерал г. Варјачић са већим бројем официра, заступник одсутног председника општине одборник г. Мирко Меденица са градским већницима, командант Војног округа пуковник г. Петровић, директори свих овдашњих школа и др. Испред манастира заузели су били мјеста и ученици овдашњих школа са представницима мјесних културних и добротворних друштава. На степеницама улаза у манастир стајало је мјесно свештенство у одеждама, на челу са ректором Богословије о. Михаилом Вујисићем. Пошто је сишао из аутомобила, нови цетињски владика, у пратњи протојереја о. Николе Марковића члана Црквеног суда, који је са Њим допутовао из Мостара на Цетиње, упутио се групи званичника и свештенства, одговарајући благосиљањем маси која му је клицала. Испред манастира епископа г. Јоаникија је поздравио топлом и срдачном добродошлицом, у име града и грађанства Цетиња г. Мирко Меденица. На поздрав г. Меденице захвалио се са неколико бираних ријечи Преосвештени г. Јоаникије. Одмах потом формирана је литија на челу са свештенством и новим епископом, која је ушла у манастир, гдје је одржано кратко молепствије у присуству свих оних који су узели учешће у дочеку. Послије завршеног молепствија , новога владику поздравио је изванредно лијепо добродошлицом члан Црквеног суда свештеник о. Петар Ускоковић. Изражавајући радост што је избор Светог Сабора и Његове Светости Патријарха Господина Гаврила пао на личност Преосвећеног г. Јоаникија, који својим досадашњим животом и радом даје пуне наде да ће и у владичанском позиву успјешно одговорити светој и одговорној дужности, о. Ускоковић је између осталог рекао:

"Обрадовали смо се Вашем доласку јер је Светосавска Српска Бока и Српско Приморје дало Црној Гори у низу митроносних глава неколико заиста бриљантних и крупних владичанских фигура. Приморје нам је дало ученог и свјетачког Висариона Љубишу, витешког и даровитог Митрофона Бана, па нам и то пружа гаранцију, да ће и нови владика, кога нам Бока даје бити вјеран сљедбеник великих црногорско-приморских јерараха. Црну Гору с Боком од давнина везују чврсте и неразрешиве споне, материјалне и духове, па ће и Ваш долазак на трон црногорско-приморских архијереја бити још једна нова снажна духовна веза."

На топли поздрав свештеника о. Ускоковића одговорио је епископ г. Јоаникије. Узбуђеним гласом из кога је избијала топлина и љубав, нови владика евоцирао је сјајну и славну прошлост Цетињског манастира и митрополита и владика црногорских, па је подвукао да је свјестан велике одговорности и тешке дужности која му је благовољењем Њ. В. Краља и избором Светог Архијерејског Сабора и Српског Патријарха Господина Гаврила повјерена. Али љубав и поштовање које гаји за овај крај и овај народ, даће му снаге да тешкој дужности одговори. На крају је умолио вјернике, да у својим молитвама умоле Свевишњега да му подари снаге да славну Митрополију црногорско-приморску, под врховним водством Његове Светости Патријарха, поведе и даље путем сјаја и напретка, а све за добро Српске православне Цркве, Њ. В. Краља Петра Другог и моћне и велике отаџбине Југославије. Своју прву бесједу епископ Јоаникије је завршио призивањем Божијега благослова на паству митрополије црногорско-приморске.

Одмах, потом, владика г. Јоаникије упутио се у салон Митрополије, гдје је примио велики број представника власти и цетињских грађана, који су дошли да га поздраве и да му честитају високи положај. Гости су били почашћени, па је овом приликом епископ г. Јоаникије прву чашу подигао за срећу и дуг живот Њ. В. Краља и Краљевског дома, што је дало повода присутнима да манифестују своје родољубље и осјећаје вјерности и оданости Краљу и Отаџбини.

На завршетку поновићемо спонтану и срдачну жељу свију вјерољубивих Светосавских синова Митрополије црногорско-приморске, да Премилостиви Господ уздржи и укрепи духовне и физичке моћи и умножи дане овоземаљског живота Преосвећеног владике Јоаникије, да би Његово Архипастирствовање било на славу Господа".

Митрополит Јоаникије, када је ступао на трон црногорских митрополита, вјероватно није ни сањао на каквим ће се ватрама пећи и какво ће вријеме доћи. Сигурно ће историја рећи свој став о томе времену, али, на основу сазнања која ми имамо послије ових неколико јадних година какве такве слободе штампе и објављивања без партијско-политичко-безбожничке цензуре смијемо се усудити да кажемо да је вријеме у коме је живио и столовао митрополит Јоаникије било теже, страшније и крвавије од времена у коме је живио и столовао Свети Петар Цетињски, чији је архипастирски жезал држао и митрополит Јоаникије.

---

Велико је зло било у Црној Гори у деветнаестом вијеку. Али, нијесмо још увијек свјесни какво је било зло не само у Црној Гори, него и у свим Српским Земљама у двадесетом вијеку. Црну Гору у вријеме Светога Петра распињало је зло турско и зло братских освета и размирица. Црну Гору у вријеме митрополита Јоаникија распињало је и распело је зло фашизма и зло комунизма. Ко је у освиту рата у бившој Краљевини Југославији могао претпоставити шта ће се све догодити и како ће један народ пострадати?

Смијемо ли се, бар на час, усудити да се вратимо у вријеме страшних и крвавих година у Црној Гори? Смијемо ли искрено и без идеолошких предрасуда погледати и сагледати улогу коју је имао митрополит Јоаникије, који је, нема сумње, имао исправан став? Овај нови Свештени Мученик Цркве Божије био је распет прије него што су га комунисти распели. Распет је био на крсту окупатора, крсту јама, крсту братског поклања, крсту глади, биједе, сиромаштва и голотиње свог народа.

