18-02-2015, 01:37 AM
ЗАБЛУДЕ РАСКОЛНИКА ТЗВ. ''СТАРОКАЛЕНДАРАЦА''
ПОЈАВА И ЗАБЛУДЕ
СЕКТЕ ТЗВ. "СТАРОКАЛЕНДАРАЦА"
У СРБИЈИ
Да видимо сада како се то секташко зло раскола тзв. "Старокалендараца" појавило код нас Срба. Најпре да поновимо: да је раскол и секта тзв. "Старокалендараца" у Србији и Српској Цркви ствар заиста беспредметна и бесмислена, јер је Српска Црква била и остала по Старом календару, дакле је Старокалендарска Црква, и она тај свој статус нема намеру да мења. Затим треба да кажемо да ова групица "зилота", окупљених или предвођених од Акакија Станковића (с боравком у викендици на Фрушкој Гори), уствари манипулише с именом "истинитих православних хришћана", дословни превод грчког Г.О.Х: Гνήσιοι όρθόδοξοι χριστιανοί. Јер y Грчкој ГОХ означава само одвојене од Цркве групице Сшарокалендарце, а који год Србин је био у Грчкој могао је видети и схватити да су браћа Грци и Грчка Црква истинити Православци, те наши "зилоти" манипулишу тим називима код, засад малобројног, али необавештеног света по Србији: да су у Грчкој "прави хришћани" само ГОХ=Сшарокалендарци, којих у Грчкој наводно има "један милион"! - а ми смо видели да их је свега 50-70.000. Или када бесавесно лажу да је "цела Света Гора уз њих", мислећи притом на екстремне "зилоте" само једног Светогорског манастира - Есфигмена (који никакав углед ни утицај нема у Светој Гори), и на још десетину монаха-"зилота" расејаних по неким скитовима и келијама Атоса (где опет, у Скитовима и Келијама, има далеко бројнијих и Духовнијих Светогораца подвижника, који нису у расколу са Црквом).
А што се тиче манастира Есфигмена, одакле се или преко кога се углавном инфилтрирају, боље рећи лиферују "зилоти" за Србију, TO je суседни манастир нашег Светосавског Хиландара, који га је дуго и трпељиво помагао, и покривао пред другима, и велику љубав им показивао, а они су му за узврат за то само пакостили и отимали понеке непостојане и незреле искушенике, па их онда прекрштавали, као напр. недавно неког откаченог јерођакона, Бугарина из Ниша (који "неће више да буде Бугарин"), а још пар њему сличних (о којима мало ниже).
Какви су то "истинити хришћани" у Есфигмену, може свако од поклоника Свете Горе и Св. Хиландара да види кад наиђе покрај Есфигмена и каже тим "зилотима" једно људско: Кали мeра! - а они вас погледају "као крме секиру". To je жалосно, али je нажалост, тако! Али, ако је Есфигменцима "ревност за Православље" таква да нападно истакну изнад свог манастира на врху куле црну заставу са мртвачком главом! - и још са натписом на њој "Ορθοδοξία ή θάνατος" = "Православље или смрш" - онда шта да на то кажемо? Шта друго осим: Боже, опрости им, јер не знају шта раде! Да кажемо о Есфигмену још и то како примају бројне Албанаце (којих je у Грчкој однедавно, као тобоже "избеглица", скоро милион), па их крштавају (или прекрштавају), и тако зилотски добро "наоружавају" ревношћу, да су неки од њих недавно, на путу између Есфигмена и Хиландара, написали на Крсту цара Душана познато нам са трагичног Косова и Метохије терористичко UСK! Додајмо овоме и врло индикативну чињеницу: да Есфигменци стално наглашавају како их Грчка Црква "прогања", а притом не кажу да их, у њиховом "отпору" према Светој Гори и Православној Цркви, подржава Амерички конгрес и Европски парламент (који хоће да укине τό άβατον у Св. Гори)! За нас Србе ове чињенице довољно говоре саме по себи.
Оволико укратко рекосмо за одметнути од Православне Цркве и Свете Горе Есфигмен, зато што је отуда углавном потекло, и усмерено, ово неколико "зилота" у Србији, које ћемо сада побројати и кратко описати (колико смо о њима дознали).
1. ПОЈЕДИНИ СРБСКИ ЗИЛОТИ ТЗВ. ''СТАРОКАЛЕНДАРЦИ''
Пре но што кажемо нешто о четири-пет, колико до сад знамо, "зилотских вођа" псевдозилотског раскола - секте "Старокалдендараца" у Србији, да изнесемо неколико података о једном ранијем, и пар садашњих Срба "зилота" у Светој Гори.
Један од првих таквих које смо срели, пре неколико деценија, Светој Гори био је монах Наум (Миљковић, родом из Браничевске Впархије, где има сроднице монахиње), који је у Светој Гори примио велику схиму као схимонах Сшефан и живео дуго на Каруљи као "зилот" (међутим је причао и многоглагољао непрестано, као да је дао завет не великосхимничког ћушања, него не-ћушања). Кад смо га посећивали на Каруљи, прво смо морали издржати "канонаду" о свим могућим, и неколико немогућих, "завера против Православља" које Православље, ето, само он и још пар њему сличних "зилота на Каруљи" чувају и одржавају! Имао је под тремом своје каруљске кућице, крај једне пећине, карту "Велике Србије" (попут оне Шешељеве)... И да не причам даље тужну причу... Благодарећи нашем Патријарху Свјатјејшем Павлу, завршио је недавно свој намучени земни живот у постељи манастира Сланци крај Београда, у Мајци Србији, за коју је говорио да је сва у "апостазији", па чак и отац Јустин Ћелијски! Памтимо га, и чашу хладне воде коју нам је из своје пећине давао, и такође његово скромно али срдачно монашко гостопримство - у заиста пустињи Каруљској, на јулској жези испод Атоса.
Други "зилот" Србин на Светој Гори је Монах Данило (Мирковић, рођен 1959. на Дорћолу у Београду, дете оца Србина и мајке Хрватице, звао се Дубравко, на крштењу од Владике Амфилохија Радовића добио име Павле); био је једно време у секти загрижених Адвентиста, и у некој секти ОТО у Америци (где је провео 2-3 године; сам је говорио да је "променио више секти"), а онда се обратио Православљу (благодарећи данашњем цетињском игуману Луки и о. Амфилохију Радовићу). Покушавао је да нешто студира, чак и Богословски факултет. Као студент оженио се и долазио је често, некад сам, некад са супругом Миланком и ћерчицом Софијом код Владике Амфилохија у Патријаршију (где смо изблиза приметили његову неуравнотеженост, и често гледали сузе јадне супруге, која се на њега жалила), a онда је изненада оставио супругу и дете и отишао у Хиландар 1991.Г. Тамо је својим "подвизима" брзо "превазишао" Хиландар и његове Светиње, па је, услед ствараних смутњи у Хиландару, напустио га и стигао - чак до Есфигмена, одакле буде упућен у Коринт код зилотског ГОХ вође српских "зилота" - "Митрополита Калиникоса Пелопонеског" (Сарантбпулос, раније Машејевац, па је променио табор и пришао Флоринијанцима, али "зилотски" екстремизам није изменио), где је поново "крштен у бурету", како сам каже (22.2.І996.Г.), и ваљда поново замонашен. Данило данас живи у некој келији ваљда код скита Свете Ане (келију у Каруљи је дао другу сродном "зилоту"), али је Данило више ван Свете Горе, него у њој, јер често одлази у Коринт код поменутог Калиника (где вероватно добија и новац, који Калиник има "довољно за зилотско мисионарење међу Православнима!"), и онда излази на "мисионарска путовања' по земљи Србији, бестидно говорећи несувисле глупости, лажи и клевете на Српску Цркву, Патријарха, свог некадашњег духовника Митрополита Амфилохија ("он треба код мене да дође да се учи; ја њега да благосиљам, а не он мене" - говори снобурни, некадашњи секшаш, a сада приучени "зилот" Данило, са истим менталитетом и унутрашњим немиром). Тако је, после завођења и одвођења у "зилоте" неколико сестара из манастира Стјеника код Чачка, дошао и он хитно у Чачак да пренесе "поруку целе Свете Горе", како је "сва Света Гора уз вас", и како "сва Света Гора бруји због избацивања монахиња из манастира"! На када му је у очи речено, пред бројним народом у Дому културе у Чачку, да безочно лаже (јер је писац ових редова после његовог одласка за Србију био у Светој Гори), он није ни трепнуо, него је одатле отишао за Београд да "просвећује" неуке Србе: "шта се то њима данас догађа", тј. да им "открива Америку", јер он "долази са Свете Горе", па је тако у некој "Месној заједници" на Бановом брду, збуњујући недужни и необавештени народ, говорио "о свему и свачему, и још о понечему" (октобра 2003).
Са овим Данилом је из Хиландара у своје време отишао и Доситеј, родом из Белог Манастира, који је са Акакијем Станковићем (о коме мало ниже) и хиландарским искушеником Томом (некадашњим хипијем у Паризу) стигао и он до Пелопонеза. Тома је ту поново крштен и замонашен као монах Симеон, и данас је у манастиру Есфигмену. Доситеј је пак тада замонашен као Серафим, али је напустио ту Калиникову=Хризостомову фракцију и отишао Матејевцима, који су га поново миропомазали, јер они не признају благодат Флоринијанцима! Са њим је данас у Есфигмену и још један Србин Драган, из Данске, који је поново крштен и замонашен као монах Сава. Тамо је у Есфигмен стигао и један монах из Србије, ђакон из Црне Реке код Рибарића, Григорије коме црноречки "зилотизам" очигледно није био довољан, те је отишао најпре код Акакија у Врдник, где је поново крштен и замонашен, и одатле отишао у - "јединоспасавајући" манастир Есфигмен, са оцем Николом, који је донедавно био стално уз њега, али је Григорије из Есфигмена изишао, или је истеран (Есфигменци, на питање једног српског монаха: где је Григорије? - окрећу леђа!), па је сада у некој келији на Каруљи, док му се отац Никола вратио назад у Ниш. - Можда се негде нађе и још неки монах-"зилот", сличан овима бродјага, што кажу браћа Руси, али смо на брзину оволико дознали и набројали.
