[Шумадинац]

МОЛИТВА ИСУСОВА

Началници људског рода, првоздани њуди живели су у близини Божијој, слушали су глас Његов и разговарали са Њим. Свети Јован Златоусти пише да је човек ''живео у рају наслађујући се разговором са Богом и радовао се што је могао да се обраћа Господу слободом детета према оцу… Анђели су дрхтали пред Богом, Херувими и Серафими се нису усуђивали да гледају у Њега, а човек је с Богом разговарао као пријатељ с пријатељем.''

Овај разговор, ово општење јесте молитва. Трајала је све дотле док је човек волео Бога и док је био послушан Његовој светој вољи. Непослушањем вољи Божијој човек се удаљио од очинске љубави Његове, те тако лишио себе општења са Творцем својим. Покушај и напор човека да превазиђе беду отућености и одступништва од Бога и да приведе ум, срце и свеколико биће у исправну, природну, здраву везу са Богом, у везу која јесте блаженство, зове се духовни живот. Пут духовног живота на који указују свети оци, пут који води остварењу циља човековог бића неизоставно обухвата молитву.

Када човек, подвижник вере превазиђе свој егоизам, изађе из граница свог индивидуума и кроз веру уђе у нову, онострану реалност, тада је сваки његов покрет повезан са молитвом; он гледа молитвом, осећа молитвом и живи молитвом.

Немогућ је било који вид духовног живота или покушаја приближавања Богу без молитве. Молитвом човек васпоставља прекинути разговор са Богом; њом постаје пријатељ Божији; кроз њу се сједињује са Богом. Свети Јован Златоусти вели: ,,Ако неко лиши себе молитве, чини исто што чини онај који вади рибу из воде. Што је вода за рибу то је и молитва за наш живот.” Зато апостол Павле подстиче: ''молите се непрестано.''

Молитва је, међутим, веома тешка делатност. Потребно је да човек активира сву своју личност у молитви; да разапне своје страсти и грешне помисли које носи у души. ''Молитва је умртвљење представа воље тела” вели свети Исак Сирин, ''али она је и извор спасења.''

Свети оци по преимућству молитвом називају тзв. молитву Исусову, умно-срдачну молитву. Ова молитва је централно занимање благочестивих хришћана, поготово монаха у свим манастирима; посебно је омиљена на Светој Гори Атонској. О тој молитви ћемо покушати да кажемо неколико речи.

У наше време молитва именом Исуса постаје све распрострањенија на свим континентима. Много тога написаног о њој заслужује пажњу; али истовремено, било је изречено и много неприличних идеја. Целокупна теорија ове молитве могла би се изложити на неколико страница, али је њена практична примена у хришћанској аскетици везана за толике тешкоће, да су од давних времена оци и учитељи Цркве на све начине убеђивали боготражитење да Исусовој молитви треба приступити бојажљиво, тражећи најпре руководиоца који је већ прошао овај подвиг.

Шта је Исусова молитва? Њена спољашња форма лако се учи. Она се састоји од свега неколико речи: ''Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме.'' Ова реченица по жељи и личној потреби може да се скрати или да се прошири. Можемо да се молимо говорећи: ''Господе Исусе Христе, помилуј ме.'' Исто тако уз додавање речи грешног, можемо да изговарамо: ''Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешног (грешну).'' Свако је, међутим, слободан да кроз своје лично искуство открије посебан склоп речи који одговара његовим личним потребама. По предању филокалијских Отаца постоје три категорије молитве, које нису независне једна од друге, него су само различити ступњеви једне исте реалности.

Први ступањ јесте молитва уснама, молитва вербална. Много година верници изговарају молитву: ''Господе Исусе Христе...'' гласно, не тражећи вештачке начине сједињавања ума и срца. У манастирима, на пример, непрестано и на сваком месту молитва се изговара, без обзира на то које се послушање обавља. И док је монах у кухињи или у башти, или били чим да се бави, он непрекидно призива Име Христово. Ако неколико монаха заједно обавњају неко послушање, они се тада труде да избегавају многословље и празнословље заједно се молећи. Наиме један изговара: ''Господе Исусе Христе Сине Божији,'' а други додаје: ''помилуј нас,'' а остали умом прате изговорене речи. Исто чине и благочестиви хришћани у својим породицама. Тако се и све оно чиме се молитвени људи баве напаја молитвом и све постаје једна литургија, један славопој Богу, једно непрестано богослужење. Ту се вера и живот поклапају, теорија и пракса постају једно. Свака стопа земље постаје свети олтар са којег се узноси богоугодна жртва Богу. То значи да оно што заокупља пажњу како почетника, тако и онога који је већ узрастао у молитви, јесте покушај да се свакодневни живот усагласи са заповестима Христовим. Вековно искуство овакве аскезе је показало да се, Божијим дејством, ум сједињује са срцем када монах прође значајан период испуњен послушањем и уздржањем и свеукупним подвигом, када се његов ум и само тело старог човека у довољној мери ослободе власти греха.

Други ступањ је умна молитва. На овом ступњу молитве, речи се не изговарају гласно него умом; не покрећемо усне и језик. Умом изговарајући речи, покушавамо да схватимо њихов смисао и да лагано свој ум затворимо у речи молитве. Паралелно с тим, упорно се одбацују помисли које нас везују за свет, као и маштања, не само она грешна, него и она која су наизглед добра. Када се налазимо на било којем од прва два ступња, још увек смо у спољашњој молитви. Ту се ми још обраћамо Богу тражећи нешто од Њега. Но, та спољашња молитва је неопходна да би се дошло до унутрашње, до умнно-срдачне молитве, где се Бог обраћа нама. Молитва не значи да чинимо само одрећене благочестиве радње и да изговарамо благочестиве речи. То није нека тренутна радња, већ једно трајно стање. Молити се значи непрестано стајати пред лицем Божијим и изграћивати са Њим личну везу. Молитва је сазнање у сваком дамару свог бића да постојим да сам истински жив само у Богу и да је Он у мени. Овоме се на првом и другом ступњу тежи; на трећем ступњу, овакво стање и осећање се задобија.

Трећи ступањ јесте умно-срдаћна молитва, и одликује се повезивањем ума и срца. Да би се ово остварило, поред спонтаног изговарања молитве при разним делатностима, неопходно је и планирано, систематско практиковање. То значи у одрећено време одређен број молитава се изговара под одређеним условима. Иако ниједан положај тела нема вредност сам по себи, подвижник молитве најчешће у некој замраченој просторији, седећи на ниској столици, покушава да умири све покрете душе и тела и приклања главу према грудима; у себи изговара молитву, лагано удишући ваздух са речима: ''Господе Исусе Христе Сине Божији,'' а затим при издисању завршава молитву ,,помилуј ме грешног. ” При удисању, пажња ума у почетку прати кретање ваздуха и зауставља се на горњем делу срца. После извесног времена проведеног у таквој молитви мисли бивају сабраније, а ум се смешта у близини срца или чак може и да уђе у срце.

Искуство показује да овај начин молитве пружа уму могућност да види не само физичко срце, него и оно што се у њему (на духовном плану) дешава; каква осећања се у њему рађају; какве мисаоне представе долазе споља. Таква пракса може довести до тога да монах боље осећа своје срце и да у њему пребива уз пуну пажњу ума, немајући више потребу да прибегава психосоматској техници.

Молитва која је почела као молитва уснама, где се речи изговарају гласно, споља, постепено се развија у унутрашњу молитву и постаје наш саставни део; почиње да се изговара сама. Врхунац ове молитве је када се одозго дарује подвижнику пламен који наслаћује срце осећњем љубави Божије и који узноси до духовних вићења. Понекад бива праћена и виђењем светлости. Тај пламен, међутим, не може се привући никаквом вештином, него се увек добија благодаћу Божијом, као дар Божији.

На прва два ступња молитве наглашено је оно што чини човек. На трећем, пак, ступњу иницијативу преузима небески Пријатељ човеков; Његово дејство је темељ заједнице. Зато свети Григорије Синајски и каже да је молитва Бог. Не нешто што ја започињем, него заправо нешто у чему ја учествујем. Не што чиним ја, него Бог у мени. По речима апостола Павла: ''не живим више ја, него Христос у мени.'' На овом ступњу, човек је дужан да ћути и да пусти молитву да се одвија сама, тј. да остави Богу да говори. Другим речима, истинска, права, аутентична молитва се збива када престанемо да говоримо и када почнемо да слушамо, с пажњом у срцу, безгласни глас Божији. Ту молитва није нешто што ми поседујемо, него се читаво наше биће претвара у молитву. Сав живот постаје славословље; свако дело, свака енергија, чак и један осмех, треба да буде химна Богу, молитва. То је оно што је потребно свету: не људи који изговарају молитву ређе или чешће, него људи који јесу молитва.

У молитви Исусовој постоји један кружни ток – непрестано смењивање усхођења и силажења. У првој половини молитве узносимо се Богу говорећи: ''Господе Исусе Христе, Сине Божији,…'' а затим враћамо се себи скрушено: ,,помилуј ме грешног.” Ова два момента повезана су речју помилуј. Реч помилуј премошћује понор између праведности Божије и пале природе човекове. Онај ко говори Богу помилуј ме, оплакује своју недостојност, али истовремено показује један вапај наде. Говори не само о греху, него и о његовом превазилажењу. Потврђује да нас Бог, у свој својој слави прима иако смо грешни; довољно је само да ми прихватимо да нас Он узме у своје наручје.

Молитва Исусова није резервисана само за неке затворене, посебно посвећене кругове, на пример монашке. Напротив, она припада свима који чезну за Христом и свакоме омогућава да ступи у везу са Њим, без обзира на звање и достојанство, без обзира на образовање и узраст. Она се као темељ духовног живота препоручује свима и на сваком месту.

Неће бити на одмет да нагласимо да у молитви Исусовој нема ничег магијског и аутоматског. Ако се не трудимо да испунимо заповести Христове, узалудно ће бити и призивање Његовог имена. Он сам је рекао: ''Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско; но који твори вољу Оца мојега који је на небесима'' (Мат. 7,21). Онима, пак, који молитву раздвајају од добродетељи, најавио је страшну пресуду: ''Никад вас нисам знао; идите од мене сви који чините безакоње'' (Мат. 7,23). Молитва није ствар интелектуалних спекулација. Често мислимо да су разговори о духовним темама довољни за духовни живот. Оно што је Бог Светим оцима и подвижницима Цркве даривао после неколико деценија проведених у подвигу, данас би многи хтели преко ноћи, магијски, само техником изговарања речи молитве да постигну. Право стање стрвари је, међутим, другачије. Као што је Мојсеј стрпљиво подносио тешкоће подвига да би видео Онога који је невидљив, тако и ми морамо одлучно и истрајно да водимо духовни живот – живот и молитве и добродетељи – да бисмо се коначно сјединили са Тројичним Богом. Постоје такође, бркања молитве Исусове са јогом, будистичком праксом, трансцендеталном медитацијом и томе слично. Главна разлика између хришћанства и свих других праваца састоји се у томе што је у основи нашег духовног живота Личност Бога која се открива личности верника, док поменути други путеви следбенике одводе у област апстрактног, трансценденталног Апсолута, у имперсоналну аскетику, где нема ни Бога нити човека као личности. Циљ молитве Исусове је задобијање Духа Светога. Другим речима, циљ молитве је истоветан са циљем читавог нашег духовног живота, и постојања уопште, а то је обожење, уподобљење наше личности Богу. Исусова молитва је наша делатност којом сарађујемо са Божанском благодаћу на овом Свештеном путунашег сједињења са Христом. Почињемо од просте, спољашње молитве која одговара нашем духовном узрасту, и полако напредујемо; наш живот још овде, у историји, постаје један са Његовим животом и нетварна светлост преображења прожима сваки делић нашег бића, претварајући га у присуство Божије, при чему Бог остаје Богом, а човек увек остаје човеком.

МИТРОПОЛИТ ПОРФИРИЈЕ

[Шумадинац]

О ИСУСОВОЈ МОЛИТВИ


1. МОЛИТВА И ТИХОВАЊЕ

"Када се молиш", исправно је приметио један православни писац, "мораш бити миран: пусти молитву нека говори".

Тиховање је оно најтеже и одлучујуће у уметности молитве. То није само нешто негативно - прекид између речи, прекид у говору - већ је оно, правилно схваћено, нешто сасвим позитивно: однос отворености, спремности, будности и, пре свега, ослушкивања.

Исихаст је онај ко је достигао " исихиу ", одн. тиховање или унутрашњу тишину, тј. онај који слуша. Он ослушкује глас молитве у свом срцу и спознаје да тај глас није његов, већ неког ко говори у њему. Веза између молитве и тнховања биће јаснија ако погледамо четири кратке дефиниције.

Прва је из Concise Oxford Dictionary и описује молитву као узвишени вапај Богу... "Молитва се представља као нешто што се изражава речима, у ствари, као дело којим се молимо Богу да нам искаже ову или ону милост".

Овде се налазимо на нивоу спољашње а не унутрашње молитве. Мало се ко од нас може задовољити оваквом дефиницијом.

Друга дефиниција потиче од руског Старца из прошлог века и много мање је спољашња. "Основ молитве", каже св. Теофан Затворник, "јесте да се стоји пред Богом са духом у срцу и непрестано, даноноћно, да се стоји пред Њим до краја живота". Овакво означавање молитве не садржи само молбу за ствари - таква молитва се може обављати а да се не употерби ни једна једина реч; она није тек тренутна делатност, већ трајно стање. Молити се значи стајати пред Богом, бити у непосредној и личној вези с Њим. У сваком нивоу свог бића тада запажамо (од инстинктивног до интелектуалног, од подсвесног до надсвесног) да смо у Богу и Он у нама.

Да би оснажили и продубили блискост с другима, није потребно стално постављати захтеве и користити речи; што се више молимо и познајемо, мање смо приморани да своја осећања изражавамо речима. Тако је и у нашем личном односу са Богом. У обе дефиниције нагласак је на људском деловању а не Божјем. У тајности личне молитве вођство преузима божански саучесник и његово дело представља темељ.

Ово ће бити јасно у трећој дефиницији св. Григорија Синаита. У једном одломку, трудећи се да прикаже све околности унутрашње молитве, једноставно каже: "Чему толико речи? Молитва, то је Бог који испуњава све у свему. Молитва је Бог; она није нешто што се креће од мене, већ нешто у чему учествујем: не оно шта ја чиним, већ је то Бог који делује у мени. Свети апостол Павле каже: А живим не више ја, него живи у мени Христос (Гал. 2,2)".

Пут унутрашње молитве правилно је приказан у речима св. Јована Крститеља: "Он треба да расте, ја да се смањујем" (Јн. 3,30). У том смислу, молити се значи "бити тих". "Ти мораш бити тих; пусти молитву да говори" - одн., пусти Бога да говори. Истинска унутрашња молитва значи: обуставити своје глагољање и слушати глас речи Божје у свом срцу, одн., да сами од себе нешто чинимо; а то значи: приступити делу Божјем. На почетку литургије, када је све спремно за почетак евхаристичног славља ђакон прилази свештенику и каже: "Време је да Господ делује" (Пс. 118). Баш то је однос верника не само према литургији, већ и према свакој молитви, било заједничкој било појединачној.

Четврта дефиниција, која је опет узета од св. Григорија Синаита, још ближе одређује деловање Божје у нама: "Молитва је откривење крштења". Божје деловање није ограничено само на крштеног: Бог Господ је присутан у свим људима и делује тиме што је свако саздан по Његовом божанском образу и подобију. Та слика је потамнела и замагљена човековим падом у грех, али није сасвим згаснула. Тајном крштења она је обновљена у својој првобитној лепоти; у тој Тајни дошли су Исус Христос и Дух Свети да се настане у најскривенијој келији срца. За већину крштење је нешто што су примили у детињству и чега се не сећају. По крштењу Христос и Дух Свети не престају никада да делују у нама. Многи од нас су само у ретким тренуцима свесни ове унутрашње присутности и деловања. Права молитва значи откривање и показивање крштенске благодати. Молитва је прелаз из стања у којем је благодат у нашим срцима скривена и неопитно присутна до тачке савршене унутрашње спознаје и будног опажања, у којем се опитно и непосредно осећа дејство Духа Светог.

По речима еп. Калиста и св. Игњатија, циљ хришћанског живота је вратити се до потпуне благодати Светог и Животворног Духа, дате божанским Крштењем.

"На почетку стоји мој крај".

Смисао молитве може се сажети у једној реченици: Постани оно што јеси. Постати свесно и делатно оно што по сили на тајанствен начин већ јесмо, тиме што смо саздани по образу Божјем и поново саздани Крштењем. Постани оно што јеси; односно, врати се самом себи; препознај Оног, који те је већ чуо; чуј Оног, који не престаје да говори у теби; имај Онога, који те већ сада има. То је Божја порука упућена онима који се моле: Не би ме тражио, да си ме већ нашао.

Али, како почети? Како да зауставимо свој унутрашњи разговор и почнемо да ослушкујемо? Како да, уместо да се обраћамо Богу, усвојимо ону молитву којом Бог нама говори?

Како прећи од усне молитве до тиховања, од молитве "с напором" до "самоделатне" молитве, од "моје" молитве до "Христове молитве у мени"?

Сигуран пут којим би човек отпочео путовање је у призивању Имена.

2. "ГОСПОДЕ ИСУСЕ..."

То није, наравно, једини пут. Немогућ је истински однос између особа без обостране слободе и једноставности. Не постоје непроменљива и утврђена правила којих би се држали они који се моле. Исто тако, не постоји механички начин, телесне или духовне природе, који би могао натерати Бога да покаже своју присутност. Његова благодат је дар и не добија се неким поступком или техником. Због тога се сусрет Бога и човека дешава у царству срца на много начина. У Православној Цркви многи духовни Оци о "Исусовој молитви" мало или уопште не говоре.

Мада у домену унутрашње молитве "Исусова молитва" нема одређен положај, ипак је за многе источне хришћане постала главна стаза, царски пут. Али не само за источне хришћане.

У сусрет Православља и Запада у последњих шездесет година, ни један елеменат православне баштине није изазвао толики интерес као "Исусова молитва", и ни једна књига није наишла на већи одјек од "Казивања једног Боготражитеља ". Ово необично, непознато, дело у предреволуционарној Русији постигло је огроман успех и преведено је на велики број језика. Они који су читали Селингера сетиће се какав је утисак та "као грашак зелена у платно увезена књига" оставила на Френи.

Питамо се у чему лежи тајна и чудотворност "Исусове молитве?" Вероватно у следећем:

- прво, у њеној једноставности и разноврсности;

- друго, у њеној "потпуности";

- треће, у сили Имена;

- четврто, у духовној вежби непрестаног казивања. Размотримо их редом.

3. ЈЕДНОСТАВНОСТ И РАЗНОВРСНОСТ

Призивање Имена је једноставна молитва доступна сваком хришћанину, која нас уводи у најдубље тајне созерцања. Свако ко жели да дуже у току дана говори "Исусову молитву", а посебно оном ко жели да примењује контролу дисања и друге телесне вежбе, неопходно је потребан Старац, искусан духовни учитељ. У наше време има мало таквих Пастира. Ипак, и они који немају лични додир са Старцем могу се без бојазни бавити овом молитвом, али само у краћим временским одломцима - у почетку не дуже од десет-петнаест минута, одн. докле год не покушају пореметити природне телесне ритмове.

Нису потребна никаква посебна знања да би се почело са "Исусовом молитвом". Почетнику је довољно рећи: једноставно почни. Да би научио да ходаш мораш направити први корак. Да би научио да пливаш мораш скочити у воду. Исто је и са призивањем имена Божјег.

Почни, призивај Га с поштовањем и љубављу. Упорно се држи тога. Понављај је много пута. Не мисли на то како понављаш Његово име; мисли на самог Господа Христа. Моли име Његово споро, кратко и мирно - спољашњу формулу ћемо брзо савладати. Она је састављена од речи: "Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме", или "Господе, Исусе" или само "Исусе", иако је овај последњи начин уобичајен. Молитва се може и проширити, ако се дода... "(ме) грешног", што би био вид покајања.

Понекад се додаје и спомен на Мајку Божју или светитеље: Молитвама Богородице, или молитвама св. Николаја... Господе, Исусе Христе... Једини непроменљиви део молитве састоји се у божанском имену "Исусе", које се спаја са другим. Молитвенику се оставља слобода да личном вежбом пронађе начин који је најпогоднији његовим потребама. Формулу можемо с времена на време променити: али то не треба радити често, јер, упозорава св. Григорије Синаит, "оно што се стално премешта не пушта корен".

Слична разноврсност постоји и у погледу спољашњих услова у којима се молитва одвија. Постоје два начина на који се она врши: "слободни" и "формални" начин. Под слободним деловањем мисли се на молитву која се одвија током дана док се човек бави уобичајеним пословима. Може се изговарати једном или више пута у одређеним тренуцима током дана, који би иначе остали неиспуњени у духовном смислу: нпр. када радимо неки уобичајени и рутински посао, при облачењу, при прању судова, крпљењу чарапа, при копању у башти; када шетамо или се возимо, док чекамо аутобус, или у саобраћајној гужви: у неком мирном тренутку пре каквог непријатног и тегобног разговора; ако не можемо заспати или пре него што смо се потпуно пробудили.

Посебна вредност "Исусове молитве" лежи у томе што се она, у основи једноставна, може обављати у тренуцима растерећености, када су сложеније молитве немогуће. Од посебне је користи у тренуцима страшне напетости и великог притиска.

Оваква слободна употреба "Исусове молитве" оспособљава нас да пређемо понор између времена одређеног за молитву у богослужењу или у својој соби и уобичајених послова.

"Молите се непрестано", упозорава св. ап. Павле. Али, како је то могуће ако морамо радити и друге ствари? Епископ Теофан нас наводи на прави пут: "руке послу, дух и срце Богу". "Исусова молитва сталним понављањем постаје навиком да живимо у Божјој присутности, било где да смо, не само у Цркви или у самоћи, већ и у кухињи, фабрици или канцеларији. Тако ћемо бити као брат Лоренцо "који је за време уобичајених послова био снажније сједињен с Богом него за време монашких правила".

