[Павле]

Браћо, како је по осталим крајевима Србије што се тиче метанија?
У, Београду (бар у црквама у којима сам био на литургији) метанија готово да и нема. Тек по неки верник, углавном је све то посматрано са чуђењем.

Како смо дошли до тога да људи сад говоре да смо почели ми да клањамо као и Муслимани? Народ нема ни представу о томе да Православни врше метаније.
Нисам приметио ни код свештенства жељу да се ту нешто промени.
Људи више са чуђењем посматрају него са одобравањем.
Такође, појавила су се многа "правила" када треба а када не чинити метаније па то додатно збуњује народ. Вероватно јер је сад свима доступан интернет а сви пишу нека своја мишљења и обичаје па се све измешало.

Најгоре је што по Београду имамо термин "Нова мода".
Кажу људи у незнању "Сад је нова мода да жене носе мараме на литургији и да клањају. То никада није било."

[смедерево]

Метанија


МЕТАНИЈА (грч: μετάνοια), покајање попраћено земним поклонима, па је отуда сваки облик поклона попримио назив метанија. Чинити метаније, тј. метанисати, значи клањати се, поклонити се. Метанији увек предстоји и следи осењавање крсним знаком. Метаније су телесни израз наше вере, моливе и уопште душевног стања покајања, смирености, скрушености и побожности. У пракси се најчешће сусрећу појединачне метаније, или по три у низу.
Постоје две врсте метанија:
Мала метанија - поклон телом до појаса, када се стојећи сагнемо у струку тако да прстима руке додирнемо под, и поново се усправимо. Ова врста метаније се чини често, приликом целивања икона по уласку у храм, а и после током самог богослужења. Исто тако, веома често се сусреће и погрешна пракса вршења овог облика поклона, када верник не додирне прстима земљу, него врши некакво театрално "пребрисавање" ваздуха испред себе или са стране.
Велика метанија - потпуни поклон целим телом, када клекнемо на оба колена, ставимо обе руке на под, и челом додирнемо под, након чега устајемо.
Метаније су присутне у свакодневном животу Православног верника током целе године, мада се у време великих покајничких подвига током постова, а нарочито Часног поста, оне умножавају, поготово велике метаније. Насупрот томе, током великих празника Цркве, као и на недељним Литургијама, не практикују се велике метаније. Своје место и улогу у покајничком расположењу палог верника коме је потребно духовно исцелење, метаније најбоље показују кроз редовно присуство у свим покајничиким канонима Цркве. Примера ради: "Ко год би се сирне седмице оскврнио месом или првога понедељка Великога поста - сиром, четири године да се каје, и метанија три стотине (на дан)", "Ко умире од глади, те једе у Великом посту месо, три године да има покору и метанија сто и предесет на дан; а буде ли у том посту окусио сира или јаја, две године да има покору и шездесет шест метанија на дан." (Никодим Сакеларије, Црквено законоправило, стр. 256).
Историјат

Вршење земних поклона, Хришћани су преузели из времена Старог Завета. Још у време пре нове ере, један од израза велике вере, покајништва, или уопште поштовања, били су и земни поклони - метаније. Падање ничице пред Господом Богом приликом Његовог јављања (4 Мој 16,20-22), пред Анђелима (1 Мој 19,1), људима (1 Мој 48,12), и бројни други примери, говоре у прилог древности овог израза.
Интересантан је пример мале метаније из Светог Писма: "И узевши Јездра књигу закона пред народом, са славом седе пред свима; и када он објашњаваше закон, сви стајаше право; и благослови Јездра Господа Бога Свевишњега, Бога Саваота, Сведржитеља. И сав народ рече: Амин! И приневши врх руке и додирнувши земљу, поклони се Господу." (1 Јез 9,45-47)

[Павле]

Питање:
Помаже Бог оче!

Пронашла сам на форуму једног православног сајта објашњење за метаније, али пошто је то објашњење дао мирјанин молила бих вас да ми одговорите да ли је исправно или не.