1. Јеромонах Акакије (Немања Станковић), главни вођа "зилотске" секте тзв. Старокалендараца, илити српских ГОХ = "истинитих хришћана", њиме пресађиваних на "есфигменски начин" у Србији. Рођен је 1970.Г. у Новом Саду; у младости је био очигледно дете немирна духа (једно време је био скинхедс); по завршетку средње школе (за дизајнере), зажелео је монашки живот и дошао у манастир Ковиљ код Новог Сада за искушеника. Ту је остао око 8 месеци, а онда је изишао рекавши да "овде нема духовног живота"! (иако је у Ковиљу игуман био изврстан духовник, садашњи Владика Порфирије). Немања је отишао у Русију, у Почајевски (?) манастир, и после месец-два се вратио, па отишао на Свету Гору, не у Хиландар, него га је у Кареји у некој келији замонашио, на његово тражење, али без ичијег благослова, јеромонах из Банатске Епар-хије Рафаило.шблагослова, јеромонах из Банатске Епархије Рафаило.
Немањи-Акакију ни то монашење није било довољно, него је онда пришао "зилотима" у Светој Гори и одатле, преко манастира Есфигмена, стигао до Митрополита Калиникоса (Сарантбпулос) Педопонеског у Коринт (опет подсећамо да је то био зилот Матејевац, па је пришао Флоринијанцима), и тамо поново крштен, опет замонашен и рукоположен. Одатле се вратио у Србију и отпочео, у викендици својих родитеља на Фрушкој Гори (изнад Врдника, недалеко изнад манастира Раванице), коришћеној као "манастир Св. Методија и Кирила", да "просвећује" Србе зилотизмом својих Старокалендараца, пре свега екстремних Есфигменаца. Тако је напр. 1997.Г. у књижари "Тројеручица" у Београду понудио једном монаху из Црне Горе неку своју новину (или брошурицу), па кад је овај рекао да он не чита новине него Псалтир, он му је одговорио: "Узми, ово је важније него Псалтир"! (Ово врбовање му није успело, али је у новије време, изгледа, успело код неког јеромонаха Јована из манастира Тавне код Зворника, кога су прекрстили у Аверкија).
Акакије има извесну развијену "мрежу" сарадника (и очигледно новца из Грчке), међу којима је, изгледа, главни идеолог Евсевије Петровић (о коме ћемо даље говорити). Овај Акакије је на Крстовдан 2003.г. тајно дошао у манастир Стјеник на Јелици, код Чачка (долазио је и пре тога у неке Овчарске манастире, и тада изгледа врбовао и сестре у Стјенику), и тамо "преобратио у истинско Православље", тј. поново крстио и понова монашио, младу игуманију Ефросинију са још, такође младе, 3 монахиње и 4 искушенице (о њима нећемо овде говорити). - О Акакију ће се вероватно још чути.
2. "Брат Евсевије" (др Петровић, син проф. књижевности Драгољуба Петровића из Новог Сада), лекар-кардиолог у Сремској Каменици, главни је идеолог старокалендарског зилотизма међу Србима. (Изгледа да је и своју рођену сестру Јелену придобио за старокалендарство). Он је Акакију "десна рука" (док се не посвађају чији је "зилотизам" чистији?). Њега нисмо лично упознали, али се зна да је долазио у Овчарско-Кабларске манастире и покушавао да врбује калуђере и друге побожне Србе, углавном претњама "канонима" и свим могућим "анатемама", које су за њега, изгледа, основна ствар у историји Цркве, боље рећи у његовом "православљу" (док, међутим, Јеванђелско Православље познаје, пре и после свега и изнад свега, Јеванђеље љубави, што је за њега, кад му се то спомене, само "сладуњава прича екумениста"!). Изгледа да за овог човека, опседнутог страхом од "анатема" за јереси, као да и нема Апостолско-Светоотачког Православља, тј. Цркве Христа Бога Живога и Духа Светога Животворнога, и у ЊОЈ "неопозиво датих благодатних дарова и призива БОЖИЈИХ , чак и за Јевреје (αμεταμελητα τα χαρισματα και κλησις του Θεου - Рм.и,29), тј. милостиве и дуготрпељиве и човекољубиве и свеспасоносне благодати Христа Спаситеља, љубави Бoгa Оца и животворне заједнице (κοινωνία) Светога Духа (2Кор.13, 13) оприсутњене дејством Утешитеља у свакој Светој Литургији данашње Цркве Бога Живога, овде и сада, у овом и оваквом свету и овој оваквој, данашњој историји. Осим неколико скупина његових "зилота" (Светогорци добро праве разлику између ξηλοτής и ξουρλοτής), данас, ро њему, у Цркви Васељенског Православља нема других "опробаних и истинитих" служитеља Христа Бога и Спаса свију", који изграђују Тајну Цркве у свету" (Дидахи 11, 11). Мада, нажалост за њега и њих, како је и сам Евсевије принуђен да призна (у истом Писму), и те групе ГОХ "зилота" су разбијене на десетак буљука: "на неколико међусобно непомирљиво раздељених Синода грчких Старокалендараца, који сви за себе тврде да су Истинита Православна Црква Грчке".
Укратко речено, за Евсевија и све њему сличне данашње "зилоте" (који, као и Американци, немају ни знања, ни свести, ни савести, о стварном историјском, а не апстрактном, теоретском, идеолошком, животу и битовању Цркве Православне и народа Православних у свету, кроз векове и данас), благодат Духа Светога Утешитеља у Цркви је "институционализована" (читај: "канонизована", санкционисана, конзервирана, умртвљена) и сведена само на, како их он фарисејски мртво схвата, некадашње "каноне" и "догмате са анатемама" некадашњих Сабора, некадашњих Отаца. Благодат је, за њега, само бледи преостали пламичак некадашњег Огња Педесетнице, којега магијски одува и угаси сваки ветрић јеретички, демонски, антихристовски. По њему и њима, јереси имају ваљда неку магијску моћ да, са неправославним изражајем некога у Цркви, одмах укидају благодат и наносе анатеме, те су тако у овом свету јаче силе "јудеомасонства" и "свеопште јереси екуменизма", неголи "сведочанство Исусово Духом пророштва", којим "Дух и Невеста (Црква) говоре: Дођи! Да, доћи ћу скоро. Амин, да, дођи Господе Исусе"! (Откр.19, 10; 22,17.20).
Да и не говоримо о томе како су ови људи, сви "зилоти" редом, људи неслободни, мање-више инквизиторски по духу и менталитету, јер сваку иоле слободну мисао или реч у Цркви они стављај на нишан, траже одмах осуду и "анатему", не знајући да Црква није прогањала ни судила појединачне личне мисли, речи, науке теорије (TO je радила, њима слична no духу, инквизиција оних од којих су ови панично уплашени, па се бране голим: "не дотакни, не окуси не додирни!" - "по стихијама света, а не по Христу" -Кол.2,8.21). Отуда долази и њихова злоупотреба Канона 15. Прводругог Фотијевог Сабора (86І.Г.), који дозвољава, а не наређује, да се може, а не мора, прекинути општење са Епископом само због "неке (већ) осуђене од Св. Сабора и Отаца јереси, и то кад ту јерес јавно, откривене главе, проповеда и учи у Цркви". To јест, када ствара раздоре, расцепе, расколе и разарања организма Цркве, о чему наравно просуђују Сабори Цркве, а не "свака вашка обашка". Тако је било у историји и живом Предању Цркве.
Иначе, има много у овом и оваквом Евсевијевом и Акакијевом "зилотском" менталитету-инквизиторског духа, "лова на вештице", који се, нажалост, пројавио нарочито код Матејеваца у Грчкој (a духовни вођ и учитељ српских "зилота" је управо некадашњи Матејевац Калиник са Пелопонеза). Они би само да лове, и суде, и анатемишу, све и свакога ко није no њиховој "мери" (као што су Јудеохришћани собом мерили и судили Павла Апостола - 2Кор. цела 10. глава, нарочито ст.12), тако да инквизиторски уходе и сваку слободну људску мисао -слободне, а не ропске деце Божије у Цркви, хулећи на Духа Светога, Који је истинска Слобода, и Који, и кад је закон=канон, то је благодатни и ослобађајући "закон Духа живота у Христу Исусу, који нас ослободи од закона греха и смрти" (2Кор.317; Гал.5.1; Рм.8,2). Еда би им Бог дао тог Духа слободе у Христу да схвате: да Православље није фаталистички "кисмет" и "бекство од апостасије", него живи живот и мартирија (=мучеништво) за Христа и са Христом. И да појме срцем, а онда и умом, да је Црква Православна више волела, и данас више воли, "да страда са народом Божијим" неголи да бежи од света у секташку светомржњу и мизантропију.
3. Јереј Атанасије (Александар Крстић, рођен 1973, бивше војно лице; био је осуђиван "због баратања експлозивом"), из Смедерева, прекрштен и рукоположен у Грчкој, као и Акакије, од старокалендарца Калиника (бившег Матејевца) у Коринту, однедавна држи у приватној кући Владана Крстића у Смедереву (ул. Д. Давидовића 13) "цркву /сам је назива "параклис"/ Св. краља Милутина" и истоимену "парохију" (која је недавно издала једну брошуру-књижицу "Погружење истинско крштење", о којој види у Библиографији). И он је недавно стигао у манастир Стјеник са 15-ак својих присталица, да помогне преотимању манастира, али су се вратили необављена посла. (Са њима је био и неки "монах Давид", око 25 година, из Смедерева, зилотски преподобан", како рече неко ко га је тада видео у Стјенику). Атанасија нисмо срели, али се из његове брошуре о крштењу види да и он "зилотски" генерално напада и оптужује све Православне, осим својих ГОХ Старокалендараца ("поједини црквени великодостојници - патријарси, митрополити, епископи - па чак и читаве помесне цркве, грубо крше и не поштују Божанске каноне и Догмате који су темељ и стубови Православне Цркве... Ови неуморни богоодступници, рушећи све Божанске законе пред собом, не остадоше равнодушни ни пред овом Светом Тајном - Тајном крштења" - стр. 6-7 поменуте брошуре).