"Погрешно је мислити да мора постојати разлика између времена молитве и остатка времена, јер смо назначени да у време рада будемо једно с Богом кроз рад, а при молитви једно с Њим у молитви.

Овакво стално понављање "Исусове молитве" утврђује се сталном вежбом. У њој је сва наша пажња усмерена на речи молитве. У исто време одричемо се спољашње активности. Овде не постоје нека строга правила; постоји велика отвореност и многостране могућности. Неважан је став тела. У православној пракси уобичајено је обављати ту молитву седећи, али се може обављати и стојећи или клечећи, а у случају болести или немоћи и лежећи. Обично се моли у потпуној тами или склопљених очију, а не пред иконом пред којом гори кандило или свећа. Када се молио св. Силуан Атонски заустављао је свој зидни сат да не би чуо куцање, па би капу навукао преко ушију и очију.

Али, у тами се брзо постаје поспан. Ако се седи или клечи, па се уморимо, требало би на трен устати, после сваке молитве осенити се крсним знамењем и начинити метанију, додирујући прстима десне руке тло. Можемо сваки пут учинити и велику метанију и челом додирнути тло.

Ако се молимо седећи треба се побринути да столица не буде превише удобна, са наслоном за руке и леђа. Можемо се молити стојећи, руку раширених у виду крста.

Обично се у овој молитви користе бројанице, које се обично састоје од сто чворова. Ово се не ради ради бројања, него као упориште пажњи и да би се пронашао уједначен ритам. Није препоручљиво мерити их ни бројаницама ни другачије. Тачно је да Старац у "Казивању једног боготражителза" придаје важност тачном броју молитава које треба дневно поновити; прво 3000, затим 6000 па 12000. Боготражитељу налаже одређен број молитава, ни више ни мање. Придавање важности количини је небитно. Овде се, вероватно, не иде за количином већ за унутрашњим односом боготражитеља. Старац жели да провери његову послушност и да се увери да ли је боготражитељ спреман да без поговора следи дато му послушање.

Карактеристичнији је савет Епископа Теофана: "Не размишљај о томе колико често говориш молитву; једино до чега треба да ти је стало је да молитва из твог срца извире оживљујућом силином, као из извора воде живе".

"Изагнај све мисли о задатку из свог ума".

Понекад се молитва говори заједнички, у групи, али углавном се молимо сами. Речи се говоре гласно или у себи. У православној пракси, изгледа, да се радије говори него што се пева, ако се гласно моли.

То никако не би требало бити насилна или напета молитва. Речи се не би смеле претерано наглашавати и без жара. Треба омогућити да молитва нађе свој ритам и тежиште.

Молитва ће на основу властите мелодије временом постати песмом у нама. Старац Партеније из Кијева поредио је ток молитве са мирним протицањем реке.

Из овога се може видети да је призивање Имена молитва за сваку прилику. Свако је може примењивати: на сваком месту и увек. Погодна је за почетнике као и за оне напредније. Можемо се молити у заједници или сами; ова молитва је на првом месту и у пустињи и у граду, у условима сабраног тиховања и у буци и немиру. Свуда и увек је добродошла.

4. ПУНОЋА ВЕРЕ

У свом богословљу, на које се боготражитељ позива, "Исусова молитва" садржи потпуну истину Јеванђеља; она је сажето Јеванђеље; у кратком облику обухвата обе главне тајне хришћанске вере: Оваплоћење и Тројичност. Прва говори о двема Христовим природама: о Богочовеку и Његовој људској природи коју Он назива "Исус", коју му је дала Његова Пречиста Мати при рођењу у Витлејему, и о Његовом Божанству, по којем се назива, "Господе" и "Сине Божји".

На другом месту, ова молитва говори, иако не искључиво, о Светој Тројици. Она је упућена другом Лицу, Исусу Христу, али указује и на Оца, јер Исуса призивамо као Сина Божјег, а и Свети Дух је присутан у молитви, јер нико не може рећи Исус је Господ, осим Духом Светим (1. Кор. 12,3). Зато је "Исусова молитва" и христоцентрична и тријадоцентрична. И за практичну побожност "Исусова молитва" није мање благодатна. Обухвата два главна момента хришћанске побожности: моменат надања када дижемо очи к лепоти Божјој и у љубави се крећемо према Њему, као и моменат покајања, свест о нашој недостојности и греху. Молитва има кружни ток. узлет и понирање. У првом делу уздижемо се ка Богу: "Господе, Исусе Христе, Сине Божји...", а у другом делу у потпуној скрушености улазимо у себе:... помилуј ме грешног".

"Они који су искусили дар Духа Светог", цени св. Макарије у једној омилији, "доживљавају у себи две ствари уједно: радост и утеху, с једне, и стрепњу, страх и осуду, с друге стране". Исто се дешава и у унутрашњој дијалектици "Исусове молитве".

Ова два момента, виђење славе Божје и свест о људском греху, сједињена су и помирена у трећем моменту када говоримо "помилуј". Помиловање означава прекорачење понора између Божје праведности и палог саздања.

Онај који Богу говори: "помилуј ме", жали се на своју немоћ, али истовремено наговештава нову наду. Он не говори само о греху, већ и о његовом превазилажењу. Он признаје да нас Бог по својој милости прима, мада смо грешни, и ако се променимо, Бог тражи од нас да прихватимо ту чињеницу да смо прихваћени! "Исусова молитва" није само позив на покајање, већ и обећање опроштаја и искупљења.

Главни део молитве - име "Исус" - носилац је смисла искупљења: "Наденућеш му име Исус, јер ће он спасти народ од гријеха његових" (Мт. 1,21.). Иако "Исусова молитва" садржи жалост због греха, она није без наде, већ "жалост преокреће у радост", као што вели св. Јован Лествичник.

Таква богословска и духовна блага скрива "Исусова молитва". Она не постоји у апстрактном облику, већ је оживљавајућа и делотворна.

Посебна вредност "Исусове молитве" јесте у томе да се истине оживотворе, тако да их наше биће може обухватити не само споља и теоријски, већ свом својом пуноћом.

Да би схватили због чега је "Исусова молитва" толико благодатна, морамо је разумети и у друга два вида: вид силе Имена и вид непрестаног понављања.

5. СИЛА ИМЕНА

"Име Сина Божјег је велико и неизмерно; и оно носи читаву васељену", из Пастира св. Јерме. Не можемо тачно оценити значај "Исусове молитве" за духовност православља, а да не осетимо силу и моћ коју крије у себи ово божанско Име. Ако је "Исусова молитва" благодатнија од других, разлог је у томе што садржи име Божје.

У Старом Завету и у старим културама постоји склад између човекове душе и његовог имена. Читава личност са свим особеностима присутна је у имену. Знати нечије име значи имати увид у његово биће, па тиме постићи извесну блискост, па чак и моћ поседовања над њим. Из тог разлога се Непознати, који се рве са Јаковом у кланцу, уздржава да каже своје име. Исти однос показује се у анђеловом одговору Маноју: Што питаш за моје име? Сјајно је. (Суд. 13,18).

Промена имена представља потпуну промену у човековом животу: нпр., Аврам у Авраам, (Пост. 17 2) или Јаков у Израел (Пост 32,28). Тако и Савле постаје Павле, (Дап. 13,9) а монах заветовањем добија ново име, које не даје он сам, да би се тиме обележило нешто из основа ново чему се он предаје. У јеврејској традицији постоји правна пуномоћ ако неко чини нешто у нечије име, или име нечије призива или се на њега позива. Када се нечије име призове то значи и оприсутњеност његове личности. Име оживљава чим се призове. Име тренутно добија душу онога коме припада; зато се толики значај придаје призивању имена. Ако то важи за имена људи колико то више вреди за име Божје? Сила и лепота Божја присутни су и делатни у Његовом имену. Ово Име значи "божанску присутност", "с нама је Бог", "Емануил".

Када сабрано и разложно призивамо име Божје, крећемо се у Његовој присутности, отварамо се сили Његовој и предајемо се као првина и жртвени принос у Његове руке.

Код Јевреја осећај за величину имена Божјег био је толико снажан да се тетраграм ЈХВХ у синагоги није изговарао гласно. Име Свевишњег представљало је страшну силу, зато се није смело ни поменути.

Ово јеврејско схватање имена преузето је и у Новом Завету. Демони се истерују и људи исцељују именом Господа Христа, јер ово име је сила. Када се да права вредност сили имена, многа позната места добијају смисаону пуноћу и огромну снагу. На пример, речи у Молитви Господњој: "...да се свети име Твоје", или у Христовом обећању на Тајној вечери: "Што год заиштете од Оца у моје име, даће вам" (Јн. 16,23). Слична је и Његова заповест апостолима: "идите, дакле, и учите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа!" (Мт. 28, 19), благовест св. ап. Петра да се спасење налази само у имену Исуса Христа (Дап. 4,10-17), као и речи св. ап. Павла: "Да се у име Исусово поклони свако кољено што је на небесима и на земљи и под земљом (Фил. 2, 10); ново и тајно име које је записано на белом камену и које ће нам бити дато у будућем веку" (Отк. 2, 17).

Библијско страхопоштовање пред именом јесте основа и темељ "Исусове молитве". Име Божје је по суштини повезано са Његовом личношћу. Због тога призивање тог Имена садржи личан карактер; оно служи као делотворан знак Његове невидљиве присутности и деловања. Име Исусово за вернике данас има значај као и у време апостола.

И св. Варсенуфије и св. Јован тврде: "Понављање тог божанског Имена уништава зло у корену". Свети Јован Лествичник позива: "Разбиј непријатеље своје именом Исусовим, јер нема јачег оружја ни на небу ни на земљи... нека се име Исусово слије с твојим дисањем и упознаћеш вредност тишине".

Име је сила, али се механичким понављањем ништа не постиже. "Исусова молитва" није магијски амулет. Као код свих Тајни човек је позван да својом вером и својим аскетским трудом буде помагач Божји; тако смо позвани да призивамо Његово име у сабраности и будности, да дух укључимо у речи молитве са свешћу о томе ко је Он кога молимо и који у срцима нашим даје одговор. Таква молитва у почетку није лака и Оци је описују као тајно мучеништво.

Свети Григорије Синаит стално говори о напору и муци које прихватају сви који следе пут Имена. То захтева непрестани труд, "бићете у искушењу да престанете", "због бола који сече, који потиче од унутрашњег призивања Духа", "леђа ће те болети и често ћеш осећати бол у глави", упозорава он, "али настави не колебајућу се и са пламеном чежњом, ти који тражиш Господа у свом срцу". Само стрпљивим пламеном вере открићемо снагу Имена.

Ова упорност долази до изражаја у будном и честом понављању. Исус је упозорио своје ученике да се чувају испразних речи (Мт. 6,7), али понављање "Исусове молитве" ако се обавља са искреношћу и пажњом уопште није "испразно".

Упорно призивање Исусовог имена има двоструко деловање: води нашу молитву к једноставности и истовремено је поунутрашњује.

6. САБРАНОСТ, СОЗЕРЦАЊЕ

Када се искрено молимо у духу и истини постајемо потпуно свесни своје унутрашње растрзаности, недостатка јединства и потпуности. Упркос труду да смерно стојимо пред лицем Божјим, мисли лете без одмора и циља кроз нашу главу као рој мува (еп. Теофан), или скачу с гране на грану као мајмуни. Сабраност значи бити ту где јесмо, онде и сада. Примећујемо да нисмо у стању да обуздамо наш дух да не лута бесциљно кроз простор и време. Призивамо прошлост, представљамо будућност, планирамо који би корак следећи начинили: људи и места ступају у нашу свест у бескрајном низу.

Немамо снаге да се сажмемо само на једном месту, на којем би морали бити: овде, у Божјој присутности. Неспособни смо да потпуно постојимо у овом тренутку који, у ствари, постоји сада, у самој садашњости. Ова унутрашња узнемиреност је једна од последица греховног пада. Утврђено је да људи који стварно нешто дају, обављају само једну ствар у једно време. То није лако. Ако је ово тешко у неком вештаственом послу, још теже је у делу унутрашње молитве.

Како се може препознати "каирос", прави тренутак, благодат тренутка? У овом нам може помоћи "Исусова молитва". Непрестано понављање може нас по благодати Божјој сабрати из растрзаности јединства, из разбијености и многообразности у једно Лице. "Да би зауставио јуриш својих мисли", каже еп. Теофан, "вежи дух једном мишљу или мишљу на Једнога".

Аскетски оци, св. Варсенуфије и св. Јован, разликују два пута у борби против мисли. Први начин је за "јаке или савршене". Они ће "противречити" својим мислима, стати пред њих лицем у лице и победити их у отвореној борби. Али за многе од нас ово је тешко и може довести до тешког поремећаја. Непосредан сукоб, покушај да се мисли насилно искорене и протерају обично послужи да ојача нашу машту. Насилно потиснуте, наше маштарије се са још већом силином враћају. Уместо да се против мисли боримо отворено и да их вољним напором гушимо, паметније је да своју пажњу окренемо нечем другом. Уместо упорног зурења доле у узнемирени свет своје маште и труда како да се одупремо мислима, морамо гледати горе, ка Господу Исусу Христу, и предати себе у Његове руке, призивајући Његово име, благодат Његовог имена, да би савладао све мисли које ми својом снагом не можемо угасити. Наш став у духовној борби мора бити позитиван а не негативан; уместо што покушавамо испразнити свој дух од зла, морамо га испунити мишљу на добро. "Не противречи мислима које ти нашаптавају твоји непријатељи", поучавају св. Варсенуфије и св. Јован, "јер они баш то и очекују, и неће престати да ти стварају тешкоће. Обрати се Господу за помоћ против њих, своју немоћ положи пред Њим, јер Он једини може да их растера и порази". "Исусова молитва" је пут да човек окрене и управи поглед у другом смеру. Представе и мисли нам за време молитве долазе неизбежно. Тај ток не можемо зауставити напором воље. Уопште не вреди себи говорити: "Не мисли"! То би било исто као и рећи: "Немој дисати". "Дух мудар не бива без рода", каже св. Марко Пустињак. Мисли испуњавају дух непрестаним цвркутањем, као јато птица у зору. Не можемо учинити да то цвркутање нагло престане, али га се можемо ослободити ако свој неуморни дух "спутамо" на једну мисао, или на мисао о Једном - на име Исусово.

Као што св. Дијадох Фотички вели: "Ако смо сећањем на Бога затворили све излазе духа, онда он као цену тражи неки задатак који задовољава његову потребу за делатношћу. Дајмо му као његов једини посао призивање: Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног". Сећањем на Исуса Христа, као што вели св. Филотеј Синајски, сабираш свој дух унаоколо расут".

Уместо покушаја да својом снагом спречимо ток мисли, уздајмо се у силу која делује кроз Име.

Према св. Евагрију Понтијском, "молитва је одбијање мисли". Одбијање није сурова борба, није насилно сузбијање, већ благ али постојан начин ослобађања. Понављањем одлажемо своје површне и искривљене представе, пуштајући их да оду и надомештајући их сећањем на Исуса. Иако машту и дискурзивно мишљење при "Исусовој молитви" не треба насилно сузбијати, ипак их не смемо ни појачавати.

"Исусова молитва" није никаква медитација о одређеним догађајима Исусовог живота или о речима из Јеванђеља; још мање пут за разматрање теолошке истине или њихово разматрање смисла речи "усија" у Халкидонском исповедању. У том смислу треба "Исусову молитву" разликовати од дискурзивне медитације, познате на Западу. Када призивамо Име, не би требали да у мислима стварамо видљиву слику Спаситељеву. То је један од разлога због чега ову молитву обављамо у тами, уместо отворених очију пред иконом. "Држи свој дух слободним од боја, слика и ликова", препоручује св. Григорије Синаит, "чувај се маштања за време молитве, иначе ћеш открити да ниси постао исихаст већ фантаст". "Да не би подлегао илузији када се молиш унутрашњом молитвом, не смеш стварати идеје, слике или представе", каже св. Нил Сорски. "Између твог духа и Господа не држи никакву слику као посредника када обављаш "Исусову молитву", вели св. Теофан. "Важно је пребивати у Богу, а ово пребивање пред Богом значи у својој свести постојано живети с уверењем да је Господ у теби онако као што све испуњава. Живиш у сигурном обећању да Он види твоју унутрашњост и да те познаје боље него што ти сам себе познајеш. Ово виђење Бога, који гледа твоје унутрашње биће, не сме бити праћено представом, него се мора задржати на једноставности опита. Ако на овакав начин призивамо име Христово, не стварајући представе о Спаситељу већ једноставно осећајући Његову свеприсутност, искусићемо уједињавајући силу Исусове молитве". >>>

[Шумадинац]

7. ПУТ СРЦА

Учестало призивање имена Исусовог јесте помоћ нашој молитви до једног новог јединства. Истовремено је води дубље унутра и чини је смисаоним делом нас самих. Молитва тада није нешто што се чини у одређеном тренутку, већ много више: нешто што ми јесмо; не неко тренутно дело, већ трајно стање. Таква молитва тада постаје молитва целог човека, при чему су речи и смисао молитве у пуном складу са личношћу молитвеника. Ово јасно изражава Павле Евдокимов: "Слика која се у катакомбама најчешће среће јесте икона жене у молитви, лик молитвенице, ОРАНТЕ. Она представља прави став људске душе. Није довољно имати молитву, морамо постати молитва, утеловљена молитва. Није довољно познавати тренутке славослова; цео наш живот, свако дело и сваки покрет, мора постати химна, жртва, молитва. Морамо даровати не оно што имамо, него оно што јесмо".

Оно што свету треба нису људи који мање-више редовно говоре молитве, него људи који су постали молитва.

Начин молитве који описује Евдокимов може се јасније одредити као "молитва срца".

У православљу, као и у неким традицијама, молитва се дели на три ступња, које треба посматрати не као нивое који се међусобно прожимају, него као ступњеве који излазе један из другога; а то су:

усмена молитва, молитва духа и молитва срца.

Призивање имена почиње, као и свака друга молитва, као усмена молитва у којој се речи обликују језиком свесним напором воље. Управљамо свој дух, свесним напором, на смисао речи које се изговарају. Временом наша молитва ураста, благодаћу Божјом, дубоко унутра. Садејство духа постаје снажније и дешава се спонтано, само од себе. Језиком створени гласови мање важни понекад сасвим изостају, па безгласно призивамо име Исусово, без покрета усана, само у духу. Када се то догоди значи да смо по вољи Божјој прешли са првог на други степен. Призивање не престаје потпуно, постоје тренуци када ће онај који је у молитви далеко узнапредовао пожелити да Господа Христа зове гласно по имену. А ко од нас може тврдити да је узнапредовао? Сви смо ми почетници у духовном животу.

Путовање у унутрашњост још није дошло до краја пута. Човек је много више од своје духовне свести. Осим мозга и разумне способности, човекова осећања и естетски осећај повезани су с нагонским слојевима личности. Сви ти нивои морају сарађивати при молитви, јер је цео човек позван да учествује у слављењу Бога. Као што се кап уља шири по тканини и натапа је, тако и молитва мора да се стално продубљује, ширећи се из мозга, средишта свести, напајајући сваки ниво наше личности. Технички речено, то значи да смо позвани да се с другог попнемо на трећи ниво: од духовне молитве до "молитве духа у срцу". Срце овде треба разумети у библијском смислу, а мање у дословном; у ствари, не као реч која означава осећања, већ потпуност људске личности. Срце је главни орган људског бића, најунутрашњији човек, најдубље и истинско јаство, које се досеже жртвовањем, смрћу. По речима Б. Вишеславеца срце је средиште не само свесног, већ и несвесног; не само душе, већ и духа, не само духа, него и тела; не само разума, већ и неразумљивог; једном речју: апсолутно средиште. Виђено тако, срце је више од телесног органа, телесно срце је више од физичког органа; физичко срце је спољашњи симбол неограничених духовних могућности човека као створења које је саздано по образу и подобију Божјем.

Да би дошли до краја пута и да би се истински молили, неопходно је ступити у ово "апсолутно средиште", сићи од духа у срце; односно, морамо сићи не из духа, него сићи духом. Циљ није само "молитва срца, већ молитва духа у срцу", јер наше свесно схватање, укључујући и наш разум, дар је Божји и треба бити употребљен Њему на славу, а не запостављен.

Сједињење "духа са срцем" представља обнову пале човекове природе у рају, преврат пада, враћање у стање пре греха, "статус анте пеццатум". То значи да је то есхатолошка реалност - предукус будућег века - нешто што се у овом садашњем веку никада не остварује у потпуности.

Они који се несавршено али у извесној мери моле срцем, почели су с прелазом о којем смо говорили; од молитве "с напором" до "самоделатне молитве"; од молитве коју говорим ка молитви која сама себе говори, или тачније: ка молитви којом Христос у мени говори. Срце у духовном животу има двоструко значење: оно је средиште људског бића и сусрет човека и Бога. Срце је место самоспознаје, где човек сагледава себе као храм Свете Тројице, у којем се лицем у лице срећу првобитни Образ и одраз. У "унутрашњој келији" срца човек налази основу свог бића и прелази тајанствену границу између сазданог и несазданог.

"Срце је пуно неистраживих дубина", вели се у Омилијама св. Макарија. "Овде је Бог с анђелима, светлост и живот, Царство и апостоли, небески Град и богатство благодати: све је ту".

Молитва срца представља стање у којем "моје" деловање, "моја" молитва, постаје једно с непрестаним деловањем неког другог у мени. Она више није упућена Исусу, него је молитва самог Исуса. Овај прелаз од "напорне" до "самоделатне" молитве убедљиво је приказан у "Казивањима једног боготражитеља свом духовном Оцу": "Једном рано изјутра пробудила ме је молитва". До тада је боготражитељ онај "који је говорио молитву", сада је открио да "молитва сама себе говори", чак и када спава, јер је постала једно с молитвом Божјом у њему.