Ова књига свједочи о митрополиту Јоаникију, његовој неизмјерној љубави према Богу и своме роду и његовом распећу. Због те своје неизмјерне љубави и храброг свједочења истинске вјере митрополит је у новој сеоби Србаља 1945. године морао да напусти Црну Гору и са својим народним збијегом пресели се у вјечну небеску отаџбину.

У вријеме најезде партизана и совјетске армије и одлуке да се српске националне снаге из Црне Горе повуку према Словенији, митрополит Јоаникије је донио одлуку да са свештенством Митрополије привремено напусти Цетиње. Митрополит није желео да у Цетињу сачека партизане и њихове страшне одмазде за које је знао како изгледају.

Поворка на чијем се челу налазио митрополит Јоаникије подсећала је на нову сеобу Срба. У њој је, поред шездесетак свештеника, било између пет и шест хиљада црногорских четника и велики број стараца, жена и дјеце. Овај збјег је путовао у непознато не слутећи да ће његово путовање силом бити прекинуто (према једним сведочанствима, овај збјег је ухваћен код Зиданог Моста, а према другим, у Аустрији. Претпостављамо да је збјег ухваћен код Зиданог Моста у Словенији).

Ухваћени су од стране Прве југословенске армије којом је командовао Брозов генерал Пеко Дапчевић (иначе, син ђакона Јована Дапчевића), а своје животе су окончали у најтежим мукама оставивши кости у масовним гробницама, које ни до данас нису обиљежене.

У тој групи су се налазили посланици и министри Велике црногорске скупштине која је 1918. године изгласала уједињење Црне Горе и Србије. Сви су побијени без суда и суђења на тим нашим новим мученичким просторима.

С обзиром да су се у поменутој групи налазили митрополит Јоаникије и свештеник др Лука Вукмановић, рођени брат Светозара Вукмановића Темпа, партизани су их пребацили у Србију. Дошавши у Србију са окованим митрополитом Јоаникијем и оцем Луком Вукмановићем, партизани су, према неким послијератним свједочењима, обавијестили Темпа о заробљавању митрополита Јоаникија и његовог рођеног брата. Питали су га шта да чине са њима. Светозар Вукмановић Темпо је том политком мирно и без трунке савести и братске љубави одговорио: "Исто што и са осталима!"

У својој књизи "Револуција која тече" (Други том, Београд, 1971. године) Темпо је записао: "Са својом мајком нијесам хтио да разговарам о Луки. Она се није усуђивала да га помене преда мном. Само је једном покушала да каже како није био са окупаторима, али ја сам је грубо прекинуо и рекао да га више не помиње у мом присуству ако жели да будемо заједно. Није га више помињала".

Нисмо имали могућност да сазнамо гдје је убијен доктор Лука Вукмановић (о томе сигурно зна његов брат који га је и послао у смрт, али још увијек о томе не жели да говори већ се по разним данашњим листовима правда "како није знао да је Лука ухваћен"). За митрополита Јоаникија се сигурно зна да је убијен на Букуљи код Аранђеловца. Прије него што су га убили, партизани су га мучили и малтретирали. У емигрантској литератури је писано о страдању митрополита Јоаникија. Један загранични Србин овако описује страдање митрополита Јоаникија:

"Митрополит Јоаникије је убијен половином јуна 1945. године у Аранђеловцу.

Сви комунистички крвници су продефиловали поред митрополита и сваки је на свој начин искаљивао свој злочиначки партизански нагон према окованом митрополиту: неко у шамарању, неко у чупању браде, неко у пљувању, а мајор Чиле Ковачевић му је донео путир пун свеже крви од убијених четника (како је он то рекао) и тражио је да митрополита "причести" том крвљу.

Злочиначким убиством митрополита Јоаникија су командовали тадашњи пуковник ОЗНА-е Владимир Роловић (потоњи југословенски амбасадор, који је од усташа убијен у Шведској) и Брозов генерал Пеко Дапчевић".

Неколико угледних Срба је на страницама црквене штампе неколико деценија касније сведочило о страдању митрополита Јоаникија тако да је остао спомен на страдање овог великог Архијереја Србске Цркве.

Професор Светозар Душанић је у календару "Црква" за 1991. годину објавио своје свједочанство о страдању митрополита Јоаникија. је тада записао:

"Чим су србски свештеници и њихове породице пребачени 41. године у Србију из усташког логора у Цапрагу, они су стигли у Аранђеловац. Ту им је митрополит Јосиф донео (у пратњи ђакона Боже Трипковића) новчану помоћ у износу од 4.000 динара (две месечне плате). После тога млађи свештеници су били распоређени по парохијама као капелани, а старији и они који су имали ближе сроднике у Србији, разишли су се по местима која су им одговарала.

Мој отац, Стева Душанић, свештеник из села Прибинића под Борја Планином, у Босни, пошто је био у поодмаклим годинама, одбио је да иде на парохију, па је остао у Аранђеловцу у току целог рата, јер су му двојица синова нашли запослење, као мануелни радници, у аранђеловачком руднику. Он је и још неколицина старијих свештеника, који су остали у Аранђеловцу, добили су станове у аранђеловачким празним вилама. Моме оцу додељен је стан у вили "Малер", која се тако звала по њеном бившем власнику Јеврејину Малеру.