Наиме, Атанасије Крстић не признаје "крштење обливањем" и о томе у својој књижици Погружење... наводи "стручно мишљење" Есфигменског игумана Методија, по коме: "уколико се не примењује правилна форма [трикратног погружења у воду] . . . таква крштења су безблагодатна и недејствена" (подвлачење њихово); "због тога Господ и допушта да их врше само потпуно заблудели јеретици, стога она [=кршшења] треба да се изврше изнова" (Погружење... стр. 21). Међутим, мало даље исти Атанасије као да је мало умеренији, па допушта, ипак, "у крајњој икономији" крштење обливањем: "када је крштавани прикован за болесничку постељу или услед смртне опасности када у близини нема свештеника", и то крштење обливањем, вели он, може бити извршено и од стране православног "мирјанина", "световног лица". Затим додаје: "Крштење, које се no крајњој икономији (подвлачење његово), смртне опасности ради, изврши обливањем од стране световног лица, у случају да дете преживи, мора бити од стране свештеника извршено по правилу, УЗ изостављање трикратног погружења и појављивања [из воде-подвлачење наше], као и /изостављања/ призивања Свете Тројице" (стр. 71).
Е сад, постављамо питање, на које аутор у књижици не одговор: Ако је крштење без "примене правилне форме" [=троструког погружења у воду] "безблагодатно и недејствено", како каже његов игуман из Есфигмена (који притом додаје изричито: "Такви случајеви излазе чак и из надлежности икономије" - стр. 21, подвлачење наше) шта ту онда свештеник, кад и он "изостави трикратно погружење", има да призна својом допуном те делимичне "форме", кад главна ствар у тој "форми" [трикратно погружење] није извршена a пo логици "зилота" форма даје благодат и дејство! Остаје, такође, још и питање: шта бива ако је свештеник тај који је тешко болесног човека или дете у постељи крстио кропљењем-обливањем (јер како ће га "погњурити" ако једва живи, једва дише на постељи)? И још питање за игумана Есфигменског (или његовог преводиоца): Да ли је та ствар "у надлежности икономије", или пак у надлежности Живе Цркве, тј. живог Пастира црквослужитеља и црквоградитеља?
Тако то бива кад "књижевници и законици" уместо живог осећања и доживљавања Живога Христа у Цркви, живом Телу Његовом, "уче наукама и заповестима људским", па се у истима изгубе као фарисеји у "закону" Мојсијевом, те од "закона" не виде Законодавца. Презирање живе теологије Светих Отаца и заменом исте "цитатима Отаца", свети се буквализмом и богословским аналфабетизмом, као што је код протестаната презир живе реалности Цркве и Црквеног благодатног богославља довео неминовно до "библијске цитатоманије", до мртвог "академизма", до учитавања, из главе свакога, онога чега нема ни у слову ни у духу живе Речи Божије.
Аутор Атанасије Крстић даље у књижици наводи и текст Акакија Станковића, по коме "Православно предање никад није примило нити признало латинско "крштење" обливањем или кропљењем". Акакије даље вели да се "по икономији" (подвлачење његово) код њих [код српских ГОХ] прима "крштење чланова официјалне Србске цркве и других помесних екуменистичких цркава које је савршено у потпуности у православној форми" [дакле: погружењем], док "крштење чланова СПЦ и других екумениста које је савршено кропљењем или обливањем", ГОХ Црква "одбацује и ни у ком случају не прихвата, и одређује да они који су тако "крштени", а приступају истинском Православљу [=ГОХ], буду прво крштени и да јој се тек онда присаједине" (тамо, стр. 40-41).
Ако оставимо по страни сасвим нејасно, или злобно, именовање у тексту "других помесних екуменисшичких цркава", остаје спорно богословско-еклисиолошко питање за зилотску "теологију": Шта то значи: "прво буду крштени" па "тек онда присаједињени", ако је крштење у Христа - сједињење са Христом и облачење у Христа (како каже Апостол на Св. Крштењу), a TO значи сједињење са Црквом која је Тело Његово, а не нека друга и посебна стварност ван Христа, којој се тек треба "присајединити"? (Још један пример схоластичке "теологије" козервативних дозлабога "зилота"). Но на ово питање Крштења још ћемо се вратити.
4. Ненад звани "Сајла" (Тодоровић, из Параћина, рођ. 1954.Г., после старокалендарског "прекрштавања" назван Петар; мајка му Дуња, побожна Православка припада Цркви и прекорева га што је отишао у "Сшарокалендарце"); као инжињер радио је неко време у фабрици слаткиша "Параћинка" (3 пута жењен, има 4 деце, али његови "Старокалендарци" кажу да то "не важи" што се три пута женио, јер тада "није био истински православни"; међутим, људи који га знају говоре да је он пришао Старокалендарцима у 2. браку, па се потом још једном женио). Сада је "Сајла", поупутству налогодавца "егзарха за Европу" Калиника из Коринта (кога често посећује и од кога, изгледа, добија новца, јер Тодоровић не ради, а не живи лоше), а и налогодавца му Акакија, држи "цркву Св. Марка Евгеника" у кући у Параћину (ул. Лазе Лазаревића, 39) и "задужен" је да врбује младе, и одвраћа из српских манастира искушенике и искушенице. Тако је и недавно био главни мен- тор у поменутом случају Стјеничких сестара, и, после њихов заврбовања, од тада често борави у Чачку код занатлије Млађа Обрадовића, у чијој помоћној згради су смештене те бивше монахиње из Стјеника, па су ту кућу већ прогласили за "храм Св. Првомученика Стефана" (ул. Радојице Радосављевића, б.б.), а и још једну позајмљену од Милана Илића зграду, на падинама Јелице (изнад чачанске "Слободе"), назвали су "храм Преподобномученака Авакума Ђакона".[16]
Ненада "Сајлу" смо срели и упознали у Чачку, после неуспелог "пуча" у Стјенику, и из краћег разговора смо видели да је то плиткоуман човек, који се служи, уобичајеним за секташки менталитет "Сшарокалендараца", пашквилама и голословним, што кажу браћа Руси, "изјавама", илити народски речено "абровима" из новина и којекаквих брошура, које су њима најчешће "докази" за "издају", "отпадништво", "апостазију" овог или оног грчког, српског, руског Владике или теолога. Ту су, наравно, и помно од њих прикупљане фотографије из новина, или са телевизије: ко се све "сликао са папом", или "молио са јеретицима", као и новинарски написи о "скандалима" овог или оног црквеног лица, тако да, како неко с правом рече, таквим "зилотима" дан почиње абровима: ко је где био, шта је "изјавио", са ким се сусрео, итд, итсл. ("Сајла" је чак и нама "подметао под HOC" пуну најлон кесу таквих пашквила!). Свим тиме он, и њему слични, збуњују и узнемирују ионако збуњене и узнемирене људе по Србији, и засипају их причамао "пропасти Српске Цркве", те као једино решење остаје ГОХ="Истинити православни хришћани"] Кад смо му рекли да су они обична секша, и да језуитском казуистиком обмањује прости свет, он и две новозаврбоване, већ "обраћене" и "стручне" по питањима Цркве и теологије, нешто старије "сестре" из Стјеника, реаговали су: да их "не вређам!". А они Свету СПЦркву Божију и Патријарха Павла - на кога иначе сви највише "сикћу" и искаљују свој "зилотски јед" - бескрупулозно вређају, без икакве стварне и проверене чињенице или аргумента. Колико Ненад Тодоровић "Сајла" не зна ни азбуку Православља, видело се кад смо му указали Дидахи (и притом му показали штампану књигу "Дела Апостолских ученика" у српском преводу), - он није био ни чуо за тај класични дохришћански спис из 1. века (у којем се јасно говори да, у случају кад нема друге воде, може се крштавати и са мало воде обливањем - о чему видети ниже), те је само збуњено додао: "Шта ја знам ко је то написао"? 0 "Сајли" ће се вероватно још чути, и дознати, ако не престане радити ово што сада ради.
5. Има и још неки Харалампије монах, који је раније био у Црногорскоприморској Митрополији, и тамо се монашио, чак био и јерођакон, па се потом оженио, па разженио, па опет долазио у Острошки скит Св. Јована, и онда је отишао у Грчку код Матејеваца, и тамо је од њих примљен и постао "суперзилот". He знамо како и зашто се отуда вратио, али се зна да сад иде по Србији којекуда, и говори против свих и свакога (био је нпр. на "ТВ Палма" у Јагодини). Он, изгледа, нема присталица, јер ваљда људи виде с ким имају посла.
Ове, или и друге "зилоте", који имају неки број присталица, простији и неупућени свет по Србији (после комунизма) још не види добро: ко су и шта су, шта пропагирају, и куда их воде? Неће проћи дуго времена па ће се и то, само од себе, разоткрити и разобличити. Јер у Српском народу досад нису успевали "зилоти", зато што је то народ словесан и разборит. (Нарочито кад се "опече", па му из искуства дође она "друга", боља мисао! Чак су и Турци говорили: "Ах, да ми је друга рајина мисао!'). Разоткривање ових садашњих малобројних ГОХ "зилота" доћи ће, сматрамо, најпре од тога што мање-више сви они, кад-тад, неизбежно прелазе у екстремне ставове (као Матејевци), јер се не могу одржати у умерености, која би их једног дана вратила Цркви. (Напред поменути монах Данило Мирковић је типичан пример таквога). Саблазан екстремизма унутар грчког зилотског покрета за "заштиту Старог календара", остала је да лебди над свим Старокалендарцима, и она постепено превладава међу новонасталом групом српских "зилота" тзв. "Старокалендараца".
2. ИСПАДИ ГРЧКИХ И СРБСКИХ ЗИЛОТА ''СТАРОКАЛЕНДАРАЦА'', ЊИХОВИ ПРИГОВОРИ ЦРКВИ
И ОДГОВОРИ НА ЊИХ
Ови наши тзв. "Старокалендарци" - понављамо "такозвани" зато што у Српској Цркви, која се служи Старим календаром нема никакве основе за било какав раскол по том питању, а најмање Србији треба увоз старокалендарског псевдопроблема из Грчке, - они, дакле, као и грчки Старокалендарци, да би постала и опстали, као расколници, измишљају сијасет нових, несувислих "разлога" за стварање раскола, посебно сада у Цркви Српској Светосавској, на чијем је челу у ово време свеопштег српског страдалкиштва Свјатјејши Патријарх Павле, човек апостолске вере и подвига верности Христу и Православљу, монах и подвизкник мученичког трпљења и дубоког молитвеног живљења још из младих избегличких дана и затим из тешких косовскометохијских година - где је провео 34 године Христовог земаљског живота! -и ево већ 14 година служи свакодневно Архијерејске Литургије, у непосустајућем ношењу свога и народнога Крста, дишући дахом Духа Светога, и живећи надом Христовог Васкрсења.