Читаоци "Казивања..." могу стећи утисак да је прелаз са усне молитве на молитву у срцу достигнут за неколико недеља. Треба нагласити да је његово искуство, мада не и јединствено, изузетне дубине. Обично самоделатна срчана молитва долази ако уопште и дође, тек на крају животне подвижничке борбе. Она је дар Божји, који Он даје како и када хоће, а не резултат неке одређене технике. Свети Исак Сирин тврди како је тај дар сасвим редак, један од десет хиљада удостојава се дара чисте молитве, и додаје: "Због тајне која лежи скривена у чистој молитви у једној генерацији постоји један човек који се приближио бездану благодати Божје". "Један од десет хиљада из сваке генерације" - мада је ово упозорење отрежњујуће не смемо бити обесхрабрени, јер пут у унутрашње царство остаје отворен свима, сви могу прећи део пута. У данашње време мало доживљамо дубоке тајне срца, али многи на скромном и испрекиданом путу примају прави утисак о смислу духовне молитве.

8. ТЕЛО У МОЛИТВИ

Час је да размотримо једну спорну тачку у учењу византијских исихаста, која се често погрешно тумачи: тело у молитви.

Као што смо рекли, срце је главни орган људског бића, тачка сусрета духа и материје. Оно је средиште не само физичких, већ и психичких и духовних слојева. Две ствари су значајне за срце: оно је у исто време видљив и невидљив орган; због тога је молитва срца молитва и тела и душе; јер, само ако укључује цело тело може бити молитва целог човека. Према библијском учењу, човек је психосоматска целина а не душа заточена у телу, из којег жели да побегне; обоје су у савршеном јединству, и душа и тело.

Тело није само препрека коју треба прећи, комадић материје који се не сме узети тако озбиљно; напротив, тело у духовном животу мора имати позитивну улогу, оно је опремљено енергијама које се могу усмерити на "рад" молитве.

Ако то важи за молитву, онда би имало посебан значај за "Исусову молитву"; овде се ради о призивању оваплоћеног Бога-Слова. Христос је узео не само људски лик и вољу, већ и тело. Тиме је тело начинио неисцрпним извором освећења. Како, онда, тело које је Богочовек учинио носиоцем духа сарађује у призивању Имена у духовној молитви у срцу?

Да би помогли такво учествовање, као и помоћ у сабраности, исихасти су развили "физичке поступке". Познали су да свака душевна активност има повратан утицај на физичку и телесну раван; према нашем унутрашњем расположењу постаје нам вруће или хладно, дишемо брже или спорије, убрзава се или успорава ритам срца итд. С друге стране, свака промена телесног расположења делује као сметња или помаже нашу психичку делатност. Ако можемо владати одређеним процесима тела, то би могли искористити за учвршћење наше унутрашње сабраности при молитви. То је основно начело исихастичког "метода". Поједностављен овај "физички поступак" има три дела:

а. СПОЉАШЊЕ ДРЖАЊЕ

Свети Григорије Синаит препоручује седење на ниској клупи од 20 цм. Главу и рамена повити према срцу, али признаје да овај положај убрзо постаје веома неудобан. Неки аутори иду још даље: главу држати између колена, као св. Илија (1. Кпаљ. 18,42).

б. КОНТРОЛА ДИСАЊА

Дисање мора бити успорено и усклађено с ритмом молитве. Први део: "Господе, Исусе Христе, Сине Божји... " говори се при удисању, а други... "помилуј ме грешног", при издисању. Изговарање молитве може се ускладити са откуцајима срца.

в. ПАЖЊА ПРЕМА УНУТРА

Онога ко вежба јогу упозоравају да своју свест усмерава на одређене делове тела; тако и исихаста своју свест сабира у центар срца. Док удише кроз нос и уводи дах у своја плућа, свој дух пушта да сиђе доле с дахом и унутра тражи место срца. Прецизнија упутства не дају се писмено да не би била погрешно схваћена; појединости су толико профињене да је потребно вођство духовника. Почетник, који без упутства тражи средиште свог срца, у опасности је да своје мисли неприметно усмери испод срца, у подручје трбуха и доњи део тела. Последице за молитву су поразне, јер је то подручје извор телесних мисли и осећања које онечишћују дух и срце. Из разумљивих разлога налаже се обазривост ако се покуша утицати на телесне процесе као што су дисање или рад срца. Злоупотреба овог физичког поступка може руинирати здравље и нарушити духовну равнотежу. Отуда и толика потреба за поузданим учитељем. Ако немамо Старца најбоље је да ову молитву говоримо искрено, не бринући о ритму дисања и откуцајима срца. Често ће се доживети да речи иду саме од себе, без свесног напора, прилагођујући се покрету даха и откуцајима срца. Ако се то не догоди, не треба се узнемиравати; треба мирно наставити с "радом" духовног призивања. Телесне технике су додатак који је за неке био од помоћи, али који никако није обавезан за свакога. "Исусова молитва" се може вршити а да се не примењује никаква телесна техника. Свети Григорије Палама, који сматра да се примена тих техника може теолошки бранити, бавио се тим методама као нечим другоразредним и препоручивао их почетницима. За њега је битно, као и за све учитеље исихазма, не спољашња контрола дисања већ унутрашње и тајно призивање имена Господа Исуса Христа. Православни писци последњих 150 година уопштено су се бавили телесним техникама.

Типичан је савет који даје св. Игњатије Брјанчанинов: "Препоручујемо својој љубљеној браћи да не настоје да ову технику учине чврстим делом свог унуштрашњег живота, осим ако се она сама не изражава. Многи који су вежбањем покушали проучити ове ствари уништили су своја плућа а да нису постигли ништа. Оно што је битно састоји се у сједињењу духа са срцем, а то дело биће учињено милошћу Божјом у време које Бог одреди. Усмерена техника дисања бива замењена смиреним изговарањем молитве, опуштеним и мирним дисањем и сабраношћу духа на речи молитве. Ако се помогнемо овим средствима, лако ћемо доћи до одређеног нивоа сабраности."

У погледу ритма изговарања, св. Игњатије даје овакав подстрек: "Да би се "Исусова молитва" изговорила пажљиво без журбе сто пута треба око пола часа, неким подвижницима треба и више времена. Немој говорити молитве у журби, већ једну за другом; начини кратак прекид иза сваке молитве и остави духу времена да се сабере. Дух се растреса ако се молитва говори без паузе. Диши свесно, опуштено и полако.

Почетници нека дају предност бржем ритму од овога, око сто молитава за двадесетак минута.

Постоји изненађујућа сличност између физичких техника византијских исихаста и оних које се примењују у хиндуској јоги и суфизму. Да ли је та сличност пука случајност? Колико су оне резултат независног али аналогног развоја унутар две традиције? Ако постоји непосредан однос између исихазма и суфизма, а неке паралеле су веома блиске па се чини да је случајност искључена - која је страна позајмила од друге? Овде се открива једно зачуђујуће подручје истраживања, иако је досадашње знање тек делимично, да би допустило сигурне закључке.

Једно се не сме заборавити. И поред сличности постоје и разлике. Свака слика има свој оквир, а сви оквири слика имају нека заједничка обележја: али слике у тим рамовима могу бити веома различите. Ради се о слици а не о оквиру. Овај о к в и р "Исусове молитве" сличан је другим нехришћанским оквирима, али то нас не сме завести да превидимо јединствену слику у том оквиру, потпуно хришћански садржај ове молитве. Оно важно у "Исусовој молитви" није понављање само по себи; није важно како седимо или дишемо, одлучујуће је коме упућујемо молитву. А ту нема никаквих сумњи: ове речи упућене су оваплоћеном Искупитељу, Исусу Христу, Сину Божјем или Сину Маријином.

Постојање телесне технике у овој молитви не би требало да нам омете поглед на истински карактер ове молитве. "Исусова молитва" није само нека врста тренинга који помаже да се концентришемо и опустимо. Она није "хришћанска јога", некаква "ТМ", или хришћанска мантра, иако је било покушаја да се тако прикаже. Напротив, "Исусова молитва" је потпуно окренута другом лицу, Богу који је постао човек, Исусу Христу, нашем Спаситељу и Искупитељу. Ова молитва стоји у одређеном контексту и ако је из њега извучемо она губи свој прави смисао.

Контекст "Исусове молитве" је пре свега онај вере. Призивање Имена претпоставља да онај који који говори ову молитву верује у Исуса Христа као у Сина Божјег и искупитеља. Понављање таквих молитвених речи мора да израсте из живе вере у Господа Христа - из вере у Његову личност и у оно што је Он лично за мене учинио.

Можда је у многима од нас вера слаба и несигурна: можда је помешана са сумњом, можда се често осећамо натерани да завапимо с оцем дечака: "Господе верујем, помози мом неверју" (Мк. 9, 24).

Треба имати макар чежњу за вером, и поред све несигурности, треба да постоји макар искра љубави према Господу Христу, кога још тако мало познајемо. С друге стране, ова молитва стоји у контексту заједнице. Исусово име ми не призивамо као одвојене индивидуе сигурне у своје унутрашње способности. Ми молимо као чланови Цркве. Писци као св. Варсенуфије, св. Јован, св. Григорије Синаит или св. Теофан претпостављају да су њихови ученици крштени чланови Цркве, који после Исповести и Причешћа учествују у тајинском животу Цркве. Њима препоручују "Исусову молитву. Они ни једног трена нису видели у призивању Имена замену за Тајне. Напротив, полазили су од тога да је свако ко призива Име и члан Цркве који врши своју дужност.

Данас у време незаустиве радозналости и одвојености од Цркве, постоје многи који се моле "Исусовом молитвом", иако уопште не учествују у животу Цркве. Они обично немају јасну веру у Господа Христа или у било шта друго. Морамо ли их осудити? Треба ли им забранити да се моле "Исусовом молитвом"? Никако, све док искрено траже Источник живота! Сам Господ Исус Христос није никога осуђивао; осим лицемере! Ипак, морамо ситуацију ових људи сматрати необичном и упозоравати их, предочујући им ту чињеницу. Учинимо то у својој понизности и свести о властитом неверју.

9. ЗАВРШЕТАК ПУТА

Циљ "Исусове молитве", као и сваке молитве, јесте да наша молитва све више постане молитва којом се Исус моли у нама, да би наш живот постао једно с Његовим животом, да се наш живот сједини с Духом Божјим који држи сво саздање.

Овај последњи циљ се јасно означана појмом теозиса - обожење. Или речима о. Булгакова: Исусово име које је присутно у људском срцу даје му силу за обожење". "Слово је постало тело", вели св. Атанасије. "да би ми могли постати бог". Он, Који је по природи Бог, узео је нашу људску природу, да би ми по благодати имали удела у природи Божјој, "постајући сведоци Божје природе" (2.Пт. 1:4.). "Исусова молитва", која је упућена оваплоћеном Цловy, јесте пут да у себи остваримо тајну "тхеосис-а", по којој човек наново постаје образом Божјим.

"Исусова молитва" нас сједињује с Христом, помажући нам да узмемо учешће у перихорези божанских Личности - што више молитва постаје део нас, тиме дубље улазимо у један покрет љубави који Отац, Син и Свети Дух дарују један другом. О тој љубави св. Исак Сирин каже; "Љубав је Царство о којем је наш Господ Христос говорио у сликама када је ученицима обећао да ће бити за трпезом у Царству Његовом. Шта би они требали да једу а не љубав? Кад смо достигли љубав досегли смо Бога и наше путовање достигло је свој циљ; прешли смо на острво које лежи с оне стране света, где су Отац и Син и Свети Дух; нека им је слава и хвала".

У исихастичком предању тајна "тхеосиса" обично се приказује сликом визије светлости. Та светлост коју светитељи виде у молитви није ни симболична светлост ума ни телесна и тварна светлост чула. Она није ништа мање до божанска и нестворена светлост Божанства, које је зрачило из Христа на Преображењу и које ће на судњи дан при Његовом Другом доласку обасјати цео свет. Следећи одломак рећи ће нам нешто више о тој божанској светлости. Свети Григорије Палама описије визију св. ап. Павла који беше узнет до трећег неба: "Павле је видео светло које није било ограничено нити према доле нити према горе, ни са стране: није видео никаква ограничења тог светла које му се појавило и сијало око њега, него је светло било као неко сунце - безмерно светлије и шире од целог космоса, а у средини сунца стајао је он - претворивши се сав у око",

Овој визијом захваћеној лепоти можемо се приближити призивањем Имена. "Исусова молитва" дарује сјај Преображења сваком подручју нашег живота. Непрестано понављање Имена имало је на писца "Казивања..." двоструки учинак, променио се његов однос према сазданим стварима; све ствари постале су провидне, све је постало тајном Божје присутности. Он каже: "Када сам се почео молити срцем, указала ми се сва околина у очаравајућем облику; дрвеће, трава, птице, земља, ваздух, светло, све је изгледало као да говори да је ту због човека, да посведочи љубав Божју према човеку, и све се молило, све је било пуно песме и хвале Богу. И тада сам схватио шта се мисли под речима: "Разумети језик саздања...". "У међувремену осетио сам пламену љубав према Исусу Христу и према читавом Божјем саздању...".

Отац Булгаков је у вези овога рекао: "Светлост имена Исусовог зрачи кроз срце и обасјава читав свемир".

Ова молитва није променила само боготражитељев однос према сазданим стварима: и људи су се појавили у новом светлу: "И опет сам почео да идем од места до места. Али, више нисам био мучен својом невољом: призивање имена Исуса Христа орасположило ме је путем, и сви људи били су добронамерни према мени. Изгледало је као да су ме сви заволели... Ако би ме неко увредио мислио сам како је слатка "Исусова молитва" и одмах би нестали повређеност и гнев и све бих заборавио".

"Кад учинисте најмањем од моје браће мени учинисте" (Мт. 25, 40). "Исусова молитва" помаже да у свима препознамо Христа и да све видимо у Христу. Зато она нема ничег заједничког с бекством из света. Хапротив, она је вид највишег потврђивања живота. "Исусова молитва" не представља никакво одбацивање створења Божјег, шта више, она придаје највишу важност свим створењима и стварима у Богу. Као што вели Надежда Городецка: "Ово Име можемо говорити над људима, књигама и цвећем, над свиме што срећемо, што видимо или мислимо...".

Исусово име може постати мистични кључ за онај свет, инструмент тајног приношења свих ствари и људи, јер оно даје свету печат Божји. Овде би се могло говорити о свештенству свих верних. Заједно с највишим Свештеником завапимо Духу Светом: "Учини моју молитву тајном".

Молитва је дело; ко се моли у највишој мери је активан. Ни за једну молитву ово не значи више него за "Исусову молитву". Иако је посебно изабрана да се у чину монашког завета зове молитвом монаха и монахиња, она је једнако молитва и мирјана, брачника итд. Ако се чини исправно, сваког уводи дубље у његов рад; свако постаје бољи у свом раду, а тиме није одвојен од других, већ је повезан с њима, постаје осетљивији за страховања и бриге других као никада пре. "Исусова молитва" сваког чини човеком за друге, живим оруђем за друге, живим оруђем за мир Божји, стваралачким местом помирења.

АРХИМАНДРИТ ЈЕРОТЕЈ ВЛАХОС

[Шумадинац]

О МОЛИТВИ

Молитва је побожно управљање душе човекове Богу, или беседа срца са Богом, кроз коју, представљајући невидљиво Бога пред собом, човек излива пред њим осећања своје душе. Она је уздизање ума и срца Богу; њоме човек узлеће у хорове анђела и постаје учесник њиховог блаженства. Молитва је тамјан најпријатнији Богу, најсигурнији мост за прелаз преко искушења таласа живота, необорива стена свих који верују, мирно пристаниште, божанска одећа која облачи душу великом добротом и лепотом. Молитва је мати свих добрих дела, чуварка чистоте тела (невиности), печат девојаштва, сигурна ограда против свих лукавстава вечног непријатеља нашега - ђавола. Гони непријатеље именом Христовим, јер јачег од овог средства нема ни на небу ни на земљи. Молитва је утврђење света, умилостивљење Бога за грехе, пристаниште коме таласи не могу ништа, просвећење ума, секира очајању, разбијање туге, рађање наде, ублажавање гнева, заступница свих којима се суди, радост оних који су у тамници, спасење онима који гину. Она је кита учинила да постане дом Јонин, Језекију је вратила од врата смртних животу, вавилонским младићима пламен је претворила у росу. Молитвом је свети Илија затворио небо, те не паде киша на земљу за три године и шест месеци (Јаков 5,17). када ни сами апостоли нису могли изагнати нечисте духове, Господ им је рекао: "Овај се род изгони само молитвом и постом" (Мат.17,21).

Ништа нема драгоценије од молитве у животу човечијем. Она и немогуће чини могућим, тешко чини лаким, неугодно претвара у угодно. Молитва је толико потребна човековој души, колико и ваздух дисању. Ко се не моли, тај је лишен разговора са Богом, сличан је неплодном дрвету које се сече и у огањ баца (Мат.7,19).

"Када управљаш ум и мисли ка небу, каже свети Макарије Велики, и хоћеш да се сјединиш са Господом, тада велико мноштво злих духова као црни облак надноси се над тобом да би ти спречили пут небу. Но, као што су јаки зидови Јерихона пали од силе Божије, тако ће и сада стене зла, које спречавају ум твој, бити оборене силом Божијом. Када си на молитви, сети се пред ким стојиш. Буди глув и нем за све што те окружује, призивај Господа у помоћ и Он ће ти помоћи. Потребно је из корена исчупати свако осећање гнева и потпуно очистити убиствено осећање телесне жеље, ма чему она била управљена".

Учитељи Цркве и свети оци саветују да за време молитве сваки има смирења и скрушења у срцу због својих грехова. Јер, ако човек у срцу не осећа да је грешник, Бог неће услишити његову молитву. То се види из молитве фарисеја и цариника. Молитва орошена сузама смирења и покајања, одмах бива услишена. Изливајући се из смирене душе она, по речима Премудрог Соломона, пробија облаке и не задржава се док не дође до Господа.

Кад је време молитве не бави се никаквим послом, јер се ђаволи о томе и старају да нас у време молитве забаве каквим било послом. Ако се каквим речима молитве услади твоја душа, продужуј молитву, јер се тада твој анђео хранитељ моли заједно с тобом. Свети Нифонт виде једанпут једног монаха како идући чита молитву. Његова молитва као пламен огњени, излазећи из уста, дохватила је небо. Монах је ишао, но и анђео Божји ишао је, спроводећи монаха са огњеним копљем у руци, којим је ђаволе одгонио од монаха.

"Непрестано молите се" рекао је свети апостол, "да не паднете у напаст". Непрестана молитва састоји се у томе, не само да се ми свагда молимо, већ стално Бога да се сећамо и осећамо Га увек пред собом како гледа на сва дела, намере и помисли наше. Према томе, дивна је навика обраћати се Господу од срца и кратким молитвама у свакој прилици и послу, у почетку нпр.: Боже помози! Господе благослови! на крају: Слава Ти, Господе! Глагодарим Ти, Боже! У изненадним неприликама, каквом било искушењу: Господе спаси! Боже милостив буди мени грешнику! Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног! Пресвета Богородице спаси нас!

Потребно је молити се не само тада, када се осећамо расположени за молитву, него молити се и тада, када немамо тежње ни наклоности за молитву, када нас лењост, сан, заборав и остало удаљује од молитве. Ако, не гледајући на све ово тамно збориште препрека, принуђавамо себе и бринемо се са собом у молитви, таква молитва узлеће на небо да би стала пред престо Господњи. Ноћ је врло подесма за усамњену молитву. Тада се све стишава, умирује, а молитва која се узноси богу у ноћној тишини из дубине срца, бива услишена и на душу се спуста двострука благодат Божија. За време такве молитве свезлобни враг са нарочито великом силом устаје и удара у богомољце многим искушавањем, страхом и напастима, но тада се и благодат Божија умножава ради греховне помоћи.

По општем мишљењу светих отаца, молитва, као кћи испуњавања заповести светог Јеванђеља, у исто време је и мати свију врлина.

Да би смо се сачували од расејаности ума у молитви, свети оци препоручују да се ум - разум што више везује за речи молитве. Отуда, боље је да се молитве читају из молитвеника, а не да се говоре напамет. Ово нарочито важи за почетнике и слабе. Зато у Православној цркви све што се чита и пева обично, ма како се знало напамет, пева се читајући из књиге. Овако удубљен ум у молитвене речи лако не бежи на разне стране. Ако ум не може да се задржи и удуби у речи светих молитава, онда треба читати наглас колико да сам себе чујеш. Нарочито оваква молитва вреди кад се моли насамо.

У молитви не треба много напрезати своје живце, нити сувише дубоко уздисати, увлачећи ваздух, нити главу држати подигнуту и забачену, јер је све то штетно. Ваља се тихо молити, с дубоким али нечујним уздасима, оборене главе земљи, смирено, а с времена на време бацити поглед на свете иконе, као они, који се стварно осећају грешни пред Богом.

У друштву наша молитва треба да буде нечујна, да нечију молитву не би реметила.

Ако би у молитви твој ум ишао на разне стране, а не небу и Богу, ипак не падај духом, него га увек враћај и везуј за речи молитве. Ипак таква молитва неће остати без плода, ма да и није сва чиста.

За човека у тузи нема бољег утешитеља од молитве. Мучи ли се ко међу вама, нека се моли Богу (Јаков 5,13).

Болести и остале недаће наше, последица су греха. Зато смо дужни молити Господа да нам опрости грехе, да би заједно с тим исцелио нас и од телесних болести и несрећа земаљских. Када Бог пусти глад, рат, кише у невреме, суше, град, земљотрес и остало, то долази од греха народа. Зато узрок свих зала лежи у нама самима. Отуда опет јавља се потреба да се молимо за опроштај греха, да би, ослободивши се овога корена свих несрећа, били избављени и од свих природних зала, која на нас долазе у виду страшних природних појава.

Ако и бива, да понеко моли од Бога што, а не добије, то може значити: да Бог услишава ту молитву, но по увиђајности својој испитује богомољца у трпљењу, па кад овај издржи трпљење до краја, онда у већој мери добија од Бога оно што је тражио; или значи: да богомољац не добија од Бога оно за што се молио због тога, што би му то послужило на зло.

