[Шумадинац]

ЗАШТО ХРИШЋАНИ НЕ СМАТРАЈУ МУХАМЕДА ЗА ПРОРОКА

1. ХРИШЋАНИ НЕ СМАТРАЈУ МУХАМЕДА ЗА ПРОРОКА ЗАТО ШТО ЈЕ У БОЖАНСТВЕНОМ ДОМОСТРОЈУ СПАСЕЊА ТАКВА ФИГУРА - КАКВА ЈЕ, САГЛАСНА ИСЛАМУ, МУХАМЕД - СУВУШНА.

Погледајте: Господ је са Авраамом склопио завет с обећањем, кроз Исака саздао народ посвећен Њему, обновио и раширио тај завет кроз Мојсија, па онда непрекидно слао мале пророке, све до Јована Крститеља, кога је послао као Претечу (то јест онога који припрема пут) пред Христом. На крају јавио се Христос и рекао, да су сви Пророци и Закон прорицали до Јована (Мт. 11,13) и да после Крститеља, пророка-законодаваца више неће бити.
Нови Завет је савршени завршетак и испуњење Божанствене историје, онако како је она изложена у Откровењу.
Свемогући Господ је пожелео да се јави у телу и са људима поживи (Вар. 3,38). Он је слао пророке да припреме човечанство за Његов долазак. И када је човечанство било спремно, када се могао појавити на свету човек такве чистоте као Дјева Марија, тада се Бог јавио у телу (1Тим. 3,16) и савршио Њиме замишљено дело спасења људи, установивши посредством Светих Тајни принципијелно другачије односе између човека и Бога, при којима се сваком отвара могућност личносног сједињења са Свевишњим. Ничега новог, савршенијег, не може бити, јер не може бити ничега савршенијег од Бога.
Каква је онда потреба за новим пророцима? Време пророка је прошло. Пророци су били неопходни човечанству онда када се оно налазило на почетку свог пута ка Богу, онако како је васпитач неопходан малолетном детету. Но ако се појави неко ко би поставио себе за васпитача одраслом четрдесетогодишњаку и почео опет да га повија у пелене, храни из кашичице, а за непослушност шаље у ћошак, то ће изазвати, благо речено, недоумицу, зар не? Зрелом човеку васпитач не треба. Исто тако и човечанству, које је добило могућност личног, непосредног општења и живота са Богом и у Богу. Онај ко проглашава себе за објављивача Божије воље, показује се као очигледно неуместан, сувишан. Управо зато у Новом Завету се не помињу будући нови пророци, који би били послани од Бога са особитом мисијом, али зато постоје упозорења о томе да ће изићи многи лажни пророци и превариће многе (Мт. 24,11). И још је Сам Господ упозоравао да су многи од оних што називају себе пророцима, уствари овакви: Лаж пророкују ти пророци у моје име, нисам их послао, нити сам им заповедио, нити сам им говорио; лажне утваре и гатање и ништавило и превару срца свог они вам пророкују (Јер. 14,14).

2. ХРИШЋАНИ НЕ ПРИЗНАЈУ МУХАМЕДА ЗА ПРОРОКА ЗАТО ШТО ОН УЧИ УПРАВО СУПРОТНО ХРИСТУ.

Навешћемо неколико примера:

Христос је рекао: Сваки који отпушта жену своју и узима другу, прељубу чини; и сваки који се жени распуштеницом, прељубу чини (Лк. 16,18); и ако жена одвојивши се од мужа својега пође за другога, чини прељубу (Мк. 10,12). Куран са друге стране учи овоме: ако разведени муж и жена зажеле поново да се једно с другим саставе у браку, жена се мора прво удати за другог мушкарца (!), затим се развести са њим и тек после тога вратити се претходном: "А ако је опет пусти, онда му се не може вратити што се неће за другог мужа удати. Па ако је овај пусти, онда њима двома није грех да се једно другом врате" (Куран 2: 230).
У Новом Завету стоје речи: Ниједан кад је кушан да не говори: Бог ме куша; јер Бог је непријемчив за кушање злом, и Он не искушава никога, него свакога искушава сопствена жеља, која га мами и вара. (Јак. 1,13-14); а у Курану као од лица Божијег говори се: Ми ћемо вас доводити у искушење час једним, час на један, час на други начин:страхом, глађу, губитком имовине, живота, летине. (2: 150,155).
Нови Завет: Не чините освету за себе, љубљени, него подајте мјесто гњеву (Божијем), јер је написано: Моја је освета ја ћу вратити, говори Господ (Рим. 12,19). Куран: "О верници!Прописује вам се одмазда за убијене" (2:178).
Примера је могуће наводити још много, но ограничићемо се само на ове.
Ова очигледна противуречност је још један јак разлог неповерења хришћана према пророчкој мисији Мухамеда. Бог не може противречити себи и давати директно супротстављене заповести, отуда Нови Завет и Куран - то су откровења из разних извора, а тај ко је донео Куран, он није пророк оног Бога Који је даровао хришћанима Еванђеље.

3. ТВРДЕЋИ ДА ЈЕ ПРОРОК, МУХАМЕД НИЈЕ НАВЕО НИКАКВЕ ОБЈЕКТИВНЕ ДОКАЗЕ СВОЈЕ ИЗАБРАНОСТИ НА ТО ДЕЛО.

Као што је говорио мулиманима светитељ Григорије Палама, "и код вас и код нас је обичај, утврђен дугим временом и законом: без сведочанстава ништа не примати и не сматрати за истинито. А сведочанства могу бити двојака: она потичу или од самих дела и појава или од људи, достојних поверења. Тако, Моjсеј је казнио Египaт знамењима и чудесима, жезлом је море раздвојио и опет спојио, по његовој вољи хљеб је са падао са неба (види: Изл. 16,4). Да ли треба још нешто говорити, пошто и ви сматрате Мојсеја достојним вере? Њега је и Бог признао као Свог верног слугу (види: Број. 12,4), али не као Сина и не као Логоса. Затим по Божанственој заповести он је изишао на гору и умро, и присајединио се онима који су били пре њега (види: Пон.Зак. 32.49,50). У односу на Христа који је савршио многа велика и небивала дела имамо сведочанство самог Мојсеја и других пророка. Од почетка века Њега јединог признају, чак и ви, за Логоса Божијег; Он један једини од почетка века рођен је од Дјеве; једини Он од почетка века узнет је на небо и остао тамо бесмртан; једини ће Он од почетка века, како се надамо, поново сићи отуда, да би судио живима и мртвима (види: 2 Тим. 4,1; 1 Пет. 4,5), који ће васкрснути. Говорим вам о Њему оно што и ви, муслимани, признајете. Ево зашто ми верујемо у Христа и верујемо Његовом Еванђељу. Што се тиче Мухамеда, ми о њему не налазимо ни сведочанства пророка, ни ичега необичног и достојног сећања у његовим делима, што би било способно да изазове веру у њега. Зато ми не верујемо у њега и не верујемо његовој књизи".
Дакле, сасвим је разумљива примедба: да би примили било шта за истину, потребно је имати за то јаке разлоге. Јер и сами муслимани уопште не признају за пророке све оне који себе тако називају. Например, у XIX веку на територији Пакистана појавио се човек, који је прогласио себе за новог Алаховог пророка, који је призван да васпостави откривење, замућено савременим исламом. Он је нашао себи присталице, но огромна већина муслимана није признала његову претензију да је пророк, већ ахмадијце сматрају јеретицима. А сасвим недавно нека жена у Азербејџану објавила је себе за пророчицу, али муслимани не журе да је признају. Вероватно зато што не виде довољно доказа за то.
Управо тако ни хришћани не виде таквих доказа у односу на Мухамеда. Наравно, Мухамед је покушавао да их достави. Али докази треба да одговарају нивоу претензија. Претпоставимо да иступи неки човек и свима објави: "Слушајте, људи! Ви сте од сада дужни да ми се потчињавате као свом вођи, осим тога - ја сам вам пример у свему, зато што сам ја директни посланик Божији!" Природно, јавља се питање: а зашто бисмо ми требали да те за таквог сматрамо? А као одговор: "Па ево ја имам баш добре стихове. Таквих нико не може написати!" Признајте искрено: зар ћете, саслушавши такву аргументацију, сматрати да је она довољна?
А ево и јединственог "доказа", који је навео Мухамед, - његов сопствени Куран: "А ако сумњате у оно што објављујемо робу Своме, начините ви једну суру сличну објављеним њему, а позовите и божанства ваша, осим Алаха, ако истину говорите. Па ако не учините, а нећете учинити, онда се чувајте ватре за невернике припремљене, чије ће гориво бити људи и камење."! (2:21-22). На другом месту Мухамед тражи да се за то начини не једна већ десет сура (11:16).
Није ни чудо што је арапски мислилац Ар-Раванди (умро 906. г.) узвикивао: "Как је могуће доказивати истинитост пророчке мисије Мухамеда на основу његовог сопственог Курана? Ако би Еуклид стао тврдити, да људи никада не могу саздати ништа слично његовој книзи, зар би на основу тога било доказано да је он пророк?".
Ево како муслиманска аргументација изгледа са стране: Мухамед се сматра пророком зато што је добио "свештено писмо" - Куран, а Куран се сматра свештеним писмом зато што га је тако назвао "пророк" Мухамед. То је типична логичка грешка: доказ не может бити оно што само треба да буде доказано.
Вратимо се нашем примеру: да ли ћете поверовати човеку који претендује на звање вође и пророка само на основу његових стихова? Чак ако он покаже заиста веома добре стихове? Не бих баш рекао. Стихови - то је, наравно, нешто добро, али они могу потврђивати само претензије на звање песника. А кад се говори о достојанству пророка, тада су потребни озбиљнији докази и притом из сасвим друге области.

Да би схватили какви се докази могу сматрати довољнима, присетимо се најпре шта је то пророчанство:

Пророчанство - то је особити дар од Бога. Пророк објављује будућност. И то је доказ његове истините везе са Богом. Као што знамо, време је - принадлежност нашег створеног света. Сви ми постојимо у времену, примајући садашњост, прошлост и будућност. Оно што ће се заиста десити - нама је неизвесно. То тачно зна само Онај, Ко се налази ван времена и Који јасно види и нашу прошлост и садашњост и будућност. А изван времена и простора налази се само Онај, Ко је створио време и простор - Бог. И онима који се налазе у непосредном општењу са Њим, то јест пророцима, Он из Свог Божеског знања открива оно што ће бити.
Управо зато се у Библији даје јасан критеријум како разликовати лажног пророка од истинитога: И рече... Господ: ... пророк који би се усудио говорити шта у моје име што му ја не заповедим да говори, или који би говорио у име других богова, такав пророк да се погуби. Ако ли кажеш у срцу свом: "Како ћемо познати реч које није Господ рекао?" Шта би пророк рекао у име Господње, па се не збуде и не наврши се, то је реч које није рекао Господ; него је из охолости рекао онај пророк, не бој га се. (Пон.Зак. 18,20-22). Пророк који прориче мир, кад се збуде реч тог пророка, онда се познаје тај пророк да га је заиста послао Господ. (Јер. 28,9).
Сваки од читатеља може изрећи формално "пророштво". Например, он може рећи: сутра ћу написати писмо, и стварно, следећег дана он га и напише. Али, ми прекрасно знамо да то нема никакве везе са стварним пророштвом. Јер, реалне будућности он не зна и сутра се лако може десити тако нешто да нам уопште не буде до писања.
Управо тако дејствују лажни пророци и гатари, исто као и ђаво који кроз њих предсказује: они о нечему прогнозирају - то је план наших претпостављених деловања. Али ни ђаво не зна будућност; он се, као створење, налази "унутар" времена. Управо зато су и ђаволска предсказања, као и људске прогнозе, увек дата у краткорочној перспективи. И то је разумљиво. Лако је рећи: сутра ћу написати писмо - и написати. А планирати кроз годину дана написати писмо и испунити то - е то је већ сложније: вероватност испуњења чак и сопственог плана је много мања. А рећи: кроз тридесет година ћу написати писмо? Испунити то, још је сложеније. Хоћемо ли ми уопште и живи бити тада?! А рећи: кроз сто година мој потомак написаће такво-и-такво писмо? Но, ту ће већ свако одмахнути руком...
А ево у Библији постоје конкретна пророштва, која су се детаљно обистинила неколико столећа након што су била изречена и записана. Њихова поузданост је несумњива: рукописи са тим предсказањима датирају на много векова пре него што су се она испунила. Ево примера. Једном је нека жена приступила Христу са алавастровим сасудом и излила миро на Његову главу. И кад су апостоли узнегодовали због штетовања тако драгоценог мира, зачули су: Заиста вам кажем: Гдје се год успроповиједа ово јеванђеље по свему свијету, казаће се за спомен њен и ово што она учини. (Мт. 26,13). Те речи се налазе у манускрипту p64, који датира из II века по Рођењу Христовом, када је хришћанство било гоњено, а хришћани су били невелика по бројности група. Како говорити о проповеди по свему свијету, када по свим људским мерилима није било никакве гаранције ни за то да ће се и Писмо уопште сачувати. Присетимо се да је касније, на почетку IV века, император Диоклецијан донео указ да се по свој Римској империји отимају и уништавају хришћанске књиге, намеревајући да оконча хришћанство: "Да погине име хришћанско" - тако је било написано у његовом указу. А ипак, сви смо сведоци да су се речи Господа Исуса Христа тачно испуниле, са свим детаљима, и притом много столећа касније. Библија је сада најраспрострањенија књига на свету, њу читају на свих шест континената, преведена је на 2426 језика, издата је у укупном тиражу око 6 милијарди примерака, и по свему свијету је позната историја о жени са алавастровим сасудом. То је конкретни пример тачног пророчанства, које није накнадно записано, већ постоји у рукописима древнијим него његово испуњење, и у то тачно испуњење се свако може сам уверити.
Још један пример. Пророк Исаијя предсказује: И Вавилон, украс царствима и дика слави халдејској, биће као Содом и Гомор кад их Бог затре. Неће се у њему живети нити ће се ко населити од колена до колена... (Ис. 13,19-22).
Такође и пророк Јеремија саопштава откривење о Вавилону: И неће узети од тебе камена за угао ни камена за темељ, јер ћеш бити пустош вечна, говори Господ. (Јер. 51,26).
Када је изговарано ово пророчанство у VIII веку пре Христа, ове речи су се чиниле невероватним: тада је Вавилон постојао већ хиљаду и по година и цветао је.
Али у VI веку пре Рођења Христова град је освојила и делимично разрушила армија персијского цара Кира. У IV веку до Рођења Христова Вавилоном је завладао Александар Македонски, који је био решио да обнови насеље које је пропадало, да васпостави главни пагански храм и Вавилон учини престоницом свог царства. Ипак, ускоро после те одлуке велики војсковођа се разболео и умро - пре него што су чак и рушевине биле рашчишћене.
Најстарији списак књига пророка Исаије - Qisa датира из II века пре Христа, а најстарији папирус са текстом књиге пророка Јеримије - из III века пре Христа. У то време Вавилон је још био насељен. А већ у I веку након Рођења Христова потпуно се испуњава пророчанство: када је 116. године пролазио туда, император Трајан затекао је "само хумке и легенде о њима".
Алекандар Македонски није био једини владар који је покушавао да оспори пророчанство. Крајем осамдесетих година двадесетог века лидер Ирака Садам Хусеин наредио је да се припреми пројекат обнове Вавилона. Он је хтео да ту подигне град са гостионицама и местима за забаву и претвори га у најкрупнији туристички центар Блиског Истока. Први радови су почели 1991. године... и те године су и окончани. Због операције "Пустињска олуја ". И тако - ми видимо буквално испуњење речи Божије током хиљада година, у том смислу и у наше време.
У Библији је не мало других исто тако јасних примера истинитости пророчанстава.
А то се за Мухамедова "пророчанства" никако не може рећи. Притом, у Курану он сам директно говори да не зна "шта ће бити са мном или са вама" (46:9). У једном од хадиса Мухамед тврди: "Нико не зна шта ће бити сутра, шта је сакривено у утробама, шта ће он сутра стећи, у којој земљи ће умрети и нико не зна када ће пасти киша" (Бухари, 1039). И тако, он сам наглашава то да не зна будућност, но то је тек, како се каже, пола јада. Сагласно муслиманским изворима, Мухамед је ипак давао предсказања, а она се - нису испуњавала!
Ево например: "Једном, при крају свог живота, пророк је свршио са нама вечерњу молитву, исправио се и рекао: "Схватате ли ви, каква је ова ноћ? Уистину, кроз сто година после ове ноћи неће остати на земљи ниједног живог створа" (Бухари, 116). Свако ко чита ове редове истовремено опровргава ово лажно пророштво, јер, не само кроз сто, већ ево и након хиљаду ипо година земља се пуни житељима.
Још један хадис: "Посланик Алаха је рекао: "ускоро ће Еуфрат отворити ризницу пуну злата, али ти који буду живели у то време ничега отуда неће узимати ... Еуфрат ће разоткрити гору злата под њим" (Бухари, 7119). За више од хиљаду и по година то "ускоро" још увек није наступило.
И још: "Никада неће успети народ који постави жену за свог владара " (Бухари, 9:88,219). Енглески народ сасвим добро успева при полувековној владавини краљице Елизабете II, као што је и пре тога успевао под владавином краљице Викторије. Аналогних примера из историје могуће је још наводити, али њих, међутим, образовани читатељ ионако зна.
Као што се сећамо из Библије, по Мојсејевом закону, само једно пророчанство које се није десило било је довољно да, не само таквог човека сматрати лажним пророком, већ и поступити са њим сасвим сурово: такав пророк да се погуби (Пон.Зак. 18,20).
Ипак, то није јединствени критеријум, и Божанствено Откривење даје нам други, универзални начин одређивања да ли је истинито или лажно откривење, а такође и они који их износе.
Ево и њега, другог библијског критеријума: Ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде! (Гал. 1,8).
Сасвим логично. Пошто муслимани знају да је хришћанима свештено Писмо - Библија, природно је да за то да би признали Мухамеда за пророка или макар просто за човека који није у заблуди, потребно је као минимум да његово учење не противречи ономе што нам је већ познато као истинито Откровење Божије.
Оно што је интересантно је да је сам Мухамед био савршено сагласан са тим критеријем. У Курану се говори да је он "који потврђује да су и пређашње објаве истините - као путоказ и радосна вест верницима" (Куран 2:97), а такође се прецизира шта се конкретно има у виду: "Он теби објављује Књигу, праву истину, која претходне потврђује, а Теврат i Инџил објавио је још прије, као путоказ људима" (Куран 3:3-4). На другом месту се говори да је оно што је донео Исус "Инџил, у којем је било упутство и светло" и да је оно дато "да потврди Теврат, пре њега објављен, у којем је такође било упутство и поука онима који су се Аллаха бојали" (Куран 5:46).
На крају, за хришћане је директно заповеђено: "и следбеницима Инџила смо наредили да суде према ономе што је Аллах објавио у њему" (Куран 5:47).
Тако и ми поступамо, не зато што слушамо Куран, већ зато што је то написано у Библији и што то подржава здрави разум.
Ипак, чак је и муслиманима добро познато да се у томе што је донeо Мухамед као тобоже потврду Библије, налазе сасвим суштинске и чак кардиналне противуречности Библији. Ми смо то већ показали раније.
Стога, ни тај критеријум Мухамед не задовољава. >>>

[Шумадинац]

4. МУХАМЕД, КАКО ЈЕ ПОЗНАТ ПО МУСЛИМАНСКИМ ПРЕДАЊИМА, НЕ ОДГОВАРА МОРАЛНОМ ЛИКУ ПРОРОКА, КАКВИМ ИХ СЛИКА СВЕТО ПИСМО.

Мухамед је користољубив. И то га пре свега разликује од истинског пророка. Сви истински пророци су некористољубиви, то није просто лична црта карактера сваког од њих, но сведочанство тога да онај ко заиста има везу са Сведержитељем не може зависити од смртних људи.
Пророк Јелисеј је силом Божијом исцелио Немана од губе и тада се врати к човеку Божијем са пратњом својом и дошав стаде пред њим, и рече: Ево сад видим да нема Бога нигде на земљи до у Израиљу. Него узми дар од слуге свог. Али он рече: Тако да је жив Господ, пред којим стојим, нећу узети. И он наваљиваше на њ да узме; али он не хте. (4 Цар. 5,15-16). А када је пророк сазнао да је Гијезије, слуга његов, сустигао Немана и у његово име тражио новце и одежде и сакрио то у свом дому, рекао је: Зато губа Неманова нека прионе за те и за семе твоје довека. И отиде од њега губав, бео као снег (4 Цар. 5.27).
Само што се код пророка Валаама појавила помисао да пође Валаку ради личне добити, и већ то је било најозбиљнији грех пред Богом, за који се пророк покајао (Број. 22-24), али је свеједнако био убијен (види: Број. 31,8) и постао симбол погубног користољубља (види: Јуд. 1.11). Тај моменат је суштински.
А у Курану хришћанин види сталну користољубивост "пророка". Ниједан пророк Божији није изрекао таква "откровења", каква су например ова: од свега што у борби заплените једна петина припада Посланику (види: Куран 8:42), или: мени је дозвољен неограничен број жена (види: Коран 4:3) или: мени је дозвољено да узмем жену мог посинка (види: Куран 33:36-51), или: све некретнине заплењене од непријатеља моје су власништво (види: Куран 59:7), или: мени је Бог дозволио да се не придржавам заклетви које сам дао женама (види: Куран 66:1-2), итд.
Замислите се: у Библији је набројано неколико десетина пророка, поименице: Мојсеј, Арон, Самуил, Давид, Гад, Натан, Самеј, Ахија, Јуј, Ада, Илија, Одед, Јелисеј, Михеј, Јона, Исаија, Јеремија, Варух, Језекиљ, Агеј, Захарија, Данил, Осија, Јоил, Амос, Авдиј, Наум, Авакум, Софроније, Малахија, Јован Крститељ. Многи из њих оставили су записане книге откровења, о животу и откровењима других саопштавају библијские историјске књиге - и ниједан од истинитих пророка Божијих ниједном није изрекао ништа слично. Више од тога, као што смо већ показали, и мала добит, чак и у мислима, сматрала се смртним грехом.
А похлепа, авај, није једино што разликује Мухамеда од библијских пророка.
Ниједан од њих није узимао себи за жену деветогодишњу девојчицу, као Мухамед - Ајшу; ниједан није подвргавао заробљенике мучењу, као Мухамед - Кинана; ниједан није силовао жене заробљене у вријеме битке, као Мухамед - јудејку Рајхану; ниједан није присиљавао друге да га признају за пророка под претњом смртне казне; ниједан није слао најмљене убице да се под окриљем ноћи обрачунају са опонентима, као Мухамед - са Каабом ибн Ашрафом, Асмом бинт Марваном, Абу Афаком, ал-Харисом ибн Сувајдом, Умм Кирфом и Абу Рафијем; ниједан се није бавио пљачком, као Мухамед нападајући караване; ниједан није сматрао могућим нарушавање заклетви које је сам дао.
Као што видимо, различитост Мухамеда, по муслиманским исказима, од истинитих пророка Божијих веома је значајна.
На крају, главна разлика Мухамеда од истинских пророка Божијих је: он је био неспособан да твори чудеса. Њему су многократно Арапи-пагани говорили: сатвори чудо - и ми ћемо ти поверовати. Међутим Мухамед се све време изговарао тиме, да творити чудеса може само Алах, а да је он је само "онај који опомиње". Ево пример из "Сирата" Ибн Хишама, када су га Курајшити питали да било каквим знамењем потврди његово пророчке тврдње: "Они рекоше: Замоли свога Господа да он заједно са тобом пошаље свога ангела који ће потврдити твоје речи и заштитити те... Тада би се ми убедили у твој високи положај код Господа твога". И Мухамед им је одговорио: "Нећу то урадити ... Господ ме није послао к вама за то. Алах ме је послао као весника и побудитеља". Они су рекли: "У том случају, обруши на нас небо у парчадима! Као што си тврдио да ће Господ твој, ако хоће, то урадити. Нећемо ти поверовати док не учиниш ". Мухамед је одговорио: "То је дело Алаха. Ако он хоће да то уради са вама, урадиће". Они рекоше: "О Мухамеде! Зар није знао твој Господ да ћемо седети са тобом и да ћемо те питати оно што смо те питали и тражити од тебе оно што смо тражили? Зар није дошао теби да те научи како да одговараш на наша питања, како да поступиш са нама ако не примимо то што нам доносиш?".
И у Курану је о томе јасно речено:A oни који не верују говоре: "Зашто му Господар његов не пошаље чудо?"Твоје је да опомињеш (Куран 13:7); и говоре: " Нећемо ти веровати све док нам из земље живу воду не изведеш; или док не будеш имао врт од палми и лозе, па да кроз њега свукуда реке проведеш;или док на нас небо у парчадима не обориш, као што тврдиш;или док Аллаха и мелеке као јемце не доведеш;или док не будеш имао кућу од злата или док се на небо не успнеш;а нећемо веровати ни да си се успео све док нам не донесеш Књигу да је читамо." Реци:"Хваљен нека је Господар мој! - зар ја нисам само човек, посланик?" (Куран 17:90-93). Да је Мухамед стварно био чудотворац, да су све легенде о чудесима описане у каснијим муслиманским предањима заиста верне, њему не би представљао напор да одговори на та питања. Али када год би у Курану постављали Мухамеду питање, може ли он поновити чудеса претходних пророка, одговор је увијек био непроменљив - не.
Али, чак да су се и десила та чудеса која су приписана Мухамеду у муслиманским предањима (а она су се, као по правилу, увек дешавала у присуству "својих"), сама немогућност да он сатвори чудо управо тада, када су то тражили од њега као знак подтврде да је он стварно од истинитог Бога, сасвим је симптоматична. Пророци Валови, који су изашли да се надмећу са пророком Илијом, у друго време су такође могли творити чудеса магијском силом - тиме се објашњава то како су самоуверено они пошли на надметање. Али чим је питање постављено о истинитом Богу, они су се показали немоћнима (види: 3 Цар. 18).