Када су партизани ушли у Аранђеловац (мислим да је то било 17. или 18. септембра 1944. године) они су у вили "Малер" сместили једно одељење ОЗНА-е. У собе на мансарди те виле они су повремено доводили групе од тридесет до четрдесет, углавном млађих људи, које су ноћу ликвидирали у потоку под планином Букуљом. Убијање су вршили тупим предметима или револверским мецима у потиљак. За те затворенике говорили су да су усташе, што је била обична лаж, јер не може се веровати да би се доводили затвореници из Хрватске да би их побили у потоку под аранђеловачком Букуљом. После ликвидације једне групе, стизао би нови контигент несретника.

Једног празничног дана, била је недеља, кад се мој отац враћао са богослужења из старе цркве под Букуљом, затекао је у дворишту виле "Малер" групу затвореника који су били "изведени на ваздух". Из те групе моме оцу приступио је један старији човјек са белом шиљастом брадом, у грађанском оделу и рекао да је он Јоаникије, митрополит црногорско-приморски. Између осталог, испричао је моме оцу да је при крају рата кренуо са народом из Црне Горе на Запад, из страха од комунистичке освете.

Када су стигли у Аустрију, совјетска војска је била пред Бечом, избеглицама из Црне Горе је пресекла одступницу, све их заробила и предала Титовим партизанима. После тога, митрополита Јоаникија су одвели у Загреб, ту му одузели све личне ствари, панагију и владичански орнат. Том приликом митрополит је рекао мом оцу да га Ђилас гони.(...)

Чим сам сазнао од оца, којег сам повремено обилазио, да је у истој кући затворен митрополит Јоаникије, ја сам то пренео митрополиту Јосифу. Том приликом митрополит Јосиф ми је рекао да је слична обавештења добио и од једне жене која је видела митрополита Јоаникија како седи на теретним коњским колима, када су га спроводили из Земуна за Београд. Митрополит Јосиф је после ових обавештења о митрополиту Јоаникију интервенисао код Александра Ранковића, али му је Ранковић одговорио да он ништа не зна.

Митрополит Јосиф је митрополиту Јоаникију по мени послао једно мало камалхард-ћебе. Ја сам то ћебе предао оцу, а он га је дотурио митрополиту, посредништвом двојице партизана у том одељењу ОЗНА-е. Они су били заробљени као четници и потом уврштени у тај одред ОЗНА-е. Један је био наставник, родом из Ниша, а други Босанац, младић, берберин. По њима је мој отац свакодневно слао митрополиту козије млеко, јер због болова у стомаку није могао да једе затворску храну.

Осим ћебета, ја сам у два маха од митрополита Јосифа добио новац да га однесем митрополиту Јоаникију. Оба пута по 2.000 динара. Од тог новца једном приликом митрополит Јоаникије даде хиљаду динара да му се купи воће. То сазнају старешине ОЗНА-е и поставише му питање: одакле му новац? Он им одговори да је добио од свештеника Душанића. На саслушању мој отац потврди, и на томе се сврши та истрага, али митрополита Јоаникија после пребаце са мансарде виле "Малер" у подрум виле "Савић", власништво бившег београдског трговца.

Из подрума виле "Савић" једне ноћи митрополит Јоаникије спроведен је у поток под Букуљом и тамо убијен. Кад су га водили, на улици се затекла једна жена и о томе је причала.

Датум митрополитове смрти није ми познат, мада претпостављам да о томе неко у Аранђеловцу зна.

Све ово сазнах по очеву причању и забележих после 45 година".

Друго свједочанство о митрополитовом страдању налазимо у документу-допису који је Штаб Прве Југословенске Армије, Команда позадине, 21. јуна 1945. године упутио Црногорској митрополији на Цетињу, а који се налази у архиву Митрополије на Цетињу. У документу (кога у факсимилу објављујемо на крају овога поглавља, а који је заведен под "Српски православни манастир цетињски број 42 од 30. јуна - 1945. године у Цетињу) каже се:

"ШАЉЕМО ВАМ ПАНАГИЈУ И КРСТ, КОЈИ СУ ПРОНАЂЕНИ КОД РАЗБОЈНИКА БИВШЕГ МИТРОПОЛИТА ЈОАНИКИЈА. СМРТ ФАШИЗМУ СЛОБОДА НАРОДУ!".

Доктор Александар Недок је у истом броју "Светигоре" објавио своје свједочанство о Митрополитовом страдању. Он је записао сљедеће:

"У "Светигори" број 3. и 4. који су ми срећом дошли у руке, прочитао сам са великом пажњом и узбуђењем два чланка који се односе на Великомученика вјере Христове, блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Јоаникија.

Моја осјећања проистичу из два узрока: први, што сам га лично познавао, и други, што су ми познати његови посљедњи дани у Аранђеловцу.

Као дјечак, ученик првог и другог разреда Прве мушке гимназије у Београду, имао сам срећу да ми Науку Христову предаје 1936. и 1937. године онда прота Јован Липовац, један дивни и богоугодни човјек. Са половине школске године отишао је за владику на Цетиње, али је у дјечачким душама оставио за увек незаборавну успомену.

Мој други сусрет са њиме, не директни, збио се половином јуна мјесеца 1945. године у Аранђеловцу, гдје сам се као војник налазио по повратку са фронта у Штабу Прве Армије.

Једнога дана, у шетњи Аранђеловцем са неколико својих вршњака из Београда, док смо причали гдје је ко учио гимназију, један од њих (С. М., онда дактилограф у армијској ОЗНИ), кад је чуо да сам ђак Прве мушке гимназије, рече ми да се мој професор Липовац налази у затвору у Аранђеловцу. Упитао сам га да ли бих могао да га посјетим, на шта ми је одговорио да је то забрањено и да је за мене боље да то и не спомињем. На моје питање како изгледа, рекао ми је да га је видјео и да је ужасном стању, запуштен, прљав, исцијепан, вашљив и пун гнојавих рана. Послије неколико дана, када сам га поново видјео, питао сам га за свога професора. С. М. ми је одговорио да је мртав, али ми није рекао на који начин, нити гдје је сахрањен.