Цитирам:
Устав наше свете Цркве у одређеним приликама и данима забрањује
чињење метанија и то послије примања св. Причешћа, у све дане
недељне и празничне од Рожденства Христовог до Богојављења и од
Васкрса до Педесетнице - Духова.
Појасни поклони или мале метаније требало би на св. Литургији чинити
на ријечи:
- "Придите поклонимсја..." (3пута)
- "Свајтиј Боже.." (3пута) и "Алилуја" (3пута)
- прије читања и послије читања св. Јеванђеља (1 пут)
- по завршетку "Јако да Царја.."и при пјевању "Алилуја" ( 3 пута)
- послије "Тебе појем.." (1 пут)
- послије "Достојно јест..'(1 пут)
- прије "Отче наш" (1 пут)
- при возгласу "Светиње Светима" (1 пут)
- на ријечи "са страхом Божијим и вјером.." (1 пут)
- на ријечи " и свагда, сада и увијек..." (1 пут)

Нећу говорити о својој вјери, колико вјерујем, идем на Свете Литургије и слично, али сам од људи који годинама иду на Свете Литургије и који су стварно побожни не само у храму него и у животу, видјела да метаније чине на свим Светим Литургијама, без разлике да ли се ради о недељи, неком празнику и слично и то најчешће на помен Пресвете Богородице. Молим вас да ми кажете шта је исправно јер сам на вашем сајту нашла само објашњење шта су метаније али не и када се експлицитно користе. Не мислим да је од неке претјеране важности да ли ће човјек у правом тренутку направити мало или велико метаније већ је битније осјетити молитву у срцу и љубити Господа цијелим својим бићем. То ме интересује више због тога што ме то збуњује и вољела бих да ако то чиним-чиним како треба.

Слушкиња Божија
Ивана

Одговор:
Драга Ивана, Бог ти помогао.

Тачно је да има мало објашњења за метаније и да га је тешко наћи. Можда је то стога, што постоје разна правила и традиције, које се разликују, не само између православних народа, као Срба, Руса или Грка, већ понекад и од манастира до манастира. Али све то није ни збуњујуће ни саблажњиво, већ су то само разни начини како се средства нашег спасења користе. Мислим да сваки од ових разних начина и правила, уколико је утемељен на здравој и Јеванђелској духовности, у суштини се разликује само споља али не и по резултатима духовне користи која се добија.

Објашњење које си ти послала ми се чини сасвим исправно. Уосталом, и свештеник (или свештеници) који служе Литургију се тада и тако клањају, а и народ је некада то исто чинио са њима. Ништа не смета, и добро би било да је тако и данас.

Поздравља те, о. Срба.




Драга сестро Ивана,

Може верник, и треба, кад уђе у храм, пре Свете литургије, а никако у току
Литургије, да учини појасну метанију пред целивајућом иконом, па и пред
другим иконама које су доступне за целивање, пред Светим моштима (ако их
има). Али, када почне Света литургија, онда сви треба "једно да будемо".
Свако издвајање, свако посебно понашање изазива деконцентрацију молитвеног
општења, саучествовања са свештеником који служи и верним народом који
одговара на свештеникове позиве. Нека сваки верник види себе како ничице
пада и лежи пред Господом, када Он иде на добровољну смрт за њега, али нека
стоји смерно, како га и свештеник неколико пута у току Свете литургије
потсећа. Свештеникови покрети у олтару треба да потсете вернике на важност
појединих речи и делова Свете литургије и да их потстакну на усрднију
молитву.

У традицији Грка и Руса се евентуално могу видети појасни поклони и за време
Свете Литургије, то је њихова традиција и свакако да код њих не изазива
посебну пажњу осталих верника, који то не чине. У Српској православној
цркви, на простору бивше Југославије, то није тако.

Стога, препоручујем Ти да се у току Свете литургије молиш Богу и пратиш чин
Литругије без "појасних метанија", али са пажљивим и активним молитвеним
учешћем у Светој литургији.