Но молећи се Богу појединачно, насамо, по наредби Господњој (Мат. 6,6), не треба сматрати да је то довољно. У разним приликама и потребама живота: рођењу, смрти, женидби, градњи дома, сетви, поласку на дужи пут, болести итд., поред личне молитве треба се обраћати благодатној и молитвеној помоћи цркве и свештеника, јер Свето Писмо и на то упућује (Јак. 5,14). Уз то не заборављати редовно учествовање на заједничкој молитви у св. храму, што су вршили апостоли и сви свети (Д. ап.1,14;12,12), јер је и то воља Божја (Мат.18,20).

Не можемо да пропустимо без пажње ни то, да се при молитви треба ограђивати крсним знамењем. Прекрстити се треба правилно, а не као они који, као да се стиде крста Господњега, па мотају пред лицем и грудима, ни прсте правилно не сложивши, не метнувши их где је одрђено. Немарно стављање крста на себе, ожалошћава Господа, и богомољцу се узима за грех. Такав крст не само да нема никакве силе, но још радује ђаволе, јер тада није најстрашније оружје против њих. Грешник се не плаши толико места казне, колико ђаво дрхће од крста и у страху бежи, не смејући ни да погледа на његову силу (јер је сила крста сам Господ Исус Христос) који га пече као огањ. Наоружавши се св. крстом мученици су ишли без страха на најужасније муке. Светитељи су силом крста Христовога исцељивали болесне, васкрсавали мртве, без опасности испијали отров, пролазили кроз огањ и воду.

Један од старих хришћанских писаца, из првих векова Хришћанске цркве, сведочи да су ондашњи хришћани, следујући апостолској уредби и предању, при сваком раду или покрету, ограђивали себе крсним знаком. То су чинили при поласку, облачећи хаљине, обувајући обућу, при умивању, пред јелом и после јела, ложећи ватру, лежући у постељу, седајући после пута, једном речју: при сваком послу, покрету и догађају. А садашњи хришћани обузети некаквим стидом, долазећи пријатељу на Славу или седајући за обед, чак и не мисле да се прекрсте, као да не знају шта је рекао Господ: "Јер ко се постиди мене и мојих речи у овом роду прељуботворном и грешном, и Син човечији постидеће се њега кад дође у слави Оца својега са светим анђелима!" (Марко 8, 38).

БЛАЖЕНОПОЧИВШИ ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ

[смедерево]

Светитељ Игњатије (Брјанчанинов):



О молитвеним поклонима


Поклони се деле на земне и појасне; одређују се обично за вечерње правило, пре одласка на починак. Најбоље је да се за поклоне узме време пре читања вечерњих молитава, то јест да правило почне поклонима. Од поклона тело се донекле умори и угреје, а срце доспе у стање скрушености; у таквом стању подвижник ће се молити усрдније, топлије и пажљивије. Молитве ће имати сасвим други укус када буду читане после поклона. Поклоне треба чинити без икакве журбе, тако да овај телесни покрет буде прожет плачем срца и молитвеним вапајем ума. Када желиш да почнеш са преклањањем колена, тело стави у најпобожнији положај, онакав какав треба да има слуга и створење Божије у присуству Господа Бога свога. Потом сабери ум да мисли не лутају, и сасвим полако, тако да само ти чујеш, затвори ум у речи и из скрушеног и смиреног срца произнеси молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“. Када произнесеш молитву начини полако земни поклон, с побожношћу и страхом Божијим, смирено, као грешник који се каје и моли за опроштај грехова – као да си пред ногама Самог Господа Исуса Христа. У својој уобразиљи не представљај лик или слику Господа, него веруј да је Он присутан; буди убеђен у то да те Он посматра, да посматра твој ум и срце, и да је награда Његова у рукама Његовим: прво представља недопустиво маштање које води у погубну самообману, док убеђеност у присуство свудаприсутног Бога представља веровање у свесвету истину (Свети Оци кажу:“Никад не примај ако видиш нешто чулно или духовно, изван тебе или унутра: било да је то слика Христа, или Анђела, или неког светитеља, или представа светлости у уму. Немој да поверујеш нити да се везујеш за тако нешто. Непрестано чувај свој ум од слика, од затворености нечим путем уобразиље, од облика, пазећи једино на речи молитве“- Добротољубље,т.2. Калист и Игњатије Ксантопул о безмолвију и молитви, гл.75)…

Када начиниш земне поклоне опет доведи тело у стање побожности и мировања, па опет полако произнеси горе поменуту молитву. Када је произнесеш опет се поклони на описани начин. Немој да бринеш због броја поклона: сву пажњу усмери на квалитет молитве коју уз преклањање колена савршаваш. Да и не помињемо утицај на дух, на само тело много ће јаче да делује мали број поклона учињених на горе описани начин, него велик број поклона извршених на брзину, непажљиво, ради бројања. Опит ће то брзо да покаже. Када се умориш од преклањања колена пређи на појасне поклоне. Мера појасног поклона одређује се тако да када га обављаш – опуштена рука дотиче земљу или под. Када подвижник приликом обављања поклона узме себи за непромењиву обавезу обилно духовно делање, које се састоји из пажње, сабраности, побожности и одлучности да се принесе покајање Богу, за кратко ће време видети коју количину поклона може да поднесе његов телесни састав. Када од тог броја поклона одбије неколико на своју слабост и снисхођење себи, од онога што остане може да установи свакодневно правило, да за то правило измоли благослов духовника, настојатеља или неког монаха у кога има поверење и са којим се саветује, и онда може свакодневно да га обавља. Због духовне користи наше љубљене браће нећемо да прећутимо ни следеће: поклони који се савршавају ради броја и који нису праћени правилним умним делањем и делањем срца доносе више штете него користи.

Подвижник који их изврши почиње да се радује. „Ето – каже он сам себи попут поменутог фарисеја из Еванђеља – Бог ме је и данас удостојио да обавим (на пример) триста поклона! Слава Богу! Је ли то лако? У данашње време триста поклона! Ко данас још има такво правило?“ и тако даље. Треба се подсетити да поклони загревају крв, а угрејана крв необично погодује покретању мисаоне делатности; када доспе у такво расположење несрећни подвижник једино зато што не зна шта је искусно духовно делање препушта се за душу штетној делатности ума, предаје се сујетним помислима и маштањима која се ослањају на његов подвиг путем кога он мисли да ће напредовати; подвижник се наслађује тим помислима и маштањима, не може довољно да их се насити, прихвата их и засађује у себи погубну страст умишљености. Унутрашњост ускоро почиње да се показује кроз тајно осуђивање ближњих и јавну склоност ка њиховом поучавању. Очигледно је да такво расположење представља знак гордости и самообмањивања: када монах не би сматрао да је изнад свога ближњег он се никако не би усудио да га поучава. Такав је плод сваког телесног подвига ако он није прожет тежњом ка покајању, ако за циљ нема покајање као такво и ако се вредност даје подвигу самом по себи. Истински напредак код монаха састоји се у томе да он схвати да је грешнији од других људи „Брат је рекао преподобном Сисоју Великом: видим да се моја мисао стално налази уз Бога. Преподобни је одговорио: то што се твоја мисао стално налази уз Бога није велико; велико је када монах увиди да се налази испод Сваког створења“ (Алфавитни Патерик). На тај су начин размишљале истинске слуге Божије, истински монаси: такав начин размишљања развио се код њих као последица правилног духовног делања. Код правилног духовног делања и телесни подвиг је од огромног значаја, јер представља телесни израз покајања и смирења.

Погледај смирење моје и труд мој и опрости ми све грехе моје (Пс.24,18) – молитвено вапије Богу свети Давид, који је у свом благочестивом подвигу сјединио телесни напор са дубоким покајањем и дубоком смиреномудреношћу.

[Шумадинац]

НЕУСЛИШЕНЕ МОЛИТВЕ - УМЕМО ЛИ ДА СЕ МОЛИМО?
(о разлозима зашто Бог не испуњава сваку молитву којом Му се ми обраћамо)


Сваком вернику је познато оно стање напетости када нас лично или наше рођаке задеси нека невоља или болест. Одмах се молимо Господу да све те тегобе отклони и да би Господ што пре испунио нашу прозбу ми Му се заветујемо на велика лишавања и на жртве захвалности... Ако се та наша молитва убрзо испуни, ми смо веома радосни и благодарни Богу. У противном случају, када молитва није донела очекивани плод, када Господ није услишио нашу молитву?

Многи су доживели оно тешко осећање напуштености и самоће, када се чинило да је Господ "морао" притећи у помоћ, а Он "није притекао", иако је молитва била искрена и топла... Онда се неки у својој савести буне и ропћу у себи, па кажу: Сам Господ је обећао да ће испунити мољења наша, рекавши: "Иштите, и добићете... куцајте и отвориће вам се" (Матеј 7, 7). Зар Господ може да не одржи своје обећање? Но, то никако! Тако не сме да мисли православни хришћанин.

Бог, као наш Небески Отац, воли свакога од нас више него што земаљски отац воли свога сина. И управо у тој Његовој љубави налази се кључ за разумевање тајне зашто је једна молитва испуњена, а друга није.

Често мала деца са сузама и виком траже неки поклон од својих родитеља. Али родитељи, управо зато што воле своју децу, нежно иХ убеђују у неостваривост или штетност онога што траже. Но деца, не схвативши разлоге старијих, упорно траже да им родитељи испуне жељу. И ми, одрасли, често личимо пред Богом на такву размажену децу... По свом незнању, као деца, тражимо од Бога оно што нам није неопходно и корисно. Није случајно св. Јаков написао: "Иштете и не добијете, јер зло иштете" (Јаков 4, 3).

Услов да би Бог испунио нашу молитву је овај: човекова воља мора да се поклопи са вољом Божијом. А шта је воља Божија у односу на нас? Господ жели "да се сви људи спасу и достигну у познање истине" (1 Тим 2, 4). Али пут ка спасењу, по речима Доброг Пастира Христа, води управо кроз те болести и тегобе, које ми желимо да избегнемо. Међутим, све те недаће су потребне за преображај и каљење наших душа, јер у духовној борби страдања узводе душу на виши степен достојанства.

Значи, главни разлог да наше молитве "није чуо Бог" јесте несклад између наше воље и воље Божије.

Али постоји и други разлог: често нисмо морално достојни ни да се приближимо Богу са било каквом прозбом. Чак и ако је та прозба у складу са вољом Божијом!

Св. Јован Златоусти објашњава да се морамо подићи на високи степен моралне чистоте да бисмо добили оно што тражимо у молитви. И заиста је наиван и недорастао сваки онај који, немајући моралну базу, захтева од Бога да му одмах испуни све жеље.

Тачно је да је Господ увек спреман да испуни свачију молитву, али ми, на жалост, нисмо увек спремни ни достојни да Његов дар примимо. Зато је у Светом писму речено о грешницима: "Тада ће викати ка Господу, али их неће услишити, него ће сакрити лице Своје од њих" (Михеј 3, 4).

Зато, када се молимо Богу и било шта ла иштемо од Њега, треба смирено да додамо на крају молитве: "Ако је све ово, Господе, по Твојој светој вољи!" И одмах покајнички додајмо: "Опрости ми, Господе, сва сагрешења моја и помози ми да очистим душу моју помоћу Твоје благодати!"

Зато је велики руски духовник, епископ Игњатије Брјанчанинов, говорио: "Истинска молитва је глас истинског покајања". А епископ Теофан Затворник је дао свима који се моле овакав савет: "Када у молитви иштемо од Господа било какво земаљско добро, треба одмах уз то да додамо: Ти видиш, Господе, ако је то корисно за моје спасење, онда ми то дај".

Таква обазрива и мудра молитва не само да ће бити испуњена, него ће нам она бити од помоћи у моралном очишћењу и у постепеном остварењу хришћанског идеала — сједињена са Богом.

АРХИЕПИСКОП САРАТОВСКИ И ВОЛГОГРАДСКИ ПИМЕН

[Шумадинац]

ПОУКЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ. МОЛИТВА

Заиста је пријатно поменути у молитви душе оних за које знаш да су им очи свагда упрте ка Господу и да се у Њему зближавају са нама. Само Свезнајући Бог зна ко чини веће добро другоме: онај који се моли или онај којије тражио молитву.

Молитва нас приближава Богу и наспрам тог средишта бића и светова, не види се оно што видимо у овом променљивоме свету. Душа која стално тражи Господа и која Му се моли, она припада Господу, без обзира на то што њен нижи, чулни део, понекад и против њене воље, бива узменирен због близине и делања сила које нису сродне души човека.

Како нас света Црква премудро учи: у миру се помолимо Господу и за једнога и за све. Душа онога који се моли у смирењу, ако се и разгори, гори тихим и чистим пламеном. Гори, али не сагорева. Кипи, али не искипи. Излива се, али се никада не испразни.

Зар душа која се усрдно моли, зар она не ступа у заједницу са оним за кога се моли? Зар у том јединству она не даје снажан подстицај снаге души којој је потребна помоћ?

Најбољи начин дружења и заједнице међу људима јесте да се молимо једни за друге. Ако молитва није савршена, њене недостатке према могућностима треба исправљати, а никако очајавати због њих. Треба разликовати активну молитву од стања када се неко наслађује молитвом. Активну молитву човек треба да чини свагда и неуморно, наравно према прописаном молитвеном правилу, а утеху дарује Господ по благодати Својој, онда када је то потребно да би привукао и укрепио човека, и онда када човек може да је прихвати. Исто тако, ако осетите да у вама нема снаге, немојте да вас због тога обузме немоћ и очајање, него се прво престаните да уздате у себе и молите се, уздајући се у Господа.

Ако од човека тражите да вас научи како да се молите, добићете одговор: Не знамо како да се помолимо.

Ако кажете: Господе, научи нас да се молимо - добићете одговор који су небројени људи добили пре вас.

Треба да се трудимо да стекнемо трајно страхопоштовање према светињи. Ако страхопоштовање према светињи дође и прођe, оно би ипак у души требало да остави смирену и топлу жељу за заједницом са Господом.

Требало би да се трудимо да у молитви свагда будемо постојани и да не допустимо неким тренутним ситуацијама да нас поколебају. Исто тако у молитви треба да будемо и тихи и смерни, и да не допустимо уобразиљи да се разбукта.

Онај ко од усхићења прелази у хладноћу срца, и ко није довољно учврстио мир у души својој, том је патребно још много труда да уложи.

Ако је човек читаве године служио Богу и остаје и даље у тој жељи, тај труд му неће пропасти без обзира ако су се околности промениле. И у породичном животу свако може да нађе време за молитву и тиховање. Онда када нема могућности да се оде у храм на богослужење, Господ ће и домаћу молитву примити ако је она искрена и дубока. Нико ад вас не тражи да служите двојици господара. За Господа се може служити и у самоћи исто као и у породици. Ако видите да ће вас породични живот ипак аметати у служењу Богу, тада се одлучите за самоћу.

То што нисте у могућности да идете у храм, немојте примати сама са тугом, него и са смиреном послушношћу вољи Божијој. Нека у вашем срцу постојано обитава Име Божије и нека се из ваше душе ка Господу уздиже миомирис молитве, и тада ћете бити као да сте у храму Божијем.

Ако вам се дају сузе, будите захвални Богу за то и користите их да би њима чистили душу своју. Али, као што ни у чему не треба да претерујемо, тако понекад и сузама треба поставити границу, тако шта ћемо ум свој усредсредити ка неком другом корисном делу.

"Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала". Где је научила тако да воли? Она је уместо јелеја имала сузе покајања. Божија љубав према онима који се кају, попут небеског огња, пала је и на њу и успламтило је њено кандило.

СВЕТИ ФИЛАРЕТ МОСКОВСКИ

[Шумадинац]

O МОЛИТВИ

Молитва је - пут ка Господу. Призовимо Име Божије и спашћемо се! Ако нам име Божије буде на уснама, спашћемо се.

Молитва нам више од свега прибавља благодат Духа Светога, зато што нам је свагда при руци, као оруђе за њено стицање. Двери молитве отворене су свима - и богатом и сиромаху, и угледном и неугледном, и моћном и слабом, и здравом и болесном, и праведнику и грешнику.

Онај ко је истински решио да служи Господу Богу, треба да се вежба у сећању на Бога и непрестаној молитви Исусу Христу, говорећи умом: "Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног!" У поподневним часовима, може се ова молитва говорити овако: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, молитвама Богородице, помилуј ме грешног!" Или се може прибегавати баш к Пресветој Богородици, молећи се: "Пресвета Богородице, спаси нас!" (или говорећи анђелски поздрав: "Богородице Дјево..."). Човек који се у томе вежба и клони расејаности и чува мир савести, може да се приближи Богу и са Њим саједини. Јер, по речима Исаака Сирина (Слово 69), ми се Богу не можемо приближити, осим уз помоћ непрестане молитве.

Можеш, дакле, сасвим добро да се при раду молиш, у ходу исто тако, па чак и у постељи. Главно је да непрестано у срцу призиваш Господа свога и да не заборављаш да се пред Њим и Његовом Пресветом Мајком клањаш до земље.

Призивањем Имена Божијег наћи ћеш покој, достићи чистоту духовну и телесну, у тебе ће се уселити Дух Свети, Источник свију добара, и Он ће те руководити у светињи, у сваком благочашћу (побожности) и чистоти.

Начине молитве веома је добро разврстао Свети Симеон Нови Богослов (Добротољубље I, стр. 62 - Слово о трима начинима молитве). Њено достојанство, пак, врло је добро изобразио Свети Јован Златоусти. Велико је оружје молитва, вели он, благо непропадиво, богатство никада неисцрпиво, лука безбедна, молитва је узрок тишине, корен и источник и мати непребројних добара.

Да би се стекао дар молитве, потребно је много (с)трпљења. Ко одбија да стекне (с)трпљење, узалуд је постао монах. Као што војник не иде у рат без оружја, тако ни монах не може да почне свој манастирски живот ако се не наоружа (с)трпљењем... Без молитве монах умире као риба без воде. Од монаха који не зна да врши Исусову молитву - ништа. Бог слуша ум наш, па отуд они који спољашњу молитву са унутарњом не повежу, и нису монаси него - нагореле главње.

Ако се на молитви деси да се умом занесемо и да нам ђаво поткраде мисли, треба да се смиримо пред Господом Богом и да молимо за опроштај: Господе, речју, делом, мишљу и свим својим осећањима сагреших Ти!..."

У цркви на молитви стој затворених очију са унутарњом пажњом, а очи отварај само ако те хвата униније, или ако те сан притисне и наводи на дремеж - тада очи треба да управљаш на икону и свећу која пред њом гори.

Гледајући на свећу која гори, особито када стојимо у храму Божијем, подсећајмо се на почетак, ток и крај свога живота, јер као што се свећа топи, тако се сваким треном скраћује и живот наш, приближавајући се крају. Та мисао помоћи ће нам у храму да нам пажња мање лута и да се молимо усрдније и да настојимо да живот наш пред Богом личи на свећу од чиста воска, која не одише нечистотом примеса...

Треба вазда настојати да се мислено не расејавамо, јер се кроз расејавање мисли душа удаљава од сећања на Бога и љубави Његове, по дејству ђавола. Како каже Свети Макарије: сва брига нашег противника јесте да нашу мисао одврати од сећања на Бога и страха Божијег и љубави (Слово 2, гл. 15).

Када ум и срце буду сједињени у молитви и када се мисли душе више не буду расејавале, срце ће се згревати топлином духовном, у којој ће просинути Светлост Христова, испуњавајући миром и радошћу унутарњег човека.

За све треба да захваљујемо Богу и треба да се предајемо вољи Његовој. Богу такође треба да приносимо све своје мисли, речи и дела, и да настојимо да све то служи само богоугађању.

СВЕТИ СЕРАФИМ САРОВСКИ

[Шумадинац]

О МОЛИТВИ

Ум који пребива у молитви не мисли, то јест, не расуђује већ живи. Дејство ума погруженог у молитву није баратање општим појмовима, него учествовање у бићу. Ум који истински пребива у молитви нема посла са категоријама рационалног мишљења, него са квалитативно другачијим категоријама. Те категорије су само биће у његовој стварности, које се не може стеснити у узане оквире општих појмова... Молитва напредује упоредо са ступњевима развитка човечијег духа. Први покрет ума усмерен је спољашњости, други је враћање самом себи, а трећи је стремљење Богу кроз унутарњег човека. Први облик молитве, услед још недовољне способности ума да се непосредно уздигне до чистог богомислија, карактерише маштање (замишљање). Други облик карактерише размишљање, а трећи удубљивање у сагледавање. Једино овај трећи вид молитве сматра се нормалним религиозним стањем, док су претходна два само прелазни облици и степенице ка њему. Трећи вид молитве или сједињење ума са срцем се човеку даје свише. Плач са умиљењем за време молитве, поуздани је знак да се ум сјединио са срцем и да се права молитва налази на првој лествици пењања ка Богу.

*
* * *
*

Православни подвижник решава све проблеме кроз веру и молитву.

*
* * *
*

Враћајући се, по окончању молитве, у грубост психо-физичког живота, душа осећа некакву сету због несавршености своје жртве и чак и некакав стид због своје лажности, како је казано: Сваки човек је лаж (Пс.115:2)... Молитва само из навике, без скрушености срца због учињених грехова није угодна Господу. Оног ко се моли, а мисли на друго, Господ не слуша. Ако желиш да се чисто молиш буди смирен, уздржљив, често се исповедај и заволеће те молитва... Код оног ко се моли из навике, молитва је увек иста, а код оног ко се усрдно моли, постоје многе промене у молитви: или има борбу са злим духом, или са самим собом, са страстима или са људима. А у свему томе треба бити одважан и чврст. Ако је наша молитва угодна Господу, имаћемо у души сведочанство Духа Светога. Он је пријатан и тих.

*
* * *
*

Ако твој ум жели да се моли у срцу, а не може, онда изговарај речи молитве устима и држи ум везан за речи. Временом ће ти Господ дати срдачну молитву без помисли, па ћеш се лако молити. Понеки су повредили своје срце, па су дошли дотле да се више нису могли ни устима молити. Знај поредак духовног живота: Дарови се дају простој, смиреној и послушној души. Ономе ко је послушан и у свему уздржан: у храни, у речима, у опхођењу, Сам Господ ће дати дар молитве и ова ће се лако вршити у срцу. Непрестана молитва долази од љубави, а губи се збод осуђивања других, празних разговора и неуздржљивости.