Тако се завршио мој други сусрет у животу са блаженопочившим митрополитом Јоаникијем, и ево, послије скоро педесет година, живо се сјећам и дана и амбијента када сам чуо потресне вијести.

Ово сматрајте највјеродостојнијим подацима, јер проистичу из непосредног сазнања од човјека који га је лично видјео, а био довољно искрен и сажаљив да ми то исприча, без обзира колико је то у оно стравично вријеме, поготову за нас војнике, било опасно преносити.

Нека ово буде мој мали прилог успомени мога доброга професора Јоаникија (Јована) Липовца".

У васкршњем броју "Светигоре" из 1992. године прота Бранко Марковић, једини живи свештеник кога је митрополит Јоаникије рукоположио, свједочио је о митрополиту Јоаникију. Он је, између осталог, записао следеће:

"... Негдје 1951. или 1952. године ја сам заједно са оцем Милом Пламенцем, тада парохом петровачким, пошао у манастир Прасквицу гдје смо били гости оца Бориса Кажанегре, чини ми се последњег из оне велике плејаде великих црногорских калуђера, добрих духовника и бољих јунака. Ту смо нашли једног младића, којега сам ја знао још док сам био ђак богословије, који је радио у Митрополији, гдје је обављао дужност, не знам да ли црквењака, или послужитеља код Митрополита а чијег се имена сада не сјећам. Тај младић је пошао са Митрополитом када је он напустио Цетиње. Он нам је тада испричао врло тужну причу о хапшењу Митрополита. По тој његовој причи, а причао је врло увјерљиво, он је заједно са групом свештеника ухваћен код Зиданог Моста, спроведен у Загреб и приведен код Пека Дапчевића, чији се штаб налазио у Загребу. Тај младић је пратио Митрополита и присуствовао разговору. Пеко је упитао Митрополита: "Јеси ли ти Јоаникије Липовац?" На то му је он одговорио да је он Јоаникије митрополит црногорско приморски. На то је Пеко грубо, повишеним тоном узвратио да он нема право да се тако представља јер су на тој столици увек сједели велики и заслужни људи, а не издајници какав је он био. На такву Пекову изјаву Митрополит је узвратио да он, Пеко, нема права да тако са њиме поступа јер је он успјео да из италијанског логора у Албанији ослободи његову мајку, и да је био предузео све да и његовог оца Јована Дапчевића (мислим да је Јован Дапчевић био по чину ђакон) ослободи из логора, али га је претекла смрт. На ту владичину причу Пеко је рекао да је и то доказ његове службе окупатору. Тај младић је тада још испричао како је Пеко наредио да владици скину инсигније и да је владика замолио да се крст врати проти Илији Поповићу, пароху и архијерејском намјеснику цетињском јер је тај крст био својина проте Илије. Тачно је да је тај крст преко Команде подручја враћен. (Тачност овога навода могла би се провјерити код породице покојног проте).

[херцеговац]

Када сам 1958. године премјештен са парохије барске на парохију орашачку код Аранђеловца сазнао сам од мога намјесника, сада пок. Љуба Радивојевића да је митрополит Јоаникије, заједно са посљедним предсједником владе црногорске, чијега се имена не сјећам сада, доведен у Аранђеловац и затворен у вили која се налази у непосредној близини цркве буковичке. Причао ми је о. Љуба да му је један стари свештеник који је као избјеглица живјео у Аранђеловцу свако јутро доносио козјег млијека. Ту је несрећни митрополит Јоаникије у Букуљи убијен. Прота Љуба ми је још причао да су неке дрвосјече наишле на његов гроб који је само овлаш био затрпан, па су планинске бујице његове кости разријеле.

Ја сам службујући у Орашцу врло често, идући у Аранђеловац, попевши се на брдо Пресеку, одакле се дивно види Букуља, сваки пут се помолио Богу за душу доброг митрополита Јоаникија..."

На основу ових и многих других свједочанстава поуздано се зна да је митрополит Јоаникије убијен половином 1945. године на Букуљи. Нажалост, не зна се тачно мјесто гдје су убијени многи Србски Новомученици, а са њима и митрополит Јоаникије. Ова масовна србска гробница ни до данас није обиљежена, а власти се ниједном нијесу огласиле на поменута свједочења.

У "Банатском веснику", органу Епархије банатске (бр. 1/1990. године, Вршац) објављено је писмо Марије Мартиновић-Липовац из Цетиња митрополиту скопском Јосифу, које преносимо у цјелости:

"Ваше Високопреосвештенство!

Као што Вам је познато, мој отац Јоаникије, митрополит Црногорско-приморски напустио је Цетиње још у новембру 1944. године. Од тог времена па све до данас не могу ништа позитивно да сазнамо њему, а још мање да са њим ступим у везу, те да му нешто пошаљем. Разне верзије су се проносиле, али једино је било тачно то, да је он ухапшен од Народних власти, да се је неко вријеме налазио у Београду и најзад у Аранђеловцу. Сазнала сам и то, да сте Ви интервенисали код надлежних, да му се побољша положај, на чему Вам се најтоплије захваљујем.

Како за даљу његову судбину не могу да сазнам, то узимам слободу да вас замолим, да бисте извољели заинтересовати се шта је са њим, гдје се налази и да ли постоји могућност да добијем везу са њим, те да ме, путем Вама потчињених, обавијестите, да не бих више патила и живјела у неизвјесности.