Благослов и поздрав од

о. Душана

Са сајта svetosavlje.org

[Шумадинац]

Молитва је духовно занимање које ангажује целог човека, све његове духовне и физичке снаге. Зато је молитва и основни, али и најтежи подвиг за хришћанина на који човек треба стално да приморава себе. Ретки су моменти у животу када молитва дође спонтано, сама од себе, поготову код почетника. У таквом случају њу обично изазове велики страх пред неком опасношћу која нам прети, или трагедија која нас задеси. У обичном, свакодневном животу, човеку се чини да је довољан сам себи, да све своје проблеме може да реши сам, те се и не сећа да се молитвено Богу обраћа и помоћ од Њега тражи. А Христос је рекао недвосмислено: "Без мене не можете чинити ништа "(Јн.15,5).
Било како било, када до молитве дође, било спонтано или приморавањем себе, њу увек прате и неке телесне радње и покрети, као видљиви знаци молитве, којима се често означава и карактер саме молитве.
Најчешћи видљиви знак молитве, без којег се ни једна молитва не да замислити, јесте осењивање себе крсним знаком, о чему је било више речи у претходном одговору. Но то није једини знак који молитву прати.
Поред крсног знака, ту су најчешће клечање, поклони и уздизање руку. Клечање и поклони су по своме духовном значењу веома блиски. И једним и другим начином ми изражавамо најпре своје смирење пред величином Божијом, а исто тако и живо осећање своје греховности, сећајући се речи Господњих: "Сваки који се подиже, понизиће се; а који се понижује, подигнуће се"(Лк. 14,11).
Клечање је уобичајено (опет нам је то сазнање дошло кроз Свето Предање) и у домаћој, породичној или личној молитви пред својом домаћом или славском иконом. Ту молитву (поготову када је она лична, (тј. кад смо усамљени) прате најјача молитвена расположења, често праћена сузама. Но клечи се и у цркви на заједничкој молитви. Недељама и празницима клечање (бар у црквеном богослужењу) није дозвољено, јер ти дани су дани духовне радости због Христовог Васкрсења и нашег спасења кроз то нам дарованог. Тада, као синови Божији, иако грешни, смело стојимо пред Господом својим и молитвено му се обраћамо.
Само пак клечање подразумева такав положај тела када коленима, лактовима и челом додирујемо под. У нашем народу је уобичајено клечање на коленима, при чему је тело од појаса па горе усправно. По црквеним прописима то није правилан молитвени став, јер нити изражава покајничко расположење, нити смелост синова Божјих. Митрополит Антоније Храповицки говорећи о таквом ставу клечења, упоређује га са ставом мачке која чучи.
По своме духовном значењу, клечању је веома блиско и прављење поклона (или метанија), којих има две врсте: мали (или појасни) поклони, при чему се савијамо у појасу (не савијајући ноге у коленима) док врховима прстију десне руке не дотакнемо под, и велике (или земне) када падамо на под прихватајући се на руке и челом додирујући под. Ови поклони (и мали и велики) увек су праћени стављањем знака крста на себе, који претходи поклонима. Мале поклоне чинимо свакодневно у храму (дакле, и недељом и празником) при целивању светих икона, и током богослужења када за то осетимо унутрашњу духовну потребу. Велики поклони пак најчешће се практикују за време великопосних богослужења (за време Часног Поста), и обично су праћени дубоком и садржајном молитвом светог Јефрема Сирина, коју свештеник на глас изговара.
Са дизањем руку у време молитве ствар је нешто друкчија. О тој молитвеној радњи говори се како у Старом тако и у Новом Завету (нарочито у Псалмима). Дизање руку долази обично у јакој, интензивној молитви, када нешто од Бога желимо да измолимо, као појачање саме молитве. Понекад се дизање руку повезује са падањем на лице своје пред Господом (тј. са великим поклоном) да би молитвени доживљај био што јачи.
Иако свети апостол Павле каже: "Хоћу дакле да се мужеви моле на сваком месту, подижући свете руке..." (1.Тим. 2,8), ипак пракса црквена је то право на јавним црквеним богослужењима дала само свештенослужитељима, и то у одређеним моментима богослужења. Народ за то време не диже руке (имитирајући свештеника), него се само ограђује крсним знаком и благо се главом наклања напред. У приватној пак молитви, у дому рецимо, свак може подизати руке на молитви када за то осети нарочиту потребу.
Од свега је најважније: Навикнути се на молитву, да осећамо потребу за њом као што осећамо потребу за дисањем, а молитва ће онда наћи сама свој прави израз.