Следећа принципијелна разлика је - форма призвања на пророковање. За библијске пророке сасвим је незамисливо то што се прича о Мухамеду: ноћу му се јавио неко страшан и одмах почео да га мучи присиљавајући га да чита, притом је Мухамед, по тврђењу муслимана, био неписмен.
Ево како се то описује: "Када је наступио тај месец... Алахов посланик је отишао на гору Хира... Когда је наступила ноћ... принео му је Џибрил Алахове заповести. Алахов посланик је говорио: "Јавио ми се Џибрил када сам спавао, с брокатним покривалом у који је била замотана нека књига и рекао: "Читај!" Ја сам одговорио: "Ја не умем читати". Тада ме он стаде давити оним покривалом, тако да сам помислио да је дошла смрт. Потом ме је пустио и рекао: "Читај!" Ја одговорих: "Ја не умем читати". Он ме опет стаде давити и ја помислих да умирем. Потом ме он пусти и рече: "Читај!" Ја одговорих: "Шта да читам?", желећи само да се избавим од њега, да ми опет не почне радити оно што и раније. Тада он рече: "Читај! У име Господа твојег, који је створио човека од угрушка. Читај! Јер је Господ твој најмилостивији, који је трском за писање научио човека ономе, што он није знао"" (Куран 96:1-5).
После тога је давитељ ишчезао, а Мухамеда је захватило такво очајање да је он решио да заврши свој живот самоубиством. Али када се већ спремао да скочи са литице, поново је видео тог истог духа, препао се и у страху побегао кући, где је о свом виђењу испричао својој жени Хадиџи, рекавши: "О Хадиџа! У име Алаха, ја никада ништа тако нисам мрзео као идоле и врачеве, и бојим се да ћу и ја сам постати врач ... О Хадиџа! Чуо сам звукове и видео светлост, бојим се да сам сишао с ума" (Ибн Саад. Табакат. Т. 1. С. 225).
Она је отишла до свог рођака - хришћанина Варака, и он је протумачио виђење у том смислу да је то било јављање архангела Гаврила, који се тобоже јављао свим пророцима, и да је Мухамед такође, према томе, пророк јединог Бога.
Ниједног истинског пророка ни Бог ни ангели нису мучили и нису присиљавали да се потчини призвању. Бог никоме не слама вољу, напротив. Мојсеј например, дошавши до купине у пламену, чуо је глас Божији, и Господ се најпре представља: Ја сам Бог оца твог, Бог Аврамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев. (Изл. 3,6), а после тога предлаже: Сада хајде да те пошаљем к Фараону, да изведеш народ мој, синове Израиљеве, из Мисира. (Изл. 3,10). Мојсеј се спочетка нећка: Ко сам ја да идем к Фараону и да изведем синове Израиљеве из Мисира? (Изл. 3,11). Но Бог не почиње да га дави, као неко Мухамеда, већ разумно убеђује, подржава: Ја ћу бити с тобом, и ово нека ти буде знак да сам те ја послао (Изл. 3,12). И Мојсеј, убеђен и укрепљен Богом, решава да ступи на пророчки пут.
Ево и призвања Јеремије. Најпре му је Господ објавио ко је Он: Пре него те саздах у утроби, знах те; и пре него изиђе из утробе, посветих те; за пророка народима поставих те. (Јер. 1,5) и тек после објављује о пророчко служби. И пророк Јеремия такође спочетка сумња у своје силе: Ох, Господе, Господе! Ево, не знам говорити, јер сам дете. (Јер. 1,6). Али и овде Господ који љуби не почиње да га мучи и гуши, већ га убеђује и бодри словесно: Не бој их се, јер сам ја с тобом да те избављам, говори Господ. И пруживши Господ руку своју дотаче се уста мојих, и рече ми Господ: Ето, метнух речи своје у твоја уста. (Јер. 1,8-9).
А пророку Језекиљу је било јављено само виђење Божије славе, тако да је он са смирењем пао на лице своје. И шта му је рекао Господ? У та времена, када пред земним царевима простим људима чак није било дозвољено говорити стојећи, Бог објавује: Сине човечји, устани на ноге да говорим с тобом. (Јез. 2,1), и поново убеђује и укрепљује усмено: Сине човечји, ја те шаљем к синовима Израиљевим, к народима одметничким ... А ти, сине човечји, не бој их се нити се бој њихових речи, ... слушај шта ћу ти казати, не буди непокоран као тај дом непокорни; отвори уста, и поједи шта ћу ти дати. (Јез. 2,3-8). И затим пророку даје небесни свитак, И поједох га, и беше ми у устима сладак као мед. (Јез. 3,3).
Такође и пророк Исаија имао је виђење: Године које умре цар Озија видех Господа где седи на престолу високом и издигнутом ... И рекох: Јао мени! Погибох, јер сам човек нечистих усана, и живим усред народа нечистих усана, јер Цара Господа над војскама видех својим очима. А један од серафима долете к мени држећи у руци жив угљен, који узе с олтара клештима, и дотаче се уста мојих, и рече: Ево, ово се дотаче уста твојих, и безакоње твоје узе се, и грех твој очисти се. (Ис. 6,1, 5-7). Обратимо пажњу, пророк не саопштава ни о каквом болу од додира очишћујућег небесног огња, јер огањ тај не причињава бол, као ни чудесни благодатни огањ, који сваке године силази на Гробу Господњем у Јерусалиму, као што се и небесни свитак пророка Језекиља показао сладак као мед. Још важније је то да ни Бог, ни серафим не присиљава Исаију да постане пророк, не намећу своју вољу и не ломе насиљем вољу пророка - све происходи сасвим обратно: Потом чух глас Господњи где рече: Кога ћу послати? И ко ће нам ићи? А ја рекох: Ево мене, пошаљи мене. (Ис. 6,8).
Неки муслимански полемичари, да би ли оправдали Мухамеда, ослањају се на епизоду борбе праведног Јакова са Богом, а такође и на то што је, тобоже "Бог силом принудио упорног пророка Јону да прими откровење свише и да га саопшти житељима Ниневе: Он је подигао буру на мору и заповедио киту да га прогута". Но тако може да говори само онај ко не зна или ко намерно искривљује текст Светог Писма. Јер Бог се не јавља Јакову зато да би га позвао на пророштво: А кад оста Јаков сам, тада се један човек рваше с њим до зоре. (Пост. 32,24). Јасно се види да Бог ништа не тражи од њега и не присиљава га да прихвати Његову вољу. Но још је важније то што се рвање Јаковљево са Богом завршило директно супротно томе како се завршило рвање духа са Мухамедом - Јаков је победио: И, кад виде да га не може свладати, удари га по зглавку у стегну, те се Јакову ишчаши стегно из зглавка, кад се човек рваше с њим. Па онда рече: Пусти ме, зора је. А Јаков му рече: Нећу те пустити докле ме не благословиш. А човек му рече: Како ти је име. А он одговори: Јаков. Тада му рече: Одселе се нећеш звати Јаков, него Израиљ; јер си се јуначки борио и с Богом и с људима, и одолео си. (Пост. 32,25-28).
Овде је сасвим умесно питати: ко је јачи - Бог или човек? Разуме се, Бог. Зашто је онда победио Јаков? Јасно је: само зато што је то пожелео Бог. Свети Оци Православне Цркве наводе овај текст као пример односа Бога ка човечјој слободи. Он, поштујући Свој дар - свободу човекову, не ломи је већ се повлачи пред њом. Стога, Јаковљев пример, напротив, показује да онај што се јавио Мухамеду у пећини није био послат од Јаковљевог Бога.
Што се тиче пророка Јоне, ту муслимански апологети збуњују читатеља. Господ је послао кита да прогута Јону не као казну или муку, већ на његово спасење, када су га морнари бацили преко палубе за време буре: Потом узеше Јону и бацише га у море... Али Господ заповеди, те велика риба прогута Јону (Јон. 1,15, 2.1). То као прво. А као друго, тврдње о томе како су притом пророку у утроби кита "услови за слободан избора и размишљање били не баш сасвим удобни" су сопствене спекулације муслимана. Нигде у књизи пророка Јоне о било каквим "неудобним условима" није речено. Само налажење Јоне у утроби кита је чудо које, успут, признаје и Куран, а у условима чуда, како ми схватамо, за Бога није било тешко да учини пребивање пророка у утроби кита не само мање, него и више удобно у поређењу са нашим. Сва друга глава књиге пророка Јоне посвећена је његовој молитви, произношеној из дубине морске, али и у тој молитви он се нигде не жали на "неудобне услове китове утробе", који су тобоже, како то муслимани покушавају представити, принудиле пророка да се сагласи. Напротив, ова молитва управо сведочи о Јонином покајању и добровољној одлуци да следи Божију вољу. И на крају, као треће: чак и да су услови и стварно били "неудобни" (мада ни Библија, ни сам пророк не говоре о томе), ипак " неудобни услови" и мучење - то су две сасвим различите ствари. Ни Библија, ни чак Куран не говоре о томе, да се Јони у утроби кита јављао ангео и давио га, присиљавајући га да прихвати вољу Бога. У том би случају аналогија међу призвањем Мухамеда и Јоне била тачна. Међутим ни једног ни другог ни трећег нема: и Јона би у трбуху рибљем три дана и три ноћи. И пoмоли се Јона Господу Богу свом из трбуха рибљег... И Господ заповеди риби, те избљува Јону на земљу. (Jонa 2,1-2, 11).
Дакле, три основне разлике су видљиве у Мухамедовом призвању. Као прво, дух који му се јавио није се представио, ко је он и од кога, стога је и сама жртва посумњала да је од ђавола. Као друго, тај дух је одмах почео да га мучи и принуђава да му се потчини: "стаде ме давити оним покривалом, тако да сам помислио да је дошла смрт". И на крају, као треће, резултат те иницијације је било то да је Мухамед упао у очајање и решио да сврши самоубиством - ниједан истинити пророк није осетио жељу да сврши са собом после виђења Бога или Његових ангела!
Паралела даног начина "откровења" у хришћанском Свештеном Писму са Кураном није видљива. Али су зато видљиве неке паралеле са призвањем шамана, када на човека наилази нека сила и присиљава га да постане проводник њене воље и њеним служитељем у свету. Као што је познато, шаман нико не постаје по својој вољи. Шамане бирају оностране силе за њихову службу, а после тога духови присиљавају, у том смислу и мучењима (такозвана "шаманска болест"), кандидата да прими одређену му мисију. Видљива је иста паралела и у призвању Мухамеда, и у призвању шамана - насиље над личношћу, жеља силом и мучењима принудити човека да прихвати туђу вољу. Ту паралелу су уочили и мирски иследници, например, Мирча Елиаде, М.Б. Пјотровски, Е.А. Резван са везом на И.Н. Виникова.
Наравно, паралеле не значе идентитет. Ипак, оне пружају повод за размишљање.
Осим тога, ниједан библијски пророк, за разлику од Мухамеда, није био изложен дејству чаробњака и врачева. Мухамедова жена Ајша је говорила: "Врачање је дејствовало на пророка тако да је он почео мислити да је радио ствари које уствари није", потом је уснио сан где су му се јавила два човека и рекли да је то последица враџбина које је на њега навео Лубајд бен ал-Асам (Бухари, 4:54,490). У другом хадису се објашњава да му се под дејством враџбина чинило да је имао сексуално општење са својим женама, иако тога у стварнсти није било (Бухари, 7:71,660).
Било је и овога: саопштавајући добијено откровење Мухамед је одједном објавио паганске богиње ал-Лату, ал-Узу, и Манат истинским заступницама, "на чије заступништво се треба ослањати". Како гласи муслиманско предање, увече му се јавио Џибрил (Гаврил) рекао му да су те речи дошле од сатане. Мухамед се уплашио, али га је Џибрил успокојио уверењем да сатана тобоже увек покушава да се умеша у божанствено откровење, и дао му правилан текст у коме се, напротив, осуђују те лажне богиње (Куран 53:21-23). Та повест је записана у скоро свим раним Мухамедовим биографијама (осим једне). Њу је могуће наћи у радовима Ибн Исхака, ал-Вакида, Ибн Саада, ал-Балазура, ат-Табара и аз-Замахшара.
Осим тога, као оправдање за Мухамеда у Курану се говори: Прије тебе ми ниједног посланика и веровесника нисмо послали, а да шејтан није, кад би он што казивао, у казивање његово нешто убацио; Аллах би оно што би шејтан убацио уклонио, а затим би речи своје учврстио (Куран 22:52).
Али свако ко зна Божанствено откровење посведочиће да је управо супротно - никада ниједном правом пророку Божијем, када би он изрекао откровење или видео божанствена виђења, нису се дешавале такве ствари, јер сатана се боји да приступи к њему и немоћан је да науди делу Божијем. Ниједан пророк Божији никада није потпао под бесовско дејство тако да халуцинира и на јави види оно чега нема.
За хришћанина и начин Мухамедових "откровења" и његова дела веома подсећају на стање духовне прелести, која настаје као резултат деловања палих духова на људску природу. Многи православни подвижници су упозоравали на ту опасност. Ево шта, на пример, пише светитељ Игњатије (Брјанчанинов): "Када се зли дух прелести приближава човеку, он смућује његов ум и чини га дивљим, огрубљује и помрачује срце, наводи бојазан, страх и гордост, изврће очи, збуњује мозак, сво тело доводи у дрхтање".
А ево и речи преподобног Григорија Синаита: "Прелест, говоре, долази на два начина - у виду маштања и деловања ... Прва служи као почетак другој, а друга као почетак још и треће - у виду екстазе... Почетак лажног маштарског сазерцања представља мнење... Ево каква је друга врста прелести у облику деловања: она има почетак у сладострашћу, која се рађа од телесне похоте ... Распаливши сву природу и помрачивши ум путем маштарских идола, она га доводи у екстазу пијанством од свог опалитељног дејства... У овом стању прелашћени се лаћа пророковања, даје лажна предсказања, представља као да види неке светитеље и предаје речи које су му они тобоже рекли".
Понекад се муслимани, покушавајући да докажу да је Мухамед био пророк, ослањају на то што је он био успешан политичар и војсковођа и многе обратио у своју веру. То су потпуно неозбиљни аргументи: Александар Македонски и Џингис-кан су били кудикамо већи владари и војсковође, и оба су, притом, такође себе сматрали посебно повезаним са вишим силама. Зар због тога ми треба да прихватимо њихове претензије? Је ли могуће да сами муслимани признају Џингис-кана за пророка, а "Јасу" - за откровење?
Дакле, прилично опсежно и детаљно је показано зашто хришћани не могу да прихвате Мухамеда за истинског пророка Божијег. Озбиљних разлога да се Мухамед не прихвати као пророк је много, а ниједног довољног за то да би га признали као таквога.

ГЕОРГИЈЕ ЈУРИЈ МАКСИМОВ

[Шумадинац]

РЕЛИГИЈА СНАЖНОГ ЧОВЕКА: ХРИШЋАНСТВО ИЛИ ИСЛАМ?


Некада, у освит седмог века након Христовог Рођења, усред арабијских пустиња, далеко од цивилизованог света, збио се значајан догађај. У ноћној тами, под ниским сводом пећине на планини Хира, четрдесетогодишњем Арапину, који је овде проводио време у усамљености, јавио се неко. Неко моћан и страшан, који је почео да га дави, приморавајући га да прочита чудан текст у име неког господара. Страхујући за живот, Арапин је пристао и поновио текст - и приказа је нестала. На смрт преплашен, побегао је кући и у страху се умотао у покривач, не усуђујући се да се помоли главу.
Прилично дуго времена након тога, он се мучио сумњама, подозревајући да се те ноћи сусрео са мрачним силама, са духовима зла. Али његовим рођацима је касније пошло за руком да га убеде да му се јавио нико други до Божији посланик, Анђео, који га је самим тим позвао да буде пророк свом народу. Поверовавши у то, Арапин је убрзо у Арабији објавио ново учење: поклањати се једном Богу (Коран 112.1), далеком (Коран 12.31), и суровом (Коран 17.58), извору како добра, тако и зла (Коран 10.107, 39.38), којим је све што се догађа предодређено (Коран 33.38).
За човека који жели да угоди таквом богу, било је заповеђено да верује у његову самотну изолованост (одиночество), а такође и да је трговац Арапин који је објавио то учење - његов посланик и пророк; да пет пута дневно врши одређени ритуал, изговарајући притом молитвене формуле и вршећи низ одређених телесних кретњи; да једном у животу посети светилиште у једном арапском граду и на суседној планини закоље овцу; да невелики део зараде повремено троши на своје ближње и да један месец годишње једе и пије само ноћу. А такође је било наређено и да са онима који не признају то учење води свети рат док не буду покорени (Коран 2.193). Ономе који сачува набројано, било је обећано у овом животу благостање, а у будућем животу прелепи врт са вечном насладом - пре свега сексуалног и гастрономског карактера, а такође, делимично, и естетског. Све то било је записано у књизи, која је састављена већ након смрти оснивача и која је била проглашена за откровење и дело тог бога, а њен текст - за вечан и непроменљив, ма и у једној речи.
Тог Арапина су звали Мухамед, а његово учење је добило назив ислам - од арапске речи "мир" и мношто његових следбеника се убрзо раширило по земљи и у беспоштедним крвавим ратовима заузело огромне територије - како хришћана, западних и источних, тако и зороастријаца, незнабожаца, Индуса. Та "религија мира" се временом раширила у многим народима, а њени следбеници су наставили да воде непрестане ратове, све до данас.
Све се види у поређењу, зато упоредимо Мухамедово и Христово учење, и размотримо која од религија је назначена за снажног човека, и која има силу да га учини моћним.
Почећемо од тога да је само свето писмо муслимана по обиму три пута мање од Светог Писма хришћана. Чак да би само једноставно прочитали Библију, тражи се два пута више напора, времена и седења од времена за Коран. Ту исту пропорцију видимо поредећи њихов садржај.
Хришћанство учи обуздавању сопствених страсти - као што су мржња, похота, среброљубље; ислам им, напротив, снисходи: например, иако и признаје, да је Богу угодније милосрђе, но дозвољава освету; иако и говори да је Богу пријатније јединство породице, ипак признаје развод по било ком мужевљевом хиру; иако и подстиче милостињу, али хвали и страст гомилања богатства, поштујући богате.
Хришћанство благосиља брак са једном женом, ислам дозвољава да се имају четири жене и бесконачни број љубавница. Сваком разумном човеку јасно је да је очувати супружничку верност у законитом браку са једном женом много теже него ако постоји могућност да у границама дозвољеног имаш везу са практично неограниченим бројем жена.
Ислам заповеда обавезну молитву пет пута дневно, хришћани имају заповест да се моле непрестано (1 Сол. 5:17).
Муслимани посте само три недеље, док су у Православној Цркви посне скоро две трећине дана у току године, при чему се пост продужава на читаве дане (дан и ноћ), а не само на дане, како је у исламу. Разуме се, да би постили скоро 240 дана и ноћи, неопходно је много више напора, него за пост у току двадесет дана.
Неки као нешто високо наводе муслимански закон који забрањује употребу вина. Али при пажљивом посматрању, и у томе арапска религија уступа пред учењем Цркве. Хришћанство не забрањује употребу вина као таквог, али веома, веома строго забрањује пијанство - пијанице неће наследити Царство Божије. (1 Кор. 6:10). А свакоме је очигледно, да само моћан човек може да, употребљавајући вино, сачува меру и да не упадне у пијанство; потпуно одбацивање алкохола је кудикамо лакши пут за савладавање тог греха.
Такође, ислам забрањује да се употребљава свињетина, одређује и нека друга ограничења у одећи и понашању, али је потпуно јасно, да је много лакше не јести свињетину и не носити свилене тканине неголи чувати заповест о уздржању од греха, чак и у мислима - што је заповеђено сваком хришћанину.
Размотримо и вођење ратова. Слепи су они који покушавају да хришћанство угурају у прокрустовску постељу тупог пацифизма. Одбрамбени рат се недвосмислено благосиља од Цркве. Из Светих војника - од војсковођа до војника - није само једна дивизија састављена Цару Небеском у лику Светих. Али ако је у исламу вођење ратова засновано на мржњи према убијенима, у хришћанству је основ војничког подвига љубав према онима који се штите - од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15:13), а те речи се са правом односе на оне који су са чашћу погинули у борби. Такво је Христово учење и само човек моћан духом и вољом може да га испуни.
Можемо веома, веома дуго настављати са поређењима. Али и на основу већ наведеног могуће је у потпуности објективно рећи да је хришћанство - религија моћних људи, док је ислам - религија за немоћне и раслабљене. Хришћанство је за - слободне, ислам - за робове. Говоримо овде о најважнијој слободи за човека - слободи од греха и сопствених страсти, од којих муслиманска вера није у стању да ослободи своје следбенике.
И управо се тиме објашњава ширење ислама у савременом свету. Управо зато ислам постаје популаран сада на Западу, јер сада наступа епоха слабог човека; посветовњачено човечанство сада негује своје немоћи и утапа се у добровољну раслабљеност. Како им је угодно да чују: Алах жели да вам олакша (живот); јер је човек створен слабим (Коран 4.28).
Сагласно са хришћанским учењем, човек је створен снажним, и призван је да буде такав. Чињеница да током две хиљаде година Црква није спустила свој, толико висок, морални идеал, сведочи о томе да је он у Њој - реално остварљив. А пример за то су - не само стотине хиљада Светих, већ и милиони простих православних хришћана, који су тај идеал остварили у свом животу. Самом човеку је ово немогуће, а Богу је све могуће (Мт. 19:26), и Господ Исус Христос, Коме је све могуће, даје силу да се учини и оно што смо набројали, и више од тога.
Пред сваким од нас стоји избор - да ли да остане слаб или да постане моћан. Да плива низ водени ток ка провалији или уз водени ток ка обали. И нико неће избећи (избор), и једино од самог човека зависи, шта ће он изабрати на крају.
Само треба знати и памтити, да ће сви они, који су требали да постану снажни, али су по својој вољи остали слаби, бити питани са свом строгошћу - у своје време.
"Царство Небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају". (Мт. 11:12).

ГЕОРГИЈЕ ЈУРИЈ МАКСИМОВ

[смедерево]

Мани се ислама,хоћеш да ти ИСИС закуца на врата!

[Шумадинац]

НАУКА СВЕТИХ МУЧЕНИКА О ИСЛАМУ



Прослављени од Цркве Новомученици "од агарјана пострадали" стоје унеколико засебно у низу других, древних и нових Мученика. Они нису били убијени од незнабожаца као Мученици првих векова, и нису их убијали џелати по заповести безбожника као у случају прослављеног хора Новомученика руских. Њих су убијали монотеисти. То још једном подсећа да је нерв сведочења хришћанског Мученика - не јављање јединобожја, већ исповедање Христа, истинитог Бога и истинитог човека.
У огромној већини случајева (око 90%) ови Светитељи су се или обратили или вратили из ислама (то јест у неком ранијем тренутку су се одрекли Христа). Они су непосредно, из сопственог искуства знали, неки много година, а неко и од самог детињства вероучење и религиозну праксу ислама. Тим је за нас важније и значајније њихово мишљење о тој религиозној традицији.
У устима Мученика налазимо најсуровије, најнепоштедније речи у вези са исламом, његовим пророком и загробним уделом муслимана. Њихова осуда религије полумесеца, изражена у једноставним и неизвештаченим речима и потписана сопственом крвљу много је страшнија и од најжешћих изјава православних полемичара и без икакве могућности жалбе.
То нећемо сусрести ни код Светог Григорија Паламе који је себи дозволио да позитивно оцени неке муслиманске обреде, ни код Преп. Јована Дамаскина који је у Корану налазио нешто сагласно са Јеванђељем. Чак ни код Преп. Максима Грка који је, без обзира на свој непомирљиви однос према оснивачу ислама, допуштао да је он у почетку био покретан добрим (управо са религиозне тачке гледишта!) побудама.
Ислам је сагласно тим Мученицима - "мрачна и нечиста вера" (Св. Марко Хиоски (5/18 јун)), "лажно и мрско сујеверје" (Св. Теодор Нови (17 фебруар./2 март), "страшна, погибељна заблуда" (Св. Давид Аргветски (2/15 октобар)).
Мухамед је "обмањивач и ђаво у телу" (Свештеномуч. Никита (4/17 април)), "непријатељ Христа Бога нашег и вере наше. Нико од људи није тако прогневио Бога као Мухамед. Ко се нада на њега и сматра га за пророка тај је погинуо" (Преподобномуч. Јаков (1/13. новембар )).
"Он је богоборац и лажов. Својим измишљотинама и фантазијама себи је привукао прост и неписмен народ, збило се да проречено о њему да ће доћи да обмањује свет. (види Мт. 24:11)" (Свети Јован Калфа (26 фебруар)).
"Бивши овде на земљи обиталиште сатане, он се и сада налази у загрљају свог оца ђавола. Вас ослепљене, који сте поверовали у њега као у пророка очекује иста мука са њим. Знајте да нико толико није прогневио Бога као ваш лажни пророк, који је толико душа повукао за собом у пропаст, где и ви, јадни, добровољно стремите. Заиста вам говорим: ако не оставите веру у лажног пророка који вас је обмануо и не постане хришћани, погинућете заувек и бићете предани горким вечним мукама у паклу" (Преподобномуч. Јефтимије Нови (22 март/4 априла)).
Загробни удео муслимана - "сви који следују Мухамеду и верују у њега као у пророка погинуће" (Свети Константин Агарјанин (2/15 јун)). "Ако не поверујете у Христа Бога као ја, погинућете за живот вечни и мучићете се у вечном пламену заједно са вашим Мухамедом" (Преподобномуч. Лука (23 март/5 април)).
При свему овоме код ових Светитеља није било ни сенке мржње према муслиманима који су их мучили. "Тугујем због вас, ако не схватате ово", говорио је својим мучитељима Свети Дамаскин (16/29 јануар)) након исповедања Христа. "Саветујем и вама да изађете из непроницљиве таме ваше лажне вере у Мухамеда и поверујете у истинску светлост Исуса Христа", позивао је преподобномученик Макарије Нови (6/19 октобар)) своје џелате.
"Шта ти старче хоћеш од мене?", питао је џелат Светог Кипријана Новог (5/18 јул)).
"Твоје спасење", одговорио је Светитељ, "остави заблуду, одрекни се Мухамеда обмањивача, поверуј у Искупитеља рода људског, Исуса Христа. Крстивши се Светим Крштењем добићеш живот вечни".
Са своје стране, преподобномуч Иларион (20 септембар/3 октобар)) обраћајући се судији који га је усвојио, саветовао је: "Много сам добра од тебе добио, не искључујући и то што си ме учинио својим сином и приближио двору. Не желим да останем незахвалан за твоју милост. Молим те: послушај мој савет, кренимо у Русију, где ћеш примити хришћанску веру и спасити душу своју. Ја ћу бити са тобом без одвајања и служити ти као оцу, до саме смрти. Боље од такве захвалности, која би је превазишла, ја не налазим".

Горенаведене речи Мученика о исламу јесу истина стекнута сопственом крвљу и болом. Тешко се може објаснити тај став додавањем од стране састављача Житија. Једино је таква и могла бити позиција Мученика. Јер ако се можеш спасити као побожан муслиман, онда је њихов подвиг бесмислен. Он се у том случају лишава сваког смисла. Штавише у том случају се лишава смисла и сама хришћанска проповед, коју је заповедио Спаситељ у Својим последњим речима на земљи: "Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио" (Мт. 28:19-20)
"Ево крста на коме је био распет Господ наш Исус Христос. Који верују у Њега наследиће Царство Небеско, а који не верују биће осуђени на вечну муку!" Овако је пред муслиманима изрекао неоспорну истину хришћанства Преподобномученик Агатангел Есфигменски (19 април/ 2 мај). То је трагична истина. Лако је предати се саблазни, погледавши на огроман број људи који су у последњих четрнаест векова умрли у исламу, који су искрено сматрали да су својим животом и смрћу послужили једином истинитом Богу. И толико оних који су искрено својим животом ради послушања Његовој вољи стремили да умноже добро у овом грешном свету. Зар су они осуђени, зар је немогуће да буду спасени, да достигну Царство Божије ради своје праведности и побожности?
Искуство Мученика говори - не! "Људима је ово немогуће", говори Христос (Мт. 19:26). Ове речи постају пресуда целокупном нехришћанском религиозном човечанству. Оно што се догодило на Крсту је исувише озбиљно да би било могуће спасити се без тога. "Заиста, заиста вам кажем: Ко не улази на врата у тор овчији него прелази на другом мјесту, он је лопов и разбојник... Ја сам врата; ако ко уђе кроза ме спашће се" (Јн. 10:1,9). Да је могуће другачије - не би било хришћанства, не би било апостолске проповеди, не би било силаска Господњег у пакао ради благовести људима који су умрли до Њега.
Ово је страшна истина хришћанства. Она полаже огромну одговорност за душе свих непросвећених светлошћу Јеванђеља на саме хришћане. Проповедати васкрслог Господа њихова је директна заповест, садржана у последњој Христовој заповести: "Идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље сваком створењу. Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен" (Мк. 16:15-16) Један бивши арапски муслиман, примивши Крштење, пре много година је рекао: "Када би сви хришћани били истински хришћани, ислама данас не би било".
Често се чак и од православних чује чудно мишљење да је промисао Божији деловао кроз Мухамеда на Арапе јер је само у таквој форми било могуће предавање знања о монотеизму. Лажност оваквог става је потпуно очигледна јер не може постојати народ за кога је по природи укинута могућност усвајања Христове проповеди. Ми такође имамо у хору Светих које Црква поштује Арапе већ из 5. и 6. века. (преп. Јулијана Слепца например). Тим не мање желели би да наведемо речи тих истих Мученика у вези са овим мишљењем.
Када је калиф рекао: "Како се усуђујете да изговарате хулне речи на великог Мухамеда... и поричете га по безумљу вашем? Јер он је целу Персију и Арабију обратио од поклоњења огњу и привео једнобожју", Свети Давид Аргветски је одговорио: "Иако вас је Мухамед и одвратио од служења огњу, није вас довео истинском богопознању. Зато вам и није могао дати спасења. Он је налик на лађу, која иако и није потонула насред мора, близу обале је нестала у таласима морским. Каква је корист од брода који није могао да дође до обале? Што се догодило са њим, догодиће се и са вама".