Сматрам да Вас са овом мојом молбом нећу довести у незгодан положај тим прије, што мој отац без претјеривања није баш онакав каквим су га вјероватно и Вама претставили. Сав његов гријех састоји се у неколико говора, као и у неколико његових састанака, било са Италијанским било са Њемачким функционерима, које не би требало схватити као акт издаје, већ треба ући у суштину ствари, те сазнати што је он хтио са тиме, као и резултат тих састанака.

То би углавном био његов издајнички рад, а колико је добро стајао код окупатора најбољи је доказ то, што ни мени, као његовој јединици, није могао помоћи, те издејствовати да ме не отпуштају из службе, протјерују и хапсе. Но, није ми циљ да Вас увјеравам о недужности мог несрећног оца, већ оно у ком смислу сам и написала ово писмо. У нади да ћу од Вашег Високопреосвештенства бити обавијештена, у колико Вам то буде могуће, поштује Вас љубећи свету десницу

Цетиње, 8. марта 1946. г.

Марија Мартиновић-Липовац
Цетиње, Бајова 130

Ни Марија Мартиновић-Липовац (1914-1990), ћерка митрополита Јоаникија, није имала мира од комуниста. Иначе, била је удата за угледног господина и интелектуалца Моша Мартиновића из Цетиња. Марију су у прољеће 1945. године, у поодмаклој трудноћи ухапсили и затворили у злогласни цетињски затвор гдје су је тукли и мучили.

У истом броју "Банатског весника" објављен је и сљедећи документ:

"На питање бококоторског намјесника о нестанку Митрополита Јоаникија у име Синода Црквеном суду на Цетињу, крајем 1946. године, Митрополит скопски Јосиф, одговара сљедеће:

"У вези акта тога Суда бр. 1554 од 21/8.12.1946. а на питање Архијерејског намјесника бококоторског извјештавате се да је Њ. Св. патријарх Српски Г. Гаврило изјавио, да је сазнавши за нестанак Митрополита Јоаникија из Аранђеловца, гдје се налазио у затвору а под предпоставком и у увјерењу да је убијен заиста му одржао помен. Никакви други детаљи о судбини Митрополита Јоаникија нису познати ни Њ. Светости ни Св. Арх. Синоду".

[смедерево]

ЈАСЕНОВАЦ, највећи концентрациони логор за истребљење људи на територији Хрватске. Јасеновац је заправо чинио комплекс од неколико подлогора, у непосредној близини, на обали реке Саве, око 100 км јужно од Загреба. Логор за жене, Стара Градишка, који се налазио мало даље, такође је припадао овом комплексу.


Јасеновац је основан у августу 1941, а био је расформиран тек у априлу 1945. Стварање самог логора, управљање и надзор над њим били су поверени III одељењу Усташке народне службе (УНС), на челу са Вјекославом (Максом) Лубурићем, који је лично одговарао за све што се тамо догађало. Преко 700,000 људи побијено је у Јасеновцу, углавном Срба, Јевреја и Рома.


Свети Српски Новомученици Јасеновачки

Стварање Независне Државе Хрватске – 1941


После краткотрајног рата, у априлу 1941, Краљевина Југославија била је подељена међу земљама агресорима: нацистичке Немачке, фашистичке Италије, Хортијеве Мађарске и Бугарске Бориса III. У међувремену, док се још увек водио рат, оснивање усташке Независне Државе Хрватске објављено је 10. априла 1941; поред територија које су традиционално биле насељене Хрватима прикључене су у ову државу и Босна и Херцеговина и делови Србије.


Више од два милиона Срба живело је у новоствореној марионетској држави, што је чинило више од једне трећине целе популације у НДХ. Такође, био је и значајан број Јевреја, Рома и припадника других националности. Чим је НДХ била проглашена, вођа те итало-немачке творевине, усташки поглавник Анте Павелић, почео је да износи усташки програм стварања „чистог хрватског животног простора“ и „чисте хрватске нације“. Наиме, пошто су усташе били екстремни националисти, шовинисти и расисти, почели су да граде своју државу и институције налик онима у нацистичкој Немачкој. Према њиховим идеолозима, услов за стварање чисте хрватске државе било је протеривање Срба („грко-источњака“), Јевреја („Жидова“) и Рома („Цигана“). Тврдећи да су Срби и расно и религијски другачији од Хрвата, они су их убијали, депортовали их или присилно покрштавали. Јевреји и Роми требало је да буду у потпуности истребљени, пошто су били сматрани за нижу расу. Усташка влада и њено законодавство донели су серију закона, наредби и прописа, по којима су нацифашистички методи терора и етничког геноцида учињени легалним (решење о стављању ћириличног писма ван закона, пропис о расном окупљању, пропис о држављанству, пропис о преобраћењу из једне религије у другу итд). Ипак, највећи злочин против Срба, Јевреја и Рома извршен је изван оквира ових закона и правних аката. Усташе су поступале по својој расној, религијској и националној нетрпељивости без обзира на било какве законе или норме. Усташка влада била је подржана од већег дела католичког свештенства и исламске верске заједнице, а и (многи, прим. прев.) хрватски сељаци су јој се такође заветовали на верност.


Почеци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ


Усташка организације била је типична фашистичка организација а њихова војна сила била је инструмент за спровођење усташке нацистичке идеологије.