*
* * *
*

Душа која је изгубила смирење, изгубила је и благодат и љубав према Богу. Тада се гаси пламена молитва. Међутим, души која се умири од страсти и стекне смирење, Господ даје Своју благодат. Тада се она моли за непријатеље као за саму себе а за цео свет се моли са врелим сузама.

ПРЕПОДОБНИ СИЛУАН СВЕТОГОРСКИ

[Шумадинац]

СТО ШЕСТДЕСЕТ ТРИ ПОГЛАВЉА О МОЛИТВИ

1. Кад би неко хтео да припреми благоухани тамјан, било би му потребно да по правилу равномерно сједини чист ливан, касију, оних и стакту (Изл.30,34). То су, у ствари, четири врлине (Уздржање, храброст, мудрост и правда- прим. прев.) . Уколико су све оне у пуном савршенству и са равном силом присутне у души, ум неће бити издан (неким унутрашњим издајником).

2. Очистивши се испуњавањем заповести, душа ће ум поставити у стање непоколебивости, чинећи га способним да прихвати устројство које је неопходно (за молитву).

3. Молитва је беседа ума са Богом. Какво је устројство потребно уму да би узмогао да се, без обазирања унатраг (или - тамо-амо), узнесе ка свом Владици и да, без икаквог посредника, разговара са Њим?

4. Мојсије своју намеру да се приближи ка земној пламтећој купини није могао да оствари све док није са ногу скинуо обућу (Изл.3,5). Како, онда, ти да од себе не одбациш сваку страсну помисао када пожелиш да видиш Онога који је изнад сваког осећања и помисли и да будеш Његов сабеседник?

5. Пре свега се моли да стекнеш сузе како би плачем смекшао грубост која постоји у души и како би, исповедивши Господу (Пс.31,5) безакоње које је у теби, од Њега добио опроштај грехова.

6. Користи сузе као оруђе за задобијање сваког опроштаја. Јер, Владика се много радује кад се ти молиш са сузама.

7. Изливајући у време молитве потоке суза немој се узносити сам у себи као да си већи од многих. Јер, твоја молитва је добила помоћ одозго како би, усрдно исповедивши своје грехе, сузама умилостивио Владику.

8. Немој средства против страсти да преокрећеш у страсти, како још више не би прогневио Онога ко ти је дао ту благодат (тј. сузе). Многи су, проливајући сузе због грехова, заборављали на циљ суза и, побесневши, скренули (са правог пута или сишли са ума).

9. Стој трпељиво и моли се крепко, одбијајући навалу житејских брига и сваких помисли. Јер, оне те смућују и узнемирују како би растројиле твоје молитвено устремљење.

10. Када примете да неко има усрђе и ревност за молитву, демони му (за време молитве) подмећу мисли о било чему, наводно нужном (и одлазе). Нешто касније они га опет подсећају на то, подстичући и ум да се забави тиме (ако се ради о питању - да га разреши, а ако о ствари - да је стекне). И он, не налазећи оно што иште - жали и тужи. И затим, пошто стане на молитву (тај усрдни ревнитељ молитве) они му напомињу о предмету размишљања и искања како би ум, покренувши се опет ка познању (раније нерешеног) молитву учинио бесплодном.

11. Подвизавај се да свој ум за време молитве учиниш глувим и немим. Тада ћеш моћи да се молиш као што треба.

12. Када те сусретне искушење или раздражи нечије противљење тако да се покренеш на гнев против онога ко ти је противречио, или чак изговориш неку неприличну реч, сети се молитве и суда (над тобом у савести пред Богом) у њено време па ће се у теби одмах укротити неприличан покрет.

13. Оно што будеш учинио светећи се брату који ти је учинио неправду, за време молитве ће се показати као саблазан (тј. смућиваће те).

14. Молитва је изданак кротости и безгневља.

15. Молитва је излив радости и благодарности.

16. Молитва је излечење туге и унинија.

17. Иди продај све што имаш и подај сиромасима (Мт.19,21), и узевши крст, одрекни се себе (Мт.16,24), како би могао да се помолиш без расејаности.

18. Ако хоћеш да се молиш похвалном молитвом, одричи се себе за време молитве. Трпећи крајње неправде, буди мудрољубив ради молитве.

19. Уколико будеш мудрољубив за време невоље и покажеш трпљење, плод ћеш обрести на молитви.

20. Ако желиш да се молиш као што треба немој жалостити душу, иначе је узалудан труд твој.

21. Остави онде дар свој, говори Господ, пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим (Мт.5,24). Тада ћеш се, дошавши, помолити без смућења. Јер, злопамћење наводи мрак на владалачки ум онога који се моли и тамом окружује његову молитву.

22. Они који у себи сабирају жалости и злопамћење, те се [моле], личе на оне који захватају воду и сипају је у избушен сасуд.

23. Уколико си трпељив, свагда ћеш се молити са радошћу.

24. Када се молиш као што треба могу те сусрести (или доћи на ум) нека дела због којих ти може изгледати оправдано да се разгневиш на ближњег. (Буди опрезан). Уопште не постоји гнев на ближњег који би био оправдан. И ако се потрудиш наћи ћеш да је могуће и без гнева добро завршити ствар. Стога се на сваки начин труди да се не покренеш на гнев.

25. Пази да, мислећи да излечиш другог, сам не останеш неисцељен, омевши сопствену молитву.

26. Штедећи друге и не љутећи се на њих, и себи припремаш снисхођење. Тако ћеш се показати разуман према себи и уврстићеш се у број оних који се истински моле.

27. Супротстављајући се гневу никада нећеш претрпети напад похоте. Јер, она даје храну гневу, који помућује умно око и омета молитвено настројење.

28. На молитви се немој ограничавати само на спољашње покрете тела и положаје, већ свој ум узводи до осећања духовне молитве са великим страхом.

29. Понекад се молиш добро чим станеш на молитву, а понекад не обретеш жељени циљ ни после много труда. (То се на тебе попушта стога) да би још усрдније искао (молитву), и да би, добивши, имао исправну молитву, безбедну од поткрадања.

30. Када нам се приближи анђео одмах се удаљавају сви који нам досађују (демони). Ум тада осећа велику утеху и здраво се моли. Понекад, опет, за време обичне борбе ум се отима и не даје му се да се уздигне (ка богомислију и добром осећању). То је стога што се раније обележио разним страстима. Уосталом уколико упорније заиште и ако се не олењи да куца, отвориће му се.

31. Немој се молити да буде по твојим жељама, будући да оне нису у свему сагласне са вољом Божијом. Боље је да се молиш као што си научен, говорећи: Да буде на мени воља твоја (Мт.6,10). И у сваком делу тако моли Бога. Он, наиме, свагда жели добро и корисно твојој души, док ти сам то не тражиш увек.

32. Много пута сам, молећи се, искао да добијем оно што ми је изгледало добро за мене. И ја бих настојао на искању, неразумно подстичући вољу Божију, и не препуштајући Богу да устроји оно што Он сматра корисним за мене. Међутим, добивши (искано) ја сам се налазио у великој невољи управо стога што нисам тражио да буде по вољи Божијој. Јер, ствар се није показивала онаквом каквом сам је ја замишљао.

33. Штаје добро осим Бога? Предајмо му све што се односи на нас и биће нам добро. Јер, Благи је свакако и Дародавац добрих дарова.

34. Немој се жалостити ако одмах не добијаш од Бога оно што иштеш. Он хоће да ти пружи веће доброчинство управо тиме што те наводи на то да му са трпљењем дуже предстојиш са молитвом. Јер, шта је више од простирања беседе са Богом и од обузетости општењем са Њим.

35. Нерасејана молитва је највише умно делање.

36. Молитва је усхођење ума Богу.

37. Уколико желиш праву молитву, одреци се свега. Тако ћеш све наследити.

38. Моли се најпре за то да се очистиш од страсти, затим да се избавиш од незнања и заборава, и најзад да се избавиш од сваког искушења и остављености.

39. У својој молитви ишти само правду и Царство, тј. врлину и познање, а остало ће ти се све додати (Мт.6,33).

40. Праведно је да се молимо не само за своје очишћење, већ и за очишћење сваког човека, подражавајући анђеоски чин.

41. Посматрај да ли заиста у својој молитви предстојиш Богу, или си, напротив, савладан жељом за људском похвалом коју хоћеш да уловиш, прикривајући (рђаву жељу благовидним) продужавањем молитве.

42. Било да се молиш са братијом, било да си усамљен, труди се да се помолиш са осећањем, а не само да задовољиш обичај.

43. Тој молитви је својствено самоудубљивање са побожношћу, умилењем и душевним болом. Њу прати исповедање грехова са тихим уздисањем.

44. Ум кога поткрадају [помисли] за време молитве још се не моли као монах, него као световњак, који само украшава спољашњи дом.

45. Када се молиш свим силама чувај своје памћење да ти не би подметало своје [садржаје]. На сваки начин се подстичи на разумно предстојање (са свешћу коме и ради чега предстојиш). Јер, за време молитве памћење често поткрада ум (приводећи му на мисао ствари, лица, догађаје и њима одвлачећи пажњу од молитве).

46. За време молитве памћење уму приказује или слике давних дела, или нове бриге, или лице које га је увредило.

47. Демон врло завиди човеку који се моли и употребљава свакаква лукавства како би пореметио његову намеру. Стога он помоћу памћења не престаје да побуђује мисли о разним стварима. Он посредством тела приводи страсти у покрет само да би омео његов прекрасан ток (тј. молитвени труд) и пресељење Богу (кроз усхођење пажње).

48. Не успевши да омете молитву марљивог (молитвеника) и поред многих лукавстава, свелукави демон унеколико слаби (своје нападе), да би му се затим, пошто заврши молитву, осветио. Јер, он га или распаљује гневом и уништава прекрасно настројење које је стечено молитвом, или га подстиче на неку бесловесну сласт (позивајући га на окушање чулног задовољства), подсмевајући се над умом.

49. Помоливши се као што треба очекуј оно што не треба и стој храбро чувајући свој плод. Ти си на то постављен од самог почетка, тј. да обделаваш и чуваш (Пост.2,15). Стога, потрудивши се (испунивши молитву као што треба), немој остављати без заштите оно што си стекао трудом. Иначе од молитве нећеш имати никакве користи.

50. Сва борба која се води између нас и нечистих духова бива једино због духовне молитве. Она им много смета и не могу да је подносе, а за нас је спасоносна и благопријатна.

51. Због чега демони желе да у нама побуде стомакоугађање, блуд, среброљубље, гнев, злопамћење и остале страсти? Због тога да ум, одебљавши од њих, не би могао да се моли као што треба. Јер, страсти нашег неразумног дела (пошто почну да дејствују) уму не дозвољавају да делује разумно.

52. Ми вршимо врлине стога што их захтева природа, а природу слушамо стога што је створило Слово (Господ). То Слово нам обично постаје очигледно (и у нашој свести се јасно оцртава) у молитвеном стању.

53. Молитвено стање је бестрасно настројење које крајњом љубављу усходи на висину мудрољубља и духовног ума.

54. Онај ко хоће да се истински моли треба не само да влада над гневом и похотом. већ и да буде туђ свакој страсној помисли.

55. Ко љуби Бога [трудиће се] да свагда беседи са Њим као са Оцем, удаљујући се од сваке страсне помисли.

56. Не моли се истински свако ко је стекао бестрашће. Јер, такав још може бити заузет простим помислима (о стварима, премда и без страсних покрета), расејавајући се њиховим историјама (њиховим сликама о разним свезама) и остајући далеко од Бога. (Код њега нема страсних покрета, али ум машта).

57. Међутим, и када се ум не задржава на простим помислима о стварима, још не значи да је достигао место молитве. Јер, он може бити заузет (философским) умозрењем о њима и удубљен у њихове узрочне односе. Премда су све то извучености (апстракције), ипак се ум одводи далеко од Бога. Јер, као умозрења о стварима, оне у уму запечаћују образе ствари. (Страсти нису у покрету, али ум философира, а не моли се: то је стање учених).

58. Међутим, чак и да је ум изнад умозрења о вештаственој природи још не значи да је угледао право место Божије. Јер, он може да је заузет познањем мислених твари (анђеоског света) и да је испуњен њима (пун разноликих мисли и представа о њима).

59. Ако хоћеш да се молиш као што треба потребан ти је Бог који даје молитву ономе који се моли. Њега и призивај у молитви говорећи: Да се свети име твоје, да дође Царство твоје (Мт.6,8-9), тј. Дух Свети и Јединородни Син твој. Јер, тако учи сам Господ, говорећи да Оцу у духу и истини треба да се клањају (Јн.4,24).

60. Онај ко се моли у духу и истини мисао за величање Творца не позајмљује од твари. Он у Њему самом црпи сагледавање ради кога га слави.

61. Ако си богослов молићеш се истински, и ако се истински молиш онда си богослов.

62. Ако се твој ум, пламтећи чежњом ка Богу, мало по мало одрешује од тела и одвраћа од свих помисли које исходе од чулних утисака или памћења, будући истовремено пун побожности и радости, можеш закључити да се приближио границама молитве.

63. Снисходећи нашој немоћи, Свети Дух нам прилази и док још нисмо чисти. И уколико само нађе да се ум наш искрено моли, он наилази на њега и разгони сву гомилу помисли и представа које га окружују, подстичући га на жељу за духовном молитвом.

64. Остали (духови - добри и зли) уводе у ум помисли, представе и уображења кроз дејство на тело. Господ, пак, дејствује супротним начином. Обузимајући сам ум, Он му пружа познање о чему хоће, те посредством њега укроћује неуздржаност тела.

65. Достојан је сваког прекора онај ко се гневи и злопамти премда воли истинску молитву. Јер, он личи на онога ко жели да јасно види, премда [прахом] засипа своје очи.

66. Ако желиш да се молиш као што приличи немој чинити ништа што је супротно молитви. Тада ће Бог, приближивши ти се, корачати са тобом.

67. Када се молиш немој Божанству придавати никакав облик, нити дозвољавај да ти се ум преобрази у неки образ (или да себе преставља под неким образом), већ невештаствено приступи невештаственом, па ћеш се сјединити са Њим.

68. Чувај се замки непријатељских, будући да се дешава да ти, док се молиш чисто и безметежно, одједном предстане неки чудни и необичан образ. То непријатељи чине да би те довели до самомњења, подметнувши ти мисао да (ти се јавило) Божанство, а и да би помислио да је Божанство ограничено (да заузима место, да је протежно и да има делове) иако је, у ствари, без количине и изгледа.

69. Када не успе да покрене памћење, завидљиви демон дејствује на крв и сокове како би у уму произвео уображење нечег страног и испунио га ликовима. Навикавши се да се креће у помислима, ум се лако вара њима и, мислећи да усходи ка невештаственом и безвидном познању, бива обманут, примајући дим уместо светлости.

70. Стој на стражи својој, чувајући ум од помисли за време молитве и старајући се да стојиш у мирном стању како би ти Онај који... саосећа онима који су у незнању (Јев.5,2) пришао и пружио ти преславни дар молитве.

71. Ти нећеш моћи да се молиш чисто уколико се уплићеш у вештаствена дела и уколико те узнемиравају непрестане бриге. Јер, молитва је одлагање [свих] помисли.

72. Свезани не може да бежи, ни ум који служи било којој страсти не може да види место духовне молитве. Осим тога, он бива ношен страсним помислима и нема непоколебиву постојаност.

73. Када ум најзад почне да се чисто и бестрасно моли демони му више не приступају са леве, него са десне стране: они му наводно представљају јављање славе Божије или неку сликовиту представу, пријатну за чула, да би га навели да помисли да је већ достигао савршенство молитве. То се, као што је рекао један муж коме је ствар позната, дешава због страсти таштине, или од тога што демони додирују један део мозга и од потреса (или запаљења) жила у њему.

74. Чини ми се да демон, додирујући наведено место како хоће, преобрће светлост која се налази око ума. Од тога се таштина подиже на помисао која ум подстиче да лакомислено себи присвоји Божанствено и суштинско познање. Пошто га не узнемиравају нечисте телесне страсти и пошто чисто стоји на молитви, он никако не помишља ни на какво непријатељско дејство. Он је уверен да се ту ради о Божанственом јављању, иако оно долази од демона који, употребљавајући крајње лукавство, као што смо рекли, кроз мозак мења светлост која је везана са умом и сам је образује (даје јој образ).

75. Приближивши се, анђео Божији једном речју у нама прекраћује свако непријатељско дејство, те чини да светлост ума дејствује непогрешиво.

76. Оно што се у Откривењу говори о анђелу, тј. да приноси тамјан са молитвама светих (Отк.8,3) указује, како ми се чини, на ту благодат која дејствује преко анђела и која пружа умеће истинске молитве. Тада ум најзад стоји на молитви без сметености мисли, без унинија и малодушности.

77. Чаше са тамјаном су, како се тамо говори, молитве светих које су приносили двадесет четири старешине (Отк.5,8). Под чашом треба подразумевати сједињење са Богом или савршену, духовну љубав према Њему, у којој се молитва врши духом и истином.

78. Када за време молитве помислиш да немаш потребу да плачеш за своје грехе, погледај колико си далеко од Бога (иако си обавезан да свагда у Њему пребиваш), те ћеш пролити најтоплије сузе.

79. Заиста је тако: сазнавши своју меру (сиромаштво и ништавност) слатко ћеш се наплакати, окајавајући себе слично Исаији. Јер, будући нечист и имајући нечиста уста и живећи у таквом народу, тј. са противницима (Божијим - нечистим силама и помислима), ти се ипак усуђујеш да предстанеш Господу Саваоту (Ис.6,5).

80. Уколико се будеш истински молио у многоме ћеш добити потпуно осведочење. Анђели ће се сабрати око тебе као око Данила и просветити те на познање узрока онога што се догађа.

81. Знај да нас анђели побуђују на молитву и стоје са нама на њој, радујући се и уједно, молећи се за нас. Према томе, ми ћемо их крајње прогневити уколико постанемо немарни и ако примимо противне помисли. Јер, док се они толико подвизавају за нас, ми ни за саме себе нећемо да молимо Бога, већ пренебрегавамо своје служење Богу и, остављајући њиховог Бога и Владику, ступамо у разговор са нечистим демонима (у помислима).

82. Моли се мирно и безметежно, певај разумно и пристојно, па ћеш бити као орлић који се подиже у висину.

83. Псалмопојање успављује страсти и укроћује призиве на телесну неуздржљивост, а молитва настројава ум на умно делање које му приличи.

84. Молитва је делање ума које му приличи, или, боље, његова права употреба.

85. Псалмопојање је слика многоразличне премудрости, а молитва је обрис невештаственог познања.

86. Познање је прекрасно дело. Оно потпомаже молитву побуђујући мислену силу ума на сагледавање Божанственог сазнања.

87. Уколико се још ниси удостојио дара молитве и псалмопојања ишти неодступно, па ћеш добити.

88. Каза им (Господ) и причу како треба свагда да се моле, и да не клону (Лк.18,1). Стога немој изгарати и падати у униније што још ниси добио [тражено]. Јер, касније ћеш добити. Уз причу Господ је још додао: Ако се и не бојим Бога и људи не стидим, но будући да ми досађује ова удовица, одбранићу је (ст.4-5). Тако ће и Бог одбранити изабранике своје који му вапију дан и ноћ (ст.7). Буди добродушан у трудољубивом трпљењу пребивајући на молитви.

89. Немој желети да оно што је у вези са тобом буде онако како теби изгледа (најбоље), већ онако како је Богу угодно. Тада ћеш на молитви бити безметежан и благодаран.

90. Чувај се демона блуда, чак и да си већ са Богом. Јер, он је врло вешт и покварен и на сваки начин покушава да савлада устремљење твог трезвоумља, те да га одвуче од Бога, чак и кад стоји пред Њим са побожношћу и страхом.

91. Уколико се стараш око молитве припреми се за демонске нападе и трпељиво подноси њихова бичевања. Јер, они ће те напасти као дивље звери и изранавити сво тело твоје.

92. Припремивши се, као искусан борац, немој да се колебаш, чак и ако изненада угледаш неко привиђење. Немој се смућивати чак и ако се према теби усмери мач, или ако пламен буде устремљен у твоје лице. Немој падати духом (немој се плашити) чак и ако ти се појави изглед ружне и лукаве (њушке). Напротив, стој, исповедај добро исповедање и смело гледај на непријатеље своје.

93. Онај ко подноси тугу биће удостојен и радости, и онај ко трпи непријатно неће бити лишен удела ни у пријатном.

94. Пази да те лукави демони не преваре неким виђењем. (Уколико се деси нешто слично), пребивајући сабран у себи, обрати се молитви и проси Бога да те сам просвети, уколико је то од Њега (на уразумљење), а ако није да што пре од тебе одагна варалицу. И буди храбар, јер ти пси неће опстати ако ти притекнеш Богу са топлим мољењем, већ ће одмах, невидљиво бијени Божијом силом, побећи далеко од тебе.

95. Треба да ти је познато и следеће лукавство демона. Понекад се они деле на групе. Једни долазе са саблазни. И када ти потражиш помоћ, други долазе са анђеоским изгледом и прогоне прве, да би се ти преварио мњењем да су они прави анђели, те да би пао у самомњење што си се удостојио тако нечег.

96. Постарај се колико је могуће да будеш смиреноуман и храбар, те се непријатељски напад демона неће коснути твоје душе и њихов бич се неће приближити твоме телу. (Господ ће) анђелима својим заповедити да те чувају (Пс.90,10-11).

97. Онај ко се стара да држи чисту молитву неће да падне помишљу, нити да је преда демонима, чак и да чује шум, и топот, и усклике, већ ће говорити Богу: Нећу се убојати зла, јер си ти са мном (Пс.22,4).

98. У време таквих искушења непрестано употребљавај кратку, али напрегнуту молитву.

99. Немој се бојати, нити се брини уколико демони почну да ти прете да ће се изненада појавити у ваздуху, да ће те избезумити и да ће ти одузети ум. Они те, у ствари, плаше да би испитали да ли их уопште рачунаш у нешто, или си их већ презрео.