Ако су тај наш Патријарх, или нпр. Владика Артемије Косовскометохјски, или Митрополит Николај Дабробосански, или Владике Амфилохије и Иринеј, током ових тешких за Српски народ и његову Цркву година, морали, и требали, састајати са бискупима и кардиналима, хоџама и муфтијама, папама и председницима моћних сила овога света - ако низашто друго а оно да покажу да ми Срби, као древни хришћански народ, нисмо ксенофоби и човекомрзци, ни папомрсци ни исламомрзци, да уопште, као славни историјски народ Божији и као мученичка Црква Христова, нисмо људи мржње, искључивости и нетрпељивости, ако онда те људске и хришћанске сусрете - какве је имао и Свети Сава и остали Српски Патријарси (нпр. Пајсије у 17. веку, Патријарх Арсеннје у 17-18. веку, Патријарх Димитрије у 20. веку) и Архијереји кроз векове (попут Св. Владике Николаја и Василија Жичког), ако, дакле, то незнавени и ускогруди и мржњом заслепљени "зилоти", "ревнујући не пo разуму", него по безумљу, оцењују и процењују, суде и ocyђују као "издају" и "продају", као "екуменизам" и "апостазију - нека им то служи на част и на фарисејско "спасење", а ми ћемо и даље рађе делити заједничке муке и патње са страдалним народом Божијим, као Мојсије и остали Свети Божији Пророци, АПОСТОЛИ И Богоугодници кроз векове крсног пута Цркве кроз истока Царству Небеском.
Тим незнавеним и неразумним, а осионо гордим, новопеченим "зилотима" српским, као изговор за раскол од Цркве Српске -" која је, као ретко која, данас удостојена толиких сазвежђа Мученика за Началника и Савршитеља вере Христа (Jeвp.12,1-2) - служи, на пример, прича: како је "Патријарх Српски Герман био посшављен од комуниста", и TO je за њих већ "доказ" да СПЦ "није православна". Шта им рећи на ту неистину? Као прво, Жички Епископ Герман је, гласањем свих Српских Епископа (осим одсутног по "судском позиву" комуниста БиХ Епископа Бањалучког Василија, који је касније пристигао) у ужи избор од три члана за кандидата за Патријарха, па је при гласању Изборног тела од 80 чланова добио већину (што не искључује извесну могућност да су неки од тих чланова, клирика и лаика, претходно били "убеђивани" од комуниста да гласају за Германа). Герман, дакле, није био "постављен од титокомуниста за патријарха", а поготову не хиротонисан, него је био канонски биран и благодатно рукоположен за Епископа, а онда као члан Сабора Јерахије СПЦркве био биран већином гласова Јерархије и Изборног тела за 43. Патријарха Српског, те редовно устоличен у Београду и Пећкој Патријаршији. Оној истој Патријаршији у коју је рецимо, устоличен 1557.Г. - "помоћу султана" и "вољом Вели ког везира" Мехмед-паше Соколовића - Патријарх Макарије (Соколовић) и онда обновио Пећску Патријаршију! По неразумним, "зилотима", СПЦрква би већ тада у турско доба "престала бити Православна", а вероватно и све Источне Патријаршије, чији Патријарси под турском окупацијом скоро редовно "вољом султана" постављани за Патријархе. Наравно, они нису хиротонисани, ни благодат добијали од султана, или других иноверника или без божника. Бесмислено је, дакле, са таквом врстом слепе "логике" заслепљених "зилота" расправљати, јер би пo тој логици сви хришћани морали изаћи из овога света (1Кор.5,10; ЈH.17.15), и ове историје, и отићи на неку планету Марс, одакле су пали ови "зилоти".
Један други разлог (последњи на стјеничкој "листи"), јесте "извитоперење Свете Тајне Крштења латинском праксом прскања или обливања", па ћемо се сада осврнути на тај изговор/приговор српских "Старокалендараца" (позајмљен од грчких). Затим ћемо расмотрити и приговор за фамозни "Екуменизам".
3. ОДГОВОР ПО ПИТАЊУ: КРШТЕЊА, ЕКУМЕНИЗМА, ЦРКВЕНЕ ИКОНОМИЈЕ, КАЛЕНДАРА
1. 0 КРШТЕЊУ. "Зилоти" Старокалендарци не прихватају Свете Тајне Новокалендараца, па ни Свето Крштење Јеладске Цркве, за које подругљиво говоре да - иако сви знамо да у Грчкој децу крштавају у крстионицама, погружењем детета у воду - у Грчкој je "пpавo крштење је уствари укинуто од већине клирика Цркве Новог календара, јер се тело детета од појаса навише код њих не "погребава" у воду, него га обливају руком по обичају јеретика, те тако дете остаје некрштено"... "Тако дете остаје духовно мртво заувек, као што је мртво и рођено због првородног греха, пошто су одбили да га "васкрсну" са три уздизања из гроба (=Крстионице)! Јесу ли, дакле, ови православни или потпуни неверници и убице душа".
Овој лажи и безобразлуку "зилота" не би био потребан коментар, да га не истичу и њихови трабанти српски "зилоти". Гледали смо и лично учествовали у крштењу деце у братској Грчј цркви, па се чудимо оваквом бесловесном клеветању, заиста демонском подозрењу и сумњи: да та деца нису крштена! Овако, нажалост, говоре и српски приучени од њих "зилоти" за нас који служимо по Старом календару, тако да и Србе, крштене у крстионици обливањем, они поново крштавају. To српски "зилоти" правдају тиме што сматрају да сама реч крштење, грчки: baptisις (глг. baptizw) значи погњурење, погружење, тако да, по њима, ако крштавани није сав потоиљен у воду, или ако чак остане неки мали део тела непогружен, онда то крштење "није потпуно и није спасоносно"; јер благодат, наводно, не делује на тим непогњуреним деловима!
Тако споменути Атанасије Крстић из Смедерева, у својој брошури Погружење истинско крштење, доноси и текст "проф. књиж. Јевгеније Т." насловљен "Етимолошко значење речи Ваптизо (крстити)" (стр. 53-60), који, кроз наизглед филолошки приступ даје нека недотупава тумачења, која не помажу, него замагљују и изврћу смисао и грчке речи baptizw, и словенске и српске речи крстити. По том објашњењу, ми Срби, наводно, "не располажемо изворним текстовим (кирилометодијевским, старословенским), па самим тим не можемо знати ни употребу појединих речи у њиховој изворној структури и значењу" (стр. 57)! Тако, по њима, "реч КРШТЕЊЕ се терминолошки и етимолошки не надовезује на саму радњу, не чини са њом нераздвојиву целину и јединство". Употребом речи КРШТЕЊЕ "ми не добијамо јасну и тачну представу отоме шта се приликом крштења обавља... Ако бисмо у пракси Уместо КРШТЕЊЕ употребљавали реч ПОГРУЖЕЊЕ или ПОТАПАЊЕ, не би долазило до данашњих недоумица како и на који свету тајну треба извршити" (стр. 58-59).
Одмах треба рећи да је ово и овакво нагваждање представља схоластичко цепидлачење, својствено "зилотима" (још доказ да они, и поред свега свог антизападњаштва, нису се одмакли од схоластичко-рационалистичке теологије претходних пар векова). Из њиховог објашњења се такође види да они не знају библијско и црквено-светоотачко мистагошко (=светотајинско) богословље, као ни библијско-црквену (не јелинску) символику свештених речи и радњи. Као прво, нису пажљиво прочитали Нови Завет, јер да су напр. само погледали сва места где се грчка реч baptizw и baptisma/ baptiόz употребаљава, видели би да та реч има и другачија значења, негде површнија, a негде шира и дубља значења не мање значајна од буквалног значења погружења (Види: Мр. 7, 14; 10,38; Лк.12,50; 11,38; Рм.6,4; 1Кор.10,2; Јевр.9,10). Тако напр. У Новом Завету baptizw и baptisma може значити и: прање, омивање, умивање, квашење, умакање, натапање (као у Мр.7,4; Лк.п,38; Јевр.9,10: кад фарисеји и Јевреји "перу" руке, "оперу се", чине "разна прања"). Или пак, прелазак Јевреја кроз Црвено море и путовање иод облаком у пустињи, то Ап. Павл назива крштење (1Кор.10,1-2), иако су Јевреји Црвено море прешли "непоквашеним ногама", a камоли да су били погружени или погњурени у воду (погњурење, тј. потапање, доживео је фараон и његова војска, па их није спасло то погружење-погњурење). Јевреји су такође ишли под пратњом облака који их је осењивао и заклањао од непријатеља, a не да су били погружени у облак, јер онда не би ништа видели.