Усташку војску је организовао Славко Кватерник, „доглавник“, а била је створена од усташких јединица (састављених од добровољаца) под командом централног усташког заповједништва, специјалних полицијских јединица („редарство“) и домобрана, а у августу 1941., основана је и усташка тајна служба („Надзорна служба“), са Еугеном Дидом Кватерником на челу. Уз помоћ ових организација, вршен је највећи геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ. Да би омогућили да у НДХ живе само Хрвати и Муслимани, спровођено је масовно истребљење, протеривање и присилно покрштавање Срба, упоредо са систематским истребљивањем Јевреја, и готово потпуним уништењем Рома. Масовно убијање Срба почело је већ крајем априла 1941, масакрима по селима око Бјеловара, у Банији у мају, у Лици у јуну, на Кордуну, у Босанској Крајини и у Херцеговини. Сматра се да је само у том периоду, од априла 1941. до средине августа 1942., преко 600,000 Срба побијено, на најбруталнији начин који је могуће замислити, а током читавог рата, у Србију је протерано преко 180,000.


Терор владе НДХ посебно је био уперен ка Српској православној цркви. Три православна епископа и већина православних свештеника убијени су до краја 1941, на најсуровије начине. Током рата, уништено је 450 православних цркава. Тачан број Срба присилно покрштених у католичанство није никада утврђен.


Оснивање концентрационог логора „Јасеновац“


Усташки логор под именом „Јасеновац“ основан је по узору на логоре у нацистичкој Немачкој 21. августа 1941. и представљао је место највеће тортуре и погубљења које је икада постојало у Југославији. Поред свих страхота, то је био највећи концентрациони логор и трећи по броју жртава у целој окупираној Европи током ратних година 1941– 1945. По садизму и патолошким злочинима, усташе су превазишле и своје нацистичке учитеље у Немачкој.


За разлику од немачких логора, где се спроводио серијски геноцид, као на индустријској покретној траци, у Јасеновцу се тај исти геноцид вршио на начин незабележен у историји људског рода. Све оно зло, патолошко и криминално, чиме се иначе одликовао усташки покрет у целини, досегло је свој врхунац у Јасеновцу.


Логор „Јасеновац“ простирао се на преко 240 квадратних километара, дуж обале реке Саве, од Старе Градишке на истоку, до села Крапје на западу, и од Струга на северу до линије између Драксенића и Бистрице на југу.


До избора овако широког подручја Јасеновца за тај монструозан логор дошло је из неколико разлога. Један од њих био је свакако погодан географски положај. Пруга Загреб–Београд била је у близини, и веома важна за транспорт затвореника. Терен је окружен рекама Савом, Уном и Великом Стругом, у сред мочварног Лоњског поља, тако да је бекство из логора било скоро немогуће. На другој обали реке Саве, подручје Градине тешко је приступачно и често је плављено, ненасељено и далеко од било каквог сведока. Било је то идеално место за сакривање масовних убистава. Други могућ разлог за избор овог места биле су тамошње фабрике; то су биле радионице за израду ланаца, циглане, стругаре и томе слично, те је логор било лако представити јавности као радни.


Стратишта у Јасеновцу


Систем масовних убистава у Јасеновцу установљен је већ у јесен 1941, чим су већи транспорти људи почели да пристижу. Мушкарци, жене и деца стизали су овамо возовима, камионима, коњским запрегама или просто трчећи пред усташама са напереним пушкама. Места масовних погубљења налазила су се по целом јасеновачком логору. Већина је смештена на десној обали Саве од Дубице низводно, а нарочито у селу Градина. Према форензичким истраживањима, преко 300,000 људи побијено је баш ту. Убиства логораша вршила су се такође и у шуми поред логора „Крапје“, близу логора „Версај“ и „Уштица“, на читавој левој обали Саве низводно од Јасеновца до села Јабланац и Млаке. Осим тога, унутар комплекса „Тројке“ постојао је крематоријум, који је уствари био пећ за печење цигле; усташе су је претвориле у крематоријум, према нацртима Хинка Пићилија, тако да су се у њему могли спаљивати логораши. У кругу логора, осим „Пићилијевих“ пећи, постојала су и друга места где су људи мучени и убијани, а звали су се „лончара“, „граник“, „звонара“, „сабласно језеро“, и тако даље.


У логору „Стара Градишка“, мучења и убијања вршила су се у подрумима старе аустријске тврђаве, у кули те тврђаве и на обалама Саве.


До ког степена је систем убијања био развијен сведочи један допис из главног штаба, послат 27. априла 1942. свим усташким јединицама и институцијама, у коме се каже да „сабирни и радни логор у Јасеновцу може примити неограничен број затвореника.“


Методи и средства масовног уништења људи у Јасеновцу


Од лета 1941. до пролећа 1945., смрт се појављивала у многобројним облицима. Затворенике и све оне који су завршили у Јасеновцу, усташе клале посебно обликованим ножевима или су их убијале секирама, маљевима и чекићима; бивали су такође и стрељани или вешани по дрвећу или бандерама. Неки су живи спаљивани у усијаним пећима, кувани у казанима или дављени у реци Сави.


Овде су коришћени најразноврснији облици мучења – металним предметима чупали су нокте на рукама и ногама, људе су ослепљивали забијајући им игле у очи, месо су им кидали а затим солили. Такође су људе живе драли, одсецали им носеве, уши и језике секачима за жицу, и шила им забадали у срце. Ћерке су силовали пред очима мајки, а синове мучили пред очима њихових очева. Просто речено – у концлогорима у Јасеновцу и Старој Градишки усташе су превазишли све оно што чак ни најболеснији ум није могао да замисли и спроведе, по питању бруталности са којом су људи убијани.


Људи у Јасеновцу више нису ни били људска бића већ објекти подесни за иживљавање сваког усташког хира.