ГЕОРГИЈЕ ЈУРИЈ МАКСИМОВ

[Шумадинац]

ИСЛАМ

Данас нећемо говорити само о исламу као исламу. И те теме се наравно треба дотаћи јер много људи уопште не зна шта је ислам, знају нешто о традиционалној религији, говоре само о добром... Говорићемо и о томе, али ћемо говорити и о засебним струјама које сада постоје унутар ислама, јер многи људи не схватајући реалну ситуацију почињу да говоре: "Па да, ето муслимани врше терористичке нападе, сви су они терористи" или обрнуто: "Нико од њих није терориста, јер муслиман кога ја познајем не припрема нападе". Све је то повезано са чињеницом да људи не знају каква је унутрашња структура исламске заједнице, која се на арапском назива "ума". Ми смо у стању да из тачке гледишта Господа Бога оценимо овај религиозни правац.
Зашто говорим "из тачке гледишта Господа Бога"? Зато што се ми хришћани трудимо да уопште немамо сопствену тачку гледишта. Она нам уопште није занимљива. По речима једног енглеског писца: "можеш имати хиљаду тачака гледишта све док не нађеш истину. Тада ће постојати само једна тачка гледишта - истинита".
Прво, треба рећи шта је ислам. Када говоре о исламу, веома често почињу да говоре о њему као о религији. Под речју "религија" подразумева се одређена религиозна организација, црква или секта - религиозна организација где се људи окупљају да се помоле, реше нека духовна питања.
У стварности то уопште није тако. Ислам је у том смислу прилично далек од религије у нашем традиционалном схватању. То је веома важно запамтити, јер разговор код нас постаје често разговор "глувих телефона". Када разговарамо са муслиманима, они нам говоре о једном, а ми њима о другом. Не можемо разумети једни друге, јер једним те истим речима обухватамо потпуно различита схватања.
Ето, недавно ми је један добар човек предложио да примим ислам и објаснио ми је разлог зашто се обратио и зашто је ислам истинска религија. Тај човек ми је објаснио да је ислам истинита вера зато што муслимани не пију, не дрогирају се, све њихове девојке су невине, не допушта се разврат и зато је ислам јако добра религија, једина нада напредног људског рода.
Иако чињенице кажу да то није истина, макар само због тога што се 80% хероина узгаја у земљама ислама... Међутим, суштина је да човек доживљава религију као одређени пројекат земаљског поретка. И то је, узгред речено, јако изражена црта. Ако одемо на исламске интернет сајтове приметићемо да велику већину материјала који се тамо налази представљају материјали о уређењу живота: о источној кухињи, пијаци; које су норме шеријата о дужини браде, о дужини ногавица или чега било - ето такве ствари! То јест, то представља одређени покушај глобалног уређења света који се заснива на Божијем ауторитету. У том смислу ислам се пре може поредити не са црквом - Православном или римокатоличком - већ са пројектима као национал-социјалистичким, комунистичким, садашњом глобализацијом. Управо је то пројекат изградње некаквог царства Божијег на Земљи земаљским средствима под покровитељством Господа Бога.
Штавише, за муслимана је у принципу немогућа подела између религије и политике. То је веома важно разумети јер је то црта која је карактеристична за ислам. Можемо замислити православног хришћанина који живи, на пример, у Америци, међу Папуанцима на Новој Гвинеји усред самог тог ислама. То јест, Православље као такво, обухватајући при том целокупан човеков живот, претпоставља да човек може сапостојати са неким за њега страним поретком. Штавише, за православне је то нормално стање, јер знамо да Царство Христово "није од овога света" као што је рекао наш Господ. Зашто православни хришћанин може остати православан чак боравећи у антихришћанској заједници? За нас, наравно, није нормално што постоје такве околности, али авај, то је очигледно неизбежно зло до краја света. По речима светог Јустина Философа: "знамо да ће прогони захватати Цркву до самог краја, док се не врати Господ и не ослободи нас све". Зато су за нас прогони нешто нормално.
Зашто? Зато што смо ми страно тело, представници Царства Божијег на земљи. Осећамо да смо, и јесмо ако хоћете, као диверзанти који су послати на непријатељску територију. Зато постоје мање или више удобне ситуације, али је за нас овај свет - место у коме можемо постојати, али се при том не надамо на своје снаге да ће овај свет постати Царство Божије. Надамо се да ће се Сам Бог умешати и преуредити сву Васељену.
За ислам то није тако. За ислам то представља служење Богу које се пре свега пројављује у шеријату, закону. Тај закон обухвата религиозни живот човека, његов душевни, духовни, телесни и друштвени живот, уређује га у породици и у свему осталом. То јест, шеријат претпоставља одређени глобални пројекат који при том, што је најзанимљивије, скоро уопште не укључује Самог Господа Бога. У томе је највећа, суштинска разлика у односу на Православље: ако се у Православљу све чини силом Свемогућег Господа, у исламу се мешање Господа Бога сматра скоро непостојећим.
Покушаћу да објасним. Ствар је у томе што из тачке гледишта ислама сваки поступак човека, анђела, атома, чини лично Господ Бог - Алах. Због тога се и јавља парадоксални феномен да човек при том све мора чинити сам. Због тога што, ако желите, Бога има веома много, за људску слободу места скоро да не остаје ни најмањи делић слободе који човек има - слобода избора представља јединствени инструмент којим се нешто може урадити. То је парадокс, али он дефинише целокупан поглед на свет код муслимана.
Са једне стране, човек може учинити неко дело, на пример - извршити терористички напад и сматрати да је то добро дело. Зашто? Зато што је то учинио Алах - преко њега. Међутим, он при том зна да не може очекивати помоћ од Алаха. Зашто? Зато што Алах сам све чини, не можеш га молити за нешто, јер си ти марионета. То јест, имаш само мали делић избора.
Омар Хаијам је на ту тему одлично написао: "Не питају лопту играчи за дозволу, по пољу лети гоњена ударцима". Ето, тако се и ми носимо по пољу овог света, гоњени ударцима Алаха. Јавља се јако чудан покушај изградње Царства Божијег на земљи без Бога, који заиста чини ислам сличним комунизму или национал-социјализму. Узгред, занимљиво је да су исламске земље веома лако прихватале социјализам. Много садашњих исламских држава су социјалистичке. Сирија, Ирак до недавно, док је Садам Хусеин био тамо. Много исламских земаља сарађивало је са Совјетским Савезом. Сарађивали су не зато што су добијали оружје, већ је постојала и нека заједница у идеологији.
Неопходно је рећи шта је ислам.
Из тачке гледишта ислама цела Земља се дели на два дела: земљу мира и земљу рата. Земља мира је земља где делују закони шеријата. Те земље су земље мира, у којима се сви људи потчињавају законима Алаха, а људи који се не потчињавају заузимају одређени положај. То јест, по шеријату и Корану, на коме је заснован шеријат, сви неверници се деле на две категорије: многобошци и људи Књиге. Многобошци су људи који не признају ауторитет Светог Писма, не поштују Бога Творца, на пример: атеисти, будисти, хиндуси, шамани - ко год било. Они подлежу насилном обраћењу у ислам или смртној казни. Треће варијанте за њих нема. Људи Писма - у Корану наведени као хришћани, Јудејци и зороастријанци - имају право на постојање. Даје се им право на живот уз услов да неће иступати против ислама, неће га критиковати, неће проповедати и плаћаће низ пореза - џизу (порез на веру) и при том ће имати одређена ограничења: хришћани морају да носе крстове на леђима, живе у кућама које нису више од једног спрата, немају права да јашу коње. Било је и низ других ограничења у вези са свакодневним животом.
Џиза представља углавном 80% зараде. При том се, нормално, хришћанин, као грађанин другог реда, подвргавао одређеним притисцима, али му је ипак живот био гарантован. То треба признати објективности ради. Не може се говорити да ислам захтева уништење свих хришћана, то неће бити потпуно коректно.
При том се на све начине стимулише прелазак човека у ислам. Узимајући у обзир да се људска слобода много не цени у исламу због вероучења (о њима ћемо сада говорити) из тога проистиче да сваки човек и слобода лако могу бити сломљени. Како је речено у Корану: "Њему су се предали они који су и на небесима и на земљи, добровољно и невољно, и Њему ћете бити враћени". Ова реч "невољно" означава одсуство слободе, плен, ропство. Због тога постоји низ страшних изрека, као на пример: ако хришћанин у присуству два муслимана изрази жељу да постане муслиман - он се сматра муслиманом и сваки покушај да се касније одрекне доводи до смртне казне. Јер се за напуштање ислама прописује смрт или доживотни затвор. Међутим, доживотни затвор нико не користи, постојали су врло, врло ретки случајеви када се користило доживотно затварање. Најчешће се примењивала смртна казна, која се спроводи и до данас. Последњи пример смртне казне за примање хришћанства био је у Саудијској Арабији 2005. године када су казнили хришћанина са Филипина. У Јемену су 2004. године убили муслимана који је примио Православље - Георгија. То су норме које делују и до данас у земљама шеријата.
Други део територије наше планете су земље рата. Земље рата деле се на две групе: земље џихада и земље примирја. Земље рата су земље где не делују закони шеријата, то јест, где друштво није уређено по шеријатским нормама. Ту земљу тако називају јер та територија мора бити обраћена у ислам. За то се претпоставља пракса Свештеног рата - џихада, која има неколико облика. Веома је важно запамтити: џихад има форму мисије - такозвани мирни џихад. Мисионарство муслимана се назива џихадом. Под џихадом се може подразумевати и прави рат и погроми, тровање противничке воде. По садањем тумачењу низа муслиманских ауторитета из Саудијске Арабије, такозваних вахабита, облик џихада је и ширење наркотика. Разумљиво је, наравно, зашто се хероин гаји пре свега у Авганистану - ширење хероина се сматра средством за подривање противникових сила. Као и у сваком рату - уништење живе силе противника. То је чисто војна тактика.
Земље рата се као што рекох, деле на два дела. Постоји земља непосредног рата. Земља џихада је земља која треба да се истреби свим средствима јер се конкретна држава на неки начин бори против ислама. Са тим државама рат треба да се води на сваки начин. У правилима џихада је све набројано. На пример, треба да се униште мушкарци, старци, док се жене и деца не истребљују. Жене и децу је неопходно заробљавати: жене треба да постану сексуалне робиње, а деца да се принуде да прихвате ислам. Постоје специјално разрађени трактати о исламу (и на руском језику). То су правила која су прихваћена у исламу почевши од седмог века - од Мухамеда.
Земља примирја је земља где ислам живи заједно са неком неисламском државом на основу неког договора. То јест, муслиманима се даје мање или више право да живе по шеријату, али при том само друштво по себи није исламско. То је земља примирја. Зашто? Зато што, ето, ти људи, тачније, то друштво које дозвољава муслиманима да живе по шеријату, али само по себи није исламско, није нормално, мора да буде уништено, претворено у исламско, али само уз један услов - да не страдају муслиманска браћа. Зато се са њима склапа примирје до тренутка док друштво довољно не ослаби, да би се могло претворити у исламско. Таква је пракса џихада и схватање света наше планете из тачке гледишта ислама.
На који начин човек постаје муслиман? Шта се тражи за то? Као што православни човек не може бити православан ако не верује у Свету Тројицу и Богочовека Христа, не верује у стварање света, ако није крштен, не причешћује се, тако и у исламу постоје одређене појаве, правила која чине муслимана муслиманом. Која? То су такозваних пет познатих стубова ислама. Често их мешају са шест тачака вере што представља грешку.

ПЕТ СТУБОВА ИСЛАМА.

Први је шахада, која је можда и најважнија. Човек који је изговорио шахаду, то јест, исповедање вере, постаје муслиман, ако је то учињено у присуству двојице или четворице муслимана (најбоље је ако су четворица, али минимум су двојица).
Постоје читави интернет сајтови где можеш да убациш своје име у одређену припремљену реченицу "вероисповедање" и кликнути на дугме "примам ислам". На тај начин се аутоматски сматраш муслиманом. Јер се сматра да си исповедио своју веру пред свим муслиманима који се налазе на интернету. Суштина је да шахада (шахид је човек који исповеда шахаду, исповедник или мученик, сведок) представља исповедање да нема Бога осим Алаха, и да је Мухамед његов пророк. У принципу се сматра допустивим изговарање шахаде на руском или било ком другом језику. Она аутоматски човека чини муслиманом.
При том је неопходно и исповедање четири преостала стуба вере.
Други стуб је испуњење обреда клањања - намаза.
Трећи је обавезни порез за сиромашне - закат. Обично је у питању четрдесети део прихода који се плаћа једном годишње, у време Рамазана.
Четврти је држање поста Рамазана.
Пети је поклонички пут у Меку - хаџ.
Велико мноштво сматра да је шести стуб ислама, обавезан за све, џихад. Међутим, по строгом сунитском тумачењу, џихад је обавезан само за оне земље где постоји притисак на ислам, то јест, прецизно говорећи за земље џихада. У другим местима џихад није обавезан.
Како се односити према овим стубовима, како их схватити из тачке гледишта Православне Цркве и Истине?
1. Први стуб представља исповедање вере које се наравно не своди само на исповедање "Нема Бога осим Алаха и Мухамед је пророк његов", већ у себе укључује и такозвану акиду, која садржи као прво: то да постоји Алах, биће које се не може називати личношћу (то је веома важно запамтити!). Говорити да је Алах личност није допуштено из исламске тачке гледишта.
Када су вршени преговори између римокатоличке цркве и исламске уме, јавило се питање да ли се Алах може називати личношћу. Речено је да у арапском језику не постоји термин који би могао описати ту реч. Наша реч "личност" преводи се на арапски језик као термин, који истовремено значи "младић, балавац, мангуп". Ето, код њих је једнако: личност, балавац... Зато је то фактички немогуће тако превести, али ни ми, наравно, при таквом услову не бисмо могли тако превести. Нећемо рећи да је Бог - младић, то је немогуће. Других термина који би могли описати лично постојање Алаха - нема.
Када сам био у прилици да полемишем са муслиманима, да једноставно разговарам са њима о животу... Ове године на пример, разговарао сам са муслиманом у Турској и питао га: "Ко је Алах за тебе?" Он говори: "За мене је Алах нека велика сила, далека-далека, несхватљива-несхватљива."
Ниједан муслиман не зна ко је Алах. Заиста, то је сила, која је створила свет, дала законе, сила које све окреће, али коју је фактички немогуће спознати. У Корану пише: "Алах у изобиљу даје храну ономе коме хоће од робова Својих" (Коран 29:62). И проклињу се Јевреји и хришћани који тврде да они могу бити деца Божија, да могу да постану синови Божији. У вези са тим, јавља се однос према Богу као далекој сили, којој је неопходно поклањати се, али при том ништа не знати о томе ко је Он.
Постоји учење о особинама Алаха које вечно постоје са њим. Шта су особине? Особине нису просто квалитети, то су одређене особине које Алах открива сам о себи. Колико они објективно одговарају његовој природи - спорно је питање. Постојале су две школе у средњевековном исламу: једни су говорили да Алах заиста открива о себи неке особине, своје сопствене природе, други су говорили да је Алаху било тако угодно да каже о себи, али какав је у стварности он - то не жели да каже. Ово питање у исламу је нерешиво, али се ипак сматра да је знање тих атрибута веома важно. Ови атрибути су познатих 99 имена Алахових.
Можда сте видели да муслимани често имају бројанице у колима као амајлије или ходају са зеленим бројаницама? Они ходају, пребирајући те бројанице, призивајући свако од Алахових имена. При чему то има пре магијски значај, иако се и у суфизму - мистичком правцу ислама сматра да човек на тај начин у себи разгорева љубав према Алаху. Овде постоје неки елементи који су позајмљени из хришћанства, који су заиста истинити.
Ова имена су супротна једна другим. Једно од њих је, на пример, Љубећи, Милостиви, Милосрдни. Иако није речено да је он Љубав, пише да он љуби само оне који љубе њега. Други од атрибута је да је он Онај који говори. Постоје на пример атрибути да је он Тиранин, Творац зла. То јест, са исламске тачке гледишта традиционално се сматра да је Алах изнад добра и зла, да је он узрок и добра и зла. Као што је написано у Корану: "А њих двојица (Харуту и Маруту) нису никога учили док му не би рекли: ‚Ми само искушавамо и ти не буди невјерник'. И људи су од њих двојице научили како ће мужа од жене раставити, али нису могли тиме никоме без воље Алахове наудити. Учили су оно што ће им наудити и од чега никакве користи неће имати иако су знали да онај који том вјештином влада неће никакве среће на ономе свијету имати" (Коран 2:102). То јест, и добро и зло су од Алаха. Постоји хадис који се приписује Мухамеду где пише: "Коме Алах укаже на Прави пут - биће на Правом путу, а кога остави у заблуди - тај ће изгубљен бити" (Коран 2:178). Таква је њихова судбина.
По исламском веровању у четрдесети дан након зачећа, арханђел Џибрил се јавља пред лицем Алаха и пита шта је предодређено за конкретно дете. Алах му даје списак на коме пише шта му је предодређено. У том тренутку Џибрил шаље анђела који тај списак причвршћује за човека. На њему су описана сва његова добра и зла дела која ће касније учинити. Сем тога, ту је написана и човекова судбина: грађанин раја или пакла, на пример. Све то се по исламском веровању привезује за човека у четрдесети дан од зачећа.
Најтврдокорнији део муслимана сматра да је Алах ограничен пространством. "Истакнути" вахабити тврде да се Алах премешта. Он обично живи на седмом небу, а у ноћ Рамазана, у ноћ Откровења спушта се на прво небо да би боље чуо речи оних који се моле. Зато је у ноћ Откровења неопходно говорити Алаху све своје молбе јер је он поред људи, може да чује.
Ислам категорички одбацује тријединство Божије: у Корану постоји неколико сура које су усмерене против тријединства. Међутим, занимљиво је да се ми такође слажемо са сваком од тих сура. На пример, тамо је речено да грех који се не прашта чине људи који говоре да је Алах трећи из тројице, то јест један од три Бога. Наравно, ми се са овим потпуно слажемо! Како могу постојати три одвојена Бога. Постоји ајат у Корану где је речено да Алах пита Исуса: "О Иса, сине Мерјемин, јеси ли ти говорио људима: "Прихватите мене и мајку моју као два бога уз Алаха". Исус говори да тако нешто није рекао.
То јест, Мухамедове представе о хришћанству су биле потпуно извитоперене. Ми смо потпуно сагласни са проклетствима које Коран сипа на хришћане. Људе који мисле на тај начин и ми анатемишемо. Како је могуће сагласити се да постоје три Бога? Где би се они сместили? Па, Бог је свудаприсутан.
Дакле, шта се може рећи - ко је Алах, какво је он биће? Као прво, постоји званична одлука сабора Васељенске Цркве - у питању је Цариградски Сабор из 1180. године, Сабор о Мухамедовом Богу где је наглашено да Алах нема никакве везе са библијским Богом. Алах је Мухамедова измишљотина коју је смислио због неправилно схваћених догађаја из Старог и Новог Завета. Заиста, како се може поистоветити Алах са Богом Библије? Када се говори о Богу неопходно је да постоје неки знаци истинског Божанства. Основни признаци Божанства у Мухамедовом учењу, наравно, нестају: он је некаква далека сила, за чије атрибуте се не може јасно рећи у каквој су вези са њим самим. Узгред, он има један атрибут - Коран који вечно постоји! Сматра се да поред Алаха вечно постоји и Коран. Да са-постоји са њим!
Спорно је на који начин Коран постоји са Алахом. Неки говоре да пред лицем Алаха вечно стоји зелени трон на коме се, у зеленој марокенској кожи, налази предивни Коран, такозвана Главна књига која се помиње у Корану. И арханђел Џибрил је копирао одређену суру из Корана и дао Мухамеду да набуба напамет.
На тај начин је Коран пренесен на земљу. Како су муслимани сазнали шта је написано на зеленом трону? Испоставља се да је на зеленом трону као главни украс написано: "Мухамед". Међутим, то припада области, да тако кажемо, незваничног вероучења.
Ипак, догмат о савечности Корана Алаху заиста постоји и за нас представља сведочанство одбацивања вере у јединство Божије од стране муслимана, а које тако ватрено штите муслимани. Испоставља се да постоје два вечна објекта.
Штавише, ако осмотримо историју стварања Корана, видећемо нешто веома занимљиво: ствар је у томе што Коран заиста изобличава многобожје, али при том то врло занимљиво чини. Он изобличава Арапе јер су сматрали да Алах има три богиње као кћери: "Шта кажете о Лату и Уззау и Менат, трећој, најмање цијењеној? - Зар су за вас синови, а за Њега кћери?! То би тада била подјела неправедна. То су само имена која сте им ви и преци ваши надјенули, Алах о њима никакав доказ није послао" (Коран 53:19-23).
Заиста, Арапи су поштовали три женске богиње. То су три женска божанства које су сматрали Венером, Месецом и још једном звездом. При том су се та три женска божанства сматрали ћеркама главног Бога Меке. Када су се касније муслимани сусрели са Јеврејима и хришћанима, истинским, не јеретицима, који су живели у Арабији - ипак су почели да поистовећују Алаха са Богом, Који се открио кроз Свето Писмо. и наравно овде треба да кажемо да Бог Који се открио преко Писма није Бог у кога верују муслимани. То су различити Богови. Не можемо рећи да имамо заједничког Бога са муслиманима.
Како се Алах може објективно оценити? Објективно говорећи он је некакав идол, кога је у свом уму створио Мухамед. То јест, Алах у облику у коме је описан у Корану не постоји, у питању је одређена извитоперена карикатура истинитог Бога, која се јавила у Мухамедовом уму под дејством зле силе. То ће бити најобјективнија оцена учења о Алаху. То јест, веза са истинским Богом постоји. Али каква?
Свети Николај Српски је рекао јако занимљиве речи да су људи раније знали Бога као далеку, далеку ватру, светлост. Они су га видели издалека, видели су да је светлост, али каква - нису знали. А затим је Бог пришао нама ближе, ближе од свега. И ми видимо троједини пламен Божанства. Може се рећи да је Бог у исламу, рећи ћемо, далеко-далеко Божанство, одсјај истинског Бога који се извитоперио у Мухамедовом уму и који је, као последица тога, заклонио собом истинитог Бога. Склопио се неки идол из истинитих чињеница.
Ако прочитате Коран видећете да су тамо потпуно бесмислене тврдње о Богу! Тврди се на пример да Бог измишља савршено истанчана мучења за своје непријатеље. Тамо је речено да Он воли оне који њега воле, и мрзи оне који њега мрзе. При том је за људе које Он мрзи речено: "Оне који не верују у доказе Наше Ми ћемо сигурно у ватру бацити: када им се коже испеку, замијенићемо им их другим кожама да осјете праву патњу" (Коран 4:56). И тако ће бити вечно. Појиће их истопљеним гвожђем.
Представите себи обичног, просечног човека кога су увредили, а који се не бори са страстима. Шта он жели? Да се освети, зар не? Ако још буде имао бесконачну силу - шта ће чинити? Бесконачно ће се светити човеку који га је увредио. То јест, човек је насликао Бога по себи самом. При чему чак не по савршеном човеку. О Јеванђељу већ не говорим. Господ говори у Јеванђељу, ко воли оне који га воле какву награду има - јер и незнабошци воле оне који их воле. А ви: "Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне, да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима" (Мт. 5:44-45). Ако размислимо просто логички, учење хришћанства је по дефиницији ближе Богу од исламског, које је исувише људско, ако ћемо тако. Такав је најпримитивнији антропоморфизам.
Пређимо на другу тачку муслиманске вере: муслимани треба да верују у анђеле. Посебно акида тврди да муслиман верује у Алаха, у његове анђеле, у његово Писмо, у његове посланике, у последњи дан: "О вјерници, вјерујте у Алаха, и Посланика Његова, и у Књигу коју Он Своме Посланику објављује, и у Књигу коју је објавио прије. А онај ко не буде вјеровао у Алаха, и у мелеке Његове, и у књиге Његове, и у посланике Његове, и у онај свијет - далеко је залутао" (Коран. 4:136). То су тих шест тачака.
Анђели у муслиманском учењу представљају некакве духове, створене из светлости који увек испуњавају Алахову вољу. Сагласно исламу, анђели не могу да падну. Једини случај када је анђео пао је случај Иблиса, по нашем сатане, који је постао Шејтан, сатана. Међутим, да ли је Иблис анђео или највећи од џинова - спорно је питање. Ствар је у томе што низ ауторитета тврди да је Иблис побуњени анђео, а низ ауторитета говори да је у питању џин. Анђели имају различити број крила, о њима се различито говори. На пример, говоре да арханђео Џибрил има 600 крила при чему се сваки дан купа у извору. Док се купа, падају му капи са крила и постају бисери. Такве су арапске басне које наравно имају мало везе са реалношћу, али показују идеалистичку представу о анђелима.
Сем анђела постоје и друга духовна бића које називају џиновима. Џинови су бића неанђелске природе, створени су из бездимног огња и подељени на две врсте бића: постоје џинови-муслимани и џинови-незнабошци.
На који начин се јавило учење да постоје џинови-муслимани? Једном приликом, док је још био на самом почетку свог посланства, Мухамед је пошао да проповеда у једном од градова Арабије. Док још није имао армију, покушао је да своју реч донесе уз помоћ проповеди. Прогнали су га. Он се јако узнемирен враћа назад и ту је имао откровење да у стварности није узалуд ишао, јер су се окупили џинови из целе Арабије да би послушали његову проповед. Они су и примили ислам. На тај начин је своју мисију ипак испунио. Тако је Мухамед добио утеху. Тако се појавило учење о џиновима-муслиманима.
Џинови су, за разлику од анђела, бића која имају два пола - мушки и женски. Они могу међусобно да ступају у брак, могу да ступе у брак са људима. На пример, 2004. године је била велика полемика у исламским новинама у Татарстану по питању да ли је по шеријату дозвољено да се званично склапају бракови са џиновима! Зашто? Не знам зашто је 2004. године то била актуелна тема у Татарстану, али опет је то чињеница. Својим очима сам видео татарске новине који то питање темељно обрађују.
Џинови могу да наносе штету човеку: да га гуше, наводе зло на њега. Вођа побуњених џинова-незнабожаца је Иблис, то јест, сатана, шејтан. Сагласно са исламским учењем Иблис и његови џинови ће бити кажњени на крају крајева, биће бачени у геену заједно са онима који су одбацили ислам.
Како оценити то учење? Реално то нису просто неке бајке, басне, већ јако озбиљно извртање духовних реалности. Свет духова реално постоји и делује, представе о том свету се криве да човек не би могао да се бори са нечистим духовима. Мислим, ако џина можеш да обратиш у ислам - нема ограничења ни за преговоре са њим?!
У исламу не постоји систематска борба са светом злих духова. Сматра се да Алах сам штити човека. Ако је човек поседнут, а у исламском свету је то јако раширена појава (својим очима сам видео сличан проблем у Ижевску када сам проповедао тамо. Муслиманка је пала у несвест. Почела је да се тресе, када су цитирали Свето Јеванђеље. Сматра се да је неопходно прочитати Коран и џин ће се смирити.
Узгред речено, то се не догађа и зато је свет ислама обузет страшним страхом од урока. Ако је неко био у Турској или Египту, на Истоку уопште, сигурно је приметио амајлије против урока. При чему се према томе односе прилично озбиљно: сматра се да је рукав Фатиме реално неопходан човеку да би се на неки начин заштитио од напада џинова. Без тога се човек никако, ни на који начин неће избавити. Зато се муслимани налазе у стању непрестане панике. Са хришћанске тачке гледишта то је заиста реална чињеница - чињеница заснована на томе да човек није заштићен од насиља ђавола, да се налази под сеном смрти будући без заштите које пружа Свето Крштење.
Следећа тачка муслиманске вере, која их одваја од хришћана је вера у Писмо. Коран је са муслиманске тачке гледишта предвечно биће, које постоји поред Алаха. Он одувек постоји на арапском језику и зато се преводи Корана не сматрају адекватнима. Ако узмете Коран, тамо је на почетку написано: "Преводи смисла". Реално је то исправно, јер је са исламске тачке гледишта немогуће превести Коран на друге језике. Коран је директна Алахова реч на арапском језику. То је такође антропоморфизам - тврдити да Бог говори и у вечности говори језиком који се јавио у времену значи приписивати Богу неку променљивост. Да не причам уопште говорити да постоји нека реалност савечна Богу која није Бог - то је наравно, многобожје.
Дакле, када се поведе реч о Библији муслимани говоре да Библија не може бити Реч Божија јер она не садржи само речи Божије, већ и описе догађаја и зато никако не може бити реч Божија.
Како муслиману објаснити да је то - Реч Божија? Ствар је у томе што је за нас Свето Писмо Реч Божија зато што Бог говори не само Речју, већ говори и делима. Погледајте како се одвија учење у школи: може се предавати лекција, а може се и на табли написати пример. А може се задати и практични задатак. Исто тако и Бог учи људски род: Он Себе открива кроз Своју Реч, Која показује себе и делом и речју и казном и проповедима, и примерима и свим другим. Штавише, Библија је, за разлику од Корана, Књига Завета између Бога и људи, то јест, Савеза између Творца и створења. Коран не претпоставља завет између Бога и људи. Коран представља, да тако кажемо, једнострану везу: он представља одређене заповести које човек треба да испуни, упутство за примену.
Догађаји који су описани у Корану реално веома често противрече Светом Писму. На пример, главно дело Соломона је са исламске тачке гледишта био разговор са џиновима и животињама. Такође се тврди да је на пример, Дјева Марија Мојсејева сестра, а Аман из књиге Јестире фараонов војвода из времена Јосифа. Тамо таквих реалних грешака има веома много. У Корану постоји 225 противречности које налазе сами муслимани. Они то објашњавају тиме да постоје укинути и замењени ајети.
Зато Црква сматра Коран Мухамедовом измишљотином, у многоме инспирисаном злим силама. Зашто? Зато што смо убеђени да је начин на који му се предавало откровење... А откровење је било! То ми такође треба да знамо - Мухамед је добио реално откровење, имао је реалне знаке. Како је говорила Ајша, Мухамедова омиљена жена, Мухамед би почињао да се тресе, или би побледео, или поцрвенео, облио знојем када би долазило откровење. Често је падао у несвест добијајући откровење. Понекада му је избијала пена на уста. Мухамед је говорио да би понекада у тим тренуцима добијао главобољу или би чуо звук звона у глави који се појачавао, наносећи му страшан бол након кога је памтио то што му је предано.
Ове знаке наравно можемо признати као чињеницу постојања одређеног откровења. Неког духовног мешања је било, без сумње, али то мешање није било божанског порекла. За хришћане се опис који дају Мухамедови следбеници поклапа са описом поседнутости. Ево примера: случај са дететом кога је Господ исцелио након Преображења на Тавору, знаци његовог обољења очигледно се поклапају са оним што је било са Мухамедом. Штавише, то је тачка гледишта самог Мухамеда. Сам Мухамед је на почетку сматрао да га је напао зли дух, јер је био призван уз помоћ гушења. Арханђел Џибрил који му се тобож јавио почео је да га гуши и тражи да прочита неразумљиви текст који није могао да схвати. Мухамед је дуго сматрао да зли дух делује на њега и штавише, неколико пута је хтео да се убије. Њега су јако мучиле мисли о самоубиству након првог откровења, што за нас представља јасно сведочанство о прелести која обмањује човека. Њега је у супротно убедила тек Хадиџа, његова старија, прва жена.
Нажалост, касније се Мухамед убедио у сопствену изабраност и решио да он заиста и јесте Божији посланик. Зато Црква одбацује Коран, не сматра га речју Божијом и не види никакву могућност да помири Коран са истинском речју Божијом.
Вера у посланике такође разликује ислам од хришћанства и јудаизма. Занимљиво је да је једна од главних идеја ислама то да је посланица Алаха увек једна и иста. У хришћанству, у древном јудаизму, па чак и у новом јудаизму - данашњем талмудском јудаизму - та учења се ипак мењају... У том смислу ислам је чак и даље од хришћанства у односу на данашњи талмудски јудаизам, да не говорим већ о древном јудаизму, који је истински претходник хришћанства.
Пророци се шаљу конкретном човеку са конкретном вољом Божијом, која зависи од конкретног човека, која је неопходна за учешће у завету, савезу. То јест, пророк је весник завета са Богом, који Себе открива све више и више. Из хришћанске тачке гледишта откровење се појачава у зависности од духовног раста људи, људског рода, до времена док не достигне границу не у речи, већ у јављању Самог Бога, када Бог постаје човек. Тада се мисија пророка завршава, зато што су пророци говорили о доласку Богочовека Христа, Који Сам и јесте највеће откровење. О томе говори Посланица Јеврејима апостола Павла, које се чита уочи празника Христовог Рођења. Бог, Који је много пута и на различите начине говорио оцима о пророцима, на крају времена говорио је у Сину, Кога је поставио за начелника свега, кроз Кога је и векове створио.
За ислам једина вест је учење о једном Богу. Ништа друго Алах не може да каже људском роду, сем да нема никога коме треба да се клањамо осим њега. Ако томе додамо да по неким хадисима има 124 хиљада посланика који сви говоре о томе да нема никога ко је достојан клањања сем Алаха и да је неопходно клањати му се. То је све, нема више никаквих новости!
Не интернету је једном приликом покренут спор са муслиманима: шта је ново донео Коран у поређењу са Библијом? Зашто је било потребно слати Мухамеда? Шта постоји у Корану а да већ није било у Библији? Испоставило се да ништа ново Коран није донео. Једина новост је била дозвола за узимање изнутрица. Ако ћемо тако формално да говоримо, ни у Новом Завету узимање изнутрица није забрањено. Зато ништа ново чак ни у том смислу није дано.
Измењена је кибла, то јест смер клањања. И то је све. То јест никакве принципијелне новине Коран у поређењу са Библијом не даје. Ако хоћете, Коран је тривијално учење. То јест, у њему нема ничег новог у поређењу са Библијом, ништа ново о Богу он не открива - једино што прекрива оно истинито што је било раније, одбацује део откровења која су постојала раније. >>>