Коначно, када Господ Христос говори да Му се "ваља крстити крштењем", па вели: "Како ми је тешко док се то не сврши" (Лк.12,50), Он мисли очигледно на Крсно страдање, од којег потиче словенска реч Крштење. Господ слично говори и Својим Апостолима: да ће се "крстити крштењем којим се ја крстим" (Мр.10,38-39) најављујући њихово "крштење крвљу", тј. мучеништво њихово и Светих Мученика за Христа (које мучеништво, као и Христово, није било "погружењем у крв", него обливање, обагрење, попрскање својом крвљу: "Неколико капи крви Христове спасло је васељену", вели Св. Златоуст). Било је пак мученичких крштења и без проливања крви (вешање или дављење Св. Мученика, и др.). За многе Свете Апостоле не зна се уопште да су били крштени погружењем у воду, или уопште "са водом", али су они крштени "Духом Светим и огњем" (Мт.3.11; ДАп.2,3-4), тј. силаском Духа Светога на њих. A благодат Светога Духа и јесте оно главно у Светој Тајни Крште
ПОЈАВА И ЗАБЛУДЕ
СЕКТЕ ТЗВ. "СТАРОКАЛЕНДАРАЦА"
У СРБИЈИ
Да видимо сада како се то секташко зло раскола тзв. "Старокалендараца" појавило код нас Срба. Најпре да поновимо: да је раскол и секта тзв. "Старокалендараца" у Србији и Српској Цркви ствар заиста беспредметна и бесмислена, јер је Српска Црква била и остала по Старом календару, дакле је Старокалендарска Црква, и она тај свој статус нема намеру да мења. Затим треба да кажемо да ова групица "зилота", окупљених или предвођених од Акакија Станковића (с боравком у викендици на Фрушкој Гори), уствари манипулише с именом "истинитих православних хришћана", дословни превод грчког Г.О.Х: Гνήσιοι όρθόδοξοι χριστιανοί. Јер y Грчкој ГОХ означава само одвојене од Цркве групице Сшарокалендарце, а који год Србин је био у Грчкој могао је видети и схватити да су браћа Грци и Грчка Црква истинити Православци, те наши "зилоти" манипулишу тим називима код, засад малобројног, али необавештеног света по Србији: да су у Грчкој "прави хришћани" само ГОХ=Сшарокалендарци, којих у Грчкој наводно има "један милион"! - а ми смо видели да их је свега 50-70.000. Или када бесавесно лажу да је "цела Света Гора уз њих", мислећи притом на екстремне "зилоте" само једног Светогорског манастира - Есфигмена (који никакав углед ни утицај нема у Светој Гори), и на још десетину монаха-"зилота" расејаних по неким скитовима и келијама Атоса (где опет, у Скитовима и Келијама, има далеко бројнијих и Духовнијих Светогораца подвижника, који нису у расколу са Црквом).
А што се тиче манастира Есфигмена, одакле се или преко кога се углавном инфилтрирају, боље рећи лиферују "зилоти" за Србију, TO je суседни манастир нашег Светосавског Хиландара, који га је дуго и трпељиво помагао, и покривао пред другима, и велику љубав им показивао, а они су му за узврат за то само пакостили и отимали понеке непостојане и незреле искушенике, па их онда прекрштавали, као напр. недавно неког откаченог јерођакона, Бугарина из Ниша (који "неће више да буде Бугарин"), а још пар њему сличних (о којима мало ниже).
Какви су то "истинити хришћани" у Есфигмену, може свако од поклоника Свете Горе и Св. Хиландара да види кад наиђе покрај Есфигмена и каже тим "зилотима" једно људско: Кали мeра! - а они вас погледају "као крме секиру". To je жалосно, али je нажалост, тако! Али, ако је Есфигменцима "ревност за Православље" таква да нападно истакну изнад свог манастира на врху куле црну заставу са мртвачком главом! - и још са натписом на њој "Ορθοδοξία ή θάνατος" = "Православље или смрш" - онда шта да на то кажемо? Шта друго осим: Боже, опрости им, јер не знају шта раде! Да кажемо о Есфигмену још и то како примају бројне Албанаце (којих je у Грчкој однедавно, као тобоже "избеглица", скоро милион), па их крштавају (или прекрштавају), и тако зилотски добро "наоружавају" ревношћу, да су неки од њих недавно, на путу између Есфигмена и Хиландара, написали на Крсту цара Душана познато нам са трагичног Косова и Метохије терористичко UСK! Додајмо овоме и врло индикативну чињеницу: да Есфигменци стално наглашавају како их Грчка Црква "прогања", а притом не кажу да их, у њиховом "отпору" према Светој Гори и Православној Цркви, подржава Амерички конгрес и Европски парламент (који хоће да укине τό άβατον у Св. Гори)! За нас Србе ове чињенице довољно говоре саме по себи.
Оволико укратко рекосмо за одметнути од Православне Цркве и Свете Горе Есфигмен, зато што је отуда углавном потекло, и усмерено, ово неколико "зилота" у Србији, које ћемо сада побројати и кратко описати (колико смо о њима дознали).
1. ПОЈЕДИНИ СРБСКИ ЗИЛОТИ ТЗВ. ''СТАРОКАЛЕНДАРЦИ''
Пре но што кажемо нешто о четири-пет, колико до сад знамо, "зилотских вођа" псевдозилотског раскола - секте "Старокалдендараца" у Србији, да изнесемо неколико података о једном ранијем, и пар садашњих Срба "зилота" у Светој Гори.
Један од првих таквих које смо срели, пре неколико деценија, Светој Гори био је монах Наум (Миљковић, родом из Браничевске Впархије, где има сроднице монахиње), који је у Светој Гори примио велику схиму као схимонах Сшефан и живео дуго на Каруљи као "зилот" (међутим је причао и многоглагољао непрестано, као да је дао завет не великосхимничког ћушања, него не-ћушања). Кад смо га посећивали на Каруљи, прво смо морали издржати "канонаду" о свим могућим, и неколико немогућих, "завера против Православља" које Православље, ето, само он и још пар њему сличних "зилота на Каруљи" чувају и одржавају! Имао је под тремом своје каруљске кућице, крај једне пећине, карту "Велике Србије" (попут оне Шешељеве)... И да не причам даље тужну причу... Благодарећи нашем Патријарху Свјатјејшем Павлу, завршио је недавно свој намучени земни живот у постељи манастира Сланци крај Београда, у Мајци Србији, за коју је говорио да је сва у "апостазији", па чак и отац Јустин Ћелијски! Памтимо га, и чашу хладне воде коју нам је из своје пећине давао, и такође његово скромно али срдачно монашко гостопримство - у заиста пустињи Каруљској, на јулској жези испод Атоса.
Други "зилот" Србин на Светој Гори је Монах Данило (Мирковић, рођен 1959. на Дорћолу у Београду, дете оца Србина и мајке Хрватице, звао се Дубравко, на крштењу од Владике Амфилохија Радовића добио име Павле); био је једно време у секти загрижених Адвентиста, и у некој секти ОТО у Америци (где је провео 2-3 године; сам је говорио да је "променио више секти"), а онда се обратио Православљу (благодарећи данашњем цетињском игуману Луки и о. Амфилохију Радовићу). Покушавао је да нешто студира, чак и Богословски факултет. Као студент оженио се и долазио је често, некад сам, некад са супругом Миланком и ћерчицом Софијом код Владике Амфилохија у Патријаршију (где смо изблиза приметили његову неуравнотеженост, и често гледали сузе јадне супруге, која се на њега жалила), a онда је изненада оставио супругу и дете и отишао у Хиландар 1991.Г. Тамо је својим "подвизима" брзо "превазишао" Хиландар и његове Светиње, па је, услед ствараних смутњи у Хиландару, напустио га и стигао - чак до Есфигмена, одакле буде упућен у Коринт код зилотског ГОХ вође српских "зилота" - "Митрополита Калиникоса Пелопонеског" (Сарантбпулос, раније Машејевац, па је променио табор и пришао Флоринијанцима, али "зилотски" екстремизам није изменио), где је поново "крштен у бурету", како сам каже (22.2.І996.Г.), и ваљда поново замонашен. Данило данас живи у некој келији ваљда код скита Свете Ане (келију у Каруљи је дао другу сродном "зилоту"), али је Данило више ван Свете Горе, него у њој, јер често одлази у Коринт код поменутог Калиника (где вероватно добија и новац, који Калиник има "довољно за зилотско мисионарење међу Православнима!"), и онда излази на "мисионарска путовања' по земљи Србији, бестидно говорећи несувисле глупости, лажи и клевете на Српску Цркву, Патријарха, свог некадашњег духовника Митрополита Амфилохија ("он треба код мене да дође да се учи; ја њега да благосиљам, а не он мене" - говори снобурни, некадашњи секшаш, a сада приучени "зилот" Данило, са истим менталитетом и унутрашњим немиром). Тако је, после завођења и одвођења у "зилоте" неколико сестара из манастира Стјеника код Чачка, дошао и он хитно у Чачак да пренесе "поруку целе Свете Горе", како је "сва Света Гора уз вас", и како "сва Света Гора бруји због избацивања монахиња из манастира"! На када му је у очи речено, пред бројним народом у Дому културе у Чачку, да безочно лаже (јер је писац ових редова после његовог одласка за Србију био у Светој Гори), он није ни трепнуо, него је одатле отишао за Београд да "просвећује" неуке Србе: "шта се то њима данас догађа", тј. да им "открива Америку", јер он "долази са Свете Горе", па је тако у некој "Месној заједници" на Бановом брду, збуњујући недужни и необавештени народ, говорио "о свему и свачему, и још о понечему" (октобра 2003).
Са овим Данилом је из Хиландара у своје време отишао и Доситеј, родом из Белог Манастира, који је са Акакијем Станковићем (о коме мало ниже) и хиландарским искушеником Томом (некадашњим хипијем у Паризу) стигао и он до Пелопонеза. Тома је ту поново крштен и замонашен као монах Симеон, и данас је у манастиру Есфигмену. Доситеј је пак тада замонашен као Серафим, али је напустио ту Калиникову=Хризостомову фракцију и отишао Матејевцима, који су га поново миропомазали, јер они не признају благодат Флоринијанцима! Са њим је данас у Есфигмену и још један Србин Драган, из Данске, који је поново крштен и замонашен као монах Сава. Тамо је у Есфигмен стигао и један монах из Србије, ђакон из Црне Реке код Рибарића, Григорије коме црноречки "зилотизам" очигледно није био довољан, те је отишао најпре код Акакија у Врдник, где је поново крштен и замонашен, и одатле отишао у - "јединоспасавајући" манастир Есфигмен, са оцем Николом, који је донедавно био стално уз њега, али је Григорије из Есфигмена изишао, или је истеран (Есфигменци, на питање једног српског монаха: где је Григорије? - окрећу леђа!), па је сада у некој келији на Каруљи, док му се отац Никола вратио назад у Ниш. - Можда се негде нађе и још неки монах-"зилот", сличан овима бродјага, што кажу браћа Руси, али смо на брзину оволико дознали и набројали.