100. Ако си у молитви предстао Богу Сведржитељу, Творцу и Промислитељу, због чега онда неразумно остављаш Његов непобедиви страх и бојиш се мушица и комараца. Зар не чујеш шта говори пророк: Господа Бога твога се бој (Пон.Зак.10,20), и још: Онога кога се све боји и трепти пред силом Његовом (2-Днев.З6, Манасијина молитва).

101. Као што је хлеб храна телу, и врлина - души, тако је и молитва храна ума.

102. На свештеном месту треба да се молиш као цариник, а не као фарисеј, како би и тебе Господ оправдао.

103. Подвизавај се да се не молиш против некога у својој молитви, да се не би десило да сам рушиш оно што зидаш и да своју молитву не би учинио мрском (Богу).

104. Онај који је дуговао десет хиљада таланата нека те научи да ни ти нећеш добити остављење (свога дуга) уколико и сам не остављаш (дуг) свом дужнику. Јер, речено је; Предаде га мучитељима (Мт.18,34).

105. За време молитвеног предстојања (Богу) одложи у страну телесне потребе како те ујед буве, комарца или муве не би лишио највећег дара који доноси молитва.

106. До нас је дошло да се лукави толико противио једном светоме да се, сваки пут кад је дизао руке на молитву, преображавао у лава, подизао на предње ноге и нокте заривао у његов бок, не одступајући све док он не би спустио руке. Међутим, подвижник их никада није спуштао пре него што би завршио своје уобичајене молитве.

107. Такав је био, као што нам је познато, и мали (или боље рећи највећи монах) Јован који је безмолствовао у јами. Он је неодступно пребивао у умном сједињењу са Богом. Стога се демон у виду аждаје обавијао око њега, гризао му тело и избљувавао му га у лице.

108. Ти си вероватно читао житија тавенисиотских инока у којима се говори о томе како су до аве Теодора, док је држао слово братији, допузале две змије. Он је, не смућујући се, савио ноге у облику свода и пропустио их да прођу, те продужио реч до краја. Тек тада их је показао братији, испричавши им случај.

109. O другом духовном брату ми смо читали да своје руке (подигнуте на молитву) није спустио све док није завршио уобичајено молитвословље, иако му је пришла змија и дотакла се његових ногу.

110. У време молитве нека ти се око не расејава. Одвојивши се од тела и душе, тада живи умом.

111. Једном другом светом, крепком молитвенику који је безмолствовао у пустињи, јавили су се демони и током две недеље се играли са њим као са лоптом, бацајући га увис и прихватајући га у рогожу. Па ипак, они уопште нису могли одвојити његов ум од пламене молитве.

112. Један богољубиви инок је ходио по пустињи творећи умну молитву. Њему су предстала два анђела и пошли са њим, имајући га у средини. Међутим, он ни на тренутак на њих није обратио пажњу како не би претрпео штету у бољем, будући да се сећао изреке апостола који говори: Ни анђели, ни поглаварства, ни силе... неће нас моћи одвојити од љубави Христове (Рим.8,38-39).

113. Монах преко молитве постаје сличан анђелима, желећи да види лице Оца који је на небесима (Мт.18,10).

114. Уопште немој желети нити искати да за време молитве видиш било какав лик или образ.

115. Немој желети да чулима видиш анђела, ни силе, ни Христа, како не би сишао са ума, примивши вука уместо пастира, и поклонивши се непријатељима - демонима.

116. Почетак прелести ума јесте таштина. Њоме покретан, ум покушава да Божанство опише у неком образу или изгледу.

117. Ја ћу своје рећи, као што сам рекао и почетницима: блажен је ум који за време молитве чува савршено безмолвије.

118. Блажен је ум који, молећи се без расејаности, поприма све већу и већу чежњу за Богом.

119. Блажен је ум који за време молитве постаје невештаствен и неграмжљив.

120. Блажен је ум који је за време молитве потпуно неосетљив за све.

121. Блажен је монах који сваког човека поштује као бога после Бога.

122. Блажен је монах који на спасење и напредак свих гледа као на своје сопствено.

123. Блажен је монах који себе сматра горим од свих.

124. Монах је онај који је са свима у јединству, премда је од свих удаљен.

125. Монах је онај који сматра да је са свима и у свакоме види самог себе.

126. Молитву твори онај који свагда своју прву мисао приноси Богу.

127. Монах који жели да се моли избегава сваку лаж и заклетву. Иначе, он на себе узалуд прима изглед који му не приличи.

128. Ако желиш да се молиш у духу ништа не позајмљуј од тела. Тако нећеш имати облак који пред тобом за време молитве распростире мрак.

129. Повери Богу своје телесне потребе, па ће бити очигледно да му повераваш и духовне.

130. Уколико се удостојиш да примиш обећања - цароваћеш. Зар, гледајући на то, не треба са задовољством да подносиш садашње сиромаштво?

131. Немој да се одричеш сиромаштва и невоља, који су оруђа лаке молитве.

132. Нека ти телесне врлине буду залог душевних, а душевне - духовних. Духовне, пак, нека ти буду залог невештаственог и суштаственог познања.

133. Уколико, молећи се против неке помисли, приметиш да она брзо и лако одлази размотри због чега се то дешава да не би упао у заседу и, обманувши се, постао издајник самог себе.

134. Дешава се понекад да те сами демони побуђују да се молиш против неке помисли коју су у тебе убацили и да јој се противиш. И они истог часа беже како би ти упао у прелест помисливши да си већ почео да побеђујеш помисли и да плашиш демоне.

135. Ако се молиш против неке страсти или неког демона који ти досађује, сети се речи Псалмопојца: Потераћу своје непријатеље и стићи ћу их, и нећу се вратити док не нестану; потиснућу их и неће моћи да опстану, пашће под ноге моје (Пс.17,38-39). Ипак, реци то благовремено, наоружавши се смиреноумљем против непријатеља.

136. Немој мислити да ћеш стећи врлину ако се најпре не потрудиш до крви. Потребно је, наиме, по Божанственом апостолу, до смрти се борити против греха, подвизавајући се за непорочност (Јев.12,4).

137. Дешава се да (због непријатељских замки), учинивши корист једноме, претрпиш штету од другог како би, сусревши клевету, рекао или учинио нешто неумесно, те на тај начин зло расуо оно што си добро учинио.

138. Подвргавајући се демонским нападима, пази да им не паднеш у ропство.

139. Демони се труде да духовног учитеља ноћу смуте сами, а дању - преко људи, окружујући га непријатним случајевима, клеветама и невољама.

140. Немој да ти дотужи да трпиш те сукнаре. Нека ударају и тапкају ногама, нека растежу и глачају. Тиме ће твоја одећа постати још светлија.

141. Све док се у потпуности не одвојиш од страсти и све док твој ум још увек пројављује противљење врлини и истини, нећеш обрести благопријатни тамјан у недру своме (тј. чисту и топлу молитву).

142. Желиш ли да се молиш (као што треба)? Преселивши се од садашњег, свагда живи на небесима, и то не само на речима, него и анђеоским делањем и Божанственим разумевањем.

143. Уколико се само у невољи (подвргавајући се силним искушењима и налазећи се у опасности да паднеш) сећаш Судије и тога како је страшан и неумољив, значи да се још ниси научио да служиш Господу са страхом и да му се радујеш са трепетом (Пс.2,11). Знај да му при духовним утехама треба још усрдније служити са страхом и побожношћу.

144. Мудар је човек који пре оствареног покајања не престаје да се са тугом сећа својих грехова и праведне осуде на вечни огањ.

145. Онај ко пребива у гресима и ко прогневљује Бога, те се бестидно и дрско упушта у познање Божанствених ствари и у невештаствену молитву нека прихвати апостолску опомену да није безопасно молити се обнаженом и непокривеном главом. Таква душа, по речима апостола, треба да има власт на глави ради анђела који предстоје (1.Кор.11,10), те да се обуче у стид и прилично смиреноумље.

146. Болесноме очима неће донети никакву корист дуготрајно и напрегнуто посматрање сунца, чак и при најјачој светлости поднева. Ни страсни и нечисти ум неће имати користи од замишљања страшне и натприродне молитве у духу и истини. Напротив, он ће на себе изазвати негодовање Божанства.

147. Онај који нема потребе ни за чим и који не гледа на лице не прима дар за олтар све док се доносилац не помири са ближњим кога је ожалостио (Мт.5,23). Размисли колика је тек опрезност и колико расуђивање неопходно да би се Богу принео благопријатни тамјан на мисленом жртвенику.

148. Немој бити причљив, ни славољубив. У противном ће бити очигледно да грешници раде на твом лицу, а не на твојим плећима (Пс. 128,3). Тада ћеш им за време молитве бити подсмех, и они ће те вући и прелешћивати на неумесне помисли.

149. Тражећи молитву, пажња ће је [најзад] и пронаћи. За пажњом не следи ништа друго до молитва. Око ње се и треба марљиво постарати.

150. Као што је [моћ] виђења боља од свих чула, тако је и молитва Божанственија од свих врлина.

151. Молитва се хвали не само због количине, него и због каквоте. То показују два човека који су ушли у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник (Лк.18,10), као и следећа реч: А када се молите, не празнословите, и остало (Мт.6,7).

152. Све док обраћаш пажњу само на положај тела који приличи молитви и док се твој ум брине само о спољашњој лепоти скиније (о осталим спољашњим особинама молитвословља) (знај да) још ниси угледао место молитве и да си још далеко од тог блаженог пута.

153. Када ћеш пронаћи истински молитву? Када, молећи се, будеш био изнад сваке друге радости.

154. Молитва и читање су прекрасни. Они заустављају сујетно скитање мисли, свезују помисли које неприлично круже и са коришћу их задржавају ни мало расејаним у том прекрасном занимању.

155. Молитва нас подстиче на разговор са Богом. Дуготрајном навиком, она нас уводи у саживот са Њим, који и безначајне људе воли и не стиди се пријатељског зближавања са њима, све док им љубав која у њима пребива пружа смелост.

156. Молитва ум одрешује од сваке помисли о чулном и узводи ка Богу који је изнад свега, приводећи га разговору са Њим. Она од Њега са смелошћу иште све што јој је угодно. На тај начин она чини да човек живот проводи у чистоти. Јер, он је већ био у општењу са Богом и ускоро се опет припрема на то општење.

157. Свети Павле учи да будемо у молитви постојани (Рим.12,12), те да дуготрајним пребивањем у њој створимо навику на њу (Кол.4,2; Еф.6,18). Он још заповеда да се молитва врши на сваком месту (1.Тим.2,8) како се ни један лењивац не би изговорио тиме што живи далеко од молитвеног храма. Свако место је погодно за молитву. Бог прима оне који га призивају са чистим срцем и праведним делима, гледајући на њихово расположење и слушајући њихову молитву, чак и да се место на коме га призивају, по нашем мишљењу, ничим посебним не издваја.

158. Понекад на бденију треба брзо читати Псалам, а понекад треба предпоставити певање Псалама. Ми треба да мењамо начин деловања, насупрот замкама непријатеља који нас понекад подстичу да ломимо језик у брзом читању, а понекад побуђују на надмено слатко појање.

159. Када твоје срце нападне непријатељска помисао, немој молитвом искати једно или друго, већ исуци мач суза против непријатеља. Иступивши против непријатеља са тако силним оружјем, ми ћемо га брзо приморати да одступи од нас.

160. Заволи бављење рукодељем, премда у молитвеном расположењу. Оно, наиме, не доноси свагда свој плод, а она - увек. Немој прекидати молитву све док у потпуности не испуниш молитвени дуг, нити слушај помисао која ти говори да је време да седнеш за посао. Осим тога, седећи за послом немој да се силно обузимаш делом како не би, хитајући, узнемирио срце своје и учинио га неприкладним за молитву.

161. Ум из кога је украдена мисао о Богу и који стоји далеко од сећања на Њега већ равнодушно греши спољашњим чулима. Јер, он више не може да буде чувар ни слуха ни језика, будући да је из његове унутрашњости отишла приврженост ка подвижничком труду над самим собом.

162. Дешава се да се напрежемо да творимо чисту молитву и да не успевамо. Међутим, дешава се и то да душа пребива у чистој молитви и без нашег принуђавања. Прво произилази од наше немоћи, а друго од благодати одозго, која нас призива ка искању душевне чистоте. И једним и другим, она нас поучава да чисту молитву не приписујемо себи, већ да је сматрамо даром Дародавца. Јер не знамо као што треба о чему ћемо се молити (Рим.8,26). Када се деси да се напрежемо да творимо чисту молитву и нисмо у стању, већ се помрачујемо, омочимо образе сузама и молимо Бога да се развеје ноћ борбе и да у души засија светлост.

163. Сећање на телесну похоту смућује [човека]. Оно не само да не дозвољава разговор са Богом, већ и ум, који се наводно моли, оскрнављује маштаријама гнусних представа. Добро је непрестано пребивати у молитви и ум упражњавати у беседи са Богом. Међутим, да ли је тако код нас? Често се одвајајући од речи молитве ми пратимо помисли које нас заводе, уместо да се удаљавамо од њих и уместо да нас огорчују, што би био признак несагласности воље са онима који нам подмећу неприлично. И премда спољашњост показује молитвени изглед (због преклоњених колена другима изгледа да се молимо), ми мишљу представљамо нешто пријатно: љубазно разговарамо са пријатељима, са гневом грдимо непријатеље, празнујемо са гостима, зидамо куће за сроднике, садимо дрвеће, путујемо, бавимо се трговином, на силу нас приводе свештеничком чину, са великом брижљивошћу водимо дела цркви које су нам уручене. И велики део свега тога пребирамо у мислима, саглашавајући се са свиме што нам представи помисао онако како је угодно страсти која надахњује наше срце.

СВЕТИ НИЛ СИНАЈСКИ

[Шумадинац]

О МОЛИТВИ

Као свој најглавнији циљ и врхунац савршенства треба да поставимо непрестану молитву, која се ослања на душевни мир и чистоту срца. Ради њих треба да поднесемо злопаћење тела и да се држимо скрушености у срцу. Веза између свих тих трудова и молитве је нераздељива и узајамна. Јер, као што скуп тих врлина доводи до савршенства у молитви, тако и молитва, као њихов завршетак и венац, њих чини чврстим и постојаним. Као што без њих не може да се стекне и усаврши непрестана, чиста и непомућена молитва, тако ни оне, које у уређењу живота по Богу иду испред, не могу достићи савршенство без непрестане молитве. Због тога се ми не можемо одмах упустити у расуђивање о сили молитве (која завршава грађевину свих врлина), уколико најпре по реду не означимо и размотримо све што треба бити одсечено или припремљено ради њеног стицања, или уколико, по смислу јеванђелске приче (Лк.14,28-30), најпре не прорачунамо и саберемо све што је потребно за подизање тог најузвишенијег духовног стуба. Међутим, ни оно што је припремљено ми нећемо моћи како треба употребити нити на њему правилно надзидати последње врхове савршенства, уколико најпре, по изношењу сваке нечистоте порока и избацивању рушевина и мртвог ђубрета страсти, на живој и тврдој земљи срца нашега, као на ономе јеванђелском камену (Лк.6,48), не положимо најчвршћи темељ простоте и смирења. Тек на њему би могао да се подигне тај стуб путем полагања духовних врлина. И он ће непоколебиво стајати и свој врх уздизати до највиших висина неба, надајући се на своју чврстину. Утврдивши се на таквом темељу, он ће издржати пљусак страсти и реке гоњења које, слично машинама за ломљење камења, силно нападају, те свирепу буру непријатељских духова. И он не само да се неће разорити рушењем, него неће ни осетити њихове нападе.

Због тога, да би молитва могла бити узношена са потребном ватреношћу и чистотом, неопходно је побринути о следећем: прво, свака брига о телесним стварима треба да се потпуно одсече; [друго], не треба допустити не само бригу о неком делу или случају, него чак ни сећање о њима; [треће], треба пресећи расејавање, празнословље, многоговорљивост и шале; [четврто], више од свега треба сасвим савладати смућење од гнева или жалости; [пето], са кореном треба ишчупати погубне побуде плотске похоте и изазов среброљубља. По савршеном избацивању и одсецању тих и сличних порока, видљивих и за човеков поглед, и после предупређујућег очишћења од свега (које свој завршетак налази у чистоти и непорочности), треба, даље, положити непоколебиву основу дубоког смирења (која би била моћна да одржи стуб који треба да продре до самих небеса). Затим, на тој основи треба да се подигне грађевина духовних врлина, док дух треба уздржавати од сваког лутања и непостојаног колебања како би се духовни поглед, мало по мало, почео приближавати сагледавању Бога. Јер, за време молитве ће нам, уношено руком сећања. по неопходности на мисао долазити оно што је наша душа примила у себе пре часа молитве. Због тога, ми пре времена молитве треба да се припремимо да будемо онакви какви желимо да будемо за време молитве. Осим тога, пожуримо да пре молитве из скривница нашег срца изгнамо оно што не бисмо желели да видимо да нас притешњава за време молитве. Тако ћемо моћи испунити апостолску заповест: Молите се без престанка (1.Сол.5,17).

Ум наш не без разлога упоређују са крајње лаким пером, или паперјем које, слободно од влаге стране течности, при најслабијем дувању ветра обично, због своје лакоће, узлеће на велику висину. Уколико је, пак, оптерећено неком течношћу оно ће, уместо да се пење по ваздуху, због тежине од влаге падати доле и приљубљивати се уз земљу. И наш ум ће, уколико не буде обремењен придошлим страстима, светским бригама и уколико не буде повређен влагом погубне похоте, као лак и по природи чист, при најмањем вејању духовног размишљања узлазити горе и, остављајући оно што је доле и земаљско, узносити се ка небеском и невидљивом. То нам управо и саветује заповест Господња: Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота (Лк.21,34). Према томе, ако хоћемо да наше молитве продру не само до небеса, него и изнад небеса, постарајмо се да свој ум узведемо ка његовој природној лакоћи, очистивши га од свих земаљских порока и од сваке влаге световних страсти. На тај начин, не оптерећујући се никаквим страним бременом, његова молитва ће лако узлетати Богу.

Обратите пажњу на узроке који обремењују наш ум по указању Господњем. Он није указао на прељубу, ни на блуд, ни на убиство, ни на богохулство, ни на отимање (што се све сматра смртним грехом и достојним осуде), него на преједање, опијање вином и бриге или старања овога века, којих се нико од светских људи не чува и које не сматра срамним. Напротив, срамно је и рећи, чак и неки од оних који су се одрекли света допуштају себи иста попуштања, не видећи у њима за себе нити штету, нити беду. Уосталом, те три неправилности које притискују душу и које је од Бога одељују и уз земљу прилепљују, уопште није тешко избећи, нарочито нама који смо тако далеко удаљени од сваке везе са светом и који немамо савршено никакве прилике да се уплићемо у видљиве бриге, пијанства и преједања. Ипак, постоји једно друго духовно преједање и пијанство, које се теже избегава, и постоји нека брига и туга овога века, који и нас обузимају после нашег савршеног одрицања од свих стицања, при свој нашој уздржљивости од вина и сваког преједања и при нашем пребивању у пустињској усамљености. Ја мислим на попуштања телу, на привезаности и страсти. И уколико се не очистимо од њих, наше срце ће и без опијања вином и без обиља хране бити оптерећено још штетнијим пијанством и преједањем. Јер, само онај чији се ум, одрешивши се од свих страсти, дубоко умири и чије се срце најчвршћим стремљењем приљуби уз Бога, као уз највише добро, може у потпуности испунити апостолску заповест: Молите се без престанка.

Мислим да без искрене скрушености срца, чистоте душе и просвећења Духом Светим није могуће обухватити све облике молитве. Њих је онолико колико у једној души, или свим душама може да настане разних стања и настројења. Молитва се свакога преображава с обзиром на меру напретка ума у чистоти и особини стања у које се уводи или случајно, или због својих унутрашњих делања. Стога је очигледно да нико не може узносити увек исте молитве. Човек се другачије моли када је весео, другачије када је обремењен тугом или очајањем, другачије када цвета у духовним успесима, другачије када је угњетен мноштвом непријатељских напада, другачије када иште опроштај грехова, другачије када иште пораст благодати или стицање неке врлине или гашење неке страсти, другачије када је поражен страхом при размишљању о геени и Будућем суду, другачије када се разгорева надом и жељом за будућим благима, другачије када је у невољама и опасностима, другачије када се наслађује сигурношћу и миром, другачије када се просвећује откривењима небеских тајни, другачије када се жалости због бесплодности у врлинама и сувоће у осећањима.

С обзиром на предмет, апостол разликује четири облика молитве: Молим, дакле, пре свега да се чине мољења, молитве, прозбе, благодарења (1.Тим.2,1). Мољење, јесте преклињање или умољавање за грехе. Њиме [човек], дошавши у скрушеност због учињених грехова, било садашњих, било прошлих, измољава опроштај; молитва, се узноси када нешто приносимо или обећавамо Богу (говорећи: "Учинићу то и то, само се смилуј, Господе"); прозба, се врши када, налазећи се у топлоти духа, узносимо молитве за друге, за оне које волимо, или за мир целога света; благодарење, се обавља када ум Богу приноси захвалност (и славословље), сећајући се прошлих благих дела Његових, или видећи садашња, или прозирући она која је у будућности припремио онима који га љубе.

Иза ова четири облика молитве следи неко најузвишеније молитвено стање које се састоји у сагледавањујединога Бога и у пламеној љубави према Њему. У њему ум наш, обузет и прожет овом љубављу, беседи са Богом на најприснији начин и са нарочитом искреношћу. Молитва Господња: Оче наш (Мт.6,9-13) нам саопштава да са ревношћу треба да иштемо то стање.

Ми говоримо: Оче наш, исповедајући Бога, Владику васељене својим Оцем. У исто време исповедамо да смо избављени из стања ропства и присвојени Богу у својству усиновљених чеда. Додајући: Који си на небесима, ми изјављујемо спремност да се потпуно одвратимо од привезаности за садашњи земаљски живот (који је нешто страно, што нас далеко удаљује од нашег Оца), те да са највећом жељом стремимо према области у којој обитава Отац наш, не дозвољавајући себи ништа што би нас чинило недостојним високог усиновљења, и што би нас, као незакониту децу, лишило отачког наслеђа и подвргло свој строгости праведног суда Божијег.