[Шумадинац]

>>> Сада што се тиче посланика. Суре Корана описују посланике који се јако разликују од оних које ми знамо. То јест, они имају библијска имена. На пример у Корану се помиње Ноје, Јосиф, Авраам, Исаак и Јаков, Адам и Ева, Богородица Марија, Исус Христос, Јован Крститељ, цар Давид и Соломон. Али се сви они суштински разликују од онога што нам говори Свето Писмо и просто историјска реалност.
Зато што веома много људи који су познати из Писма, познати су и по историјским подацима. Историјски подаци наглашавају истинитост управо библијске повести. На пример, најважније за хришћанина - однос према Исусу Христу. Може се рећи да муслимани поштују Исуса Христа. То ће бити нетачно јер они Исуса Христа као таквог уопште не знају. Иса Масих из Корана радикално се разликује од Исуса Христа. Као прво, разликује се по имену. Ствар је у томе што превод имена Исуса ни у ком случају неће гласити Иса, већ Јесуа или Јешуа. Зато арапски хришћани не зову Исуса Христа Иса, они га зову Јесуа, да би тачно пренели реч Божију. При том је занимљиво како је Мухамед објашњавао тај превод. Ствар је у томе што је Мухамед предобро знао истинско име, али је говорио да на други начин неће ући у ритам Корана. Схватате? Име Исуса Христа је било измењено да би се лакше сместило у ритам Корана!
Но, добро. То није много важно јер може постојати и много гори превод. Суштина је у томе да се Христос не назива Богом, сматра се створењем, упркос Јеванђељу и пророчанствима древних пророка. Говори се о чудима која су преузета из апокрифа - потпуно бесмислена чуда, типа оживљавања глинених птичица у детињству или то да је Он разговарао као новорођено дете. При чему је занимљиво да у апокрифу "Арапско јеванђеље детињства" одакле је Мухамед преузео ову причу, новорођени Исус говори: "Ја сам Бог послат на земљу Својим Оцем", а код Мухамеда пише: "Ја сам само створење". То јест, Мухамед је чак и тај апокриф искривио.
Говори се, на пример, о столу са јелом које је измолио од Алаха на молбе ученика. На тај начин Тајна Вечера се меша са чудом умножења хлебова - добила се нека изобилна трпеза. То јест потпуно апсурдна чуда.
Међутим, главна разлика хришћанског учења о Христу од исламског је - одбацивање чињенице смрти Исуса Христа од стране муслимана. Познато је да Васкрсење многи одбацују: Јевреји одбацују, безбожници такође. Муслимани су одбацили Распеће. Тврде да Исус Христос није био распет, Алах га је сакрио, уместо Њега је распет други човек. По разним учењима био је распет или Симон Киринејац који је носио крст или је био распет Јуда Искариотски. Христос је био узнесен на небеса и затим ће се вратити да би на крају времена уништио целокупно хришћанство, сломио све крстове, оженио се, умро и био сахрањен поред Мухамеда. Зато у Медини где је сахрањен Мухамед до сада чувају место за будућу гробницу Исуса Христа.
На тај начин, Исус Христос описан у Корану радикално се разликује од истинског Христа. При том је занимљиво да се он разликује чак и од историјског Христа јер је чињеница Распећа потврђена уопште од стране свих историчара. Сви изворници, чак и небиблијски, када говоре о личности Исуса Христа, говоре пре свега о томе да је био распет. И за нас је, заиста, то најважнија вест. "А ми проповиједамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост; онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију премудрост" (1 Кор. 1:23-24).
Одатле, узгред речено, и потиче страшна мржња према крсту. Једна од првих ствари коју су муслимани чинили на освојеним територијама - јесте уништење крстова. И како сам већ говорио, муслимански Христос ће уништити крстове на крају.
При том, муслимани такође забрањују вино. У Корану је било забрањено вино, али нису забрањени наркотици који су већ тада постојали. Постоји чак и хадис, не знам колико је поуздан, где Мухамед говори да све што је од мака јесте благословено. Колико је он тачан не знам, али чињеница је да муслимани одувек употребљавају наркотике. То је очигледна чињеница, и то чак и од времена самог Мухамеда.
Зашто је забрањено вино? За нас је то очигледно, јер се ради о забрани Светог Причешћа. Зато су у исламским земљама повремено и покретани прогони хришћана зато што они употребљавају вино за Свето Причешће. Одатле се и појавила пракса да су хришћани били принуђени да служе са вином од сувог грожђа да би се на тај начин спасили тих прогона.
Најзанимљивије је што муслимани као пророка поштују, на пример, Александра Македонског. Сматра се да је Александар Македонски један од Алахових пророка. При том је Александар Македонски, као што је познато, себе сматрао Зевсовим сином и био ватрени многобожац. Њега при том сматрају за истинског пророка, он се у Корану помиње под именом Зул-Кифл, то јест, двороги, због шлема који је носио... Двороги... Занимљиво је да је са њим повезан догађај који описује да је једном приликом дошао до прљавог, смрдљивог извора у који се сваки пут спушта Сунце. Са Мухамедове тачке гледишта, на крајњем Западу постоји смрдљиви извор где су Сунце спушта. Данашњи муслимани се налазе у веома незгодном положају и они некако покушавају да заобиђу то. Међутим, Коран очигледно тврди да се Сунце спушта управо у смрдљиви извор. То су примери грешака које су допуштене због Мухамедовог незнања.
Муслиманска вера у Последњи дан се такође разликује од хришћанске. По муслиманском учењу смрт се одвија на следећи начин: душа излази из тела уз помоћ одређеног анђела, затим добија пресуду од Алаха и враћа се натраг у тело. Душа муслимана се до самог дана Васкрсења налази у телу и при том душа добија неко задовољство налазећи се тамо у телу. Не знам какво, увек сам питао то муслимане - какво задовољство представља лежање у мрачном гробу, али не знам, нису ми рекли. Посебно сам питао све - и обичне муслимане и имаме - нико ми није одговорио. Говоре: "То је тајно задовољство, које ти не разумеш". Па добро, не схватам.
И душа грешника се налази у телу и бива мучена од стране анђела. И тако, човек лежи у тој гробници, наслађује се или мучи док не дође Последњи дан.
Пред крај света ће се, по исламу, одиграти следећи догађаји: Исус (Иса) ће се вратити на земљу, уништити све хришћане, сломити крстове, оженити се, извршити обред поклоњења Алаху. При чему он чак неће ни водити обред намаза, већ ће бити други на том обреду иза још једног водећег муслимана тог времена. Појавиће се Даџал, одређени аналог Антихристу, кога ће Алах убити. На крају, анђео по имену Исрафил ће затрубити у трубу и све ће у овом свету умрети: сви људи, џинови, анђели. По Алаховој заповести Исрафил ће, након што затруби, убити себе самога. Затим ће Алах васкрснути све, сви људи ће стати пред Алахом и он ће им судити. Муслиманима ће се показати њихови греси, они ће признати да су их учинили и биће им опроштено. Посебно грешни муслимани ће бити бачени у пакао, али ће их кроз хиљаду година одатле извести Мухамед. Онима који су погинули у џихаду - терористима и тако даље - у светом рату неће бити суђено. Њих ће без суда послати у рај. При том постоји једна епизода која се описује у хадисима: у Судњи дан, када они васкрсну, откриће се све њихове ране и из њих ће потећи мошус. Ја не добијам некакво посебно задовољство од те слике, али... не знам, њима се допада, не знам зашто. Не разумем.
Сви остали треба да прођу преко моста Ас-сират који води у рај. Овај мост се за грешнике смањује на ширину бритве, а за праведнике се шири. Муслимани ће прећи тај мост на овновима који се жртвују за време празника Курбан-Бајрама. Зато, ако је ован био лош, саплешће се и пасти у огањ. Они који су имали добре овнове - жртве су биле добре - ти људи ће отићи у рај.
Рај муслимана уопште није хришћански рај. Муслимански рај је, да тако кажемо, посебно место, врт где ће се људи бавити врло активним сексом и добијати велико естетско задовољство од рајских лепота, растиња и укусних јела којима ће се наслађивати. По неким хадисима сваком човеку ће се давати три милиона јела дневно и снаге да се све то поједе. И свакоме ће се давати сваких дан 124 хиљада хурија. Хурије су посебна бића - сигурно је да нису људи - које се различито описују: имају црне очи као бисер, и биће у рају ради насладе итд. Међутим, хурије служе искључиво за телесну насладу, ни за шта друго. Човек добија по 124 хиљада хурија на дан, при чему се дају и силе да се са њима ступи у телесне односе. Како је говорио свети Симеон Солунски по том поводу да су муслиманима "обећани рајски вртови, испуњени сваком развратношћу". То је уопште неприхватљиво учење, али је ипак чињеница.
При том, човек никада неће видети Алаха. Он ће видети Алаха, како је речено у једном од хадиса, само као месец у облачној ноћи, то јест - издалека. Алах ће питати: "Да ли си задовољан? Да ли ти треба још нешто?" Човек ће одговарати: "Треба". Алах ће испуњавати све телесне прохтеве човека, али не више од тога.
Како се односити према томе? Чини ми се да је муслимански рај потпуно остварива ствар. Код отаца Свете Цркве описују се сукубуси и инкубуси - демони блуда. Познати су случајеви када човек није у стању... Постоји и болест булимија када човек све време једе и не може да се засити. Све ове ствари би за нас потпуно биле прави пакао, када би нас у такво место сместили.
Хришћани се надају Царству Небеском, животу са Богом, Богоопштењу као главној наслади у вечности. Богоопштење, Боговиђење, учешће у Божанском блаженству, у Његовом сопственом животу. Зато је оно што нам предлаже Мухамед потпуно неприхватљиво и недопустиво.
Следећа неизоставна тачка муслиманског учења је вера у предодређеност. Сагласно хадисима и низу цитата из Корана, 50 хиљада година пре стварања света Алах је рекао перу: "Пиши", и перо је почело да пише све што ће се догодити у овом свету до самога краја. На тај начин, написан је програм - све што ће се догодити у овом свету од почетка до самог краја. Није био написан само Коран, јер Коран није створен. И сагласно том учењу, Алах је творац свих поступака, како злих, тако и добрих. Он је творац и добра и зла.
На последњој расправи коју сам имао 3. фебруара, Полосин је потврдио учење, колико год покушавао да избегне, да је Алах - творац зла. За нас је то недопустиво због чињенице да зло не постоји, оно што не постоји не може да се створи. Зло нема своју природу, зло представља извртање добра, извитоперење, злоупотребу добрих Божијих створења и зато Бог не унакажава оно што је Сам створио. Бог је благ и милостив. Он је апсолутно праведан и свет и зато се ни са каквим злом не може помирити.
Са исламске тачке гледишта Алах даје силу убици да убије, прељубнику да учини прељубу, милостивом да да милостињу. Постоји учење да Алах има две врсте воље: вољу која одобрава и која не одобрава. И то није допуштење, већ управо воља. Воља која не одобрава - пример: Он Сам чини човека убицом, а затим кажњава човека за то. Једина граница где постоји слобода за човека ислама је малена граница избора. То јест, човек може да изабере да иде или да не иде Алаховим путем. Одакле потиче слобода - није познато. Ствар је у томе што ислам одбацује прародитељски грех, одбацује исквареност људске природе, али при том говори да постоји неки нафс. Нафс је исто што и јеврејски нефеш - душа. Та душа се из неког разлога противи Алаховој вољи. Зашто се противи - питање је. Овде се појављују различите струје у исламу. Једни говоре да уопште никакве слободе стварно и нема, други говоре да од човека зависи жеља, а остварење - од Алаха. Овде се налази потврда старе лажи. Адам је, сећате се, говорио да је за грех крив - ко? "Жена коју си ми дао". То јест, крива је за греховни пад жена коју ми је Бог подвалио. Нисам ја крив, већ је крива управо жена. На тај начин, кривица се пребацује на Бога и човек се фактички одриче исправљања. Све се своди на једно и исто - богоборство. На тај начин, у области вероучења ислам и хришћанство су две потпуно супротне ствари, међусобно несместиве.

ДРУГИ СТУБОВИ ИСЛАМА СЕ ТАКОЂЕ РАЗЛИКУЈУ ОД ВЕРЕ У БОГА ТВОРЦА.

2. Обред поклоњења (намаз), наравно, не представља молитву. То је јако важно запамтити. Чак и текстови који се читају у време намаза су пре текстови који описују однос човека према Богу, али не садрже молбе. Постоји посебна врста молитви када човек може да се моли Алаху за своје проблеме, али се она не препоручује баш много. То јест, не забрањује се, али се ни не подржава посебно, не препоручује се. То је повезано опет са учењем о предодређености: ако је све предодређено, за шта се и молити?
Међутим, у принципу молитве у исламу постоје. Међутим, обред намаза је управо обред поклоњења. При чему је занимљиво да је у исламу најважнији - ритуал. Ако си ти макар мало нарушио ритуал - намаз није добар, мораш да почнеш испочетка. Алаху, очигледно, није много интересантно стање човековог срца. За хришћане је, обрнуто, најважније од свега човеково срце. Ако је човек потпуно правилно одслужио, по поретку, али су при том његове мисли лутале негде у висинама, у његовој фантазији - та служба је ништавна. Све молитве које су изговорене без пажње, без учешћа срца, никакве вредности пред Богом немају. "Човек гледа на лице, Бог на срце". Бог гледа на жељу човековог срца. Алаху то није потребно.
За нас хришћане је очигледно да је аутор намаза онај ко човеково срце просто не може да види. По хришћанском учењу чак ни анђели не могу да знају шта се дешава унутар човека. То зна само Бог. Зато анђео који је диктирао Коран није знао човеково срце, њему је главни - спољашњи обред. Занимљиво је да је код идолопоклоника било управо тако. Од хришћана су тражили ритуални знак поклоњења без учешћа срца. Незнабошци су често говорили: ви срцем можете веровати у кога желите, главно је да баците тамјан на ломачу и то је све. Пред идолом је то довољно. Потпуно исто као у исламу.
3. Трећи стуб ислама често називају милостињом. Међутим, у стварности то уопште није милостиња. Закат је обавезни порез за сиромашне. Он представља традиционално 1/40 прихода, тамо постоји нека одређена сума. Обично је једнака вредности девет грама сребра за годину дана. Као прво, мора да буде јавна. Закат се тријумфално објављује, често чак и у џамијама: неко је дао за сиромашне толико, иако и није обавезно. Али се најчешће тако догађа. Као друго - закат се принципијелно даје само муслиманима или онима који се уз помоћ новца могу обратити у ислам. У хришћанству милостиња треба да се даје свима. Као што се у причи о милостивом Самарјанину говори да он помаже свима - и хришћанима и нехришћанима, и вернима и невернима - свима треба да помогнемо у име Бога Свемогућег. Наравно, Господ нам је забранио да милостињу јавно чинимо.
Узгред, људи из секти веома често вичу да много помажу сиромасима, иако реално чине много мање од православних хришћана, али при том користе милостињу за пропаганду својих заблуда.
4. Четврти стуб је држање поста у месецу Рамазану. Занимљиво је да су на почетку, у време Мухамеда, постили исто као и хришћани, то јест у почетку су постили 40 дана, затим месец дана, али су постили током месец дана, уздржавајући се од одређене врсте хране: од меса и млечних производа, као што хришћани чине до данас. Међутим, затим је Мухамед рекао да је то јако тежак вид поста, добио је откровење да се пости само током дневног дела дана. Зато се пост Рамазан остварује у томе да човек не једе, не пије, не ступа у интимне односе (има још низ забрана јасно описаних у шеријату) у периоду од свитања до тренутка до када на улици неће моћи да се разликује црни од белог конца. А затим креће тријумфално забављање када човек једе све што му се допадне.
Имао сам прилике да боравим у Каиру у време Рамазана. То је био, наравно, јако потресан призор. Замислите: идеш током дана улицом, стоји муслиман, мушкарац и музе краву на асфалту. Не схватам зашто на асфалту, али је тако. Зашто музе - разумљиво, јер јој се виме отворило. Затим се приближава вече и постаје просто опасно ићи улицом: возе се мотори, аутомобили скоро по тротоарима, свако јури на своју трпезу. При чему се тријумфално износе столови на којима се налазе ћевапчићи, уопште све - брдо хране је изнесено, људи стоје и чекају зов мујездина са минарета који јавља да наступа време за забаву. Чује се звоно, као у фабрици и сви заједно се бацају скоро у лету на храну, почињу да једу. Наравно, за мене је то било мало смешно јер се добија овако нешто, када човек користи пост као дијету, а не као средство духовног развоја. Иако објективности ради, треба рећи да многи искрени муслимани у Рамазану више времена посвећују изучавању Корана. Овде наравно, има блискости са нашим постом, јер је као што знамо, и наш пост - време посебног изучавања Светог Писма. Зато су неки елементи поста сачувани и у исламу. Али ипак помоћ од поста у борби са страстима се не користи. Пост се користи као одређено средство покорности Алаху, као намаз, али не као средство за борбу са страстима. Шта је за нас хришћане главно у посту? Борба са угађањем стомаку, гневом, са другим страстима. У исламу тако нешто не постоји. Уопште, у исламу се у принципу не боре са страстима, јер они сматрају све природним. Једини изузетак је суфизам где се са страстима ипак боре, али са циљем да се разори личност, слије се са Алахом изгубивши себе. Немају хришћанско учење о борби са страстима.
5. Пети стуб је на крају, поклонички пут у Меку - хаџ. Сам по себи овај обред својим пореклом усходи до паганства, он у потпуности обнавља древни незнабожачки обичај и при том реално остаје неразумљив. Зашто љубити црни камен? Халиф Омар је сам говорио да не зна зашто то ради, али ето, посланик је тако радио, и ја радим тако. Сам по себи обред је заиста сличан са сујеверјем. Зато што жртве које се приносе немају значај, везе са искупљењем грехова, они су просто неразумљиве жртве. Слава Богу, муслимани су напустили незнабожачке остатке, зато они сада не мисле да се Алах храни жртвом као што су то незнабошци мислили. Јудејску представу о жртви као нечему што нас подсећа на грех и неопходност искупљења немају. Такође немају ни жртву очишћења која постоји у хришћанству. При том се на жртву приносе камиле, овнови - није јасно. Бесмислени обред који за нас представља сујеверје.
Исто као што је несхватљив и обред каменовања. Сваке године гине јако много људи за време обреда каменовања у Меки. Сматра се да на тај начин човек може сатану да убије камењем. Међутим, не мислим да неко може каменом да погоди џина, анђела. То је сујеверје. Није случајно са тим повезана и смрт људи. Ако су ови обреди припремали људе за долазак Господњи, садашњи обреди хаџа, немајући никакав психолошки циљ, представљају просто неразумљиву ствар. Када питам муслимане зашто то раде, зашто постоји један или други део обреда они објашњавају само белу боју одеће. То је логично. Беле боје означавају душевну чистоћу. Од кога су узели симболику? Од православних хришћана који, као што је познато, беле одежде носе у време Крштења. Такав симбол је постојао и у древном јудаизму. У дан очишћења на Јом-Кипур, Јевреји су се такође облачили у белу одећу. Све остало није разумљиво.
Они ми одговарају: "Не знамо. Алах је рекао да мора да се ради - значи мора да се ради". Зашто је неопходно чинити нешто на одређени начин за време намаза? Није разумљиво. То јест, постоји низ таквих ствари које су апсурдне, необјашњиве са богословске тачке гледишта, али се раде само зато што је тако речено. То и јесте сујеверје. Зато је за хришћане то заиста сујеверна појава, од кога се човек обавезно одриче за време Крштења.
6. На крају, последњи, шести стуб је џихад. Он представља форму мисионарења у исламу. Зашто се не сматра општеприхваћеном нормом? Муслимани који не сматрају џихад шестим стубом, нису против џихада. Муслиман не може да иде против џихада, јер је џихад директно указан у 53 ајата Корана. Ствар је у томе што муслимани обично објашњавају да џихад не може бити раширен свуда и зато не може бити стуб за све. Ето, то је објашњење.
То је оно што уједињује практично све муслимане света, заједничко што имају сви муслимани. Међутим, ислам није монолитан. Постоје четири основне школе у исламу. У стварности постоји најрадикалнија разлика између две врсте ислама: евроислам (такозвани европски ислам) и традиционални ислам арапског света.
У евроислам се убраја, на пример, наш ислам који постоји код тјуркских народа Русије. Назива се џадидизам. У питању је учење настало 1809. године. Ово учење је покушало да прилагоди ислам традиционалним представама, традиционалним правима Татара, Башкира итд. Као резултат се јавио феномен који муслимани из арапског света фактички и не сматрају за ислам. То је и потпуно исправно. У џадидизам су фактички доспела потпуно неисламска учења: култ светих, нека незнабожачка средства борбе са уроком и врачањем.
Код Татара је представа о исламу најчешће разливена. "Ми смо муслимани јер смо Татари, наш ислам је при том - део нашег националног идентитета. Ако престанем да будем муслиман, престаћу да будем и Татарин". Фактички се добија да под маском ислама делује управо национализам.
Треба знати да је национализам резултат проклетства. У Библији се говори да пре Вавилонске куле није било различитих народа, подела на различите народе је проклетство Вавилонске куле које не дозвољава да се људи уједине да би изградили свет насупрот Богу. Зато када људи почињу да обоготворавају нацију, они на тај начин иду против Бога, Који јесте Бог свих народа, Творац свега, целе Васељене. Како је рекао отац Софроније Сахаров: "Ако се национализам не може превазићи, значи да дело Христово није успело". Ако се људи буду хватали за националност и не буду тражили апсолутну истину, никада неће доћи до Бога.
Без сумње, тај такозвани меки ислам је опасан због свог национализма и ми то видимо по садашњем Татарстану, на пример, где ислам представља синоним национализма. За нас је то потпуно неприхватљиво. Уопште, мислим да је и за муслимане из арапског света то такође неприхватљиво. Овде се солидаришем са муслиманима арапског света: истина је важнија од нације, истина не зависи од нације и не може се рећи да сам муслиман, зато што сам Татарин. Као што се не може рећи да сам хришћанин, јер сам Рус. Хришћанство не зависи од нације, већ од вере у Свемогућег Бога, који уједињује људе у Васељенску Цркву у којој нема "ни јелина, ни Јудејца, ни варвара, ни Скита" и где се то проклетство Вавилонске куле укида. Зато што људи служе Богу сваки на свом језику, али прослављају једног Бога у једној Цркви. Ето код нас ће на пример овог четвртка бити молебан на татарском језику, на словенском језику, на Крутицком подворју, што је опет један од знакова Васељенске Цркве.
У региону Кавказа јавила се нека посебна синтеза: тамо је шеријат, исламски закон сједињен са адатом - традиционалним тјуркским кодексом. Јавиле су се чак и неке норме које противрече исламу, које су се укорениле под видом ислама. Класичан пример је крвна освета. Крвна освета, без сумње, није у складу са исламом. Пракса крвне освете није исламска пракса, њу Мухамед у своје време није одобравао, јер је Мухамед тражио не крвну освету, већ суд пред шеријатским судијама у оквиру заједнице. Ту пракса крвне освете, наравно, противречи исламу, али се ипак одржава управо зато што је био прихваћен незнабожачки кодекс.
Сем тога, на Кавказу је веома распрострањен култ светих, светих извора, самих светих што, наравно, није у сагласности са исламом, јер светост као светост исламу није позната. Непозната је у смислу светости где сила Божија постаје део човека. Само један вид светости познат је у исламу - светост дервиша. Дервиш је човек који поседује натприродне способности, при чему се оне сматрају за нешто што није добро. Постоји изрека у којој се каже да су чудеса нечисте ствари које праведници имају. При том су дервишка чуда обично окултне природе, што они сами и признају. Они говоре да је у питању некакав транс у који они упадају, да то чак и са њихове тачке гледишта не потиче од Алаха, да је често изазвано контактом са џиновима.
Чињеница да је међу Кавкасцима до сада, исто као и међу неким Арапима распрострањен култ светих, у стварности говори о томе да ислам није човечан. Човек жели да има светињу. Зашто? Зато што је то утемељено у људској природи. Човеку је својствено да буде свет. Бог је створио човека за светост. Зато човек себи тражи светињу. А пошто му ислам не даје такву могућност, значи да он не одговара Божијој замисли о човеку.
И на крају, постоје две врсте ислама које су раширене у Русији. То је руски ислам који сада много људи прима. У реалности, млади људи примају ислам јер траже активнији начин живота. Сматра се да је ето, Православље - религија бакица, а да је ислам - религија снажних мушкараца. Ја бих рекао пре - религија адолесцената. Али због тога руски муслимани те врсте примају ислам у најрадикалнијем облику, то јест - вахабизам.
Постоји друга врста ислама - женски ислам - када се жена удаје за муслимана и прима ислам под његовим утицајем. Нормално, има и обрнутих примера када мушкарац прима ислам јер се оженио муслиманком. По шеријату у принципу се дозвољава брак муслимана са немуслиманком, то јест, хришћанком, Јеврејком или представницом зороастризма, али је обрнути брак - муслиманке са хришћанином недопустив. Али ипак и такви бракови су прихваћени и распрострањени.
Данас је такође распрострањен суфизам - посебна струја ислама која са исламске тачке гледишта представља јерес. Суфизам говори да је Бог одређена безлична сила, која може да у себе узме и раствори човека, да је из неког разлога идеал - растварање људске личности! Та струја је данас такође веома популарна у неким круговима интелигенције.
Још нисам рекао шта представља вахабизам. Сви говоре против њега, неки говоре да је у питању секта. Међутим, Путин, наш председник је правилно рекао да они нису секта. То је чиста истина. Вахабизам није секта. Вахабизам је можда у најчистијем облику сачувао ислам, суштински ислам који представља званично вероисповедање Саудијске Арабије. Саудијска Арабија и низ других исламских држава придржавају се вахабитске варијанте ислама. То је посебна врста ханболитског мазхаба који постоји од осмог века, и који говори да је неопходно деловати само у сагласности са Кораном и суном - исламским светим предањем, да нису допустиве никакве измене.
Оснивач покрета је био Мухамед ибн Абд-ал Вахаб који је живео од 1703. до 1787. године. Под његовим утицајем била су уништена сва света места на Арапском полуострву, Ћаба је била ослобођена од свих украса. Вахаб се залагао за тачно следовање речи суне, за социјалну правду међу муслиманима, за праксу џихада против неверних. Све који нису желели да се одрекну незнабожачких остатака, називао је невернима и зато је и ратовао са њима. Његови следбеници су били Саудити, краљевски род ибн Сауд, који је сада краљевска династија Саудијске Арабије. Они су у почетку били гоњени од стране Турака, али су у двадесетом веку дошли на власт, не без утицаја Енглеске и Америке.
Са њима су били повезани муриди Шамиља на Кавказу. Покрет Шамиља на Кавказу је генетски повезан са покретом Мухамеда Вахаба који пак потиче из Арабије. То је у неком смислу обнова древног ислама, при том обнова најдивљијих елемената. Не говорим о трговини робљем! Трговина робљем је у исламском свету постојала све до скора. Земље где је трговина робљем укинута у 80-90-им годинама јесу земље управо ислама. Реално она постоји и до данас.
Најважнији у вахабизму је наравно закон. Сетите се талибана - вахабитског покрета у који су улазили посебни људи који су мерили дужину браде код човека након одређеног узраста. То јест, човек старији од 30 година мора да има одређену, јасно одређене дужине браду, јер брада мора да буде исте дужине као код пророка Мухамеда. Сем тога, вахабизам прописује све, целокупан живот до ситница. И у томе се и претпоставља спасење.
Када сам говорио о дивљим остацима мислио сам на учење које постоји у вахабизму о Божијој ограничености - да је Алах просторно ограничен. То је управо вахабитска идеја. Вахабизам тврди да је главни задатак муслимана стварање царства праведности. То је реално немогуће учинити јер на земљи без Бога, без победе над смрћу - каква је праведност могућа, ако ће је смрт прождрети? Избавити се од зла без Христа није могуће.
Поред сунизма, постоји и друга основна струја у исламу - шиизам. Шиизам је струја ислама које се придржава Иран и Азербејџан код нас. Ова струја такође признаје пет стубова ислама. Његова особеност је у томе што је за истинско тумачење ислама неопходан не само савет учених, како је то било у суни, већ и лидер исламске заједнице - калиф. Сматрало се да мора постојати низ имама који су у стању да дају адекватно тумачење Корана. У том смислу то је аналог нашег учења о неопходности свете јерархије за правилно схватање Светог Писма. Међутим, за њих је то пре јерархија посвећених, а не јерархија као таква. То се може повезати са гностицима, при чему постоји и директна веза. У основи шиизма реално је лежао гностицизам. То јест, сматра се да је цео низ имама - дванаест имама - један другом предавао скривена знања, тајна знања, недоступна за посвећене, да су владали магијским способностима. Ред тих дванаест имама продужио се до десетог века, када је последњи имам нестао, али он треба да се врати.
Али се сматра за првог имама који је убијен у време једног од међусобних обрачуна, и око његовог имена, око имама, јавио се култ мученика. Сматра се да је мучеништво само по себи, то јест самомучење, у правом смислу речи, самокажњавање - богоугодно дело. Одатле и потиче феномен који су сви видели на телевизији - где муслимани себе ударају штаповима. Сматра се да самомучење дарује заслуге човеку и да представља средство задобијања божанске силе. Нас то више подсећа на муке Ваалових жречева који су себе клали и ударали. Наравно, никакве награде ту нема. Мученици које шиити поштују, наравно нису мученици у смислу како мученике схватају хришћани. Ако хришћански мученик сведочи да је смрт побеђена, његова смрт сведочи да је смрт уништена победом Исуса Христа, а у шиизму је мученик просто сведок Алаха, који говори да постоји господар коме се он покорава. Ради њега сам спреман да чак мучим себе. То је потпуно другачија представа. У једном случају је то дело роба - код шиита, у другом случају дело слободних - код хришћана.
Такође мислим да је учење о имамима као чуварима духовне светлости пре шаманизам него што је повезано са откровењем Божијим. Бог је Творац свих људи и Он даје вест свим људима. Друга је ствар што се она усваја од разних људи, у зависности од човекових жеља. Међутим, ми немамо скривених догмата, нема тајних учења, зато што је учење Божије и онако тајно. Оно није тајно зато што је оно тајновито, већ зато што је дубоко и открива се човеку који живи њиме, који познаје реалност скривену иза речи. Зато мислим да је покушај шиита да створе неку идеју духовне светлости погрешна. То је покушај да се реалне тајне замене некаквим људским измишљотинама.
За нас тај Али и Мухамедов унук, Хасан ибн Али - њихове гробнице су главне шиитске светиње - наравно, уопште нису хероји, каквим их сматрају шиити, већ пре наши први непријатељи, јер је Али био један од првих калифа који је почео систематски да истребљује хришћане. Ратовали су са хришћанима сви, почевши од Мухамеда. Међутим, управо је Али почео први да убија хришћане због хришћанства. То је било његово достигнуће.
Шиити имају и следећу особеност које на пример нема у сунитском исламу: међу њима је раширен привремени брак.
Ствар је у томе што постоје различити системи брака. Као што је познато, муслиман може да уђе у брак са четири законите жене, а такође да узме себи онолико љубавница колико може његова рука да обухвати, како је речено у Корану: "Ако се бојите да према жена сиротама нећете бити праведни, онда се жените оним женама које су вам допуштене, са по двије, са по три и са по четири. А ако страхујете да нећете праведни бити, онда само са једном; или - ето вам оних које посједујете. Тако ћете се најлакше неправде сачувати" (Коран 4:3). То јест, човек може да има неограничени број жена. Наравно, у обавези је да их подмири на одређени начин.
У шиизму су отишли даље и увели схватање као што је привремени брак, који може трајати од једног сата до 99 година. Најчешће се закључује на 1 сат. Ова пракса се користи ради оправдања силовања и проституције. Зато у шиитским земљама нема проституције, за разлику од сунитских земаља где постоји. Међутим, проституција се ни код шиита ни код сунита не забрањује као таква. Ово просто треба да се зна, да се не би говорило о високом моралу у исламу! Неопходно је објективно знање шта је ислам. Није истина да су сви муслимани такви - то није истина. Међу њима заиста има много људи који су својим спољашњим поступцима послушни суни. То међутим говори о томе да је, сам по себи, корен тог учења потпуно неугодан Богу. Потпуно противан и човечности и Божијој вољи.
Најстрашније што постоји у исламу је дозвола за сваки грех, сем једног - забране напуштања ислама. Сваки грех - мислим у вези са невернима. Сматра се да свака жена коју је заробио муслиман аутоматски треба да постане љубавница, при том се уопште не узима у обзир њена воља. Године 2001. заштитници права са Запада су откупили 4.500 људи из Судана, пре свега жена и деце. За три четвртине жена се испоставило да су редовно биле силоване. При том уопште нема везе да ли је жена удата или не - то уопште никога не узнемирава. Ово је наравно потпуно трагично и повезано је управо са учењем о двојним стандардима у односу на своје и на туђе. За нас је, наравно, то незамисливо, то јест, ако човек не сме да убије свога, значи да не сме да убије ни туђинца!
Како онда да се односимо према исламу? Шта је то? Без сумње, свет ислама је огроман феномен - огроман феномен који се појавио захваљујући деловању духа зла. На други начин не можемо објаснити тај феномен. Међутим, свет ислама није толико раширен зато што су људи, хришћани, на које је Бог бацио муслимане били недостојни свог хришћанског имена. Још је у древности Бог рекао Аврааму, говорећи о сину Исмаилу од кога је касније и потекао Мухамед: "биће човек убица; рука ће се његова дизати на сваког а свачија на њега, и наставаће на погледу свој браћи својој" (1 Мојс. 16:12).
Узроци ширења ислама су у томе што су хришћани почели да поступају насупрот вољи Божијој, упркос заповестима које је давао Господ. По речима једног Светитеља, ислам служи као бич Божији за лење хришћане. Чак и у Русији, ево сада, у наше време, када су почели активни исламски терористички напади; када је Русија изабрала затупљивање са телевизије; када људи у већини нису пожелели да живе како Бог тражи, већ по своме - дошао је ислам, наступио је исламски покољ. Ето, то је казна.
Како се односити према муслиманима? Знамо да сви хришћани треба да се труде да буду у миру са свим људима. Ни у ком случају не треба да вређамо муслимане. Ја уопште не подржавам скандал због Мухамедових карикатура на Западу. Мислим да су ту муслимани више у праву од западних "другова". Западни карикатуристи су желели да се наругају над религијом у сваком њеном виду. Они се изругују и над Христом и над исламом, над Мухамедом. Изругују се уопште и над Богом. То је дрско богоборство које и треба макар мало да ограниче муслимани. Мислим да ту хришћани не могу да стану на страну карикатуриста који вређају, макар и умишљене, светиње другог човека. Нека су и умишљене, али се то не чини у име Божије. Хришћанин тако не треба да проповеда.
Међутим, најважније је запамтити да ислам није религија која има нешто заједничко са нама. То није религија заједничког Бога, није религија која уважава Христа. Та религија не уважава Мајку Божију. То је религија која се реално јако разликује од вере Откровења. Зато сви муслимани морају, наравно, да приме Откровење Божије. Јер без Откровења они ће, без сумње, погинути. Никакве наде на спасење код муслимана нема, јер не верују у Сина Божијег. Господ је рекао да ако човек не поверује у Јединородног Сина Божијег, "неће видјети живота, него гњев Божији остаје на њему" (Јн. 3:36). При том не треба мислити да је то немогуће. Ствар је у томе што у Светом Писму постоји директно пророштво о томе да ће муслимани једном прићи Богу. У 71. псалму, у 10. стиху речено је да ће Христу дарове принети цареви Арабије и Саве: "цареви Арапски и Савски даре ће донети". А то је сам центар исламског света.
Зато у нади на то спасење треба да се молимо за њихово обраћење, молимо се да би Господ разорио тај исламски поредак јер он сада не дозвољава људима да примају другу веру, јер ако се сада човек у исламу, у исламској земљи, обрати - њега убијају истог тренутка. И нећемо се само молити за то, већ ћемо и сами носити реч Божију муслиманима да би они постали наша браћа - јер међу њима, опет понављам, добрих људи има јако много.

СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ДАНИЛ СИСОЈЕВ

[Шумадинац]

ПИСМА О МУХАМЕДАНСТВУ

ПИСМО II

Обећао сам ти, друже мој љубљени, да ћу наставити писма о истом предмету чим се вратим у сјеверну пријестоницу, и ево сад журим да одржим задату ријеч, иако не знам како и када ће ови редови доспјети до тебе. Ти си сад у највећем жару ратних дејстава, тамо гдје највише кипти сав фанатизам мухамеданства, уз покличе: "нема Бога осим Аллаха, и Мухаммед је његов пророк!". Можда је баш сад вријеме да ти историјски објасним ко је био овај пророк и на који начин је положио такав огњени почетак своје проповиједи, тако да се и послије дванаест вијекова она још увијек силно разгара, и то увијек уз звекет оружја. То може бити корисно не само за тебе, него и за пристрасне сљедбенике ове проповиједи, зато што, не разобличивши пред њима лице њиховог пророка, уз дужно поштовање према њиховим осјећањима, неће се моћи приступити његовом учењу или Курану, како би се разоткрила истина.
Према томе, ко је био Мухамед? Одговараћу ријечима једног скромнијег арапског писца, Абулфеде, да не бих утонуо у високопарне говоре синова Истока који су глорификовали начелника њихове вјере. Мухамед потиче од Авраама, у тринаестом покољењу; ова покољења су исто тако помно проучена код Арапа, колико код нас родословље једног другог Сина Авраамовог, Који потиче од законите његове жене Саре, а не од робиње Агаре, која је уклоњена из Патријарховог дома, према ријечима Светог Писма, да род њезин не би имао наслијеђе са дјецом обећања, рођеном од слободне (1 Мој. 21:10). Ти ме разумијеш, љубљени друже, и знаш да ја говорим о Господу нашем Исусу Христу, у лицу Којег је Бог обећао благослов свим народима земаљским, и Који је такође био син Авраамов, али по Исаку (1 Мој. 22:18). Изузетно је пророчанство о Измаилу и његовом потомству, баш у истих оних Пет Књига Мојсијевих, за које сам Мухамед вели да им се неизоставно треба вјеровати, вишекратно их помињући у свом Курану, и не знајући да ријечи Мојсијеве на њега указују: "Тај ће бити човјек диваљ; руке његове на свих и руке свију на њега, и пред лицем све браће ће се уселити и у велики народ израсти" (1 Мој. 16:12, 21:18). Није ли се све ово збило са дивљим арапским племеном, које је војевало са читавом васељеном, у дане Калифата и проповиједи Курана?
Мухамед је поријеклом из славног племена Кореишита, којем је било дато искључиво право да у Меки чува главно њихово светилиште Кабу, или дом Авраамов; дјед његов Ел Моталеб, према тајном предосјећању будуће славе младенчеве, надјенуо му је име Мухамед, тј. славни, какво име до тада није носио нико у њиховој породици. Ово громко име је касније послужило да се код сљедбеника Курана оформи чудно и ни на чему засновано мнење, које им је и сам Мухамед наметнуо. Наиме, он у LXI глави свог Курана (ст. 6) говори како је наводно Исус, син Марије, рекао синовима Израиљевим: "ја сам Божји Посланик (послат вама) да утврдим Теврат (Петокњижје Мојсијево) који је објављен прије мене, и да вас обрадујем послаником који ће доћи послије мене, а чије ће име бити Ахмед, тј. славни". На чему је ове ријечи заснивао Мухамед? - У Јеванђељу код Јована пише како је Господ, опраштајући се са ученицима, рекао: И ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утјешитеља да пребива с вама вавијек, Духа Истине (Јн. 14:16). Даље је говорио и о дејствима Његовим: А када дође Утјешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће свједочити за мене (Јн. 15:26). И какву је везу Мухамед могао успоставити између овог обећања нашега Спаситеља и свог посланства? - Ево какво: на грчком језику се ријеч "утјешитељ" изражава ријечју параклитос, а "славни" ријечју периклитос, и овом сличношћу ријечи по звучности се окористио ново-законодавац, како би на себе упутио пророчанство.
Да ли је поштено ово? - О томе остављам да суде његови сљедбеници, јер су и Јеванђеље и Куран пред њима, и главне стихове сам им указао; уосталом, истина се показала и из самих дејстава обећаног посланика. Господ је отворено указивао да ће Утјешитељ посвједочити о Њему исто оно што је и Сам о Себи свједочио, тј. да је Он истинити Син Божији, раван Оцу, и то је апостолима запечатио Дух Свети, обилно се изливши на њих; а онај који је неправилно на себе примјенио ријечи Христове, није Му указао одговарајућу славу и част, јер сам није био просвећен Духом истине, без Којег нико не може познати Сина Божијег и кроз Њега доћи небеском Оцу (Јн. 14:6).
Враћам се сада Мухамедовом животу. Неколико дана после рођења он бива лишен оца и васпитава га његова дојиља у пустињи. Тамо су једном, према арапским наводима, два човјека у бијелим хаљинама спустили младенца на земљу, раздрљили му одјећу на грудима и на њих ставили нешто небеско. Уплашена дојиља је пожурила да врати шестогодишњег дјечака мајци, која је ускоро после тога умрла и он је остао у рукама свога стогодишњег дједа све до његове смрти. Ујак Абу-телеб му је замијенио родитеље; али сво наслиједство Мухамедово, сина Абдалиног, састојало се од пет камила и једне етиопљанске робиње. Абу-телеб, који се бавио трговином, настојао је да своје знање и искуство преда младом сестрићу, те га је због тога узимао са собом на својим далеким караванским путовањима по Сирији. Мухамед је тада имао 13 година, али је његов разум далеко превазилазио узраст, и необичне способности, спојене са изузетном наочитошћу, наговјештавали су у њему неко необично предодређење. То је нехотице поразило и настојатеља једне хришћанске обитељи у близини Бостре, гдје су гостопримство затражили ови трговачки путници; Абу-телебу је један инок претсказао будућу славу његовог сестрића, упозоравајући га на јудејске сплетке и опомињући га да му чува живот.
Претсказање је узбудило дух младог Кореишита, већ спремног на све велико. Начин његовог живота у кући Абу-телеба, чувара Кабе, отворене за све кнезове арапске, припремио га је за будуће народно поприште, и још као дијете он је стекао свеопште повјерење. То се показало приликом обнављања храма Кабе. Сва кољена арапска су учествовала у заједничком дјелу благочешћа, свако од њих је због тога хтјело да има ту изузетну част, да унутар светилишта, на старо мјесто, постави црни камен који је, према арапским предањима, првим градитељима Кабе, Аврааму и Измаилу, донио Архангел Гаврило. Заједнички су се сагласили да се спор ријеши тако да се та част укаже првом човјеку који уђе у храм, а десило се да то буде баш Мухамед; он је предложио да се свештени камен положи на тепих којег ће за његове крајеве држати по један човјек из сваког племена и тако га подићи, а сам он га је узео одатле и поставио на мјесто. На тај начин Мухамеду је још у младом добу било уступљено изузетно важно дјело међу његовим истоплеменицима, што је касније послужило као предзнамење будуће његове славе.
Био је напунио двадесет пет година када му је богата удовица, из истог знаменитог племена Кореишита, повјерила - прво своје караване, а потом и властиту судбину, изабравши га за свог супруга; без обзира на разлику у годинама, јер је Кадижа имала четрдесет година, овај је брак био овјенчан породичном срећом; до саме своје смрти она је била једина жена Мухамедова и код његових сљедбеника сматра се једном од четири жене које је Бог нарочито прославио и заволио. Питаћеш ме - које су остале три? - То је једина кћерка Мухамедова од Кадиже, по имену Фатима, коју је удао за Алија (остала његова дјеца су умрла као мала), и још преблагословена Марија, коју они признају за дјеву и при рођењу Господа Исуса Христа, према свједочењу Курана (Гл. III. XXI.) Чудно и самољубљиво зближавање! А ко је четврта? - Сам ћеш се зачудити: безимена жена фараона из времена у којем се родио Мојсије! И зашто се она удостојила такве почасти? Тешко је одговорити: то је једно од произвољних предања арапске маште. Могуће је да је по забораву предања ова почаст допала фараоновој жени умјесто њене кћери, која је спасила и васпитала Мојсија. Послије брака Мухамедовог, историја о њему савршено ћути наредних петнаест година, до његовог четрдесетогодишњег узраста, и сав овај период је покривен мраком неизвјесности, који просвјетљава само једна ријеч Абулфеде: "Бог му је усадио љубав ка осамљивању и свако љето је он проводио по мјесец дана у пећини на планини Хара".
Овдје, у дубокој тишини, сазрело је оно што се давно тајило у његовом уму и пламеном срцу. Прије него што почне да увјерава друге, вјероватно је сам настојао да увјери себе у своје посланство, јер је првобитни његов циљ био добар: истријебити идолослужење у свом народу и привести га познању истинитог Бога, уништивши идоле који су окруживали свештено здање Кабе. Али ево гдје је погријешио нови законодавац: он је пожелио да сазда властити систем вјере, да ли из осјећања властите узвишености, које је одувијек заводило људе, чак и неке из редова хришћана, у сличне заблуде, или из незнања стварних источника учења хришћанског, тј. Свештеног Писма. Тешко је усагласити грубе погрешке и бајколика мјеста која се у Курану често сусрећу а тврде да је то сам текст Библије, са вишеструким увјеравањем, у истом том Курану, у божанственост књига Мојсијевих, и Јеванђеља. Не мислим да је Мухамед намјерно хтио да исквари текстове Светог Писма, нарочито оне који за њега нису имали догматске важности; ја сам већ показао како је неке текстове измјенио у своју корист. Много је вјероватније да он није имао прилике да темељно изучи божанствене књиге, него је само слушао доста тога из њих, јер се за вријеме својих путовања стално кретао међу хришћанима и јеврејима, који су чак и живјели међу арапским племенима. Затим, када се са таквом тајанственошћу осамио како би саздао нову вјеру, и ради већег утиска свима тврдио како уопште не зна да пише и чита, он је у свом Курану изложио само предања из Старог и Новог Завјета која су се сачувала у његовом сјећању, у оном виду, у којем их је чуо, или онако како су се њему урезала у сјећање након многих година. Због тога се и појављује, међу безбројним понављањима једних те истих прича о Авраму, Ноју, Мојсију и другим Патријарсима и Пророцима, таква чудна несагласност са Светим Писмом. Нарочито када се ради о Господу Исусу Христу види се савршено неразумијевање спаситељног догмата нашег искупљења; у исто, пак, вријеме натприродно рођење Његово од Дјеве Марије и благовијест Архангела, испричано је готово дословце ријечима Јеванђеља. Често се у Курану говори о чудесима Господњим, али због чега? Нејасно је због чега, када према ријечима Мухамедовим Христос није ништа више до човјек и када његово учење још мора бити запечаћено свједочанством другог пророка, тј. самог Мухамеда. До те мјере може да се заблуди ум људски, када тражи своје, а не Божије.
Прво јављање Мухамеда ради проповиједања његовог Курана веома је свечано приказано код арапских писаца. По обичају он се осамио у планинској пећини и тамо је пред њим, усред ноћног мрака, стао Архангел Гаврило и рекао: "Читај!" - "Не умијем да читам", - одговорио је нови пророк. "Читај, - ускликнуо је Ангел, - именом свога Господа који је (све) створио; створио је човјека од згрушане крви (ембрија); читај, а твој је најплеменитији Господ који је научио (човјека) перу (и писању); научио је човјека ономе што није знао" (Куран XCVI). Мухамед, понављајући ове стихове, кренуо је према средини планине и ту је опет зачуо глас: "О Мухаммеде, ти си посланик Божији, а ја сам Џибрил (Гаврило)!" Са овим ријечима ишчезло је пред њим виђење. Шта ми хришћани да кажемо о овом новом посланству, о којем свједочи само посланик и које никада нико није претсказао свијету? Није такво било благодатно јављање Господа нашега на Јордану, предречено и ишчекивано од почетка свијета, о коме је свједочио низ пророка, током много стољећа, и посљедњи од њих Јован Претеча, у сам тренутак Његовог доласка; јер Јован отворено и директно читавом народу указује на Господа, говорећи: Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета (Јн. 1:29). А каква би чудна противрјечност била када би Архангел Гаврило, који се јавио Пречистој Дјеви Марији да јој благовијести оваплоћење Слова Божијег, Које је представљало испуњење закона и пророка, јавио опет да уздигне новог пророка, који ће противрјечити учењу Христовом!
Прије свих повјеровала је у изасланство свога мужа Кадижа, његова супруга, и прихватила ислам, тј. посвећење Богу. Одмах за њом слиједио је млади сестрић Мухамедов, Али, и усвојени Саид, којег је Мухамед узео као роба и ослободио га ради исламизма; тако је обраћење започето у њедрима његове породице. Абу-бекр, најбогатији грађанин Меке, први је прихватио учење Мухамеда од људи који нису припадали његовој породици, и сам је убиједио у истину његовог изасланства још девет уваженијих грађана. То је био велики тријумф за Мухамеда, и он је тај догађај празновао раскошном вечером на коју је позвана сва многобројна родбина његовог ујака Абу-телеба. Али када је почео да проповиједа сам о себи, по завршетку вечере, нико му није хтио повјеровати; на његово питање "ко хоће да буде мој брат, намјесник, калиф?" само је ватрени Али ускликнуо: "Ја, о пророче!" и овај га је прогласио калифом.
Племе Кореишита, раздражено новим учењем једног од његових припадника који их је громко корио због идолопоклонства, обратило се његовом ујаку, Абу-телебу, да присили на ћутњу свог сестрића; али Мухамед му је одговорио: "и да Кореишити наоружају против мене сунце и мјесец, једно са десне, а друго са лијеве стране, ја бих и тада остао непоколебљив". Ипак, он је био принуђен да се склони у оближњи планински замак, зато што су сви његови приврженици били осуђени на изгнанство и многи од њих су побјегли у Абисинију. Утицај Абу-талеба је спасао самог проповједника, иако он није дијелио његов начин размишљања; ипак, и у замку Мухамед умало није постао жртва мржње свога племена. Омар, један од најсуровијих Кореишита, био је изабран као њихов џелат, и већ је ишао са ножем у руци да умртви одступника од вјере отаца. Путем је свратио у кућу своје сестре: тамо су му прочитали неколико стихова из Курана и он је, изненада се обративши, пожурио у замак да исповиједа своју вјеру у учење новог пророка. Арапски писци тврде да су у храму Кабе црви појели пергаментни лист на којем је писала осуда Мухамедових сљедбеника и да је то послужило као повод за његов повратак. Али ускоро га је смрт Абу-талеба и Кадиже лишила потпоре у Меки, и он је био принуђен да се удаљи из свог завичаја, гдје му је пријетила опасност.
У околини Меке он је срео становнике Медине који су долазили на поклоњење у Кабу, и силом говорништва убиједио их у своје посланство, с обзиром да су они, живећи у сусједству са два кољена јевреја, много од њих слушали о Месији освајачу; затим су они припремили своје суграђане за прихватање новог пророка. Међутим, сам Мухамед је у Меки поколебао повјерење многих, чудном причом о свом ноћном путовању до седмог неба, из храма Јерусалимског, на огњеној кобили Ел-борак. Неумјесно самоуздизање Мухамеда, који је наводно разговарао са Адамом, Авраамом, Мојсијем, Ароном и самим Господом Исусом, побудило је свеопште негодовање; Абу-бекер је клетвом морао да посвједочи истину виђења, како би умирио ускомешане умове. Становници Медине су искористили његов отежан положај у Меки како би га свечано позвали да дође код њих. Мухамед, увјерен у оданост својих нових присталица, упутио је код њих своју породицу, а сам се одлучио да се још једном врати у Меку, са само двојицом својих вјерника - Абу-бекром и Алијем. Још једном су покушали да га убију Кореишити; дознавши о завјери, Мухамед је у своју одјећу преобукао одважног Алија а сам је ноћу побјегао из Меке; убице, не нашавши жељену жртву, поштедиле су младића и дале се у потјеру за омраженим проповједником. Према арапским писцима, њега је спасило чудо; престрашени прогонитељи пали су са својих коња под његове ноге; он је успио да се сакрије у Медину. Ово бјекство је послужило као почетна тачка за мјерење времена код мухамеданаца, под именом Егира.
Прво што је изградио Мухамед у својој новој отаџбини била је џамија поред куће у којој се настанио, и ту су почели да се искупљају муслимани или, према значењу ове ријечи, вјерни. Он је настојао да утврди савез духовног братства међу својим многобројним присталицама у Медини и, како би наградио Абу-бекра за његову непоколебљиву оданост, оженио је његову деветогодишњу кћерку Ајшу, без обзира на њен дјечији узраст. Она је увијек била омиљена жена арапског пророка, којој је повјеравао све своје тајне, и њен утицај је касније даровао Абу-бекру калифат, упркос законитим правима Алија. Али љубав према Ајши за Мухамеда није представљала препреку да постепено ступа у супружнички савез са још четрнаест других жена, зато што је он, према ријечима његових историчара, био нарочито расположен према женском полу: својство једва достојно законодавца духовног?! - и како је чудан тај процват чула, у позним годинама, након петнаестогодишњег моногамног брака са Кадижом, у напону снаге! Да се њен живот продужио, ко зна, многоженство можда не би ни ушло у морално учење и законе исламизма. Али чулност Мухамеда се разгарала све више и више, до тог степена, да се од његових сладострасних жеља није сакрила ни жена усвојеног сина Саида, и усвојеник, по прорачуну људске мудрости, добровољно ју је уступио човјеку који га је посинио.
Али како је у Медини дошло до ускомешаног роптања поводом таквог родоскрнављења, Мухамед је тражио начин како да се оправда небеским разрјешењем, и изненада су му, наводно са висине, били послани сљедећи стихови, који се до дан-данас могу прочитати у XXXIII глави Курана: "(Сјети се) када си ти рекао ономе коме је Аллах учинио доброчинство (тј. Саиду, Зејду): "Задржи себи своју жену и бој се Аллаха!" а ти си крио у својој души оно што је Аллах показивао, и ти се бојиш људи, а Бог има највише право да се Њега бојиш. Пошто је извршио Зејд своју жељу (раставом од ње), Ми смо је теби вјенчали, да не буде вјерницима гријех у (растављеним) женама својих посинака, када они према њима изврше жељу (разводом од њих). А Божја је воља извршива. Нема Божјем Посланику гријеха у ономе што му је Аллах дозволио." (ст. 37, 38) Шта рећи за овакву родоскрвну заповијест, измишљену ради личне своје похоте? Напослијетку, када му се прохтјело да још више умножи број својих жена, он је објавио да је опет зачуо небески глас: "О, вјеровјесниче, Ми смо ти учинили дозвољеним твоје жене којима си дао њихове дарове, и оне које имаш у власти (робиње) које ти је Аллах дао (као ратни плијен), и кћери твога стрица и кћери твојих тетака (по оцу) и кћери твога ујака и кћери твојих тетака (по мајци), које су се с тобом иселиле, и жену вјерницу, ако је себе даровала вјеровјеснику, ако вјеровјесник хоће да је вјенча; (ово посљедње је) искључиво теби, мимо остале вјернике. Ми свакако знамо што смо одредили њима о њиховим женама и о онима које се налазе под њиховом влашћу да не би било теби какве потешкоће. Аллах је опросник и милосник." (Куран, глава XXXIII, ст. 49). Тако да је Мухамед разрјешавао себи, у својству пророка, оно што није другима: није ли чудно на овакав начин се поигравати са виђењима и надахнућем с висине, ради својих плотских наслађивања?
У исто вријеме Мухамед је тражио начина да силом оружја рашири своје учење изван Медине; његови војници су нападали караване који су ишли у Меку, и сам он је ишао у борбе против неких њима сусједних арапских племена, присиљавајући их да му се покоре. Његови успјеси су пробудили ревност Кореишита; они су ступили у рат против разарача њиховог отачког богослужења, да би заштитили своје караване. На обалама Црвеног мора, у близини оазе Бедр, први пут су се сударили пукови многобожаца са муслиманским, који су били малобројнији, али су их надмашали духом, јер их је надахњивао сам Мухамед. Он је пут масе невјерника бацио прегршт праха, обећао својим ратницима помоћ легиона Ангела, наредио Абу-бекру да побиједи и побиједио; ватрени стихови Курана су прославили Бедрско поље, као прво поприште побједе ислама над многобоштвом. Али, који је започео битку срећним двобојем, као супругу је добио Мухамедову кћер Фатиму; пети дио богатог ратног плијена био је одређен Богу, пророку, његовој родбини, сиротим и убогим; двоје заробљеника, окорјелих непријатеља Мухамеда, кажњени су смрћу. Абу-Софијан, старјешина арапских многобожаца, кренуо је са својим одредом јахача на Медину, да се освети за пораз на Бедру, и побјегао када се пред њима појавио муслимански вођа. Други поход Кореишита је био срећнији, и опсада Медине замало није скршила растућу величину Мухамедову. Он сам, окрвављеног лица, рањен, окружен свим ужасима смрти, само што није постао жртва непријатеља; само крајњи напори његових присталица су успјели да га спасу у жару битке. Међутим, Кореишити су отишли, не задавши непријатељу смртни ударац; ослободивши се од њихове страшне најезде, арапски законодавац је наставио да управља Медином као цар и пророк, у исто вријеме издавајући одредбе и грађанске и духовне садржине, смирујући оружјем сусједна јеврејска племена. Тада је увео строги пост мјесеца рамазана, у спомен тога да му је Куран послан са неба у пустињи, и забранио употребу вина, зато што је за вријеме својих ратних похода видио у какав страшни неред је упадала војска захваљујући овом омамљујућем напитку који је узбуркавао узаврелу арапску крв.
Након што су се удаљили од Медине, Кореишити су надмено изазивали Мухамеда да опет одмјере снаге на Бедрском пољу, и он се појавио, али није нашао непријатеље. Ускоро су становници Меке, ипак, удруживши се са другим арапским и јеврејским племенима, поново опколили Медину. Мухамед их је чекао и утврдио је град; сам је радио са својим народом, расијецао је камење да би ископали ров око зидина. Три пута је ударио чекићем по једној клисури коју други нису могли сасјећи, и три муње су сијевнуле под његовим рукама: према ријечима Абдул-феде, овако их је објаснио пророк: "прва значи да ће Бог моме оружју предати сву Арабију, друга значи покоравање Сирије и Запада, а трећа Истока." Храброст Мухамедова је опет надвладала нападе његових непријатеља, упркос пометњи у самој Медини. Мало по мало, ратни табор око Медине се расипао; први примјер бјекства дали су јевреји, који су и иницирали ову битку: арапски вођа је брзо послао своју војску да их покори и опколио утврђење Караидита. После дугог отпора они су одлучили да своју судбину повјере милосрђу побједника. Мухамед је као посредника у разговорима о примирју и одлуци о њиховој судбини послао једног од арапских старјешина који је крајње мрзио јевреје, којег су они ранили за вријеме опсаде Медине, и он је, још патећи од ране, изговорио горку пресуду: "усмртити све мушкарце, поробити жене и дјецу и раздијелити њихову имовину!" - "То је пресуда Божија! - ускликнуо је пророк, она је достигла већ до седмог неба и са висине била откривена Сеиду!" и као посљедица овог, наводно небеског суда, седам стотина јевреја је пало под мачем побједника; најљепша од њихових жена је припала Мухамеду и постала супруга онога ко је био обливен крвљу њених ближњих: опет се чулност сјединила са крвопролићем!
Када упоредиш ове ратничке почетке проповиједи Мухамедове, који је оружјем распростирао своје учење по устрепталој Арабији, са кротким почецима проповиједи Јеванђеоске: зар се неће умилити свачије срце, ако само оно збиља хоће да спозна истину, гледајући разлику у почецима? - Са једне стране огањ и мач, који широко пробијају пут Курану, који у пламеним стиховима обећава, наводно са висине, да ће оправдати свако дејство, сваку страст страшног пророка Арабије; са друге Божанствени учитељ, Који мирно обилази пустиње Палестине, трску стучену не преломивши и жижак тињајући не угасивши (Мт. 12:20). Он Своје ученике изабира на обали језера, како би од рибара направио ловце на људе, и проповиједа покајање за гријехе, јер се приближило Царство Небеско. Овдје се опипљиво осјећа близина - не земаљског, вањског царства, које се шири и скупља по мјери успјеха или пада силе оружја, него унутрашњег, духовног и небеског, какво на земљи нису могли саздати људи, већ само и једино Творац њихов, дошавши на земљу у људском образу. Какав је био почетак, такве су биле и посљедице, и како је Спаситељ наш запечатио Својом крвљу учење које је проповиједао, тако се Његово небеско царство на земљи и наставило да гради, на костима мученика који су за Њега пострадали, на исти начин на који је и Сам пострадао за сав род људски. Насупрот томе, учење законодавца арапског, савршено противно Христовом, иако је он себе издавао за утјешитеља којег је Он претсказао, наставило је да се шири у духу свог оснивача, потоцима крви оних који нису хтјели да му се покоре.
Ко има уши да чује, нека чује! (Лк. 8:8), вратимо се опет дјелима Мухамедовим. Наставак ратовања је одвојио његове сљедбенике од поклоњења њиховој родној светињи Каби, али њихова срца су горјела жељом да испуне свој свештени, по њиховим урођеним представама, дуг. Мухамед им је обећао да ће убрзо испунити њихове пламене жеље и, већ осјећајући своју снагу, кренуо је према Меки, са хиљаду и четири стотине наоружаних ратника. Седамдесет камила, богато украшених, ишло је за њима, намијењено је било за жртву: старозавјетно проливање крви животиња сачувало се у новом учењу, јер он није разумио цијену божанствене крви Искупитеља, која је једном и за свагда проливена и надомјестила гријехе наше: јер шта је свака жртва, ако не образ примирења човјека са Богом? А Мухамед, без икаквог циља, задржао је знамење, одбацивши његово испуњење. Јер Закон имајући само сјенку будућих добара, а не сами лик ствари, не може никада једним те истим жртвама, које се приносе стално сваке године, усавршити оне који приступају. Јер није могуће да крв јунаца и јараца спере гријехе. А Он, принијевши једну жртву за гријехе, занавијек сједе с десне стране Бога. Јер је Он једним приносом учинио савршенима заувијек оне који се освећују. (Јевр. 10:1, 3, 12, 14). У своје вријеме о томе ћемо попричати опширније. >>>