1. Јеромонах Акакије (Немања Станковић), главни вођа "зилотске" секте тзв. Старокалендараца, илити српских ГОХ = "истинитих хришћана", њиме пресађиваних на "есфигменски начин" у Србији. Рођен је 1970.Г. у Новом Саду; у младости је био очигледно дете немирна духа (једно време је био скинхедс); по завршетку средње школе (за дизајнере), зажелео је монашки живот и дошао у манастир Ковиљ код Новог Сада за искушеника. Ту је остао око 8 месеци, а онда је изишао рекавши да "овде нема духовног живота"! (иако је у Ковиљу игуман био изврстан духовник, садашњи Владика Порфирије). Немања је отишао у Русију, у Почајевски (?) манастир, и после месец-два се вратио, па отишао на Свету Гору, не у Хиландар, него га је у Кареји у некој келији замонашио, на његово тражење, али без ичијег благослова, јеромонах из Банатске Епар-хије Рафаило.шблагослова, јеромонах из Банатске Епархије Рафаило.
Немањи-Акакију ни то монашење није било довољно, него је онда пришао "зилотима" у Светој Гори и одатле, преко манастира Есфигмена, стигао до Митрополита Калиникоса (Сарантбпулос) Педопонеског у Коринт (опет подсећамо да је то био зилот Матејевац, па је пришао Флоринијанцима), и тамо поново крштен, опет замонашен и рукоположен. Одатле се вратио у Србију и отпочео, у викендици својих родитеља на Фрушкој Гори (изнад Врдника, недалеко изнад манастира Раванице), коришћеној као "манастир Св. Методија и Кирила", да "просвећује" Србе зилотизмом својих Старокалендараца, пре свега екстремних Есфигменаца. Тако је напр. 1997.Г. у књижари "Тројеручица" у Београду понудио једном монаху из Црне Горе неку своју новину (или брошурицу), па кад је овај рекао да он не чита новине него Псалтир, он му је одговорио: "Узми, ово је важније него Псалтир"! (Ово врбовање му није успело, али је у новије време, изгледа, успело код неког јеромонаха Јована из манастира Тавне код Зворника, кога су прекрстили у Аверкија).
Акакије има извесну развијену "мрежу" сарадника (и очигледно новца из Грчке), међу којима је, изгледа, главни идеолог Евсевије Петровић (о коме ћемо даље говорити). Овај Акакије је на Крстовдан 2003.г. тајно дошао у манастир Стјеник на Јелици, код Чачка (долазио је и пре тога у неке Овчарске манастире, и тада изгледа врбовао и сестре у Стјенику), и тамо "преобратио у истинско Православље", тј. поново крстио и понова монашио, младу игуманију Ефросинију са још, такође младе, 3 монахиње и 4 искушенице (о њима нећемо овде говорити). - О Акакију ће се вероватно још чути.
2. "Брат Евсевије" (др Петровић, син проф. књижевности Драгољуба Петровића из Новог Сада), лекар-кардиолог у Сремској Каменици, главни је идеолог старокалендарског зилотизма међу Србима. (Изгледа да је и своју рођену сестру Јелену придобио за старокалендарство). Он је Акакију "десна рука" (док се не посвађају чији је "зилотизам" чистији?). Њега нисмо лично упознали, али се зна да је долазио у Овчарско-Кабларске манастире и покушавао да врбује калуђере и друге побожне Србе, углавном претњама "канонима" и свим могућим "анатемама", које су за њега, изгледа, основна ствар у историји Цркве, боље рећи у његовом "православљу" (док, међутим, Јеванђелско Православље познаје, пре и после свега и изнад свега, Јеванђеље љубави, што је за њега, кад му се то спомене, само "сладуњава прича екумениста"!). Изгледа да за овог човека, опседнутог страхом од "анатема" за јереси, као да и нема Апостолско-Светоотачког Православља, тј. Цркве Христа Бога Живога и Духа Светога Животворнога, и у ЊОЈ "неопозиво датих благодатних дарова и призива БОЖИЈИХ , чак и за Јевреје (αμεταμελητα τα χαρισματα και κλησις του Θεου - Рм.и,29), тј. милостиве и дуготрпељиве и човекољубиве и свеспасоносне благодати Христа Спаситеља, љубави Бoгa Оца и животворне заједнице (κοινωνία) Светога Духа (2Кор.13, 13) оприсутњене дејством Утешитеља у свакој Светој Литургији данашње Цркве Бога Живога, овде и сада, у овом и оваквом свету и овој оваквој, данашњој историји. Осим неколико скупина његових "зилота" (Светогорци добро праве разлику између ξηλοτής и ξουρλοτής), данас, ро њему, у Цркви Васељенског Православља нема других "опробаних и истинитих" служитеља Христа Бога и Спаса свију", који изграђују Тајну Цркве у свету" (Дидахи 11, 11). Мада, нажалост за њега и њих, како је и сам Евсевије принуђен да призна (у истом Писму), и те групе ГОХ "зилота" су разбијене на десетак буљука: "на неколико међусобно непомирљиво раздељених Синода грчких Старокалендараца, који сви за себе тврде да су Истинита Православна Црква Грчке".
Укратко речено, за Евсевија и све њему сличне данашње "зилоте" (који, као и Американци, немају ни знања, ни свести, ни савести, о стварном историјском, а не апстрактном, теоретском, идеолошком, животу и битовању Цркве Православне и народа Православних у свету, кроз векове и данас), благодат Духа Светога Утешитеља у Цркви је "институционализована" (читај: "канонизована", санкционисана, конзервирана, умртвљена) и сведена само на, како их он фарисејски мртво схвата, некадашње "каноне" и "догмате са анатемама" некадашњих Сабора, некадашњих Отаца. Благодат је, за њега, само бледи преостали пламичак некадашњег Огња Педесетнице, којега магијски одува и угаси сваки ветрић јеретички, демонски, антихристовски. По њему и њима, јереси имају ваљда неку магијску моћ да, са неправославним изражајем некога у Цркви, одмах укидају благодат и наносе анатеме, те су тако у овом свету јаче силе "јудеомасонства" и "свеопште јереси екуменизма", неголи "сведочанство Исусово Духом пророштва", којим "Дух и Невеста (Црква) говоре: Дођи! Да, доћи ћу скоро. Амин, да, дођи Господе Исусе"! (Откр.19, 10; 22,17.20).
Да и не говоримо о томе како су ови људи, сви "зилоти" редом, људи неслободни, мање-више инквизиторски по духу и менталитету, јер сваку иоле слободну мисао или реч у Цркви они стављај на нишан, траже одмах осуду и "анатему", не знајући да Црква није прогањала ни судила појединачне личне мисли, речи, науке теорије (TO je радила, њима слична no духу, инквизиција оних од којих су ови панично уплашени, па се бране голим: "не дотакни, не окуси не додирни!" - "по стихијама света, а не по Христу" -Кол.2,8.21). Отуда долази и њихова злоупотреба Канона 15. Прводругог Фотијевог Сабора (86І.Г.), који дозвољава, а не наређује, да се може, а не мора, прекинути општење са Епископом само због "неке (већ) осуђене од Св. Сабора и Отаца јереси, и то кад ту јерес јавно, откривене главе, проповеда и учи у Цркви". To јест, када ствара раздоре, расцепе, расколе и разарања организма Цркве, о чему наравно просуђују Сабори Цркве, а не "свака вашка обашка". Тако је било у историји и живом Предању Цркве.
Иначе, има много у овом и оваквом Евсевијевом и Акакијевом "зилотском" менталитету-инквизиторског духа, "лова на вештице", који се, нажалост, пројавио нарочито код Матејеваца у Грчкој (a духовни вођ и учитељ српских "зилота" је управо некадашњи Матејевац Калиник са Пелопонеза). Они би само да лове, и суде, и анатемишу, све и свакога ко није no њиховој "мери" (као што су Јудеохришћани собом мерили и судили Павла Апостола - 2Кор. цела 10. глава, нарочито ст.12), тако да инквизиторски уходе и сваку слободну људску мисао -слободне, а не ропске деце Божије у Цркви, хулећи на Духа Светога, Који је истинска Слобода, и Који, и кад је закон=канон, то је благодатни и ослобађајући "закон Духа живота у Христу Исусу, који нас ослободи од закона греха и смрти" (2Кор.317; Гал.5.1; Рм.8,2). Еда би им Бог дао тог Духа слободе у Христу да схвате: да Православље није фаталистички "кисмет" и "бекство од апостасије", него живи живот и мартирија (=мучеништво) за Христа и са Христом. И да појме срцем, а онда и умом, да је Црква Православна више волела, и данас више воли, "да страда са народом Божијим" неголи да бежи од света у секташку светомржњу и мизантропију.
3. Јереј Атанасије (Александар Крстић, рођен 1973, бивше војно лице; био је осуђиван "због баратања експлозивом"), из Смедерева, прекрштен и рукоположен у Грчкој, као и Акакије, од старокалендарца Калиника (бившег Матејевца) у Коринту, однедавна држи у приватној кући Владана Крстића у Смедереву (ул. Д. Давидовића 13) "цркву /сам је назива "параклис"/ Св. краља Милутина" и истоимену "парохију" (која је недавно издала једну брошуру-књижицу "Погружење истинско крштење", о којој види у Библиографији). И он је недавно стигао у манастир Стјеник са 15-ак својих присталица, да помогне преотимању манастира, али су се вратили необављена посла. (Са њима је био и неки "монах Давид", око 25 година, из Смедерева, зилотски преподобан", како рече неко ко га је тада видео у Стјенику). Атанасија нисмо срели, али се из његове брошуре о крштењу види да и он "зилотски" генерално напада и оптужује све Православне, осим својих ГОХ Старокалендараца ("поједини црквени великодостојници - патријарси, митрополити, епископи - па чак и читаве помесне цркве, грубо крше и не поштују Божанске каноне и Догмате који су темељ и стубови Православне Цркве... Ови неуморни богоодступници, рушећи све Божанске законе пред собом, не остадоше равнодушни ни пред овом Светом Тајном - Тајном крштења" - стр. 6-7 поменуте брошуре).