Достигавши тако високи степен синова Божијих, ми треба да пламтимо синовском љубављу према Богу. Ми више не тражимо своју корист, него свим срцем желимо славу Оца нашега, говорећи: Да се свети име твоје. Ми тиме сведочимо да је сва наша жеља и сва радост слава Оца нашега, тј. да се слави, побожно поштује и обожава преславно име Његово.

Друго искање очишћенога ума јесте молба: Да дође Царство Оца нашег, или Царство у коме Христос царује у светима. У њему, по одузимању од ђавола власти над нама и по изгнању из наших срца страсти, Бог почиње да влада кроз миомирис врлина. Оно је у одређено време обећано уопште свима савршенима и чедима Божијим, којима Христос каже: Ходите благословени Оца мога, примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт.25,34).

Трећа молба је својствена синовима: Да буде воља твоја и на земљи као на небу. То значи: нека људи буду слични анђелима. Као што они испуњавају вољу Божију на небу, тако и сви који живе на земљи нека творе Његову вољу, а не своју. То још значи: нека буде са нама у животу све по вољи твојој. Теби предајемо удео наш, верујући да ти све, и пријатно и непријатно, устројаваш на наше добро, и да се више бринеш о нашем спасењу, него ми сами.

Затим: Хлеб наш насушни дај нам данас. Насушни, хлеб је над-суштаствени, изнад свих суштина, (какав само може бити хлеб који је сишао са неба). Када се каже: данас, назначује се да јучерашње кушање није довољно. Он треба да нам се да и сада. И пошто нема дана у који не би требало укрепљавати срце нашег унутрашњег човека примањем и кушањем овога хлеба, неопходно је да у свако време изливамо молитву за њега.

И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим. Милостиви Господ нам обећава опроштај грехова уколико сами покажемо пример праштања својој братији: Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо. Очигледно је да, у нади на ову молитву, са смелошћу може себи молити опроштај грехова само онај ко је сам опростио својим дужницима. Онај, пак, ко од свега срца није опростио брату који му је сагрешио ову молитву ће изговарати на своју осуду, а не на помиловање. Јер, ако његова молитва буде услишена, шта се друго може очекивати осим (сагласно са његовим примером) немилосрдног гнева и безусловног одређења казне. Јер ће ономе бити суд без милости који не чини милости (Јак.2,13).

И не уведи нас у искушење. Приводећи у сећање речи апостола Јакова: Блажен је човек који претрпи искушење (Јак.1,12), ми речи молитве не треба да разумемо у значењу: "Не допусти да икада будемо искушани", него: "Не допусти да будемо савладани искушењем". Искушаван је био и Јов, али није уведен у искушење. Јер, уз помоћ Божију, он не рече безумља за Бога (Јов 1,22). Он није оскрнавио уста своја богохулним роптањем, на шта га је хтео навући његов кушач. Искушаван је био и Авраам, искушаван је био и Јосиф, али ни један ни други нису били уведени у искушење. Јер, ни један није испунио вољу кушача.

Но избави нас од злога, тј. не допусти да будемо искушани од ђавола преко наших сила, него учини са искушењима и крај, да бисмо могли поднети (1.Кор.10,13).

Премда наведена молитва, коју је изрекао сам Господ, садржи у себи сву пуноту (молитвеног) савршенства, ипак Господ своје присне води још даље - према неком најузвишенијем стању, ка оној пламеној, чак, рећи ћу, неизрецивој молитви, коју су веома ретки докучили и испитали. Превазилазећи свако људско разумевање, она се не означава ни звуком гласа, нити покретом језика, нити изговарањем неких речи. Озарен изливањем оне небеске светлости, њу ум не изражава слабом људском речју, него је, сабравши осећања, као из неког најобилнијег извора, незадрживо излива, и некако неизрециво узноси управно Господу. У том најкраћем тренутку времена он испољава оно што, повукавши се у самога себе, није у стању ни речју да искаже, ни мишљу да обујми.

Тај облик молитвеног стања јесте дар Божији. Обично, пак, благодатно молитвено расположење се одликује умилењем. Његовом посетом обузети ум се покреће на чисту и пламену молитву. То умилење наилази при разним случајевима, као што је показао опит. Понекад су, за време певање Псалама, речи неког стиха давале повод за пламену молитву, а понекад је благозвучна мелодија братовљевог гласа покретала душе задивљених на напрегнуту молитву. Знамо, такође, да је понекад пажљиво и побожно певање уливало много пламености у оне који су слушали, а често је савет савршеног мужа и духовни разговор у присутнима, у време њиховог преклањања колена, покретао осећање на обилно изливање молитве. Догађало се да смо снажно били покренути на потпуно умилење смрћу брата или неког драгог нам човека. Такође је и сећање на нашу хладноћу и лењост понекад на нас наводило спасоносни духовни жар. И уопште, безбројни су , случајеви у којима је благодат Божија наше душе будила из безосећајности и сањивости.

Умилење наилази при разним случајевима. Оно се, исто тако, испољава на разне начине. Понекад се оно пројављује у некој неизрецивој духовној радости, понекад погружава у дубоко ћутање све силе и покрете душе, понекад изводи више или мање обилне сузе. Сузе или некакво сузно расположење јесте његов најуобичајенији израз. Оне се јављају или због рањавања срца свешћу о властитим гресима, или због сагледавања вечних добара или због жеље вечне славе, или због спознаје великих доброчинстава Божијих према нама, при осећању властите ништавности и недостојности, или због осећања нашег болног странствовања на земљи.

Какав је знак да је молитва услишена? Ми не сумњамо да нам је молитва заиста услишена када нас не смућује никаква сумња, када наду наше молбе ништа не баца у очајање, када у самом изливању молитве осећамо да смо добили оно за шта се молимо. Јер, молитвеник ће бити удостојен услишења и добити оно што тражи сразмерно са својом вером да га Бог гледа и да може испунити његову молбу. Наиме, изрека нашег Господа је непромењива: Све што иштете у својој молитви, верујте да ћете примити; и биће вам (Мк.11,24). При томе, Реч Божија указује на довољно средстава која помажу да молитва буде услишена. Молитва бива услишена када се двоје сложе у прозби (Мт.18,19), или када је прати вера (макар била и као зрно горушично) (Мт.17,20), или када је непрекидна (Лк.11,8), или када се сједињује са милостињом (Сир.29,15), и другим делима милосрђа (Ис.58,6-9). Видите на колико начина се стиче благодат услишавања молитве. Стога нико не треба да пада у очајање при измољавању за себе спасоносних добара. Јер, претпоставимо да ти недостаје оно због чега се услишује молитва. Ипак, зар ти не можеш да будеш постојан у молитви? То је у рукама свакога ко жели. Само ради тога Господ је обећао да да све за шта се будемо молили. Стога не треба да се колебамо неверјем. Будимо упорни и добићемо оно што тражимо. Тако је обећао Господ: Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се (Лк.11,9-10). Међутим, свако ко се моли треба да зна да сигурно неће бити услишен уколико буде сумњао у услишење.

Више од свега, у вези са молитвом треба да испунимо јеванђелску заповест, тј. да се, ушавши у своју клет и затворивши врата, молимо Оцу небескоме. То треба испуњавати и буквално, а још више духовно. У унутрашњој клети својој се молимо онда када срце своје савршено удаљујемо од свих помисли и брига и када молитве своје приносимо Господу на неки тајни начин и са смелошћу. Са затвореним, пак, вратима се молимо онда када се са затвореним устима и ћутећи молимо Ономе који испитује срце, а не речи. На сакривеном месту се молимо онда када само срцем и пажљивим умом приносимо своје молбе јединоме Богу, тако да ни саме противне силе не знају о чему се молимо. Стога треба да се молимо са дубоким ћутањем не само ради тога да присутну братију својим шапатом или говорењем не бисмо одвлачили од молитве и узнемиравали у молитвеним осећањима, него и ради тога да бисмо предмет нашег искања сакрили и од самих непријатеља, који нас нападају нарочито када се молимо.

Наша молитва ће доћи до савршенства које јој је својствено када се у нама деси оно о чему се молио Господ Оцу своме: Да љубав којом ме љубиш у њима буде и ја у њима (Јн.17,26), и још: Као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду (Јн.17,21). То ће се догодити када целокупна наша љубав, све жеље, сва ревност, сво стремљење, све наше мисли, све што видимо, све о чему говоримо, све чему се надамо - буде Бог, те када се јединство које је код Оца са Сином, и код Сина са Оцем излије у наша срца и умове. Тада ћемо и ми бити сједињени са Њим чистом и нераздељивом љубављу, као што нас Он искрено воли чистом и нераскидивом љубављу. Онај ко је то постигао ступа у стање у коме му се у срцу разгорева непрестана молитва. Тада ће сваки покрет његовог живота, и свако стремљење његовог срца бити једна непрестана молитва, предокушање и залог вечноблаженог живота.

Да би се постигло крајње савршенство у молитви неопходно је да се утврдимо у непрекидном сећању на Бога. Као најбоље средство за то служи кратка, често понављана молитва. Наши оци су пронашли да онај ко стреми непрестаном сећању на Бога треба да стекне навику у непрестаном понављању молитве: Боже, погледај да ми помогнеш, Господе, притеци ми у помоћ (Пс.69,2). Тај стих није без разлога изабран из целокупног Светог Писма: он изражава сва расположења која се захтевају у молитви, и одговара свим потребама молитвеника. Он садржи смирено исповедање властите немоћи, исповедање Бога јединим Помоћником који је увек спреман да помогне, те веру и наду да ће нам помоћи и избавити нас од сваке беде. Онај ко непрестано призива Бога тим речима, умно види и срцем осећа Бога присутним у себи. Он му се обраћа као Оцу са синовском љубављу у срцу, и тиме на себе привлачи Божији покров, заштиту и ограду. На тај начин, ова кратка молитва постаје необорива стена против напада демона, прогонитељка немира помисли, одгонитељка рђавих помисли, укротитељка страсних покрета, и васпитачица свих добрих покрета у срцу. Оци су нам заповедили да у случају напада страсти стомакоугађања у њеним различитим пројавама вапијемо: Боже, погледај да ми помогнеш, Господе, притеци ми у помоћ; да се у случају осећања потребе за строжијим постом ради укроћења тела и недостатка наде да ћемо сами успети, молимо: Боже, погледај да ми помогнеш... и остало; да у случају да нас мучи дух унинија и мори туга, одвајајући нас од сваког потребног дела, говоримо: Боже, погледај да ми помогнеш, Господе, притеци ми у помоћ; да у случају да нашу душу посети нека духовна радост и желимо да је сачувамо и увећамо, такође кажемо речи: Боже, погледај да ми помогнеш. Господе, притеци ми у помоћ; да у случају да се на нас подигне голицање плоти са својом обмањујућом слашћу, и да се бојимо да тај огањ не опали миомирисни цвет целомудрености, такође вапијемо: Боже, погледај да ми помогнеш... и остало; да у случају да је у наше удове ушло спокојство и свежина, и да желимо да се добро стање продужи, или да увек пребива у нама, непрестано говоримо: Боже, погледај да ми помогнеш... и остало. Тако и при свакој духовној потреби непрестано говори ту кратку молитву. И биће ти она избављење од свега рђавог и чувар свега доброг. Због тога нека се она непрестано окреће у твојим грудима. При сваком делу и служењу, на путу и за столом, при одласку на спавање и после устајања од сна непрестано певај овај стих и поучавај се у њему све док, кроз постојано упражњавање, не навикнеш да га певаш и у сну.

Први плод тога ће бити одбацивање свог мноштва помисли и задржавање на једном стиху. Све више ћеш стицати навику да сабираш ум мишљу о једином Помоћнику. Ти ћеш приметити да је Он увек присутан у теби, да све види и да све одржава. Полазећи одатле, ти ћеш усходити ка најживљем општењу са Богом, те ћеш почети да се насићујеш све узвишенијим тајнама, погружавајући се у Бога, са Њим јединим пребивајући, и једино са Њиме се испуњавајући. Тако ћеш, на крају, достићи и поменуту чисту молитву. Она више не узима у обзир никакав лик, нити се пројављује у звуку гласа, или у изговарању ма каквих речи. Напротив, она са незадрживом снагом избија из срца. У неизрециво усхићеној пламеној устремљености ума Богу она се излива у необјашњивим уздасима и стењању.

ПРЕПОДОБНИ ЈОВАН КАСИЈАН

[Шумадинац]

СЛОВО О МОЛИТВИ

О томе да је непрекидно обраћање Богу путем молитве и псалмопојања темељ и залог сваког добра и удаљавање и избављење од сваког зла и сваке тешкоће

1. Размишљајући и расуђујући о мноштву и величини Божијих дарова, као и о томе да нико не поседује ништа чиме би му могао достојно узвратити, Давид каже: Шта ћу узвратити Господу за све што ми је дао (Пс. 115; 2). Очигледно је, међутим, да се обраћа непажљивима, јер пророк на овом месту не спомиње оне дарове који су постојали до човековог рођења него дарове који су човеку од Бога даровани после рођења. Какви су то дарови који су постојали и пре рођења, односно пре човековог стварања? Небо, земља, сав чувствени свет па и све надземаљско устројено је ради нас. Све оно што је постојало пре рођења сваког човека, што је ради нас створено из небића, било је човекољубиво приуготовљено. Због тога се непосредно даје сваком човеку који дође у овај свет, ради његовог опстанка и наслађивања, при чему то није награда или плата, него се уистину даје као дар умешног и штедрог Дародавца који даје савршене дарове. Шта ли имаш што ниси примио, каже Павле (1. Кор. 4; 7). Ко њему (Бо1у) претходно даде, да му буде враћено (Рим. 11; 35). Остављајући по страни све томе слично и тако велико, односно свет и све земаљско и надземаљско, (јер нисмо у стању да за све то узвратимо нашем Творцу) пророк (Давид) има у виду само оне дарове које смо од Бога добили након рођења и бива у недоумици како бисмо на то могли да узвратимо.

2. Какви су то дарови које смо добили након свог рођења и на које, како каже пророк, морамо да узвратимо? Када човек позна Онога Који га је привео у биће и све због њега створио, прославља Бога и узноси се према Њему својом вером и делима, а то и јесте нека врста узвраћања и давања Богу. Као непресушни и неисцрпни извор благодати, Бог вишеструко прославља оне који Њега прослављају и умножава првобитна доброчинства за оне који их примају са доличном захвалношћу, што представља (узвратни) дар човеку. Они који то примају са своје стране узвраћају доличном захвалношћу, израженом речима и делима. На тај начин много пута долази до узајамних узвраћања људима од стране Бога, а Богу од стране људи који Му угађају. Тако се Авраам, по творевини познавши Творца и одавши Богу поштовање и славу, удостојио да чује божански глас и обећање: Иди из земље своје и од рода својега и из дома оца својега у земљу коју ћу ти Ја показати. И учинићу од тебе велик народ, и благословићу те, и име твоје прославићу, и ти ћеш бити благослов.Благосиљаћу оне који тебе узблагосиљају, и проклећу оне који тебе успроклињу, и у теби ће бити благословена сва племена на земљи (1. Мојс. 12; 1-3).

3. Те речи и то обећање били су дакле, награда којом је Бог узвратио Аврааму за прослављање које Авраам подарио Богу. Он је опет Богу узвратио послушањем на делу, због чега је поново од Њега чуо: Угађај Ми и буди непорочан, и учинићу завет између Себе и тебе и семена твога и врло ћу те умножити (1. Мојс. 17; 1-2, по Септуагинти). Која би реч сажето могла да обухвати узајамна давања каква су затим уследила, Авраамова узвраћања Богу кроз веру, речи и дела и Божија јављања Авраму, Његова обећања и доброчинства? Овде пршадају и она велика чудесна дела, и закон, и пророци, и царски род, па и Сам Христос, Цар над царевима и Господар над господарима. Они што то разматрају могли би приметити да се то не односи само на Авраама него на све оне који су угодили Богу, иако се остварује посредством других дела и сагласно времену и животу богоугодника.

4. Испитујући своје награде, Давид је сагледао оно што је било пре њега (јер је и то било због њега) и познао да су превагнула огромна доброчинства Божија као и да су Божија доброчинства према нама потпуна, док оно што ми дајемо Богу није ништа што би се са тим могли упоредити, због чега је ускликнуо: Шта ћу узвратити Господу за све што мије дао (Пс.115;2)? Не нашавши ништа друго да принесе Богу осим признања да је претходно од Њега примио милости и молбе да их прима и убудуће, он додаје следеће: Чашу спасења примићу и име Господње призваћу (Пс. 115; 4). То, међутим, није награда, уколико он задобија и моли да задобије, мада сам ништа не даје јер је од цара добио дар и ничице пао пред Њега, а затим моли и за други дар. Тиме он, међутим, не узвраћа цару за примљени дар. "Чашом спасења" он назива изливање благодарности Богу за своје спасење. Будући да је био пророк и да је предсказивао у Духу, да је предвиђао будућност и био близак ономе што је својствено благодати, за самога себе везује оно што се односи на нас, сматрајући се нашим праоцем по вери и каже: Чашу спасења примићу и име Господње призваћу. Тиме предсказује нашу божанствену причасност тајинственој чаши и заједницу са њом чиме задобијамо одважност пред Богом, а њеним посредством и спасење.

5. Ако за доброчинства Божија немамо чиме другим да узвратимо осим да поново призовемо Бога, чиме ћемо онда надокнадити када сагрешимо у односу на Њега и постанемо криви пред Њим? Ми, наравно, немамо ништа. Ако и учинимо нешто добро, што смо били дужни да чинимо и пре сагрешења, не преостаје нам ништа што би било довољно за враћање дуга. Тако нам ни за исцељење грехова који су у нама не преостаје ништа друго осим да прослављамо Његову неупоредиву дуготрпељивост и да призивамо Његово божанско милосрђе.

6. Због чега вам сада говорим о томе? Иако немамо ништа да принесемо Богу ни за она добра која нам је учинио, ни за оно чиме смо Га ражалостили, немарни смо и да Га славословимо и да Му се молимо. Сада видим цркву пуну сабраног народа, па се и сам испуњавам радошћу. Сећам се, међутим, протеклог времена, када је било доба сабирања лозе (то вам не говорим зато да бих вас прекоревао него зато да бих вас уразумио). Било је, кажем, доба сабирања лозе и црква Божија је у великој мери оскудевала у сабранима на приношење усрдног мољења и славословља Богу. Многи су тада преспавали читаве ноћи па и саме дане Господње овог периода (тј. недеље, грч. ???????, дан Господњи), која је због тога и названа по Господу да бисмо се у те дане, уздржавајући се од уживања, избегавајући житејске послове и не бавећи се ничим житејским, посветили молитвама Богу и славословљима. Како то да нам сваке године рађају плодови? Зар то није од Бога?

7. Када је пак наступило време сабирања и наслађивања, доликовало је да умножимо наша славословљења Бога. Ми смо их пак, поступајући рђаво и неправедно, умањили и запоставили. Због чега вам сада говорим о томе? Због тога што се многи и пре и после сабирања лозе буде за недељна јутарња богослужења, али међу онима што су се овде окупили, постоји и неколицина оних који, може се рећи, већи део времена посвећују међусобним разговорима него молитвама и славословљењу Бога. Многи већу пажњу поклањају трговини него (свештеним) речима, купопродаји него учењу богонадахнутог Писма и на тај начин храм постаје тржница а не "дом молитве", односно "дом Божији" постаје "дом трговине" (Јн. 2; 16) и ти људи, као што видите, брује око нас као неки трутови, сами не слушајући, а не допуштајући ни другима да слушају.

8. Услед чега они тако страдају? Отуда што сматрају да од молитви Богу, славословља, слушања божанског Писма и поуке (проповеди) немају никакве користи. Неки (кажем "неки" јер се то не односи на све и што би било неправедно), сматрају беспосличењем када не раде и мисле да су изгубили оно време које ће посветити молитви и славословљењу Бога. Као доказ да време нерада сматрају изгубљеним, служи чињеница да нас они напуштају чим наступе поменути радови који изгледају неодложни, као што је жетва, сабирање грожђа или нешто друго што нам се чини неопходним.

9. То, међутим, наноси толико штете и самој побожности, и животу по Христу и свему што је у вези са нашим телесним животом да се то не може ни исказати, јер они што сматрају да је време посвећено молитвама Богу изгубљено, који занемарују молитве и у потпуности се предају телесним делима не верују Ономе што је рекао: Без Мене не можете чинити ништа (Јн. 15; 5) и не знају да Господ живота и смрти такође има власт и над нашим здрављем и болестима, и као што нас је створио, тако се брине и о томе да нам обезбеди све што нам је потребно да бисмо живели, радили и уопште постојали. Како ће они што не верују у ствари које се тичу овога века поверовати у оне које се тичу века будућег? Ако немају чврсту веру у будућа и загробна обећања или претње, хоће ли показати ревност према врлини? Одговорите ми на то, јер свака врлина, која се не задобија ради Бога и ради будућих и посмртних обећања и претњи није врлина. Видите ли да није могуће задобити ни чврсту веру ни истинску врлину, уколико се васцелом душом не предамо славословљењу и молитвама Богу? И зашто се ограничавам на веру и врлину, када ни житејска дела не можемо ваљано да обављамо уколико усрдном молитвом не учествујемо у садејству Божијем?

10. Рећи ћете да је много оних који, иако не долазе често у цркву нити се посвећују њеним богослужењима и молитвама, не само да напредују у житејским стварима него чак и увећавају богатство и славу и уживају у добром здрављу. Будимо опрезни, јер то не доноси никакву корист нашем животу него, напротив, отуда проистичу пометње и препреке. Не призивајући Бога приликом сваког дела и немајући Његово садејство, ми дајемо приступ лукавом. Његово приступање не само да скрнави наше понашање него исто тако доводи и до злосрећног завршетка. Због безначајних разлога и изговора он разјарује људе једне против других, тако да су неки постали жртве братоубилачког мача, а неки живе од крви својих саплеменика упрљавши вољу, душу па чак и саму руку која је пролила крв. Ум, који је отпао од Бога уподобљује се или зверском или демонском, а такође отпада и од закона природе, желећи оно што јој је туђе и не знајући за засићење у свом користољубљу. Он се у потпуности предаје телесним жудњама и не зна за меру у насладама. Хоће да га сви поштују, а самога себе обешчашћује својим делима, хоће да му ласкају, да се са њим саглашавају и садејствују његовој вољи, а ако то не постигне (како би то и могло да буде), испуњава се неукротивом јарошћу. Тај гнев и јарост према саплеменицима чине га сличним змији и човек постаје човекоубица, тако да се човекоубици - сатани уподобљује онај који је створен по образу и подобију Божијем.