Чак су и нацистички генерали били запањени ужасима Јасеновца. Тако је генерал фон Хорстенау, Хитлеров изасланик у Загребу, записао у свом личном дневнику за 1942. годину да су усташки логори у НДХ били „суштина ужаса“ а Артур Хефнер, официр задужен за транспорт радне снаге у Рајх, написао је за Јасеновац 11. новембра 1942.: „Концепт логора Јасеновац требало би заправо схватати као комплекс од неколико логора, који су удаљени по неколико километара један од другог, а груписани су око самог Јасеновца. Без обзира на јавну пропаганду, ово је један од најстрашнијих логора, који би се могао поредити једино са Дантеовим „Паклом“.“


Истрага усташких злочина у Јасеновцу, 1945.


Тешко је утврдити број жртава убијених у концентрационом логору Јасеновац, пошто су многи документи уништени. Документи затвореника били су уништавани два пута (почетком 1943. и у априлу 1945.) али и да су сачувани, били би од мале помоћи у откривању истине, зато што су усташе често убијале новопридошле затворенике одмах, без завођења њихових имена у датотеке. Ово поготово вреди за оне који су стигли из Славоније, Срема и са Козаре, јер је било записано само то да је стигло 155 вагона. На пример, врло мали број Рома је забележен, само пар стотина, иако се зна да је целих 25,000 до 35,000 из НДХ побијено у Јасеновцу. Јеврејска заједница у Југославији је утврдила број од око 20,000 Јевреја, побијених у Јасеновцу. Број побијених Срба заиста варира. Инострани извори помињу бројеве од 300,000 до 700,000. Било како било, највећи број побијених људи у Јасеновцу били су Срби. Тачан број убијених је још непознат, али се сигурно креће око неколико стотина хиљада.


Хрватски национални комитет за истраживање злочина окупационих снага и њихових сарадника тврди у свом извештају од 15. новембра 1945. да је од 500,000 до 600,000 људи убијено у Јасеновцу.

[херцеговац]

СВЕТИ САВА ЕПИСКОП ГОРЊОКАРЛОВАЧКИ




Епископ Сава (световно име Светозар), рођен је 19. јула 1884. године у Молу од оца Стефана и мајке Јелисавете рођене Каракашевић. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију са великом матуром у Новом Саду, а Богословију у Сремским Карловцима. Правни факултет завршио је у Београду, а испит Правосуђа положио на Правном факултету у Загребу.
Рукоположио га је епископ темишварски за ђакона 19, а за презвитера 27. истог месеца 1909. године. Као парохијски свештеник службовао је у Пешки и Башаиду. Почетком 1927. изабран је за референта, а убрзо и за главног секретара Светог архијерејског синода.
Као удов свештеник, замонашио се 27. октобра 1929. у манастиру Крушедолу. Убрзо је произведен за протосинђела и архимандрита, и постављен за старешину манастира Крушедола. За викарног епископа сремског постављен је 30. септембра 1934. године. Хиротонисао га је патријарх Варнава у Сремским Карловцима уз саслужење епископа: тимочког Емилијана, нишког Јована, захумско-херцеговачког Тихона и злетовско-струмичког Симеона. За епископа горњокарловачког изабран је 22. јуна 1938. године. После смрти епископа пакрачког Мирона (1941), био је и администратор Пакрачке епархије.
Почетком Другог светског рата 1941, одбио је понуду италијанских окупационих снага да напусти епархију и пређе у Београд. Ухапшен је 17. јула 1941. и заточен заједно са још тројицом српских свештеника и тринаест угледних Срба у шталу усташе Јосипа Томљеновића у Плашком. После мучења усташе су владику Платона, заједно са свештеницима: Богољубом Гаковићем, Ђуром Стојановићем и Станиславом Насадилом, везали у ланце и 19. јула одвели у Госпић. Ту су мучени све до половине августа, када је владика одведен са 2000 Срба према планини Велебит. Негде на овој планини испио је чашу мученичке смрти са хиљадама православних Срба. Ни данас се не зна где је пострадао епископ горњокарловачки Платон.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, владика Сава проглашен је светог и учислен у Именослков Српске цркве као свештеномученик.

Свештеномученик Сава (Трлајић), епископ горњокарловачки, рођен је 6. јула 1884. године у Молу од оца Стефана и мајке Јелисавете. На крштењу је добио име Светозар. Завршио је богословију, а потом Правни факултет у Београду. од 1909. до 1927. године обављао је дужност парохијског свештеника у Башаиду. Потом је изабран за референта, а затим за секретара Светог архијерејског Синода СПЦ. Када му се упокојила супруга примио је монашки чин и постављен је за старешину манастира Крушедол. Хиротонисан је за викарног епископа сремског 1934. године у Сремским Карловцима.

Епископ Сава је био велики ревнитељ на њиви Господњој. Између осталог, имао је велику улогу у рушењу Конкордата између два светска рата.

Други светски рат га је затекао као епископа горњокарловачког са седиштем у Плашком.[1] Ради преузимања власти од Италијана око 100 усташа је дошло у Плашки 21. маја 1941. епископа Саву су прогласили за таоца "нове католичке државе Хрватске". Иста судбина је задесила и многе његове свештенике.[2] Усташе су га ухапсиле и са групом виђенијих Срба под стражом држали затвореног у штали Јосипа Томљеновића, свакодневно их мучећи и злостављајући.