[Шумадинац]

>>> Кореишити су се смели када су чули за наоружани покрет пророка којег су одбацили; сами су му пожурили у сусрет и послали једног од својих старјешина да преговара. Са запањеношћу је он својима описао страхопоштовање које су новом законодавцу указивали његови сљедбеници: када би умивао руке, они би пажљиво сакупљали воду, кад би пљунуо, они би узимали пљувачку, сакупљали су сваку длаку која би случајно пала са његове главе, јер је он, према Абдул-феди, био као Бог међу себи сличним. И такве су почасти божанске указивали човјеку ревнитељи јединства Божијег! Са своје стране Мухамед је на преговоре са многобошцима послао Отмана, једног од својих најближих сарадника, и он је, због својих смјелих одговора, био окован ланцима. Раздражио се и уједно обрадовао вођа муслимана, јер му је то дало повод да оружјем доврши започето ходочасништво; већ су се сви припремали за битку, када су испрепадани Кореишити отпустили сужња и молили за мир; написани су услови. Мухамед је хтио да поред његовог имена пише титула 'посланик Божији', али представник Кореишита није хтио да се сагласи са тим, и пророк је био принуђен да попусти. Безгранично одани Али је упорно одбијао да напише његово име без титуле; тада је он сам, заборавивши у том одлучном тренутку да је некада прије Аргангелу Гаврилу исповиједао, а и касније, током читавог свог живота, да не зна да пише, узео перо у руке и својом руком написао, умјесто громког имена посланика Божијег, скромније: "Мухамед, син Абдалин". Овај заборав је касније протумачен као чудо. Закључили су десетогодишњи мир између Кореишита и Муслимана, за чије вријеме је свим племенима било дозвољено да подржавају и једну и другу страну, а муслиманима је било дозвољено да, без оружја, посјећују њихова света мјеста, али не дуже од три дана.
Мирни договор је породио негодовање муслимана који су ишчекивали освајање; Мухамед их је тешко успио да умири, и властитим примјером је испунио свети дуг поклоњења Каби, а ради утјехе одмах након повратка је наредио да се опколе два јеврејска утврђења; она су се покорила; али освајање трећег замка стајало их је многих жртава. Храбри Абу-бекр и Омар узалудно су насртали на бедеме; Мухамед је своје знамење повјерио Алију, којег је, према ријечима Абдул-феде, истог часа исцијелио од очне болести, иако сам Мухамед о себи у Курану свједочи да је његово посланство без икаквих чуда (XXIX, 50); Али, поразивши на бедему вођу јевреја, пробио се у замак. Становници су умакли смрти, али не и ропству, и опет је једна од прекрасних робиња постала супруга пророка арапског, као да је он постановио као стално правило да својој плоти угађа након сваког крвавог освајања. Ипак, ово освајање га је скупо коштало: сестра убијеног јеврејског вође на брачном пиру му је дала отровано јагњеће месо. Чим је загризао, осјетио је отров и успио да га испљуне; међутим, оштрина отрова већ је била проникла у крв и умногоме скратиле дане његове, често изазивајући јаке болове. Ова издаја још је више раздражила његову мржњу према јеврејима. Пожурио је да покори сва њихова племена и са земљом сравнио њихове утврде.
Обогаћен ратним плијеном, испуњен славом, заповједник муслимана већ је почео да осјећа своју моћ и да мисли, као цар, о савезу са околним владарима; придружили су му се његови сународници који су раније побјегли у Абисинију; послао је молбу цару Абисиније да га удостоји браком са кћерком њему непријатељски настројеног вође Кореишита, Абу-софијана, која се још увијек налазила код абисинијског цара. Овај је са радошћу испунио његову молбу и са богатим поклонима отпустио нову пророкову невјесту. Затим, урезавши за себе печат са натписом: "Мухамед, посланик Божији", нови законодавац је упутио одане људе цару Персије Хозроју и Императору Грчком Ираклију. Моћни владар Персије се разгнијевио због надмене титуле њему непознатог Арапина и, поцијепавши писмо, наредио намјеснику у Арабији да му свезаног доведу дрског самозванца. Он још увијек није знао за његову снагу, и ускоро га је убио властити син. Арапски писци тврде да је Мухамед видио Хозројеву смрт, у истом тренутку кад се тај догађај одиграо, и да се намјесник, престрашен том прозорљивошћу, преобратио у његову вјеру. Са великом пажњом, пак, лукави Ираклије је примио писмо арапског вође, у којем је позивао Императора да се са свим народом покори његовом учењу и да вјерује у јединог Бога, како не би било многобожаца. Тако је мало поимао Мухамед, да хришћани не мање, и много чистије од њега, признају јединство Божије! Ираклије је отпустио Мухамедовог повјереника са богатим даровима, јер није желио да ствара нове непријатељске сусједе Светом Граду, који тек што је био избављен од персијског јарма. Међутим, неки од најближих арапских владара су са презиром одбацили Мухамедову посланицу; други су се ипак покорили исламу.
Мухамед је искористио мир да би још једном извршио обред поклоњења Каби, и овог пута није наишао ни на какав отпор; град је опустио када се он појавио. Према посебној олакшици, коју је сам себи дозволио, против свих установљених правила, он је још једном ступио у брак у самој Меки, када још није стигао да са себе скине ходочасничке хаљине: толико су његове мисли биле обузете чулним предметима, чак и за вријеме благочестивог ходочашћа. Неке од старјешина Кореишита су му се покориле у Меки, између осталих и Отман, чувар Кабе, и два будућа освајача Сирије и Египта, Калед и Амру, који су се прославили својом храброшћу. У жељи да потчини владара Бостре, који је градом управљао у име Императора, Мухамед је послао изасланика са предлогом да овај прими ислам; али изасланик је још на путу био убијен, и три хиљаде Арапа се наоружало да се, по вољи њиховог пророка, освете Грцима због нарушавања права, иако је први право нарушио арапски намјесник.
То је био први окршај мухамеданства са хришћанством, и од тада до данас се није угасио пламен рата. Недалеко од Мртвог мора, надомак замка Карака, узаврела је прва крвава битка; она је коштала многих жртава Арапе и њихов војни заповједник Сеид је пао у њој; међутим, њихова очајничка храброст је надвладала многољудније Грке. Плач над мноштвом погиинулих умањио је радост побједе, и први тријумф Мухамеда над хришћанима протекао је у погребној атмосфери. Нови непријатељски насртаји Кореишита скренули су поново Мухамедову пажњу на Меку. Одбивши заступништво свога таста Абу-софијана за непокорне суграђане, он је на њих кренуо са силном војском. За вријеме преговора под зидинама града букнула је битка, и Кореишити су били поражени, овај пут дефинитивно. Мухамед је наредио да се прекине крвопролиће и као побједник ушао у Меку, и то у смиреној одјећи богомољца. Али је пред њим носио знамење ислама; свој поход су усмјерили право према Каби, и у једном моменту је под руком духовног вође Арапа пало 360 идола који су окруживали свештено здање Авраамово. Он је такође истријебио и женске ликове Ангела, унутар Кабе, са сликама Авраама и Измаила, који су у рукама држали стријеле судбине; затим је седам пута обишао храм, поклонио се црном камену Патријарха, изговорио молитву намаз поред бунара Агаре који се зове Земзен, и довршио обред поклоњења обичним умивањем.
Истог дана је ступио у храм Кабе у достојанственом својству врховног имама, и изговорио са катедре установљене молитве; али у бризи да утврди своју власт није се одлучио да вријеђа суграђане, и сваком племену је оставио његово мјесто при светилишту. Милостиво се понио и према народу, који је очекивао невоље. "Како желите да поступим са вама?", питао је побједник сметени сабор Кореишита. "Као великодушни брат", одговорили су они. "Слободни сте!" Тако је поступио и са најокорјелијим дотадашњим непријатељима, чак и са онима који су унапријед били осуђени на смрт, само ако се јаве да моле за поштеду, или ако се други за њих заступе; веома мало их је пострадало том приликом. Некада је и против своје воље морао да прашта, и приговарао је својим друговима - зашто прије нису извршили пресуду? Двије недеље је провео побједник у Меки, али није хтио тамо да остане, јер је у својим поступцима био свезан светошћу мјеста, древним обичајима и слободним духом Кореишита, док је насупрот томе у Медини царовао и, немајући пред собом Кабе, усредсређивао благоговеније својих сљедбеника на себе самог. Прогласивши своје учење о једном Богу, и Меку за главно светилиште своје вјере, он је послао своје ближње у наоружану проповијед, по свим предјелима Арабије, да свуда руше идоле и привлаче покорности Курану.
Међутим, на највишем степену своје моћи, арапски законодавац замало да буде уништен, устанком двају најјачих паганских племена. Он је из Меке изашао са дванаест хиљада војника, ноћу, и у планинским клисурама се нашао опкољен непријатељима. Његова војска се расула у страху, остао је само са шачицом најоданијих, спремних да за њега пролију посљедњу кап своје крви. Абу-бекр, Омар, Калед и Али служили су му као несавладиви штит. Узалуд је он довикивао разбјежалим муслиманима: "Ја сам Мухамед! Ја сам посланик Божији!" Покличи његови само су привлачили непријатеље, а не заштитнике. Већ је хтио да се очајнички баци у масу непријатеља како би тамо нашао славну смрт; али један од његових најоданијих приврженика, Ал-Абас, погодио је његову тајну замисао и узео узде његовог коња. "Ако ме задржаваш, сазови онда моје војнике", рекао му је Мухамед, и громки глас Ел-Абаса је искупио око њега неколико бјегунаца. Они су се постидјели своје малодушности, и битка се наново распламсала: пагани су хтјели да задрже побједу, а муслимани да изгладе своју срамоту. Мухамед, видјевши одушевљење, опет је бацио, као на Бедрском пољу, прегршт пијеска према непријатељу, обећавши побједу, и непријатељи су се разбјежали. Никада до тада није био изложен таквој опасности.
Неуспјешан поход на замак у који се закључао вођа пагана, Малек, није ипак спасао од јарма Мухамедовог оне који су се скривали у њему, зато што је мноштво заробљника и ратног плијена којег су се дочепали током посљедње битке принудило Малека да прихвати ново учење. За његовим примјером пошли су готово сви кнезови различитих арапских племена, поражени необичним успјесима проповједника Курана. Они су послали код њега своје изасланике са даровима и били примљени у његов духовни савез. Само један од њих, кнез Иемамски, размаштао се да ће бити раван са њим и дрзнуо да му овако напише: "Мосејлам, посланик Божији, Мухамеду, посланику Божијем, мир! Пола земље да буде твоје, а пола земље мени". Али он му је одговорио. "Мухамед, посланик Божији, Мојселаму лажову: земља припада Богу и он је даје у наслијеђе коме хоће". Оружје Каледа сломило је гордог кнеза. Већ је потпуно била покорена Арабија; Мухамед је свој поглед усмјерио према богатој Сирији и прогласио свети рат против Грка. Он сам и сви његови ближњи дали су велике новчане прилоге како би сакупили 30,000 војника, са којима је Мухамед прешао ужарену пустињу, али нигдје није срео грчку војску и његова ратна дејства су се ограничила тиме што је покорио неколико малих хришћанских владара у околини Црвеног мора. Друго изасланство код Императора Ираклија са приједлогом прихватања ислама завршило се само на ријечима.
По мјери увећања моћи законодавца, његова правила против идолопоклоника су бивала строжија. Више нико од њих, под пријетњом смртне казне, није смио да се приближи светилишту Кабе. Најзаосталија и најудаљенија арапска племена гомилама су хрлила да се покоре учењу Курана. Кнезови и цареви њихови падали су пред ноге пророка који је управљао читавом Арабијом, малтене непрестано се налазећи под дејством и утицајем сила са висине. Последња покрајина Арабије је прихватила проповијед из уста Алија; само је једно племе хришћанских Арапа, Назрањ, сачувало вјеру отаца и умјесто издаје Јеванђеља одабрало плаћање данка. Још једном, посљедњи пут, Мухамед се запутио на поклоњење Каби и извршио га са великом свечаношћу и тријумфом, као да је предосјећао свој скори крај: зато се оно до дан-данас код муслимана назива опроштајним путовањем. Са врха једне од околне планине још једном је Мухамед проповиједао једног Бога, да сав народ чује, и објаснио тајанствени смисао вањских обреда које је сам извршио покрај дома Авраамова: скратио је себи косу, ослободио 63 роба, власторучно заклао исто толико оваца, према годинама своје старости, и раздијелио их за јело својим вјерним. Тада је, према ријечима арапских писаца, зачуо следеће ријечи са неба, записане у Курану, од чијег је звука под њим пала камила: "Данас положих печат ја твоје вјере и испуни се милост моја над тобом, јер ми угодно бијаше да теби дам ислам".
Након повратка у Медину, када су све мисли законодавца биле обузете покоравањем грчке империје, достигла га је неумољива гошћа свих од смртнога рода. Први напад болести осјетио је док се налазио код једне од својих жена, које је посјећивао наизмјенично, и молио је да му се дозволи да сво вријеме своје недаће проведе у покоју код његове љубимице Ајше, кћерке Абу-бекра. "О, Ајша, говорио је он, откако загризох оно отровно парче Хаибарино, не престах да осјећам његово погубно дејство; а сада отров трза моју унутрашњост и раздире жиле мога срца". Али без обзира на то, усред највећих мука, Мухамед и даље само машта о рату против Грка, како би се осветио за смрт усвојеног сина Сеида. Позвао је свог младог сина код одра и, без обзира на то што је овај био још дијете, повјерио му војску, у нади да нико неће боље осветити оца од његовог сина. Сам он му је, хладном руком, уручио знамење ислама и тврдим гласом рекао: "Наоружај се за дјело Божије, води храбро свети рат, оштрицом мача сатри незнабошце."
Када гледаш зачетника наше вјере Господа Исуса, на висини крста, на који Га је прибила мржња непријатеља, како се моли Оцу да им опрости тај гријех, и када, као сушта супротност овоме, слушаш како законодавац арапски, који је оболио од тровања у загрљајима жена, завјештава дјечаку да пролије крв хиљада невиних људи да би осветио оца, и назива то дјело Божијим, како у срцу нехотично не никне питање: Да ли је Божије дјело читава његова проповијед? Не види ли се ту испуњавање пророчанстава Светог Писма о духу који ће се јавити у свијету, али не о Духу Утјешитељу, који је сишао на ученике одмах након вазнесења Господа Исуса Христа, него о духу Антихристовом, савршено противном Његовом небеском учењу? Међутим, они, ослијепљени земаљском славом свог пророка, не налазе ништа недолично у овим самртним његовим поступцима, док им се, напротив, високо смирење Божанственог Страдалника на крсту чини толико понижавајуће да, иако као и ми признавају његово чудесно рођење од Дјеве и славно вазнесење, сматрају за привиђење Његову смрт на крсту, којом су наводно преварени били јудеји; тако су се обистиниле ријечи апостолове: Јер је ријеч о крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо (1 Кор. 1:18).
Достојним духовног законодавца било је то што је и у последњим данима живота, потпуно физички изнемогао, наредио да га воде у џамију и, успевши се на катедру, питао своје вјерне муслимане "да ли је увриједио кога од њих, и има ли неко против њега тужбу или незадовољство, јер је свакога од њих био спреман да задовољи новцем и то чак лично, трпљењем било какве увреде". Али и ту су посљедње ријечи ове умилне проповиједи биле заповијест: "силом оружја протјерати све незнабошце из Арабије и проклетство на јевреје". Мухамед већ више није могао да се покрене са свог одра, али није престајао да увјерава своје ближње како непрестано има виђења Ангела. Само једном су га издале моралне снаге и тада је ускликнуо, према ријечима Абул-феде: "Донесите хартије и мастила да вам напишем књигу која вам неће дозволити да се икада више вратите у заблуду". Његови блиски су се збунили: "Шта говори пророк?, - питали су једни друге, - Зар немамо Куран? Какву још књигу хоће?" Почеле су жучне расправе поред одра болесника, и шум гласова дозвао га је из заборава: "Изађите, - рекао је он, - не доличи расправљати се пред пророком!" Од тада, осјећајући своју слабост, забранио је посјете ближњима и друговима. Само вјерна Ајша је имала право да остане крај њега, јер је био увјерен у њену оданост; од ње су муслимани слушали чудесне приче о посљедњим минутама њиховог пророка и о састрадавању са којим је наводно Архангел Гаврило долазио пред његова врата молећи га за дозволу да анђео смрти уђе, говорећи да "Бог жели његово пламено присуство на небу и да његове властите, анђеоске стопе, више никад неће дотаћи земљу након што пророк оде са ње". Онда је ангел смрти приступио и тек након сагласности пророкове примио његову душу.
Свеопшта чамотиња је обузела муслимане када се раширила горка вијест о Мухамедовој смрти; нико у њу није хтио да вјерује; свирепи Омар је пријетио да ће убити свакога ко дрзне да каже да је пророк умро, јер је он, попут Мојсија, само на четрдесет дана отишао код Господа. Такво очајање је било разумљиво, када су очекивали нешто натприродно од човјека који је поштован као неко толико близак Богу. И ученици Исуса Христа су се расијали у ужасу када су разапели њиховог Господа, и они су жалосно говорили на путу са незнанцем који им се придружио: А ми се надасмо да је он тај који ће избавити Израиља. Али поврх свега тога, ово је данас трећи дан откако се ово догоди (Лк. 25:21). Али шта им је одговорио њихов Божанствени сапутник? О безумни и спорога срца за вјеровање у све што говорише пророци! Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у славу своју? (25, 26). И када су у Њему препознали васкрслога Господа, божанственом се радошћу испунило њихово срце, и са овом вијешћу су пожурили ка осталим апостолима, које је утјешио Васкрсли својим јављањем. Гдје ти је, смрти, жалац? Гдје ти је, пакле, побједа? (1 Кор. 15:55) могли су заиста да ускликну апостоли наглас читавој васељени, не само видећи, него и додирујући такво јасно испуњавање свих њихових нада, за чије су свједочанство пролили касније своју властиту крв, а не крв ослијепљених незнабожаца. Тада им се и дубоко тајанство страдања њиховог Господа представило у истинитом његовом смислу, јер је оно просијало животом пред њиховим очима, ради искупљења читавог свијета, у зрацима славе Његовог васкрсења.
Али такву утјеху нису могли имати сљедбеници Мухамеда, јер, без обзира на сва наводна јављања Ангела и дозволу коју је он наводно дао Ангелу смрти, он је умро као човјек и мртав је лежао пред њима, не могавши васкрснути прије посљедњег општег суда, и то једнако као и други. Ту се видио жалац смрти и побједа пакла! Таст мртвог пророка, Абу-бекр, морао је да обузда јарост Омара и омекша очајање народа, подсјетивши их на сопствене ријечи њиховог пророка у његовом Курану: "Мухаммед је само посланик, а и прије њега је било посланика. Ако би он умро или убијен био, зар бисте се стопама својим вратили?" (III. 144). "Ти ћеш, зацијело, умријети, и они ће, такође, помријети" (гл. XXXIX. 30) Одишу ли ове горке ријечи оним животом којим је испуњено сво Јеванђеље, да ли је то налик на утјешни глас побједоносног васкршњег поздрава: "Христос Воскресе!"? А ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера ваша (1 Кор. 15:14), јер, заиста, само на тој нади је заснована сва вјера наша.
Ево, љубљени друже, насликао сам ти укратко, заснивајући се на арапским изворима, сав живот овог Арапина, чији се дух силним поривом узнио од идолопоклонства до признања једног Бога, али је то праскозорје истине затамнио властољубљем и чулношћу; он може да се назове великим само по успјеху, зато што је створио калифат који је обухватио Азију и Африку, и до дан-данас има преко двије стотине милиона сљедбеника. Али пролазно његово царство, које се шири и смањује по мјери успјеха или пропасти оружја муслимана, савршено је супротно небеском царству Христовом, које није од свијета овога и због тога неће имати краја, као што је то претсказао Архангел (Лк. 1:33). Да бих ти још јасније представио ову истину, ја ћу се постарати да ти у сљедећим писмима разоткријем учење Курана, поредећи га са Јеванђељем, и посебно указати на она својевољна одступања од стварних ријечи Старог и Новог Завјета, које је дозвољавао себи нови пророк, упркос томе наређујући да се вјерује књигама Мојсијевим и Јеванђељу.

АНДРЕЈ НИКОЛАЈЕВИЧ МУРАВЈОВ

[Шумадинац]

ПИСМО III.