Наиме, Атанасије Крстић не признаје "крштење обливањем" и о томе у својој књижици Погружење... наводи "стручно мишљење" Есфигменског игумана Методија, по коме: "уколико се не примењује правилна форма [трикратног погружења у воду] . . . таква крштења су безблагодатна и недејствена" (подвлачење њихово); "због тога Господ и допушта да их врше само потпуно заблудели јеретици, стога она [=кршшења] треба да се изврше изнова" (Погружење... стр. 21). Међутим, мало даље исти Атанасије као да је мало умеренији, па допушта, ипак, "у крајњој икономији" крштење обливањем: "када је крштавани прикован за болесничку постељу или услед смртне опасности када у близини нема свештеника", и то крштење обливањем, вели он, може бити извршено и од стране православног "мирјанина", "световног лица". Затим додаје: "Крштење, које се no крајњој икономији (подвлачење његово), смртне опасности ради, изврши обливањем од стране световног лица, у случају да дете преживи, мора бити од стране свештеника извршено по правилу, УЗ изостављање трикратног погружења и појављивања [из воде-подвлачење наше], као и /изостављања/ призивања Свете Тројице" (стр. 71).
Е сад, постављамо питање, на које аутор у књижици не одговор: Ако је крштење без "примене правилне форме" [=троструког погружења у воду] "безблагодатно и недејствено", како каже његов игуман из Есфигмена (који притом додаје изричито: "Такви случајеви излазе чак и из надлежности икономије" - стр. 21, подвлачење наше) шта ту онда свештеник, кад и он "изостави трикратно погружење", има да призна својом допуном те делимичне "форме", кад главна ствар у тој "форми" [трикратно погружење] није извршена a пo логици "зилота" форма даје благодат и дејство! Остаје, такође, још и питање: шта бива ако је свештеник тај који је тешко болесног човека или дете у постељи крстио кропљењем-обливањем (јер како ће га "погњурити" ако једва живи, једва дише на постељи)? И још питање за игумана Есфигменског (или његовог преводиоца): Да ли је та ствар "у надлежности икономије", или пак у надлежности Живе Цркве, тј. живог Пастира црквослужитеља и црквоградитеља?
Тако то бива кад "књижевници и законици" уместо живог осећања и доживљавања Живога Христа у Цркви, живом Телу Његовом, "уче наукама и заповестима људским", па се у истима изгубе као фарисеји у "закону" Мојсијевом, те од "закона" не виде Законодавца. Презирање живе теологије Светих Отаца и заменом исте "цитатима Отаца", свети се буквализмом и богословским аналфабетизмом, као што је код протестаната презир живе реалности Цркве и Црквеног благодатног богославља довео неминовно до "библијске цитатоманије", до мртвог "академизма", до учитавања, из главе свакога, онога чега нема ни у слову ни у духу живе Речи Божије.
Аутор Атанасије Крстић даље у књижици наводи и текст Акакија Станковића, по коме "Православно предање никад није примило нити признало латинско "крштење" обливањем или кропљењем". Акакије даље вели да се "по икономији" (подвлачење његово) код њих [код српских ГОХ] прима "крштење чланова официјалне Србске цркве и других помесних екуменистичких цркава које је савршено у потпуности у православној форми" [дакле: погружењем], док "крштење чланова СПЦ и других екумениста које је савршено кропљењем или обливањем", ГОХ Црква "одбацује и ни у ком случају не прихвата, и одређује да они који су тако "крштени", а приступају истинском Православљу [=ГОХ], буду прво крштени и да јој се тек онда присаједине" (тамо, стр. 40-41).
Ако оставимо по страни сасвим нејасно, или злобно, именовање у тексту "других помесних екуменисшичких цркава", остаје спорно богословско-еклисиолошко питање за зилотску "теологију": Шта то значи: "прво буду крштени" па "тек онда присаједињени", ако је крштење у Христа - сједињење са Христом и облачење у Христа (како каже Апостол на Св. Крштењу), a TO значи сједињење са Црквом која је Тело Његово, а не нека друга и посебна стварност ван Христа, којој се тек треба "присајединити"? (Још један пример схоластичке "теологије" козервативних дозлабога "зилота"). Но на ово питање Крштења још ћемо се вратити.
4. Ненад звани "Сајла" (Тодоровић, из Параћина, рођ. 1954.Г., после старокалендарског "прекрштавања" назван Петар; мајка му Дуња, побожна Православка припада Цркви и прекорева га што је отишао у "Сшарокалендарце"); као инжињер радио је неко време у фабрици слаткиша "Параћинка" (3 пута жењен, има 4 деце, али његови "Старокалендарци" кажу да то "не важи" што се три пута женио, јер тада "није био истински православни"; међутим, људи који га знају говоре да је он пришао Старокалендарцима у 2. браку, па се потом још једном женио). Сада је "Сајла", поупутству налогодавца "егзарха за Европу" Калиника из Коринта (кога често посећује и од кога, изгледа, добија новца, јер Тодоровић не ради, а не живи лоше), а и налогодавца му Акакија, држи "цркву Св. Марка Евгеника" у кући у Параћину (ул. Лазе Лазаревића, 39) и "задужен" је да врбује младе, и одвраћа из српских манастира искушенике и искушенице. Тако је и недавно био главни мен- тор у поменутом случају Стјеничких сестара, и, после њихов заврбовања, од тада често борави у Чачку код занатлије Млађа Обрадовића, у чијој помоћној згради су смештене те бивше монахиње из Стјеника, па су ту кућу већ прогласили за "храм Св. Првомученика Стефана" (ул. Радојице Радосављевића, б.б.), а и још једну позајмљену од Милана Илића зграду, на падинама Јелице (изнад чачанске "Слободе"), назвали су "храм Преподобномученака Авакума Ђакона".[16]
Ненада "Сајлу" смо срели и упознали у Чачку, после неуспелог "пуча" у Стјенику, и из краћег разговора смо видели да је то плиткоуман човек, који се служи, уобичајеним за секташки менталитет "Сшарокалендараца", пашквилама и голословним, што кажу браћа Руси, "изјавама", илити народски речено "абровима" из новина и којекаквих брошура, које су њима најчешће "докази" за "издају", "отпадништво", "апостазију" овог или оног грчког, српског, руског Владике или теолога. Ту су, наравно, и помно од њих прикупљане фотографије из новина, или са телевизије: ко се све "сликао са папом", или "молио са јеретицима", као и новинарски написи о "скандалима" овог или оног црквеног лица, тако да, како неко с правом рече, таквим "зилотима" дан почиње абровима: ко је где био, шта је "изјавио", са ким се сусрео, итд, итсл. ("Сајла" је чак и нама "подметао под HOC" пуну најлон кесу таквих пашквила!). Свим тиме он, и њему слични, збуњују и узнемирују ионако збуњене и узнемирене људе по Србији, и засипају их причамао "пропасти Српске Цркве", те као једино решење остаје ГОХ="Истинити православни хришћани"] Кад смо му рекли да су они обична секша, и да језуитском казуистиком обмањује прости свет, он и две новозаврбоване, већ "обраћене" и "стручне" по питањима Цркве и теологије, нешто старије "сестре" из Стјеника, реаговали су: да их "не вређам!". А они Свету СПЦркву Божију и Патријарха Павла - на кога иначе сви највише "сикћу" и искаљују свој "зилотски јед" - бескрупулозно вређају, без икакве стварне и проверене чињенице или аргумента. Колико Ненад Тодоровић "Сајла" не зна ни азбуку Православља, видело се кад смо му указали Дидахи (и притом му показали штампану књигу "Дела Апостолских ученика" у српском преводу), - он није био ни чуо за тај класични дохришћански спис из 1. века (у којем се јасно говори да, у случају кад нема друге воде, може се крштавати и са мало воде обливањем - о чему видети ниже), те је само збуњено додао: "Шта ја знам ко је то написао"? 0 "Сајли" ће се вероватно још чути, и дознати, ако не престане радити ово што сада ради.
5. Има и још неки Харалампије монах, који је раније био у Црногорскоприморској Митрополији, и тамо се монашио, чак био и јерођакон, па се потом оженио, па разженио, па опет долазио у Острошки скит Св. Јована, и онда је отишао у Грчку код Матејеваца, и тамо је од њих примљен и постао "суперзилот". He знамо како и зашто се отуда вратио, али се зна да сад иде по Србији којекуда, и говори против свих и свакога (био је нпр. на "ТВ Палма" у Јагодини). Он, изгледа, нема присталица, јер ваљда људи виде с ким имају посла.
Ове, или и друге "зилоте", који имају неки број присталица, простији и неупућени свет по Србији (после комунизма) још не види добро: ко су и шта су, шта пропагирају, и куда их воде? Неће проћи дуго времена па ће се и то, само од себе, разоткрити и разобличити. Јер у Српском народу досад нису успевали "зилоти", зато што је то народ словесан и разборит. (Нарочито кад се "опече", па му из искуства дође она "друга", боља мисао! Чак су и Турци говорили: "Ах, да ми је друга рајина мисао!'). Разоткривање ових садашњих малобројних ГОХ "зилота" доћи ће, сматрамо, најпре од тога што мање-више сви они, кад-тад, неизбежно прелазе у екстремне ставове (као Матејевци), јер се не могу одржати у умерености, која би их једног дана вратила Цркви. (Напред поменути монах Данило Мирковић је типичан пример таквога). Саблазан екстремизма унутар грчког зилотског покрета за "заштиту Старог календара", остала је да лебди над свим Старокалендарцима, и она постепено превладава међу новонасталом групом српских "зилота" тзв. "Старокалендараца".
2. ИСПАДИ ГРЧКИХ И СРБСКИХ ЗИЛОТА ''СТАРОКАЛЕНДАРАЦА'', ЊИХОВИ ПРИГОВОРИ ЦРКВИ
И ОДГОВОРИ НА ЊИХ
Ови наши тзв. "Старокалендарци" - понављамо "такозвани" зато што у Српској Цркви, која се служи Старим календаром нема никакве основе за било какав раскол по том питању, а најмање Србији треба увоз старокалендарског псевдопроблема из Грчке, - они, дакле, као и грчки Старокалендарци, да би постала и опстали, као расколници, измишљају сијасет нових, несувислих "разлога" за стварање раскола, посебно сада у Цркви Српској Светосавској, на чијем је челу у ово време свеопштег српског страдалкиштва Свјатјејши Патријарх Павле, човек апостолске вере и подвига верности Христу и Православљу, монах и подвизкник мученичког трпљења и дубоког молитвеног живљења још из младих избегличких дана и затим из тешких косовскометохијских година - где је провео 34 године Христовог земаљског живота! -и ево већ 14 година служи свакодневно Архијерејске Литургије, у непосустајућем ношењу свога и народнога Крста, дишући дахом Духа Светога, и живећи надом Христовог Васкрсења.