Под насловом "Главу дајем, ал' свој народ не остављам" свештеник Јован Силашки је у једном броју "Банатског весника" објавио своје сећање на епископа Саву Трлајића и сведочанство о његовом страдању: "... Године 1941. у Горњокарловачкој епархији завладала је ужасна усташка страховлада. Свештеницима и епископу речено је да више нису пожељни и да морају напустити своје вернике и свој народ. Надбискуп Алојзије Степинац је отворено рекао владици да мора да напусти "хрватски" Карловац, иначе ће бити ликвидиран. На то му је владика одговорио: "Главу дајем, ал' свој народ не остављам!" Да се надбискуп није шалио видело се одмах. владика Сава је ухапшен и страховито мучен. За време његовог мучења у Плашком, усташе су певале: "Сви који сте у Христу рођени - у Христа сте се обукли".

У то време Свети архијерејски синод СПЦ је више пута интевенисао за митрополита Петра и епископа Саву, али без успеха.[3]

Када су после мучења владику повели на стратиште, његова мајка је стајала поред цркве и чекала да га проведу. Хтела је, још једанпут, да види сина и да се са њиме поздрави. међутим, мучитељи јој то нису дозволили. Владика је, ипак, везаним рукама благословио мајку и отишао у смрт.

Неколико година касније, у башаидску цркву, у којој је владика Сава службовао као месни парох, свратио је непознат човек. Срео је тадашњег управника поште Саву Сараволца. Сава је, иначе, био дугогодишњи појац у башаидској цркви и то је са поносом истицао. "да ли сте познавали владику Саву Трлајића?" - упитао је непознати Сараволца. "Чуо сам да је био свештеник у Башаиду".

"Како да не! владика ме је школовао. Њему сам захвалан за све што сам у животу постигао".

Затим је упитао непознатог: "откуд познајете владику?" "Био сам непосредан сведок његовог страдања" - одговорио је незнанац. "Усташки мучитељи довели су владику на једну пољану и наставили мучење. Живом су му кожу одрали и посули сољу. Затим су га закопали у земљу. Само му је глава вирила. Потом су довукли гвоздену дрљачу и вукли је преко његове главе, све док није душу предао Господу. Даље не знам. Биће да су га усташе бацили у једну од многобројних јама, српских гробница у том крају. Ни смрт га, дакле, није одвојила од народа".

Непознати се окренуо и отишао, а Сава је остао скамењен, не успевши да га упита за име...."

Претпоставља се да је епископ Сава убијен на Велебиту јер је, како наводи епископ Атанасије, према сведочењу неких италијанских новинара на Велебиту, у августу 1941. године, убијено око 8000 Срба.



Чудесан је Господ у промислу своме,
Он глас даде јасан Андреји немоме
И учини немог својом гласном трубом
Као негда Савла - своје цркве стубом.
Залуд света Марта од брака се клони,
Божијој се вољи мора' да поклони,
Промисао Божји Марту у брак води
Да Богу и свету светитеља роди.
Ко се Богу даде, Најбољем се дао,
И своју је вољу Божјом обуздао.
Не планирај, дете, ништа без Господа,
Да планови твоји не буду без плода.
Сви конци живота и све жеље твоје
У свемоћној руци Створитеља стоје.
Његова су поља, Његови обронци,
Његова је потка, основа и конци.
Његова је душа, Његово и тело,
И дух сваке твари, и њено одело.
С Његовим алатом на Његовом пољу
Чију ћемо вршит' до - Његову вољу.

[Брада]

http://www.carsa.rs/hrvatska-u-vinkovcim...h-vernika/

[Брада]

Св. свештеномученик Георгије Славонски


https://eparhija-slavonska.com/pomjesni-...slavonski/

Ђорђе је рођен 6. фебруара 1911. године у Пакрацу. Нижу гимназију завршио је у Новој Градишки, а богословију у Сарајеву. Рукоположен је 25. маја 1934. године у Пакрацу. Службовао је у парохијама у Мајару и Болмачама, одакле је 1940. године премештен у Нашице где га је затекао Други светски рат. Његово страдање забележено је у делу Виктора Новака Магнум кримен (Загреб 1948, стр. 641-642): Ноћу 17. јуна 1941. године упао је у стан свештеника Богића Феликс Лахнер, млекар из Нашица, са још двојицом усташа и позвао га да одмах пође са њима на саслушање. Богић се покорио тој наредби и ушао у кола која су чекала пред његовим станом и одмах кренула у правцу поља. Тако је довезен до једног пашњака изван Нашица, код капеле светог Мартина, где је и убијен, пошто је претходно стављен на велике муке. Усташе су га везале за једно дрво и резале му и секле уши, нос, језик и браду са кожом. После овога ископали су му очи, псујући га најпогрднијим изразима. Напокон му је један усташа распорио груди и трбух и извадивши црева замотао их око врата. Тада је тек свештеник Богић потпуно клонуо, те су усташе пресекле конопац којим је био везан за дрво и он је пао на земљу, где су га најзад дотукли из пушака. За мученичко страдање главни кривац је римокатолички свештеник из Нашица Сидоније Шолц. Један од сведока је изјавио: “Он (фра Шолц) је на најзверскији начин дао убити нашег мјесног пароха Ђорђа Богића. Извели су га из стана у пола ноћи и искасапили га…” Тело свештеника Ђорђа остало је на том месту целу ноћ и сутра до поподне. Око 16 часова наређено је Циганима да га одвезу у колонију Брезик и сахране на гробљу.
На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1998. године, протојереј Георгије Ђорђе Богић, парох из Нашица, проглашен је за свештеномученика и унет као свети у Именослов Српске Цркве.
Тропар глас 4.
И нравом причастник, и престолом намјестник апостолом бив, дјејаније обрјел јеси Богодухновене во видјенија восход: сего ради слово истини исправљаја, и вјери ради пострадал јеси даже до крове, свјашченомучениче Ђорђе Христа Бога спастисја душам нашим.