Из књиге
Практична веронаука

[Павле]

Дајте мало из мозга мишљење...

Да ли треба свештенство више да се ангажује по овом питању и како је код вас у крајевима? Може ли се видети метаније?

[Шумадинац]

Наравно,како да не! Ко редовно учествује на литургији, недоумице око метанија не постоје. У Жичи,
Студеници, Љубостињи, ОвчарскоКабларским менастирима, итд.

[Павле]

А по црквама, селима, градовима?
У манастирима наравно.

Проблем је у томе што сам ја до сада видео само чуђење због овога па ме занима да ли је негде другачија по локалу.

[смедерево]

Мање више све је објашњено у предходним постовима.Што се градских средина тиче,слажем се са тобом да је метанисање предмет "чуђења".По манастирима и селима мислим да је више заступљено метанисање,али мислим да је духовна култура људи крива за то,а опет свештенство је тај духовни отац који учи народ шта треба да ради у Цркви.
Пре пар година био сам у посети Светој Гори и у манастиру Хиландар направио сам метаније пред кивотом Св.Симеона Мироточивог.У манастиру је била и групица људи,мислим из околине Краљева,који су почели да се церекају и исчуђавају на моје метанисање,али им је пришао монах и објаснио да је то нормална ствар и да су то и они требали да ураде.
Тако да мислим да је духовно необразовање људи довело до непознавања основних правила понашања у Цркви.

[херцеговац]

Да,
у нашој цркви сваког петка, суботе и недеље код читања акатиста пред иконом пресвете Богородице Тројеручице.

[Павле]

Мање више све је објашњено у предходним постовима.Што се градских средина тиче,слажем се са тобом да је метанисање предмет "чуђења".По манастирима и селима мислим да је више заступљено метанисање,али мислим да је духовна култура људи крива за то,а опет свештенство је тај духовни отац који учи народ шта треба да ради у Цркви.
Пре пар година био сам у посети Светој Гори и у манастиру Хиландар направио сам метаније пред кивотом Св.Симеона Мироточивог.У манастиру је била и групица људи,мислим из околине Краљева,који су почели да се церекају и исчуђавају на моје метанисање,али им је пришао монах и објаснио да је то нормална ствар и да су то и они требали да ураде.
Тако да мислим да је духовно необразовање људи довело до непознавања основних правила понашања у Цркви.

Управо то. Људи те гледају као лудака. Наравно, није битно шта други мисле али је проблем у томе што сама Црква као институција не ради на "образовању" верника. Никад ми није било јасно зашто су манастири и цркве два различита света за Србина.
Свака Српкиња ће да уђе у манастир са марамом на глави и у сукњи, јер зна да тако треба али ће сутра да дође на литургију у своју цркву гологлава.
Тако и метаније, у манастиру то је сасвим нормална ствар али у ако си у цркви ти си фанатик.

У мојој локалној цркви био је један свештеник који је делио девојкама мараме. Купио човек негде једнобојне обичне мараме и делио девојкама кад је служба, после пар месеци гологлаву жену на служби ниси могао да видиш. Једноставно, и врло паметно је искоренио то. Такође никада није хтео да прими новац. Увек је говорио да одемо у цркву и оставимо паре на икону. После пар месеци је прешао код Артемија, тако сам чуо, што није ни битно. Наводим то само као пример да свештенство мора више да се укључи у црквено образовање народа. Мора да се почне, нешто ће дати резултата, нешто можда не али овако се ништа не постиже.

[смедерево]

Баш је тако.У већини манастира које сам обишао женама дају мараме и дуге сукње при уласку у манастир!Један игуман није дозволио исувише нашмиканој жени улазак у манастир!
У граду је сасвим другачије,довољно је видети како су жене обучене(мислим без одеће на себи)када је неко крштење или венчање у цркви,али опет кривим свештенство за то,али њима је стало само до наплате услуге.
У Смедереву свештеници пре подне носе мантије а поподне цивилна одела и могу се видети по кафанама и кафићима како диване.Поједине супруге изгледају као да су пошле на снимање гранд параде,тако да је тешко очекивати од обичног народа да промени понашање у Цркви.