Желиш ли да знаш какво високо мишљење је сам Мухамед имао о свом Курану? Задивићеш се његовим изразима, али они се тамо налазе: "Кад би се сви људи и џини удружили да сачине један овакав Кур'ан, они, такав као што је он, не би сачинили, па макар једни другима помагали" (Куран XVII. 88) Како би придао што већу вјеродостојност овој књизи, он на другом мјесту говори, наводно од лица Божијег: "И заиста је Он (Куран) Објава Господара свјетова. Њега је доставио повјерљиви дух (Џибрил) на твоје срце, да будеш од оних који опомињу на јасном арапском језику. И заиста је он (Куран споменут) у књигама пријашњих (посланика). Зар њима није био доказ (то) што су га знали учењаци Израелићана." (Куран, XXVI, 192-197). То би заиста било знамење за Куран; али, напротив, познаваоци Светог Писма могу да посвједоче да нигдје у књигама Старог и Новог Завјета није помињан или наговјештаван Куран. Већ сам ти у претходном писму показао како је неправилно на себе примјенио Мухамед оно што је Господ Исус рекао о Духу Светом Утјешитељу, док је у исто вријеме Свето Писмо је препуно пророчанстава и предзнамења о доласку Христовом.
Самозвани пророк арапски неколико пута у свом Курану помиње како је та књига, према његовим ријечима божанствена, дата као потврда и допуна Петокњижја Мојсијевог и Јеванђеља Христовог, као најсавршенији закон за руководство људима. "О синови Исраилови, - говори он, - вјерујте у оно што објављујем, чиме се потврђује да је истинито оно што ви имате" (Куран, II, 41). "Реците: "Ми вјерујемо у Аллаха и у оно што се објављује нама, и у оно што је објављено Ибрахиму, и Исмаилу, и Исхаку, и Јакубу, и унуцима, и у оно што је дато Мусау (Мојсију) и Исау (Исусу), и у оно што је дато вјеровјесницима од Господара њихова; ми не правимо разлике међу њима, и ми се само Њему покоравамо" (II, 136). "Књига Мусаова (Мојсијева) је била путовођа и милост прије њега. А ово је Књига на арапском језику која њу потврђује да би опоменула оне који раде зло и да би обрадовала оне који чине добро" (XLVI. 12). Много сличних свједочанстава би се могло навести из Курана, али их прећуткујем због дужине писма: из свега овога слиједи да би се морало очекивати да се у Курану понове исте оне истине и догађаји, који се налазе и у Светом Писму, са неким њиховим развијањем и допуњавањем. Напротив - нису само догмати, него су и сами догађаји искривљени у Курану, или су представљени у потпуно другачијем виду. Коме онда вјеровати? Да ли Писму, за које и он сам наређује да се вјерује, или сопственим ријечима Курана, које исто то Писмо побија, по самовољи онога који га себи призива као свједока? Само незнање читалаца може да дозволи превид толиког незнања писца који са оваквом самоувјереношћу смјело указује на Свето Писмо. Тако напримјер, увјеравајући да је свака храна била дата Израиљу, осим оне коју је наводно још прије закона Мојсијевог себи забранио Патријарх Јаков (камиље месо), он узвикује: "донесите Теврат (Петокњижје) па га читајте, ако истину говорите" (Куран III, 93). Послушајмо вољу Мухамедову, отворимо Петокњижје и ништа ни налик на то нигдје нећемо наћи, тако да се не може ни нагађати на које мјесто у Писму је хтио да укаже Мухамед! Међутим, он се не боји да одмах за овим дода: "Ко измишља лаж на Бога, убраја се у нечастиве". Поставља се питање - на кога се односи ова страшна ријеч, ако не на оне који искривљују Свето Писмо, надахнуто са висине? На исти овај начин, по свом нахођењу, Мухамед мијења библијске приче о свим пророцима и патријарсима, и упркос томе што их наводи у апсолутно другачијем виду, додаје, наводно од лица Бога: "Ми ти причамо о посланицима разне приче којима ћемо учврстити твоје срце." (Куран XI, 120). Али зар код Господа могу да постоје двије, једна другој противрјечне, истине?
Нема потребе да се пролази сав Куран да бисмо се увјерили у непрестано понављане противрјечности са Светим Писмом, на које се он често позива; довољно је погледати прве двије или три главе да бисмо се убиједили у неистинитост наведених свједочанстава, само ако неко жели да сазна истину, а не само да слијепо дозива: "нема Бога осим Аллаха, и Мухаммед је његов пророк!". Чини се, авај, не само у Божијим дјелима, него и у људским, да ако неко наведе некога као свједока, и ако тај свједок каже нешто друго, а не оно што је овај тврдио, тај који је указао на свједока који му противрјечи бива осуђен и више немају повјерења у њега у следећим његовим исказима. Не би ли исто тако требало поступити и према Курану? Ево, послије прве величанствене главе, коју мухамеданци употребљавају на свакодневној молитви, у заглављу друге читамо: "Крава". Шта значи овај чудни наслов ове божанствене књиге и на чему је он утемељен? - Опет на неистинитој причи о крави коју је Мојсије назначио за жртву: ту се наводи читава бесједа законодавца са народом, која је веома чудна и које уопште нема у Светом Писму; чак и сам разлог приношења жртве је измишљен у Курану. Треба само завирити у књигу Бројева (19. главу) како бисмо се убиједили до које мјере Мухамед одступа од иситне. Мојсије заповиједа да се ради очишћења нечистоте у синовима Израиљевих закоље јуница риђа изван стана и крвљу њезином пошкропе седам пута пред вратима скиније свједочанства; затим да се потпуно спали ова жртва, а њен пепео сачува на чистом мјесту, да би, преливши преко ње воду, шкропили њоме оне којима треба очишћење. У Курану, пак, Мојсије именом Божијим заповиједа да се закоље крава и народ га пита: "да то није шала?" Мојсије одговара: "нека ме Бог избави да ме не уброје у безумнике". Тада га Израиљци опет испитују о годинама, длаци и особинама те краве, и са тешкоћом се саглашавају да принесу такву жртву. На крају, Мојсије заповиједа, као одмазду за убиство, да се мртвац удари једним од удова те краве и говори: "тако Бог васкрсава мртве и твори чудеса пред очима вашим". Одакле је све ово извучено? Каснији тумачи Курана овим поводом су саставили читаву приповијест, основану - не зна се на каквом предању: о убиству богатог јевреја које је откривено приликом клања риђе краве која је за велику цијену била купљена од младића-сирочета, по претсказању Ангела. Види се да Мухамед није пио из чистог извора Светог Писма, него из неких народом искривљених тумачења и легенди, од јеврејских племена која су живјела међу Арапима и дјелимично позаборављала своју вјеру.
Међутим, друга глава, која носи наслов "Крава", јесте једна од основних у Курану, јер се она тиче не само иначе мало важне старозавјетне жртве, него се у њој, на исти неодговоран и искрзан начин, помињу и други изузетно важни догађаји из Библије; то доказује на какав је несавршен начин састављена књига законодавца арапског, сабрана по листовима након његове смрти, и никада у себи не садржавајући ништа цјеловито, иако она до дан-данас служи као једини закон, и духовни и грађански, за све његове сљедбенике. Она је само препуна необичне поезије, и они ово човјечије надахнуће доживљавају као божанствено. Проучимо у њој мало детаљније опис стварања човјека (Куран, II, ст. 30-36). Господ бесједује са Ангелима, обавјештавајући их да ће да постави начелника на земљи, и одговара на њихове примједбе, боље рећи - приговарања: "Ја знам оно што ви не знате", зато што Ангели приказују Богу будуће крвопролиће међу људима, умјесто химни које је сво вријеме слушао од хора духова. Послије тога Бог, назвавши за Адама имена свих животиња, испитује Ангеле: могу ли они да кажу њихова имена? И тјера Адама да им он каже ову тајну. Он заповиједа Ангелима да се поклоне човјеку; али Иблис, или Сатана, одриче се, због гордости, и као што је речено на другом мјесту у Курану (гл. XV, ст. 30-35), бивши проклет, моли поштеду за себе до дана васкрсења људи, и говори у лице Господу да ће, као што је Он њега преварио, и он (тј. ђаво) правити клопке људима, изузев изабраним. Одакле је Мухамед могао да позајми сву ову апсурдну причу?
Како је, насупрот овоме, све величанствено у Библији: Бог се савјетује Сам са Собом, о стварању човјека, знаменујући тиме тајну Свете Тројице у јединству суштаства Својега, која се разоткрива и у самом дјелу стварања: јер, као што је написано у Мојсијевој Књизи Постања, Бог све ствара Ријечју Својом и Дух Божији се носи над безданом. Умјесто чудновате измишљотине Курана о испитивању Ангела поводом именовања животиња, Мојсије, који је боље познао назначење човјека, створеног по образу Божијем, говори да је сам Адам назвао сваку од њих по имену. Приповијест о греховном паду наших праотаца у рају два пута се понавља, у II и VII глави Курана, и оба пута искривљено. Мухамед такође прича о забрани да се окуша неки плод, али не именује дрво, о томе како је човјека преварио ђаво, о стиду голотиње након пада, о изгнанству из раја и о будућем непријатељству човјека и ђавола; али и овдје је допуштено одступање од истине и није спозната пророчка сила ријечи Божијих о долазећем Искупитељу. У књизи Мојсијевој: ђаво обмањује жену, као слабију, и обећава да ће људи бити као богови ако пробају плод дрвета познања добра и зла (1 Мој. 3:6). У Курану, пак, ђаво обмањује обоје заједно, обећавајући им само да ће они постати Ангели, иако је мало прије тога у тексту Курана написано да је човјек постављен изнад Ангела, јер је и ђаво наводно пао зато што није хтио да му се поклони, и хвалио се у лице Господу да ће прогонити његову творевину до посљедњег суда. А какву ће заштиту против њега имати човјек и какве су посљедице његовог пада и протјеривања из раја? - У књизи Постања то је објашњено: смрт је посљедица гријеха, труд и болести јој претходе; али у исто то вријеме је човјеку обећано да ће сјеме жене, то јест онај који се од ње роди, Господ Исус Христос, скршити главу змије, тј. ђавола (1 Мој. 3:15). Код Мухамеда, пак, записан је само дио пророчанства, о непријатељству човјека и ђавола, али он није појмио радосно обећање о долазећем Искупитељу, као што није могао појмити ни у чему се састојао пад човјеков; а без пада какво се искупљење може очекивати? Због тога је тако туђе Божанствено лице Искупитеља у образу човјечијем, и он се непрестано устремљује против њега у свом Курану.
Ја сам већ указао на ову главну, основну погрешку против оне истине хришћанства, на којој је утемељено сво наше учење. Треба ли помињати остале својевољне приче из исте главе Курана, које иду против стварних ријечи Светог Писма: напримјер, о томе како се у Мојсијево вријеме васкрсавају мртви (ст. 56), о претварању оних који су нарушили суботу у мајмуне (ст. 65) и друге? Треба ли говорити о Аврааму, како он моли Бога да му покаже Своју силу тако што ће васкрснути птице које је он расјекао ради жртве (ст. 260), и о сличним измишљотинама о осталим патријарсима? Сва предања су испретурана и изврнута, једно те исто се о истим лицима понавља на разним мјестима, уз често позивање на Петкоњижје Мојсијево, које, авај, никако не може да потврди ријечи Курана, иако Мухамед критикује саме јевреје због незнања, те да наводно они, а не он, замјењују истину бајкама (ст. 73).
Навешћу још као примјер дирљиву причу о Јосифу, која је позната свим хришћанима, по књизи Мојсијевој, а заузима читаву XII главу у Курану, гдје се пак много тога драстично разликује од много древнијег казивања Библије. Како објаснити ову промјену? И какав је томе могао бити разлог, ако не незнање и навикнутост на својевољне измишљотине, тим прије што је већи дио ове приповијести Мухамед преузео, готово дословце, из Библије (1 Мој. 38-46). Почетак је веома сличан, што се тиче Јосифових снова и тога да су га браћа продала; али целомудрије Јосифово у односу на Пентефријеву жену је изгубило сво достојанство у Курану, јер је он тамо већ спреман да се сагласи на гријех, када га изненада задржава неко знамење, очева сјенка, као што говоре тумачи Курана. Пентефрије затиче Јосифа на вратима своје спаваће собе и када жена клевеће на Јосифа, царедворчеви другови сазнају истину на основу питања да ли је младићева хаљина била поцијепана сприједа или одострага. Пентефријева жена, да би се оправдала пред својим другарицама, зове их на трпезу за којом служи Јосиф, и све бивају тако опчињене његовом љепотом, да су, загледане у младића, порезале себи прсте: каква бајка! Пентефрије, убијеђен у невиност Јосифову, на почетку моли Јосифа да никоме не прича о срамоти његове жене, да би га потом, без икаквог разлога, бацио у тамницу гдје, према ријечима Курана, он проповиједа јединство Божије и разобличава идолопоклоничку вјеру својих сапатника у затвору.
Објашњење мљекаровог и пекаровог сна је слично библијском, исто као и Јосифово тумачење фараоновог сна; али њега не зову прво код цара, него тек ослобођени мљекар служи као посредник међу њима, што је опет несагласно са Библијом. Јосиф поручује да се Фараону каже да је он рекао да се египћанке упитају због чега су на пиру Пентефријеве жене порезале себи прсте (питање апсолутно неумјесно, јер је кривац за то била његова љепота), и то присиљава виновну супругу да открије истину, која је већ одавно била позната њеном мужу. Прича о Јосифовој браћи, која су дошла у Египат да купе хљеб, о томе како им је било заповијеђено да доведу најмлађег Вениамина и о чаши која је нађена у његовој врећи - сагласна је са Мојсијем; али и ту се појављује додатак: Јосиф, наводно, заједно са браћом оцу шаље и своју одјећу, како би овај прогледао када је стави на своје очи; али у то вријеме Јаков још није био слијеп и никада није био исцијељен синовом одјећом. Затим Јосиф поставља оца својега и мајку на високе столице, и они падају ничице пред њим, чиме се обистињује њихов давнашњи сан о томе како су се њему поклонили сунце, мјесец и звијезде. Али овога нема у Библији, и то би било потпуно неспојиво са Јосифовом скромношћу; уз то, познато је, према казивању Мојсијевом, да је Јосифова мајка, Рахиља, већ давно била покојна, послије порођаја најмлађег његовог брата Вениамина. Тако се на сваком кораку разобличавају незнање и измишљотине, чак и на мјестима гдје по историјском садржају није било разлога да се измишља; види се да је сам Мухамед слушао нетачно испричано казивање Мојсијево, са бајколиким арапским додацима. Међутим, он се не боји да их представи као откровење Божије и Ангел кобајаги говори њему, од лица Господњег: "То су вијести невиђених (догађаја). Ми ти их (Мухамеде) објављујемо. Ти ниси био код њих (па да би знао) када су одлучивали о својој ствари, а они који су сплеткарили (о Јусуфу - Јосифу). Већина људи нису вјерници, макар ти то желио. Ти од њих не тражиш никакве награде за то (што их упућујеш). Он (Куран) је само опомена свјетовима. Колико (много) има доказа на небесима и на земљи крај којих пролазе, а они од њих окрећу (главе и не размишљају). Већина њих не вјерују Аллаха, него Му приписују другове." (Куран, XII, 102, 105).
Довољно је било обличења старог Завјета против измишљотина Курана; обратимо се Новом, односно Јеванђељу, којем он такође заповиједа да се вјерује, мада и њега такође изопачује. Послије друге главе Курана, "Крава", трећа носи наслов "Породица Имранова". Какво је то име? Мухамед је смислио да тако назове родитеља Пресвете Дјеве, али он га је замијенио са Мојсијевим оцем, који се заиста звао Амрам; име, пак, родитеља Дјевиног било је Јоаким. Да ли је опростива оваква грешка? Ипак, ова глава почиње веома громогласно: "Елиф. Лам. Мим. Аллах је (један). нема Бога осим Њега, (који) вјечно живи и влада (свим створењима). Објавио ти је Књигу с Истином, потврђујући оно што је прије (објављено). Прије је објавио Теврат (Петокњижје) и Инџил (Јеванђеља) као упуту људима, а објавио је и Фуркан (књигу одличја)". Погледајмо онда шта она каже о кћери Имрановој, у чијем се имену пророк већ отклонио од истине? - Почетак приповијести узет је из такозваног првог Јеванђеља Јаковљевог, које Црква није признала, иако се нека од предања која су тамо изложена признају за вјеродостојна. Даље иде претсказање Ангела Захарији о рођењу Јована (у Курану Јахије), позајмљено из Лукиновг Јеванђеља; али тамо је речено да ће Захарија остати нијем док му се не роди син, а код Мухамеда је дат само тродневни рок невољном тиховању: тако да испада да је исти тај Ангел који је ово испричао Мухамеду - противрјечио сам себи!? Исто тако, нетачно је у Курану описана и благовијест Пречистој Дјеви.
Мухамед поново за свог свједока призива откровење Божије, и посланик са неба наводно му говори: "ми ћемо теби открити незнане тајне", иако је та тајна већ обзнањена и записана у Јеванђељу, шест стотина година прије Мухамеда. Ангели, а не Архангел Гаврило, према ријечима овог наводног новог отрковења, рекоше Дјеви (Куран, III 45-47): "Када су мелеки (ангели) рекли (Мерјеми - Марији): "О, Мерјемо, Бог ти шаље радосну вијест с једном ријечју, (а то је) да му је (име) Месих Иса (Исус Христос), син Мерјемин, угледан (и) на овом и на будућем свијету, и (биће) од људи блиских (Богу). И разговараће (Иса) с људима (кад буде) у колијевци и као одрастао човјек, (а биће) од најбољих људи." Рече (Мерјема): "Мој Господару! Како ћу ја имати дијете, а (ниједан) ме човјек није ни дохватио" Рече (Бог): Тако (ће то бити). Аллах ствара шта хоће. Када нешто одлучи, само му рекне: "Буди!" и оно буде". (То су искривљене ријечи Јеванђелисте Луке: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божји (гл. 1, 35). Даље у Курану Ангели говоре: "И Бог ће га подучити Књизи, мудрости, Теврату (Петокњижју) и Инджилу (Јеванђељу). (И послаће га) као посланика Израелићанима (којима ће рећи): "Донесох вам један знак од вашега Господара. Направићу вам од блата нешто као птицу, и дунућу у то па ће постати птица, с Божјом дозволом (узето из јеретичког казивања, које је Црква одбацила, о дјетињству Христовом). Излијечићу слијепа и губава и оживљаваћу мртве, вољом Аллаховом, казиваћу вам шта једете и шта у домовима својим гомилате (какав апсурд, послије толико великих чудеса!). То ће, уистину, бити доказ за вас, ако прави вјерници будете, и да потврдим истинитост Теврата, објављеног прије мене" итд. Исус је ускоро примјетио невјерје јудеја и узвикнуо: "Који ће бити помагачи моји на Аллаховом путу? - Ми, рекоше ученици, ми ћемо бити помагачи Аллахове вјере, ми у Аллаха вјерујемо, а ти буди свједок да смо ми послушни Њему. Господару, ми у оно што Ти објављујеш вјерујемо и ми посланика слиједимо, зато нас упиши међу вјернике" (Куран, III, ст. 45-53). И тако дакле, од Апостола стиже помоћ Господу, а не од Господа Његовим ученицима!
"И невјерници (јудејци) почеше, - наставља Мухамед, - смишљати сплетке, али их је Аллах отклонио, јер Он то умије најбоље" (III. 54). Међутим, приличи ли Богу таква ратоборност? Овдје опет почиње да говори сам Господ умјесто Мухамеда, јер је и иначе све измијешано у Курану, и лица и предања, судећи по његовим случајним и непредвидивим узлетима маште; ове ријечи су упућене Христу: "О Иса, Ја ћу те усмртити, и уздигнути Себи и спасити те од оних који не вјерују, и поставићу оне који тебе слиједе изнад оних који не вјерују до Судњега дана" (ст. 55). Према томе, ево, Мухамед као да овдје признаје, иако нехотице, смрт Христову прије Његовог вазнесења, док, насупрот томе, на другом мјесту у Курану он тврди како је наводно на крсту разапет био човјек који је само личио на Христа, зато што је он, не спознавши сву висину смирења Христовог, сматрао за бешчашће крст, који је постао слава васељене. Јер, говори он, "зато што су завјет прекршили и што у Аллахове доказе нису повјеровали, што су ни криве ни дужне вјеровјеснике убијали и што су говорили: "Наша су срца окорјела" - Аллах им је, због невјеровања, њихова срца запечатио, па их је само мало вјеровало - и због невјеровања њихова и због изношења тешких клевета против Мерјеме, и због ријечи њихових: "Ми смо убили Месиха, Исаа, сина Мерјемина, Аллахова посланика!" А нису га ни убили ни распели, већ им се причинило. Они који су се о њему у мишљењу разилазили, они су сами о томе у сумњи били; о томе нису ништа поуздано знали, само су нагађали; а сигурно је да га нису убили, већ га је Аллах уздигао Себи. А Аллах је силан и мудар. И нема ниједног сљедбеника Књиге који, када буде умирао, неће у њега онако како треба повјеровати, а на Судњем дану он ће против њих свједочити." (Куран IV. 155-159). Дрско закључује Мухамед, послије благовијесних ријечи Ангелских о рођењу Христовом од Дјеве: "Исаов (Исусов) је случај у Аллаха исти као и случај Адемов: од земље га је створио, а затим рекао: "Буди!" - и он би. Истина је од Господара твога, зато не сумњај!" (III. 59-60).
Тако слијепо унижава Мухамед Божанство Христово, поредећи Господа са Адамом, којем је заиста био раван само по човјечанству. Али нека нам Мухамед објасни ради чега ће толико необична знамења приликом рођења обичног човјека, када је послије њега био потребан још један пророк, то јест сам Мухамед, наводно претсказани? И на каквом основу вјеровати њему, ако он сам уништава сва древна пророчанства о Христу? Већ смо видјели како се он осмјелио да искривљеним тумачењем на себе примјени оно што је Господ рекао о Утјешитељу, Духу Истине. А овдје, одмах након хулних ријечи против Божанства Христовог, исто толико дрско на себе примјењује пророчанство Мојсијево о долазећем Месији, наводећи само дио његових ријечи, али не показујући када и ко их је казао. Мојсије је у књизи Поновољени закони опраштајући се са народом Израиља рекао: "другога пророка ће вам уздићи Господ, као и мене, тога послушајте у свему што год вам буде говорио, свака душа која не послуша тог пророка биће истријебљена из народа" (2 Мој. 18:15-18). И након васкрсења Христовог, када су се већ обистинила сва обећана знамења над Христом, Апостол Петар, у књизи Дјела Апостолска (глава 3) отворено указује на Христа као на претсказаног и већ дошавшег пророка. Али Мухамед, након 600 година, жели да присвоји себи права Христова, као што је себи присвојио и лице Духа Светога, и зато у истој тој глави Курана (III. 81-82) говори: "Аллах је од сваког вјеровјесника коме је Књигу објавио и знање дао - обавезу узео: "Кад вам, послије, дође посланик који ће потврдити да је истина оно што имате, хоћете ли му сигурно повјеровати и сигурно га помагати? Да ли пристајете и прихватате да се на то Мени обавежете?" - они су одговарали: "Пристајемо!" - "Будите, онда, свједоци" - рекао би он - "а и Ја ћу се с вама свједочити. А они који и послије тога главе окрену, они су доиста невјерници". Није ли ужасно овакво лажно свједочење?
У XIX глави Курана Мухамед опет понавља јеванђеоску приповијест о рађању Претече и благовијести Пречисте Дјеве, али другим ријечима, са измјенама које противрјече његовим претходним казивањима и на крају додаје много измишљотина, које је тешко и срамотно чак и помињати. У III глави Курана Ангели су, у множини, благовијестили Дјеви, а овдје Бог шаље Духа у савршеном обличју људском, који се изненада појављује пред њом, која се у "источном дијелу куће заклонила, и један застор узела да се од укућана заклони", "А ја сам управо изасланик Господара твога, - рече он, - да ти поклоним дјечака чиста!" (XIX. 19), јер, по мишљењу мухамеданаца, Дух Свети и Архангел Михаило јесу једно те исто: тако мало они разумију тајне хришћанске, које дрзавају да осуђују! Ријечи Пречисте Дјеве и одговори Ангела разликују се од претходно наведених у Курану, који су били ближи јеванђеоским, а у тако високим предметима, мијењати ријечи значи исто што и измишљати. Даље, на супрот Светом Писму и чак и здравом смислу, Пречисту Дјеву сустижу порођајне муке, и она призива Бога да јој да смрт, као да је непорочно зачето у њезиној утроби, од Духа Светога, могло да је приликом порођаја подвргне уобичајеним мукама којима су подвргнуте жене које у гријеху рађају у гријеху зачету дјецу? - Због чега би се онда допустило натприродно зачеће од Духа? Према ријечима Курана, страдалница је као утјеху зачула глас новорођенчета како јој заповиједа да утоли глад и жеђ плодовима палме коју је стресла и водом из извора који се појавио под њеним ногама, јер је она, према помијешаним арапским предањима, побјегла у пустињу, да би тајно родила. - Одакле је могао да позајми такве измишљотине писац Курана, који их је прогласио за истините?
Он затим приказује Пречисту Дјеву како се враћа са чудесним Младенцем у своју породицу, која је са дивљењем испитује о новорођенчету и, ко зна зашто, назива је Ароновом сестром. Мухамед је заборавио да је она измољена молитвом од неплодне, и овога пута је помијешао са Маријамијом, сестром првосвештеника јудејског, као што се њему често дешава са именима и лицима. Марија онима који је питају каже да питају младенца, и новорођенче им одговара: "Ја сам Аллахов роб" - рече оно, - "мени ће он Књигу дати и вјеровјесником ме учинити, и учиниће ме, гдје год будем, благословеним"". То је искривљена прича древног пророчанства, датог Аврааму, да ће у његовом сјемену бити благословени сви народи (1 Мој. 22:18). "И нека је мир нада мном на дан када сам се родио и на дан када будем умро и на дан када будем из мртвих устајао!". Свим овим измишљеним реченицама Мухамед, који их није нигдје могао прочитати, јер их у Писму нема, придодаје своју уобичајену хулу, утемељену на дубоком непознавању тајни Божијих: "Незамисливо је да Аллах има дијете, хваљен нека је Он!" (Куран XIX 31-35), као да хришћани признају Бога Сведржитеља да има дјецу у људском смислу!
Али ево још један поражавајући примјер измишљотина Мухамедових, који безобзирно себе поставља на исту раван са највећим пророцима Божијим и описује на који ће начин Бог у посљедњи дан сабрати изасланике које је послао, између осталих и њега, да би од њих тражио извјештај о успјеху њихове проповиједи. Овдје он присаједињује сљедећу измишљотину, којом вјероватно мисли да замијени јеванђеоско казивање о Тајној вечери, која превазилази његове чулне појмове: "А када ученици рекоше: "О Иса, сине Мерјемин, може ли нам Господар твој трпезу с неба спустити?" - он рече: "Бојте се Аллаха ако сте вјерници! "Ми желимо" - рекоше они - "да с ње једемо и да наша срца буду смирена и да се увјеримо да си нам истину говорио, и да о њој будемо свједоци. Иса, син Мерјемин, рече: "О Аллаху, Господару наш, спусти нам с неба трпезу да нам буде благдан, и првима од нас и онима каснијим, и чудо Твоје, и нахрани нас, а Ти си хранитељ најбољи!" - "Ја ћу вам је спустити" - рече Аллах - "али ћу оне међу вама који и послије не буду вјеровали казнити казном каквом никога на свијету нећу казнити." А када Аллах рекне: "О Иса, сине Мерјемин, јеси ли ти говорио људима: 'Прихватите мене и мајку моју као два бога уз Аллаха!" - он ће рећи: "Хваљен нека си Ти! Мени није приличило да говорим оно што немам право. Ако сам ја то говорио, Ти то већ знаш; Ти знаш шта ја знам, а ја не знам шта Ти знаш; Само Ти једини све што је скривено знаш. Ја сам им само оно говорио што си ми Ти наредио: "Клањајте се Аллаху, и моме и своме Господару!' И ја сам над њима бдио док сам међу њима био, а кад си ми Ти душу узео, Ти си их једини надзирао; Ти над свим бдиш. Ако их казниш, робови су Твоји, а ако им опростиш, силан и мудар си ти." (Куран V, 112-118).
Може ли се измишљати са већом самоувјереношћу? - Како је мало разумио Мухамед - шта је био Господ наш Исус Христос, када Му ставља у уста такве ријечи и изједначава Га са смртном по плоти Његовом мајком! Међутим, на основу ових лажних свједочанстава, сљедбеници Курана мисле да ми поштујемо као Божанство пречисту Мајку Господа: јер, по сљепилу свог учитеља, не могу да разликују божанственост од човјечанства, па према томе и не могу да укажу потребну славу истинитом Сину божијем и Богу. Нико не зна Сина осим Оца (Мт. 11:27), говори Спаситељ наш, и да не бисмо помислили да Бога могу да спознају људи без Његовог посредништва, додаје: нити Оца зна ико осим Сина, и коме Син хоће да открије. О овом божанственом откровењу, Сина у Оцу и Оца у Сину, писаћу ти у сљедећим писмима, колико је то људским ријечима могуће објаснити, на основу свештеног откровења, од Самог Бога нама откривеном.
Али прије тога, као закључак овог писма, питам те: може ли се вјеровати Мухамеду, послије свих ових измишљотина, којима Куран сам себе разобличава, кроз провјеру и поређење са Светим Писмом, мада га он и признаје за богонадахнуту књигу? Прост здрав разум довољно говори да ако се Мухамед позива на Јеванђеље, које су писала, шест стотина година прије њега, четири непристрасна свједока, и на Петокњижје Мојсијево, писано прије 2000 година: треба или прихватити као истинито свједочанство ове књиге и, упоредивши их са оним што је из њих извучено у Курану, одбацити ону књигу која их је искривила, или тражити нове књиге Мојсијеве и Јеванђеоске, које, авај, мухамеданци не могу да нам пруже; а и како их створити након неколико хиљада година, и како присилити некога да у то вјерује - не само хришћане, него чак и јевреје, који су свето чували код себе књиге Мојсијеве од самог почетка? Због тога човјек, прожет истинама Светог Писма, са ужасом чита измишљотине Курана, без обзира на сву поетичност његових казивања, и мора подсјетити мухамеданце на властите ријечи самог Мухамеда: "Реци: донесите Теврат па га читајте, ако истину говорите! А они који и послије тога износе лажи о Аллаху, они су доиста насилници." (Куран III, 93-94).
24. децембра 1847 године
Сергијева пустиња
АНДРЕЈ НИКОЛАЈЕВИЧ МУРАВЈОВ

[Шумадинац]

ПИСМО IV.