Ако су тај наш Патријарх, или нпр. Владика Артемије Косовскометохјски, или Митрополит Николај Дабробосански, или Владике Амфилохије и Иринеј, током ових тешких за Српски народ и његову Цркву година, морали, и требали, састајати са бискупима и кардиналима, хоџама и муфтијама, папама и председницима моћних сила овога света - ако низашто друго а оно да покажу да ми Срби, као древни хришћански народ, нисмо ксенофоби и човекомрзци, ни папомрсци ни исламомрзци, да уопште, као славни историјски народ Божији и као мученичка Црква Христова, нисмо људи мржње, искључивости и нетрпељивости, ако онда те људске и хришћанске сусрете - какве је имао и Свети Сава и остали Српски Патријарси (нпр. Пајсије у 17. веку, Патријарх Арсеннје у 17-18. веку, Патријарх Димитрије у 20. веку) и Архијереји кроз векове (попут Св. Владике Николаја и Василија Жичког), ако, дакле, то незнавени и ускогруди и мржњом заслепљени "зилоти", "ревнујући не пo разуму", него по безумљу, оцењују и процењују, суде и ocyђују као "издају" и "продају", као "екуменизам" и "апостазију - нека им то служи на част и на фарисејско "спасење", а ми ћемо и даље рађе делити заједничке муке и патње са страдалним народом Божијим, као Мојсије и остали Свети Божији Пророци, АПОСТОЛИ И Богоугодници кроз векове крсног пута Цркве кроз истока Царству Небеском.
Тим незнавеним и неразумним, а осионо гордим, новопеченим "зилотима" српским, као изговор за раскол од Цркве Српске -" која је, као ретко која, данас удостојена толиких сазвежђа Мученика за Началника и Савршитеља вере Христа (Jeвp.12,1-2) - служи, на пример, прича: како је "Патријарх Српски Герман био посшављен од комуниста", и TO je за њих већ "доказ" да СПЦ "није православна". Шта им рећи на ту неистину? Као прво, Жички Епископ Герман је, гласањем свих Српских Епископа (осим одсутног по "судском позиву" комуниста БиХ Епископа Бањалучког Василија, који је касније пристигао) у ужи избор од три члана за кандидата за Патријарха, па је при гласању Изборног тела од 80 чланова добио већину (што не искључује извесну могућност да су неки од тих чланова, клирика и лаика, претходно били "убеђивани" од комуниста да гласају за Германа). Герман, дакле, није био "постављен од титокомуниста за патријарха", а поготову не хиротонисан, него је био канонски биран и благодатно рукоположен за Епископа, а онда као члан Сабора Јерахије СПЦркве био биран већином гласова Јерархије и Изборног тела за 43. Патријарха Српског, те редовно устоличен у Београду и Пећкој Патријаршији. Оној истој Патријаршији у коју је рецимо, устоличен 1557.Г. - "помоћу султана" и "вољом Вели ког везира" Мехмед-паше Соколовића - Патријарх Макарије (Соколовић) и онда обновио Пећску Патријаршију! По неразумним, "зилотима", СПЦрква би већ тада у турско доба "престала бити Православна", а вероватно и све Источне Патријаршије, чији Патријарси под турском окупацијом скоро редовно "вољом султана" постављани за Патријархе. Наравно, они нису хиротонисани, ни благодат добијали од султана, или других иноверника или без божника. Бесмислено је, дакле, са таквом врстом слепе "логике" заслепљених "зилота" расправљати, јер би пo тој логици сви хришћани морали изаћи из овога света (1Кор.5,10; ЈH.17.15), и ове историје, и отићи на неку планету Марс, одакле су пали ови "зилоти".
Један други разлог (последњи на стјеничкој "листи"), јесте "извитоперење Свете Тајне Крштења латинском праксом прскања или обливања", па ћемо се сада осврнути на тај изговор/приговор српских "Старокалендараца" (позајмљен од грчких). Затим ћемо расмотрити и приговор за фамозни "Екуменизам".
3. ОДГОВОР ПО ПИТАЊУ: КРШТЕЊА, ЕКУМЕНИЗМА, ЦРКВЕНЕ ИКОНОМИЈЕ, КАЛЕНДАРА
1. 0 КРШТЕЊУ. "Зилоти" Старокалендарци не прихватају Свете Тајне Новокалендараца, па ни Свето Крштење Јеладске Цркве, за које подругљиво говоре да - иако сви знамо да у Грчкој децу крштавају у крстионицама, погружењем детета у воду - у Грчкој je "пpавo крштење је уствари укинуто од већине клирика Цркве Новог календара, јер се тело детета од појаса навише код њих не "погребава" у воду, него га обливају руком по обичају јеретика, те тако дете остаје некрштено"... "Тако дете остаје духовно мртво заувек, као што је мртво и рођено због првородног греха, пошто су одбили да га "васкрсну" са три уздизања из гроба (=Крстионице)! Јесу ли, дакле, ови православни или потпуни неверници и убице душа".
Овој лажи и безобразлуку "зилота" не би био потребан коментар, да га не истичу и њихови трабанти српски "зилоти". Гледали смо и лично учествовали у крштењу деце у братској Грчј цркви, па се чудимо оваквом бесловесном клеветању, заиста демонском подозрењу и сумњи: да та деца нису крштена! Овако, нажалост, говоре и српски приучени од њих "зилоти" за нас који служимо по Старом календару, тако да и Србе, крштене у крстионици обливањем, они поново крштавају. To српски "зилоти" правдају тиме што сматрају да сама реч крштење, грчки: baptisις (глг. baptizw) значи погњурење, погружење, тако да, по њима, ако крштавани није сав потоиљен у воду, или ако чак остане неки мали део тела непогружен, онда то крштење "није потпуно и није спасоносно"; јер благодат, наводно, не делује на тим непогњуреним деловима!
Тако споменути Атанасије Крстић из Смедерева, у својој брошури Погружење истинско крштење, доноси и текст "проф. књиж. Јевгеније Т." насловљен "Етимолошко значење речи Ваптизо (крстити)" (стр. 53-60), који, кроз наизглед филолошки приступ даје нека недотупава тумачења, која не помажу, него замагљују и изврћу смисао и грчке речи baptizw, и словенске и српске речи крстити. По том објашњењу, ми Срби, наводно, "не располажемо изворним текстовим (кирилометодијевским, старословенским), па самим тим не можемо знати ни употребу појединих речи у њиховој изворној структури и значењу" (стр. 57)! Тако, по њима, "реч КРШТЕЊЕ се терминолошки и етимолошки не надовезује на саму радњу, не чини са њом нераздвојиву целину и јединство". Употребом речи КРШТЕЊЕ "ми не добијамо јасну и тачну представу отоме шта се приликом крштења обавља... Ако бисмо у пракси Уместо КРШТЕЊЕ употребљавали реч ПОГРУЖЕЊЕ или ПОТАПАЊЕ, не би долазило до данашњих недоумица како и на који свету тајну треба извршити" (стр. 58-59).
Одмах треба рећи да је ово и овакво нагваждање представља схоластичко цепидлачење, својствено "зилотима" (још доказ да они, и поред свега свог антизападњаштва, нису се одмакли од схоластичко-рационалистичке теологије претходних пар векова). Из њиховог објашњења се такође види да они не знају библијско и црквено-светоотачко мистагошко (=светотајинско) богословље, као ни библијско-црквену (не јелинску) символику свештених речи и радњи. Као прво, нису пажљиво прочитали Нови Завет, јер да су напр. само погледали сва места где се грчка реч baptizw и baptisma/ baptiόz употребаљава, видели би да та реч има и другачија значења, негде површнија, a негде шира и дубља значења не мање значајна од буквалног значења погружења (Види: Мр. 7, 14; 10,38; Лк.12,50; 11,38; Рм.6,4; 1Кор.10,2; Јевр.9,10). Тако напр. У Новом Завету baptizw и baptisma може значити и: прање, омивање, умивање, квашење, умакање, натапање (као у Мр.7,4; Лк.п,38; Јевр.9,10: кад фарисеји и Јевреји "перу" руке, "оперу се", чине "разна прања"). Или пак, прелазак Јевреја кроз Црвено море и путовање иод облаком у пустињи, то Ап. Павл назива крштење (1Кор.10,1-2), иако су Јевреји Црвено море прешли "непоквашеним ногама", a камоли да су били погружени или погњурени у воду (погњурење, тј. потапање, доживео је фараон и његова војска, па их није спасло то погружење-погњурење). Јевреји су такође ишли под пратњом облака који их је осењивао и заклањао од непријатеља, a не да су били погружени у облак, јер онда не би ништа видели.
Коначно, када Господ Христос говори да Му се "ваља крстити крштењем", па вели: "Како ми је тешко док се то не сврши" (Лк.12,50), Он мисли очигледно на Крсно страдање, од којег потиче словенска реч Крштење. Господ слично говори и Својим Апостолима: да ће се "крстити крштењем којим се ја крстим" (Мр.10,38-39) најављујући њихово "крштење крвљу", тј. мучеништво њихово и Светих Мученика за Христа (које мучеништво, као и Христово, није било "погружењем у крв", него обливање, обагрење, попрскање својом крвљу: "Неколико капи крви Христове спасло је васељену", вели Св. Златоуст). Било је пак мученичких крштења и без проливања крви (вешање или дављење Св. Мученика, и др.). За многе Свете Апостоле не зна се уопште да су били крштени погружењем у воду, или уопште "са водом", али су они крштени "Духом Светим и огњем" (Мт.3.11; ДАп.2,3-4), тј. силаском Духа Светога на њих. A благодат Светога Духа и јесте оно главно у Светој Тајни Крште
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
![[Слика: traktor.gif]](http://poljoinfo.com/images/smilies/traktor.gif)
![[Слика: 2ch5mc8.jpg]](http://i59.tinypic.com/2ch5mc8.jpg)