11. Све ово зло има само један узрок, а то је удаљавање ума од страха Божијег и сећања на Бога, као и допуштање приступа садејству нашег непријатеља, који је зачетник зла. Ако пре свакога дела укрепимо душу славословљењем Бога и молитвама, у нама неће бити места за противника. Заједно са њим биће протеран и сав чопор зла који га окружује и своје душе украсићемо складом, целомудреношћу, праведношћу, кротошћу и смирењем и, међусобно повезани љубављу, живећемо мирним и непомућеним животом, имајући посред нас, услед непрестаног сабеседовања са Њим, Цара мира Христа.

12. Због тога нас свакога јутра, пре сваког дела, Божија Црква привлачи к себи ударањем свештених звона, јер свакодневно сабеседовање са Богом путем молитве и псламопојања умирује и мења све нападе (страсти), телесне нагоне обуздава, слаби наклоност ка користољубљу, лишава надмености, удаљује завист, обуздава гнев, искорењује злопамћење, уклања сваку горчину и свађу међу људима, доносећи сваки мир, законитост и благостање градовима и домовима, душама и телима, онима што су у браку и онима што су изабрали монаштво и уопште, оно је основа и укрепљење свих добара које удаљује и избавља од свакога зла и сваке тешкоће.

13. Шта је Јону, када се налазио у морском бездану и када га је прогутао кит, поново оживело и избацило на земљу? Зар то није учинила његова молитва? Послушај како он о томе уверава: Завапих у невољи својој ка Господу и услиши ме, из утробе гробне повиках и Ти чу глас мој (Јона 2; 3). Шта је Језекију од врата смрти вратило у живот, ако то опет није учинила његова молитва? О овоме сведочи Исаија који му објављује: Чуо сам молитву твоју и видео сам сузе твоје, ево додаћу ти веку петнаест година (Иса. 38; 5). Шта је Данила спасло из лавље јаме? Зар није осуђен да буде бачен у лављу јаму јер није прихватио да прекине своју непрестану молитву Богу (в. Дан. 6; 10-23)? Шта је тројицу младића у пећи сачувало у животу? Послушај шта они тамо кажу: Учини нама по кроткости Својој и по мноштву милости Своје, и избави нас по чудесима Својим, и дај славу имену Твоме, Господе (Дан. 3; 42-43, в. Псалтир са девет библијских песама).

14. Напустивши ове древне људе, погледајмо оне који су се, по еванђељу благодати, избавили од великих невоља каквима су били обузети. Шта је кћер Јаира, старешине синагоге, као што смо данас слушали у Лукином благовештењу, поново вратило у живот (Лк. 8; 49-56)? Зар то није учинила његова молитва Господу? Шта је очистило губавце (Мт. 8; 2)? Зар то није опет била молитва? Шта је двојици слепих подарило светлост (Мт. 9;27)? Зар двојици од њих народ није заповедио да ћуте а они су то, међутим, још више разгласили и зато и добили оно за шта су молили (Мт. 20; 30-34)? Шта је подарило здравље кћери Хананејке, која је према Закону била одбачена? Зар то није учинила њена упорна прозба Господу (Мт. 15; 22-28)? Оставимо по страни све друго и опоменимо се наших саплеменика, увенчаних на небесима, које побожно поштујемо: шта је чудеснога међу мученицима, Нестора, и пре светог мучеништва показало као другог Давида у борби против другог Голијата, Лија, када је он, јавно се помоливши ступио у борбу са Лијем и надвладао га, поразивши тако и гордост тиранина Херкулија? Зар то дело није говорила његова молитва великом светитељу Димитрију, а кроз њега, пре мучеништва, и молитва упућена Богу?

15. Ако, дакле, молитва ослобађа болести и очишћује губаве, ако даје вид (досл. светлост) слепима, ослобађа из лављих чељусти како на копну тако и на мору, спасава живот у огњу, од врата смртних узводи у живот и васкрсава мртве, показујући их увенчане на небесима, ако удаљује непријатеље, видљиве и невидљиве, дајући блиставе трофеје онима који су јој од срца притекли, зар онда није очигледно да ће нас, услед нашег запостављања молитве и немара према њој, надвладати велике невоље? Иштите, каже, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи налази, и који куца отвориће му се (Мт. 7; 7-8) и: Када дакле ви, говори Он, зли будући, умете даре добре давати деци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који му ишту (Мт. 7; 11). Може се, међутим, рећи да нема разумног, нити онога који тражи Бога (в. Пс. 13; 2), јер, када бисмо уистину познали ко је створио човека, ко нас је почаствовао Својим образом, ко нас је настанио у непропадљивом месту наслађивања, ко нас је, престареле, обешчашћене грехом и лишене места наслађивања, поново, кроз Самога Себе обновио, васпоставио и призвао пређашњој слави и вечном наслађивању, не бисмо васцели свој ум предавали вештаственом и привременом, него бисмо одмах пожурили и затражили оно што се не распада и не расипа.

16. Ми, међутим, сипамо воду у разбијени сасуд и сабирамо своје благо у поцепане вреће. Ти, дакле, немаш богатство? Не поседујеш благо? Ти га, међутим, желиш, а то је довољно да тобом овлада свако зло, јер који хоће да се богате упадају у искушење и (ђаволску) замку (1. Тим. 6; 9), како каже велики Павле. Ми ћемо, браћо, ватрено желети небеско (горње), и тражити небеско (горње), како бисмо и у садашњем веку нешкодљиво добили земаљско (доње) и наслађивали се њиме, и да у будућем веку не бисмо пропустили будуће и небеско, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа,

17. Којем доликује свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА

[Шумадинац]

О МОЛИТВИ

Поплава божанске љубави испуњава
душу радошћу и усхићењем

Заволимо Христа! Тада ће из нас – праћено нашом чежњом, топлим осећањем, љубављу – одјекивати име Христово. У ствари, ми ћемо име Његово извикивати тајно, без речи. Стојмо пред Богом у ставу обожавања, смирено! Идимо ка Њему трагом Христовим! Нека нас Христос при том ослободи сваког прируства старог човека у нама! Њему се ораћајмо молитвом да нам пре молитве дарује сузе! Али, пазимо! Нека не зна левица твоја шта чини десница твоја. Молите се скрушено: "Зар сам достојан да ми дарујеш такву благодат, Христе мој?" Тада се сузе претварају у сузе благодарности. Узбуђен сам; нисам извршио вољу Божију, али иштем милост Његову.

Молите се Богу са чежњом и љубављу, спокојно, са благошћу, кротко, без изнуђивања. Док изговарате молитву: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", изговарајте је полако, смерно, благо, пратећи речи топлом љубављу према Богу. Име Христово изговарајте са духовном сладошћу. Речи изговарајте једну по једну: "Господе... Исусе... Христе..., помилуј ме", благо, нежно, са љубављу, ћутке, тајно, мислено, али и са узлетом ка Богу; са чежњом, са топлом љубављу, без напрезања, без усиљавања или неприличног наглашавања, без душевног грча и самоприморавања.

Како се изражава мајка која воли своје дете: Чедо моје!... Кћерчице моја!... Панајотићу мој!... Драганче мој! Она се изражава чежњиво и са милоштом. Чежња! То и јесте сва тајна. Овде збори срце: Чедо моје, душо моја! Господе мој, Исусе мој, Исусе мој, Исусе мој!... Што ти је у срцу и у уму, то изражаваш и свим срцем својим, својом душом својом (ср. Лук. 10, 27).

Понекад је добро да молитву Господе Исусе Христе, помилуј ме изговарате наглас, да је чују и ваша чула, да је чује и ваше уво. Ми смо, наиме, душа и тело. А душа и тело утичу једно на друго.

Када, међутим, дубоко заволиш Христа, радије се одлучујуеш на ћутање и за умну молитву. Тада речи престају. Настаје унутрашње ћутање, унутрашње тиховање. Оно претходи доласку божанске благодати, сједињењу са Богом и стапању душе са Божанством, а затим га прати и следи за њим. Када се нађеш у овом стању, речи су непотребне. То је нешто што се доживљава, нешто што се не објашњава. Само онај ко доживљава ово стање, разуме шта му се дешава. Осећање љубави преплављује те, сједињује те са Христом. Испуњаваш се љубављу и усхићењем, а тиме показујеш да имаш у себи божанску љубав, савршену љубав. Божанска љубав је несебична, једноставна, истинита.

Најсавршенији начин молитве јесте молитва ћутке. Молитвено ћутање. "Нека ћути свако тело човечије..." Ту се збива обожење. У ћутању, у тишини, у тајни. Ту се врши истинско богослужење или обожавање Бога Истинитога. Да бисте, међутим, ово доживели, треба да досегнете одређену духовну меру. Онда речи уступају место немуштој молитви. Сетите се: Нека ћути свако тело човечије... Овај начин молитве, молитве у ћутању, најсавршенији је начин. Тако се обожујеш, улазиш у тајне Божије. Не треба да ми мнго говоримо. Треба да допустимо благодати Божијој да она говори.

Изговарао сам речи: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", и преда мном су се отварали нови видици. Сузе радоснице, сузе усхићења, текле су ми из очију због љубави и крсне жртве Христове. Чежња! У њој се крије права величина, у ствари – рај. Будући да љубиш Христа, изговараш ових пет речи молитве Њему са чежњом, из срца, а онда – речи се постепено губе. Срце ти је тако пуно да ти је довољно да изговараш само једну реч: "Исусе мој!", и ту је крај. Остајеш без речи. Љубав се боље изражава без речи. Кад нека душа истински и свецело заволи Господа, она више воли ћутање и умну молитву. Поплава божанске љубави испуњава душу радошћу и усхићењем. ...
Ћутање срца се јавља онда када ништа не одвлачи товју пажњу. Напротив, ти тада живиш сам, пред Самим Богом. Бог је свуда присутан и све испуњава. Трудим се да узлетим до бесконачности, до звезда, но мој ум тоне у величанству свемогућства Божијег, размишљајући о раздаљинама које се броје милионима светлосних година. За Бога Свемогућега осећам да је преда мном. Ширим руке и отварам душу своју како бих се сјединио са Њим, како бих се причестио Божанством...


На благ начин унесимо Христа у свој ум
изговарајући молитву Исусову

Умну молитву врши само онај ко је задобио благодат Божију. Њу не треба вршити уз размишљање ове врсте: "Хајде да је научим, да је освојим, да је достигнем", јер нас то може одвести у егоизам и гордост. Потребно је искуство, духовна чежња, али не мање и разборитост, пажња и трезвеност, да би молитва била чиста и богоугодна. Довољна је једна помисао: "Узнапредовао сам", па да све пропадне. Што да се гордимо? Немамо ништа што је наше. Ово су осетљиве ствари.

Молите се, но при том не уобличавајте у свом уму слике. Не замишљајте Христа! Свети Оци су наглашавали како молитва треба да буде без икаквих слика. Стварањем слике, уз помоћ уобразиље, ступа се на клизав терен јер се отвара могућност да се у слику убаци неки други призор. Могуће је, такође, да се умеша нечастиви, па да изгубимо благодат.

Молитву треба да вршимо у себи умом, а не уснама, да се не би стварала расејаност и да ум не би лутао тамо-овамо. На благ начин треба да поставимо Христа у свој ум, изговарајући мирно и неусиљено: "Господе Исусе Христе, помилуј ме". Не мисли ни на шта осим на речи: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", ништа друго, ништа; спокојно, отворених очију, како не бисте пали у опасност од фантазија и заблуда. Са пажњом и преданошћу обраћајте се Христу. Изговарајте молитву благо, лагано, неусиљено. При том је не изговарајте непрестано, него када сте за њу расположени и кад у вама влада атмосфера умиљења, која је дар божанске благодати. Без благодати подвргаваш себе аутохипнози, а можеш и да доспеш до виђења лажних светлости, до прелести, односно самообмане и душевне поремећености.

Молитву не треба вршити на силу, као терет и обавезу. Приморавање на молитву може да у нама изазове отпор, да нам нанесе зло. Многи су се разболели вршећи молитву Исусову јер су вршили под таквим притиском, на силу. Нешто се збива свакако и онда кад молитву Исусову вршиш силом, али није то здраво. ... Није потребан никакав напор кад у себи имаш божанствену љубав. Где год да се налазите, било да седите на столичици, било на столици, било у аутомобилу, било где, свуда, било да идете улицом, или сте у школи, или у канцеларији, на послу – свуда можете да изговарате молитву речима: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", и то благо, без притиска, без принуде.

Не везујте се за место! Све је у љубави према Христу! Ако ваша душа, са осећањем обожавања Личности Христове и са духовном жудњом за Њим, понавља ових пет речи: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", онда ће их она понављати незасито. То су речи којима се никада не можемо до краја заситити. Изговарајте их читавог свог живота! Оне крију у себи тако много духовних благодатних сокова!


Када се молимо за друге, говоримо:
"Господе Исусе Христе, помилуј ме"

Молите се за Цркву, за свет, за све људе. Васколико хришћанство садржи се у молитви Исусовој. Ако се молите само за себе, онда се у томе крије саможивост. Насупрот томе, ако се молите за Цркву, и ви сте у Цркви. У Цркви је Христос сједињен са Црквом, али и са Оцем и Светим Духом. Света Тројица и Црква једу једно. Ваша чежња треба да је усмерена на то да сав свет буде освећен, да сви буду Христови. Тада улазите у Цркву и доживљавате рајску радост у Богу, јер сва пуноћа Божанства обитава у Цркви.

Сви смо једно Тело, са Христом као Главом. Сви смо Црква. Наша религија има у себи ту величанствену особину – она уједињује свет мислено, духовно. Сила молитве је велика, веома велика, особито кад молитву врше многа браћа. У заједничкој молитви сви се уједињују. Осећајмо ближње своје као себе саме! То је наш живот, наша радост, наше благо. Све је лако у Христу. Христос је средиште: сви хрле ка средишту и сједињују се у једном духу и једном срцу.

Тако се нешто догодило на дан Педесетнице. Када сви, у исто време и у истом простору, слушају Псалтир и све друго што се чита на богослужењима, онда се они при слушању сједињују благодаћу Божијом, јер оно што изговара чтец (читач), то сви слушају и сви у томе учествују. Умножава се духовна снага многих, као да гледају нешто лепо и као да то гледају сви заједно са чежњом. Е, то њихово виђење, које се усмерава на то нешто лепо, уједињује их једне са другима. Као пример наводим избављење апостола Петра из тамнице: "...А Црква се усрдно мољаше за њега Богу" (Дел. ап. 12, 5). Та молитва је ослободила Петра тамничких окова.

Љубав, служење Богу, чежња за Богом, сједињење са Богом, сједињење са Црквом – то је рај на земљи. Ако задобијемо божанску благодат, онда је све лако, радосно, и све је благослов Божији. Хајде, пронађи ми неку религију која човека чини савршеним и срећним! Жалибоже, жалибоже, што ни ми сами не разумемо ту величину сопствене вере!

Када сами имамо неки проблем, или га има неко други, затражимо и од других молитве, па сви завапимо Богу са вером и љубављу. Будите сигурни да су те молитве угодне Богу и да ће Он дејствовати и чинити чудеса. То нисмо довољно добро разумели. То схватамо доста површно, па кажемо: помоли се мало за мене.

Молите се више за друге него за себе. Изговарајте речи: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", а имајте на уму увек и друге. Сви смо деца истог Оца, сви смо једно. Стога, када се молимо за друге, кажемо: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", а не "помилуј их". На тај начин признајемо да су они заједно са нама.

Молитва за друге, вршена благо и са љубављу, некористољубива је и доноси велку духовну корист. Облагодаћује онога ко се моли, али облагодаћује и онога за кога се он моли. То значи да низводи благодат Божију. Кад осећате велику љубав и кад вас та љубав подстиче на молитву, онда таласи ваше љубави запљускују онога за кога се молите и утичу на њега. Тако ви око њега стварате заштитни оклоп и вршите утицај на њега. Водите га путем добра. Видећи ваш напор, Бог штедро даје благодат Своју и вама и њему. Али, при том вам ваља умрети за себе. Јесте ли разумели ово?

Ви се жалостите када други нису добри, док би требало да се предајете молитви како би се дошло до жељеног циља помоћу благодати Божије. Ви указујете на добро ослањајући се на своју мудрост, а то, у ствари, и није баш толико исправно. Тајна је нешто друго. Тајна није у ономе што ћемо рећи или што ћемо саветовати другима. Тајна је у нашој преданости и посвећености, у нашој молитви Богу да код наше браће и наших сестара завлада, благодаћу Божијом, оно што треба. У томе је тајна. Оно што ми не можемо да учинимо, учиниће Његова благодат.

У мом животу прво место заузима молитва. Не плашим се пакла, нити мислим на рај. Само иштем од Бога да се смилује на сав свет, па и на мене. ...

Молим се за вас када сте у тешкоћама, али то није довољно. Моја молитва треба да наиђе на одзив и са ваше стране. Бог, Који нам шаље Своју благодат, треба да затекне наше руке раширене у загрљај, како бисмо примили Његову благодат. Даље, што дог Он допусти, биће на нашу душевну корист. ... Молите се за оне који вас оптужују! Говорите: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", а не "помилуј га", па ће тако вашом молитвом бити обухваћен и онај ко вас за нешто окривљује.

Дешава ли се да од некога чујете нешто што вас жалости? Бог зна за то. Ви само раширите руке своје ка Богу, говорећи: "Господе Исусе Христе, помилуј ме!" Учините да ваш ближњи буде једно са вама. А Господ зна шта га мучи у дубини његове душе, па ће, видећи вашу љубав, похитати у помоћ. Он истражује најдубље жеље људскога срца. ...

Молите се за очишћење свакога човека, како бисте подражавали анђелски начин живота у вашем животу. Јесте, анђели се не моле за себе. Тако и ја чиним. Молим се за људе, за Цркву, за Тело Цркве. Док се молите за Цркву, истовремено се ослобађате страсти. Док славословите Бога, ваша душа смекшава и освећује се божанском благодаћу. Жеља ми је да се научите овој вештини.

Бог жели да се уподобимо анђелима. Анђели само славослове Бога. Славословље – то је њихова молитва. Само то. Врло је деликатна ствар славословље. Оно надилази људске датости. Ми људи смо веома вештаствени и приљубљени за земаљско. Стога се и молимо Богу користољубиво. Молимо Га да нам Он среди наша питања, да добро напредују наше продавнице, наши послови, наше здравље, наша деца. Молимо се, међутим, на људски начин и у духу користољубља. Славословље је некористољубива молитва. Анђели се не моле да би нешто задобили; они су несебични. Бог је и нама пружио могућност да наша молитва буде трајно славословље или анђелска молитва. Ту се крије велика тајна. Кад уђемо у такву молитву, стално ћемо славити Бога и све ћемо препуштати Њему онако како се моли света Црква наша: "...Сав живот свој Христу Богу предајмо!" Ово вам је "виша математика" наше религије!

СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ СВЕТОГОРАЦ

[Шумадинац]

УЧИТЕ ДА СЕ МОЛИТЕ

Учите да се молите. Принуђујте себе на молитву. У почетку то пада тешко, али, уколико се више присиљавате, утолико она постаје све лакша.

- Шта је то молитва? То је окренутост срца и ума Богу; то је посматрање Свемогућег, Сведоброг и Свемудрог. Молитва је разговор створа са својим Творцем, у пуном срахопостовању, а при најобилнијој свести о својој слабости и ништавности, при најдубљем покајању срца и чврстој одлуци да се изменимо; у поверавању свемогућој Божијој помоћи.

Ако се молите помоћу молитвеника, онда не журите, него се трудите да сваку реч искреним срцем искажете. Ваше ће се срце повремено успротивити, остајаће хладно, понекад ће се страшно узбудити или се удаљити. Срце морате да обуздавате и да га сабрано окрећете Богу. Упућујте Господу и сопствене речи у молитви. Наше сопствено муцање Њега нарочито радује. Са мало наших, свесрдно изоворених, речи ми се наслађујемо блаженством више него при дугој туђој молитви.

При свему је одлучујућа близина срца Богу. Дајте Богу ваше срце које Га искрено воли, као што волите своје родитеље, добротворе и пријатеље, и осетићете блаженство те праве, чисте љубави. Бог говори: "Сине, дај ми твоје срце", јер срце је наше средиште, да сам човек. Ко се не моли од свег срца, тај се уопште не моли.

Код молитве све зависи од искрености. Срце мора жарко да чезне за оним што моли.

- Моли се верно и чврсто. Изнеси своје потребе јасно, свесно и од свег срца. Веруј при том, непоколебљиво, да Господ над тобом бди, колико си уверен да те твој отац гледа са разликом, да те небески Отац у свим покретима твога бића у потпуности прозире.

- Пажљива, искрена молитва сједињује вас с Богом и испуњава Његовим даровима - истином миром и радошћу, смирењем и љубављу.

При мољењу треба чврсто веровати у снагу молитве; треба имати поверења у то да нас испуњење молбе прати као сенка што прати наше тело. Код Бога је реч равна делу. Као што се увис бачен камен сигурно враћа на земљу, тако доспевају речи верујуће молитве к Богу. Господ услишује и испуњава сваку реч наших молитава, само ако од срца долазе.

Мораш ли јутром рано на посао? Устани онда раније и моли се ревносно, добићеш мир, снагу и пун успех.

Јеси ли увече уморан и хоћеш, што је могуће брже да паднеш у постељу? Одвој, ипак, времена и моли се од свег срца - спаваћеш спокојно и мирно.

Гони ли те жеља твојим дневним задацима - приморај себе на сабрану молитву, навикни се мировању у Богу и све што ти је на срцу успеће.

СВЕТИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