Прије него што приступимо објашњењу догмата вјере, не сматрам да је излишно да се упореди, макар само у главним цртама, морално учење Курана са учењем хришћанским, пошто сам ја већ поредио измишљена казивања Курана са истинитим догађајима из Светог Писма. Многи увеличају морално учење Курана и налазе "да оно не уступа јеванђеоском": ту и нема чему да се чудимо, мада је неприлично такво поређење. Апостол Павле говори како чак и пагани, који немају закон, од природе чине по закону (Рим. 2:11); односно, онај који само слуша глас своје савјести, већ је близу добра, иако нема довољно снаге да га изврши без благодати, која се одозго дарује од Бога људима. Тим прије је Мухамед, који се родио шест вијекова након што се утврдила вјера Христова на Истоку, и који је позајмио своје учење дијелом од јевреја, а дијелом од хришћана, могао имати пред собом чисте изворе из којих је могао да црпи моралне истине, те ако се нечему треба чудити - то је његов самовољни отклон ка другим начелима, у која су га увукли славољубље и чулност.
Он сам неколико пута понавља да је књига његова писана ради потврде Светог Писма, и чак се понекад благонаколоно односи према другим вјероисповијестима: "оне који су вјеровали (тј. муслимане), па и оне који су били јевреји, кршћани и сабијци - оне који су у Аллаха и у онај свијет вјеровали и добра дјела чинили - доиста чека награда од Господара њихова; ничега се они неће бојати и ни за чим неће туговати!" (Куран, II, 62). Али у сљедећој глави, према чудном противрјечју које се, уосталом, веома често среће у Курану, говори: "А онај који жели неку другу вјеру осим ислама, неће му бити примљена, и он ће на ономе свијету настрадати" (III, ст. 85), односно, Мухамед прептоставља да су истинити јевреји и хришћани у суштини они који слиједе његово учење; међутим, већ смо видјели како је он сам изокренуо оно што је од њих позајмио, иако заповиједа да се вјерује њиховим књигама.
Из овога је никло чудно мњење међу његовим сљедбеницима, као да се хришћани не користе правим књигама Светог Писма, те да се истинито предање налази у рукама мухамеданаца. Мњење је ово засновано на томе да су они слушали како је у првим вијековима хришћанства било распрострањено неколико лажних књига под именом Јеванђеља од стране јеретика који су то чинили ради своје користи; али они не знају да је у исто то вријеме, на самом почетку, Црква хришћанска разобличила ове лажне књиге, свето чувајући у себи оне које је примила од најближих ученика Господа. Познато је да је Јеванђелиста Јован, који је сам био апостол и који је живио преко стотину година, још за свога живота прочитао и утврдио три Јеванђеља од Матеја, Марка и Луке, написао као допуну њима четврто Јеванђеље, тако да послије овога више не може остати ни најмање сумње у истину ова четири свједочанства Христових савременика.
Без обзира на то, хришћанима су познате све апокрифне књиге које су ширили јеретици и, што је веома карактеристично, изузев два или три случаја, на које сам указао у претходном писму, казивања Курана се разликују чак и од ових, од наше стране неприхваћених списа; а наравно да мухамеданци не могу да нам представе ниједан вјеродостојан текст ових апокрифа који нама није познат, јер су сви они били разобличени давно прије рођења Мухамедовог. Али ево шта још боље може разоткрити истину: Петкоњижје Мојсијево, на које се непрестано позива Мухамед, написано је хиљаду и по година прије Христовог рођења и до тог степена чувано код јевреја, да су у њему избројане не само ријечи, него и слова, тако да никада и никоме није чак ни пало на памет, ни у древна ни у новија времена, да напише апокрифно Петкоњижје; то је тим прије вјеродостојније, што се ове књиге и дан-данас чувају код јевреја, који су према нама непријатељски расположени. На који начин Мухамед није у својим списима сагласан ни са најдревнијим књигама Мојсијевим, и непрестано мијења, по свом нахођењу, то што је освештано временом и непрекинутим предањем?
Међутим, без обзира на такве неправедне појмове о хришћанима и јеврејима, и они, као невјерници, заједно са незнабошцима бивају подвргавани гоњењима, јер Куран заповиједа да се без икакве милости изгони и убије сваки невјерник (IV. 89). Он чак прекоријева оне који се уклањају од борбе: "Прописује вам се борба, мада вам није по вољи!", кличе он (II. 216); до те је мјере сво његово учење прожето духом рата, а не мира. "Најгора бића код Аллаха су они који поричу, они који неће да вјерују, они с којима ти уговоре склапаш, па они сваки пут, не бојећи се посљедица, крше уговор свој. Ако се у борби с њима сукобиш, тако их разјури да се опамете они који су иза њих. Чим примјетиш вјероломство неког племена, и ти њему исто тако откажи уговор - Аллах уистину не воли вјероломнике. И нека никако не мисле они који не вјерују да ће се спасити; они доиста неће моћи умаћи. И против њих припремите колико год можете снаге и коња за бој, да бисте заплашили Аллахове и ваше непријатеље, и друге осим њих - ви их не познајете, Аллах их зна. Све што на Аллаховом путу потрошите надокнађено ће вам бити, неће вам се неправда учинити. Ако они буду склони миру, буди и ти склон и поуздај се у Аллаха, јер Он, уситину, све чује и све зна. А ако те хтједну преварити - па, теби је доиста довољан Аллах; Он те подржава Својом помоћи" (Куран VIII. 57-62). Ко говори ове ратоборне ријечи? Судећи по њиховом духу, а и по самом наслову ("Плијен"), наравно, неки војсковођа; али не, то је законодавац и родоначелник вјере; али и он, као да сам осјећа непримјереност таквих ратоборних поклича његовом духовном чину, додаје: "Ниједном вјеровјеснику није допуштено да држи сужње док не извојује побједу на Земљи; ви желите пролазна добра овога свијета, а Аллах жели онај свијет. Аллах је силан и мудар" (ст. 67). Али по самим овим особинама Божијим, ми не можемо повјеровати да су те ријечи биле од Бога!
Не, знамо ми другог Пророка, и сам Мухамед Га зна, јер је покоју ријеч и од Њега позајмио: трску стучену није преломио и жижак тињајући није угасио (Исаија 42:12, Мт. 12:20), управо како су за Њега прорекли пророци који су били прије Њега и Који је, према истим тим пророчанствима, изашавши на висину, заплијенио плијен и подијелио дарове ученицима (Исаија, 67:19), своје ученике, рибаре, начинивши ловцима људи, и не само то, него је и сломио несаломљива врата пакла, срушивши његово царство, и све то само снагом ријечи, додуше - божанствене: зато што је Он био ваистину Бог и човјек који не дође да погуби душе људске него да спасе (Лк. 9:56). Он у многобошцима, који због сљепила нису знали Бога, није видио гнусне животиње, већ само заблудјеле овце (Јн. 10:16) које је требало довести у овчији тор, и они су са радошћу слушали глас Његов. Он није забрањивао да се моли за њих, како је то заповиједао Мухамед, наводно од имена Божијег, објављујући: "Вјеровјеснику и вјерницима није допуштено да моле опроста за многобошце, макар им били и род најближи, кад им је јасно да ће они становници у Џехеннему бити" (Куран IX. 113). Не, Он се Сам молио за оне који су Га разапели, са висине искупитељног крста: Оче, опрости им, јер не знају шта раде (Лк. 23:34) јер је ради тога Он и дошао у свијет у образу човјечијем, да би принио Себе у жртву за сво човјечанство; али законодавац арапски није могао да спозна духовну висину овог необичног смирења.
Због тога и постоји такво растојање између заповијести, истински божанствених, датих са висине, заједно са благодатном силом да се оне изврше, и заповијести људских, које се само на први поглед чине високим. Мухамед сматра да је довољно рекао овим ријечима: "Ако хоћете да на неправду узвратите, онда учините то само у оноликој мјери колико вам је учињено; а ако отрпите, то је, доиста, боље за стрпљиве" (Куран XVI. 126). Али шта нам говори Божанствени наш учитељ? - Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне, да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима. Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници? И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци? Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески (Мт. 5:44-48). Због строгости, Мухамед хвали Мојсијев закон око за око, зуб за зуб, мада такође заповиједа и руковођење Јеванђељем (Куран. V. 52). Али он сам из њега није усвојио ове божанствене ријечи: Чули сте да је казано: Око за око, и зуб за зуб. А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други; и који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину (Мт. 5:38-40).
Само једну заповијест, о милостињи, са љубављу је прихватио Мухамед, и често о њој говори у Курану, заповиједајући је својим сљедбеницима. Али ако се загледамо у тајне дубине свога срца, неизоставно ћемо признати да је много лакше чинити милостињу, од свог вишка, па чак и од недостатка, и примити туђинца у своју кућу, него ли опростити непријатељу, и то не оном који са оружјем иде против нас, већ оном који нас вријеђа по питањима најосјетљивијим за наше срце. За то је потребно остварити савршену побједу над самим собом и достигнути висину смирења и љубави коју усадити у нас може само Господ Који је пострадао за нас. Онај ко зна до ког је степена Бог смирио Себе да би подигао палог човјека, моћи ће већ, ради те небеске љубави, све да опрости брату, јер имају заједничког Оца на небесима. Ето због чега само и једино Јеванђеље може савршено да препороди човјека, учинивши га чланом породице Христове и чедом Божијим, када, напротив, свако друго учење, које је потекло од људи, иако и даје неко морално образовање, не препорађа човјека савршено, јер га не прожима Духом Божијим. И како оно не усавршава човјека као јединку, исто тако га не образује ни у његовом породичном, друштвеном животу, због исто тако недовољних закона, који наизглед као и да имају неку основу у самој људској природи.
Хоћу да говорим о многоженству, које је испочетка и сам Мухамед оповргавао властитим примјером, будући, за вријеме најватренијих младалачких година, вјеран супруг једине своје жене Кадиже, иако је она била много старија од њега, и које је тако широке руке допустио након њене смрти, када је имао већ четрдесет година и када се сам предао чулности коју је узаконио. Из његовог смо живота видјели да је имао до петнаест жена и да није пропуштао ни најмањи случај, у ратним походима, па чак и на ходочасничким путовањима, да ступа у нове бракове, са изговорима политичке природе; сама смрт његова проузрокована је отровом који је на пиру пробао од женске руке. Нарочите олакшице које је себи дао у својству законодавца и пророка превазилазе сваку могућу мјеру, тако да је био принуђен да се оправдава дозволама које су му наводно даване са висине, да ступа у недозвољене бракове са родицама и чак са женом усвојеног сина; све се то нужно одразило и на његово законодавство.
"О, Мухамеде!, - наводно му је рекао Ангел, -" О, вјеровјесниче, Ми смо ти учинили дозвољеним твоје жене којима си дао њихове дарове, и оне које имаш у власти (робиње) које ти је Аллах дао (као ратни плијен), и кћери твога стрица и кћери твојих тетака (по оцу) и кћери твога ујака и кћери твојих тетака (по мајци), које су се с тобом иселиле, и жену вјерницу, ако је себе даровала вјеровјеснику, ако вјеровјесник хоће да је вјенча; (ово посљедње је) искључиво теби, мимо остале вјернике. Ми свакако знамо што смо одредили њима о њиховим женама и о онима које се налазе под њиховом влашћу да не би било теби какве потешкоће. Аллах је опросник и милосник." (Куран, глава XXXIII, ст. 49 и 50). Према томе, како сам законодавац признаје, чулна наслађивања су му дата као награда за вјеру коју проповиједа, и служе му као неко одличје којим се разликује од остале гомиле муслимана. Са каквим префињеним сладострашћем је описивао он све ове олакшице дате самом себи! "Можеш занемарити оне међу њима које хоћеш и можеш позвати себи ону коју хоћеш, а можеш затражити ону коју си удаљио, ниједно од тога није твој гријех. Најлакше ће тако оне радосне бити и неће се жалостити и тако ће све оним што им ти дајеш задовољне бити - А Аллах зна шта је у срцима вашим; Аллах све зна и благ је" (ст. 51).
Одвратно је пратити сва ова увијања сладострашћа и женских интрига, о којима се не једном у Курану говори, и које су давале поводе за нове законе са наводним надземаљским поријеклом; само то би било довољно да се разобличи ово лажно послаништво, које је до те мјере запрљано плотским помислима. Тако, напримјер, кад се једна од његових жена увриједила зато што је указао пажњу другој са којом је провео ноћ која је припадала њој, од тога су потекле сурове погрде које су усковитлале пророкову душу. Истог трена, у својству надземаљске поруке, појавила се читава глава у Курану, под насловом "Забрана" (LXVI), у којој су описане свакојаке женске сплетке и интриге: како једна од жена није сачувала повјерену јој тајну, и како је све то пророк дознао по небеском надахнућу, и како је на то додато "A aко се против њега удружите, - па (срамотно је и писати о томе, али ово су оригиналне ријечи Курана, ст. 4!) Аллах је заштитник његов, и Џибрил, и честити вјерници; најпослије, и сви мелеки (Ангели) ће му на помоћи бити". Да ли је ово достојно Божанства и чистога свијета Ангелскога? Већ сам почетак ове главе разоткрива чулност којом је сва она прожета: О Вјеровјесниче, зашто себи ускраћујеш оно што ти је Аллах дозволио - у настојању да своје жене задовољиш? А Аллах прашта и самилостан је. Аллах вам је прописао како да своје заклетве искупите; Аллах је ваш Господар, он све зна и мудар је". И након свег овог спомињања светог имена Божијег, толико хулно и често изговараног узалуд, ради предмета грубе чулности, још увијек има људи који искрено вјерују небеском изасланству њиховог пророка?
До тог степена се помрачила душа Мухамедова, и све му се представљало у чулном виду, да је чак и рајске насладе духовног свијета, којих, према изреци Апостола, око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе (1 Кор. 2:9), и то је успио да преврати у чулно: "А оне који вјерују и чине добра дјела увешћемо, сигурно, у џеннетске (рајске) баште, кроз које ће ријеке тећи; у њима ће вјечно и заувијек остати, а у њима ће чисте жене имати, и у дебелу хладовину ћемо их увести" (Куран IV. 57). У глави LVI то је описано још чулније, тако, да је срамно то преписивати (ст. 34-37), и шта? - Ово обећање небеских хурија заварава многе чулне људе, и тјера их да величају достојанство Курана и да у њега слијепо вјерују!
Пошто је Мухамед себи дозволио тако много, и пошто је обећао толико много грубих наслада у будућем животу, наравно, и у овом животу се побринуо да удовољи плотским похотама својих сљедбеника, како би их што чвршће привезао за себе нечистим ланцима. "Жене су ваше њиве ваше, - говори он, - и ви њивама вашим прилазите како хоћете" (Куран II. 223). Какво недостојно поређење! Погледајмо ипак, шта забрањује, а шта допушта Мухамед у својим брачним уставима: "Забрањују вам се, - говори он (али може ли се чак и помислити на овакав ужас?) - матере ваше, и кћери ваше, и сестре ваше и сестре очева ваших, и сестре матера ваших и братичне ваше, и сестричне ваше, и помајке ваше које су вас дојиле, и сестре ваше по млијеку, и мајке жена ваших, и пасторке ваше које се налазе под вашим окриљем од жена ваших с којима сте имали брачне односе - али ако ви с њима нисте имали брачне односе, онда вам није гријех - и жене ваших рођених синова, и да саставите двије сестре - што је било, било је, Аллах заиста прашта и самилостан је" (Куран IV. 23). Не долази ли овдје до родоскрнављења? Али ово дозвољава Мухамед, и то у име Божије! Даље он забрањује да се узимају удате жене, осим оних које вјерни заробе, и овоме придодаје: "то су вам Аллахови прописи" (ст. 24). Али зар се брак робиње разликује од брака слободне, светошћу ланаца? И све ово се издаје и прихвата за ријеч Божију!
Интересантно је, ипак, погледати каквим логичким расуђивањем се руководи Мухамед ради узакоњивања свог овог хаоса, у IV глави Курана, које носи наслов "Жене". Он на њеном почетку говори: "О људи, бојте се Господара свога, који вас од једног човјека ствара, а од њега и другу његову створио, и од њих двоје многе мушкарце и жене расијао". Према томе, на почетку стварања, приказује нам се један једини пар, створен руком Божијом и благословен на рађање себи сличних. Зар не проистиче из тога брак хришћански, једнога мужа са једном женом, према ријечи Божијој, реченој првом човјеку, коју је потврдио и Спаситељ наш у Јеванђељу: Због тога ће оставити човјек оца својега и матер, и прилијепиће се жени својој, и биће двоје једно тијело (1 Мој. 2:24; Мт. 19:5). Због тога, није ли многоженство мухамеданаца видљива противрјечност - не само закону Божијем, него и закону природном, који нам је указан и приликом самог стварања човјека, и повраћен у првобитну чистоту у богонадахнутом закону хришћанском? Овдје се може видјети јарка црта разлике између устава људских и устава божанствених. Ако бисмо питали чулну природу човјека, то разрјешење, које је даровао Мухамед ради задовољавања плотске похоте у виду озакоњених бракова, чини се много разумније од строгости јеванђеоске, која не дозвољава, ни под каквим изговором, да се изађе из наизглед тјескобне двојности брачних лица, и сви људи који траже како да угоде својој плоти - тако размишљају; али и у том случају, као и код других, узвишенијих, у потпуности се оправдава истинити закон Божији, у којем је све усмјерено на очишћење и узвисивање духа човјечијег, кроз умртвљавање плоти са страстима и похотама.
Нека најревноснији, али непристрасни мухамеданац завири у свакодневни породични живот својих јединовјераца који су ожењени са по неколико жена, по уставу Курана, и нека их потом упореди са хришћанским: постоји ли, и може ли постојати, мир и сагласност између неколико жена једног те истог мужа, које завидују једна другој, не само у моралном, него чак и у чулном расположењу према њима њиховог заједничког властелина, када чак и Куран критикује такав неред у домаћинству, који је владао унутар породице самог законодавца? А шта рећи још и за многобројне робиње, које преко тога буде завист и самих законитих жена? И какви су плодови овог међусобног, унутрашњег превирања? Потпуно уништење породичне хармоније, гдје нема једнакости природне и хришћанске, између мужа и жене, него само однос господара према њему потчињеном бићу, које се назива законитом женом или наложницом, тамо нема и оне срчане слоге која је заснована на узајамном уважавању оба супруга; а да и не говорим о недостојним свађама и сплеткама између жена, због привлачења к себи чулних страсти њиховог супруга.
А шта рећи о њиховој дјеци, васпитаној на неједнаким правима, у зависности од положаја њихових мајки, и у непрекидној мржњи једних према другим? - Само она која потичу из исте утробе већином бивају сложна између себе, и то доказује да природно увијек побјеђује противприродно; али највеће могуће непријатељство дијели дјецу разних мајки, јер она са млијеком сисају мржњу својих мајки. Сама немогућност да се у јединомислију васпитава таква разнородна породица доводи до тога да равнодушни родитељи настоје да одвоје од себе дјецу и предају их у туђе руке на васпитање, па се она очинском крову враћају савршено туђа; а ако их и васпитавају у кући, каква је могућност да се дјетету дају исправна морална начела усред унутрашњег хаоса раздора који трује породичну свакодневницу готово сваког муслимана?
Може ли се и поредити ово тужно стање са благословеном организацијом породице хришћанске, гдје је муж, будући само глава, а не господар жени, сједињен са њом савезом духовним, који знаменује тајанствени савез Самог Господа нашега са Црквом (Еф. 5:32). Са проласком првог жара љубави остаје међу супрузима њежна дружба, заснована на узајамном уважавању, и плод његов јесте морално васпитање дјеце, тј. образовање њиховог духа и срца до оног степена савршенства, на којем би у свим својим поступцима, а највише у дјелима љубави према ближњем, колико је то могуће у овом животу, наликовали на свога Творца, и до тог наликовања достизали кроз подражавање Онога Ко је на Себи носио заједно и образ човјечији и образ Божији - Господа нашега Исуса Христа. Такво породично благоустројство, засновано на личном духовном образовању човјека, производи и грађанско благостање, јер оно постепено из породице прелази у друштво, из друштва у државу. Али, нажалост, ми не можемо наићи на државно благостање у земљама муслиманским, управо зато што су они лишени поретка друштвеног и породичног.
Осим овог основног разлога, чак и само то, што свако муслиманско друштво жели да се руководи искључиво Кураном као јединственим духовним и грађанским законом, са произвољним и често пристрасним његовим тумачењем својих кадија и мула - само то већ чини препреке за успостављање жељеног поретка; јер сам Куран, иако у себи садржи неке законе, ипак не може представљати њихов потпуно задовољавајући и исрцпан зборник. - Такву искључиву пристрасност према њему подсјећа нас на поступак другог калифа Омара, који је на питање свог војсковође Амруа о томе шта да ради са величанственом Александријском библиотеком одговорио: "Ако она у себи садржи исто што има и у Курану, она је бескорисна, те је према томе треба спалити; а ако садржи противно Курану, онда је тим прије треба спалити", па је на овај начин у пламену погубљена најдрагоцјенија ризница људских познања, сабирана током мноштва вијекова, у којој је било сакупљено сво учење древних људи. Пресуда ова над образовањем и ученошћу читавог свијета послужила је као камен-темељац и за насљеднике овог калифа; због тога је уобичајена последица ширења Курана увијек било гашење свјетлости науке, са изузетком малог броја њених огранака, и потпуно истребљење умјетности, без обзира на сву вањску славу брзо ширећег се калифата.
Нека такође непристрасни муслиман упореди начин овог ратоборног ширења своје вјере са кротким ширењем хришћанства, и нека каже, положивши руку на срце: које од ово двоје је достојније Божанства? У једном огањ и мач који крше, по заповијести арапског пророка, све који не вјерују његовом Курану; у другом - такође проливање крви, али крви добровољних жртви, које су себе приносиле за исповиједање истине и - чудно дјело! - на костима мученика се гради тврдо здање вјере, које погодује сваком умном развитку, док, напротив овоме, мухамеданска потискује просвјету и сама слаби са опадањем физичке силе својих проповједника. Зар ово не доказује божанствено начело - једне, и људско - друге вјере? Тим прије што, ако се задубимо у догмате обје религије, Мухамедова се, као изум овоземаљски, чини ближа људским појмовима и лакша је за испуњавање својих заповијести. И на који онда начин она која је својственија људима може да се у човјека усели само напрезањем чулне силе, а она која поражава наш разум необичајношћу својих догмата и моралних начела усмјерених ка обуздавању људских страсти - прониче у душу, кроз кротку ријеч убјеђивања и, смиривши прво ум, узноси га потом до највише тачке созерцања која је уопште могућа и доступна на земљи? Није ли и то знамење њене божанствености, испуњење пророчанских ријечи Апостола, који је и сам био један од чудесних њезиних проповједника:
Него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке; и што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте, да се не похвали ни једно тијело пред Богом; Да вјера ваша не буде у мудрости људској него у сили Божијој (1 Кор. 1:27-29; 2:5).

АНДРЕЈ НИКОЛАЈЕВИЧ МУРАВЈОВ

[Шумадинац]

ПИСМО V.

Након свега што смо говорили о моралним разликама између Јеванђеља и Курана, подсјетимо се још једном - које истине заједно са нама исповиједа Куран. Као прво, то је јединство Божије, догмат који је Мухамед толико ревносно исповиједао, да је чак мислио да смо ми од њега одступили, зато што он није хтио да проникне у тајну која је само још више утврдила нашу вјеру у ову истину. Затим, признаје он стварање свијета, видљивог и невидљивог, силом Божијом, стварање Ангела и пад једног од њих, Сатане; стварање Адама и Еве и искушавање њихово у рају од ђавола, кроз окушање забрањеног плода. Све то су истине библијске, иако су предане другим ријечима и са произвољним додацима. Куран допушта и свјетски потоп, и откровење Божије људима кроз изабране мужеве, патријархе и пророке, и закон, дат кроз Мојсија народу Израиљском, и на крају посљедњи суд и свеопште васкрсење мртвих. Он исповиједа и основну јеванђеоску истину: рођење Господа нашега Исуса Христа, од Пречисте Дјеве Марије, наиласком Духа Божијег, називајући чак рођеног од ње Ријечју Божијом.
У чему је онда разлика, питаћеш ти, после оваквих исказа, потпуно сличних хришћанским? - Разлика се састоји у удсуству једне велике истине: признања Божанства у лицу Исуса Христа, без чега изрази Курана о Њему као рођеном од дјеве и као о Ријечи Божијој немају значаја; јер се они могу односити само на Бога. До Господа Исуса није било никога ко би се родио од Дјеве, не од сјемена мушког, него од наиласка Духа Светога; и пошто је сваки човјек природни плод мужа и жене, само то необично рођење из дјевичанске утробе, без сјемена мушког, - не разоткрива ли оно неко натприродно Биће, које никако не може да стане у исти ред са другим пророцима? И може ли Оно имати потребу за још једним каснијим пророком ради потврде своје божанствености? Према томе, мухамеданци, исповиједајући чудесно рођење Господа Исуса, сами то не знајући, ћутке исповиједају Његову Божанственост, под омотом човјечанства и ето која гласна, неопходна истина недостаје пуноћи њиховог исповиједања! Ето због чега - због тога што је Мухамед насилно истргнуо овај основни камен спасења свих људи из обећања Старог Завјета и њиховог благодатног испуњења у Новом - ето због чега не може бити стабилно његово здање, јер је утврђено само на људским начелима, без везе са божанственим.
А основ овај, веза ова, кључ Старога и Новога Завјета, кључ неба и земље, без Кога, према ријечима јеванђеоским, ништа не постаде што је постало (Јн. 1:3) јесте Господ наш Исус Христос - Ријеч Божија, како Га назива и Куран (IV. 171), описујући благовијест Ангела Дјеви, - Син Божији, мада и неће тако да Га назове Мухамед; чулни његов разум није могао да се узвиси до духовног созерцања Божанствене природе, колико је Она сама себе благоизволила да открије убогој човјечијој природи. Омрачен плотским помислима, Мухамед чак није могао да појми и спозна могућност другог, духовног рођења за саме људе, о којима говори Јеванђелиста Јован: који се не родише од крви, ни од жеље тјелесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога (Јн. 1:13). Колико је онда тим прије Онај Који је посредством ове вјере могао даровати људима благодат да постају дјеца Божија (и то већ не само по благодати, него и по самој својој природи, која далеко превазилази нашу) морао бити Син Божији, јединац небескога свога Оца! А тако и свједочи о томе Јеванђелиста: У почетку бјеше Логос (Ријеч), и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог (Јн. 1:1). Он Га назива: свјетлост истинита која обасјава свакога човјека који долази на свијет (Јн. 1:9), али, објављујући Његово тајанствено рођење од Бога, не боји се да јавно исповиједа: У свијету бјеше, и свијет кроз њега постаде, и свијет га не позна. Својима дође, и своји га не примише. (Јн. 1:10-11).
А ако Јеванђелист тако смјело и јавно исповиједа да Логос постаде тијело и настани се међу нама (Јн. 1:14), то је зато што је лично видио славу јединородног Сина Божијег, како сам пише о томе у свом Јеванђељу и у саборној посланици свим људима: Што бјеше од почетка, што смо чули, што смо видјели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу (Ријечи) живота: и Живот се јави, и видјели смо, и свједочимо, и објављујемо вам Живот вјечни, који бјеше у Оца и јави се нама; што смо видјели и чули објављујемо вама да и ви с нама имате заједницу, а наша заједница је са Оцем и са Сином његовим Исусом Христом. И ово вам пишемо да радост наша буде потпуна. (1 Јн. 1:4). Таквом очигледном свједочанству се може повјеровати, и у сваком случају оно заслужује да испитамо његове ријечи, јер нам одмах за тим исповиједа истину коју нико нико од нас не може да не призна: Ако речемо да гријеха немамо, себе варамо, и истине нема у нама. (1 Јн. 1:8). Али ево какву утјешну ријеч додаје уз ово Јеванђелиста: Ако исповиједамо гријехе своје, вјеран је и праведан да нам опрости гријехе, и очисти нас од сваке неправде (1 Јн. 1:9); Дјечице моја, ово вам пишем да не сагријешите; и ако неко сагријеши, имамо Заступника код Оца, Исуса Христа Праведника. А он је жртва помирења за гријехе наше, и не само за наше него и свега свијета. (1 Јн. 2:1-2).
Овдје постаје јасан разлог Његовог рођења у образу људском, и разјашњавају се сва откровења Пророка и закон Мојсијев, који је пред-указивао Јудејима будућег Избавитеља рода човјечанског. На тај начин, све што је недоречено или исјечено у Курану, искључивањем из њега неопходног лица Богочовјека, испуњава се и попуњава оваплоћењем Исуса Христа.
Ако је нашем ограниченом уму непојмљиво крајње снисхођење Господа нашега и Бога према људима, онда је барем доступна, нашем греховном срцу, неопходност таквог снисхођења, без којег бисмо вјечно остали у стању пада. И мада се средство нашег поновног подизања чини необичним, како је ипак оно просто и са-образно са оним што нам је било неопходно! Заиста је велико само оно што је једноставно. - Пошто смо болесни, треба да тражимо лијек који је супротан ономе што је проузроковало болест; а од чега смо болесни? - Од гордости, зато што је она била виновник нашег пада и до дана данашњег нас вуче ка истом том. Према томе, чиме морамо да се лијечимо? - Смирењем; али ту већ није било довољно само наше смирење, да нас подигне из бездана греховног пада, зато што је гордост људска утиснула у човјека страшну мисао да "постане Бог", те је, сходно томе, било потребно обратно дејство самог Бога, ради корјенитог исцјељења ове људске гордости. И шта се десило? - Премудро и просто пјева о овоме Црква, у једној од својих пјесама, на дан Благовијести: "Адам прохтједе да постане Бог, и превари се; Бог постаје човјек, да обожи Адама".
О, дубино премудрости и крајњега човјекољубља! Бог, Који све испуњава Собом, јавља се на земљи, да би васпоставио свој образ, помрачен у човјеку и, примивши на Себе људски образ, кроз ово творачко дотицање Божанства са човјечанством, поново га саздаје, као што га је некада створио из земље: јер преобразовати, једнако као и стварати, може само Творац, и никаква сила људска није у стању да обнови пало човјечанство. Неуспјех Нојеве проповиједи и свјетски потоп који је за њом услиједио служили су као горки доказ ове истине; закон Мојсијев, дат од Бога изабраном народу, још је више посвједочио недовољност средстава људских, мада и освештаних с висине. Требало је да Сам Творац дође у помоћ својој творевини, и као што зрак сунца прониче обасјава предмете које освјетљује, тако је и Он благоизволио да божанственим животом прожме нашу палу природу.
Послије овога постаје јасна благовијест Ангела Пречистој Дјеви, и зачеће њезино од Духа Светога: јер она је послужила, као некада дјевичанска у то вријеме земља, за формирање новог Адама, који је морао имати првобитну чистоту, која послије пада није могла да произађе из сјемена људског. На овај начин мени је јасан догмат Хришћански; али ја не могу да схватим разлог тако необичног рођења ако се родио само обичан човјек, како лажно мудрује Куран; и шта? - У натприродном се проналази смисао који узалуд тражиш у природном, зато што је, по ријечима Апостола, лудост Божија мудрија од људи (1 Кор. 1:25). Можда ће се следбеници Курана сумњичаво запитати: како је духовно биће Божије могло да се сједини са пропадљивим саставом човјечанским? - А зар душа, која је сједињена са тијелом и која са њим заједно сачињава једног човјека, такође није биће духовно, мада и у неизмјерном растојању од Божанског? Али љубав Божија је скратила ово растојање, и свемоћ Божија је попунила оно што се нама чини немогућим.
И опет устаје против Бога чулни разум, који се пак није препао, још у првом Адаму, да тражи једнакост са Богом, због чега је и пао до тог степена, да чак не може ни да појми до које мјере се распростире човјекољубље Саздатеља! "Шта је то Ријеч божија? - пита он, - какав Син може бити код небеског Оца?", јер грубост људске природе уноси и људске помисли у духовна созерцања. Али шта је то што нам даје могућност да се узвисимо над бесловесном природом животиња, ако не разумни говор, који нас оштром цртом раздваја од њих, који полаже на нас печат божанственог подобија? А ако ријеч људска у нама има улогу подобија Божанства, може ли онда само Божанство бити лишено ове прво-образне Ријечи, Која Га је творачки открила свијету? Јер је свијет саздан Ријечју Божијом; али Она је толико изнад наше људске ријечи, колико и само Божанство превазилази човјечанство. У постојање ове Ријечи Божије у Богу ми безусловно морамо да повјерујемо, ако се само загледамо у саме себе; спознати, пак, тајанствене односе Ријечи Божије са Богом Оцем ми не можемо, по немоћи нашој, јер нисмо у стању да спознамо ни нашу властиту природу; због тога морамо са вјером да прихватимо оно што је Божанствена Ријеч благоизволила да нам о Себи открије, објављујући Духом Светим о Свом предвјечном рођењу од Бога, Оца свега. Мисао о Оцу неопходно порађа и мисао о Сину, и ми вјерујемо у Сина Божијег, Који је благоизволио да нам се открије у за нас приступачнијем образу Сина Човјечијег.
До каквог степена, ипак, може да ослијепи људски разум, ако још увијек страда под бременом пада Адамовог и туђ је обновљења Христовог! - То што сачињава најбоље преимућство рода људског и што се открива једино у вјери хришћанској, за њега представља камен спотицања. Само ми хришћани називамо Бога Сведржитеља сладосним именом Оца нашега: јер само ми вјерујемо да је Он саизволио Сину Своме јединородном да постане Син Човјечији и кроз Његово земаљско са нама братство узвео нас у небеско достојанство чеда Божијих, насљедника вјечног царства Господа нашега Исуса Христа. Како су утјешни ови родбински ланци творевине са Творцем! - они нису засновани на било каквом узношењу ума и срца од земље ка небу (јер никакво наше созерцање не може да попуни бездан који их раздваја), него на стварном снисхођењу самог Творца ка својој творевини, у образ које се Он обукао, да би је савршено усвојио себи и себе њој. Ако уму не просвијетљеном вјером изгледа чудно ово снисхођење: тим прије би требало бити чудно, па чак и недостојно Божанства, да је Бог оставио своју творевину у вјечном стању пада и отуђења, када је Он сам утиснуо људима пламену жељу да што ближе познају Њега и да се са Њим сједињују.
Нека сваки непристрасни мухамеданац положи руку на срце и каже: да ли је он тако близак Богу, кроз посредство проповиједи његовог пророка, као што је небеском Оцу својем близак сваки хришћанин, кроз Христа? Јер Христос се, будући Бог, обукао за нас плоћу, и кроз Своје свима доступно човјечанство нас приближио иначе недоступном Божанству. Није ли такво средство зближавања израз крајње љубави Божије према људима, у потпуности достојно Бога, Који је сам, по ријечи Апостола, љубав (1 Јн. 4:16). А да се благодатна сила Његовог оваплоћења не би простирала само на савременике очовјечења Христовог, Он се саопштава сваком од нас, кроз приопштавање божанственог Његовог Тијела и Крви. Али прије тога ми морамо повјеровати у Њега срцем, и крстити се не само у име Његово, него и у име небеског Оца, Који Га је к нама послао, и у име Духа Светога, кроз Чији се наилазак Он оваплотио и Којег је Сам послао на земљу, да би боравио у људима искупљеним Његовом крвљу. Такво је основно значење двају основних тајанстава хришћанства, крштења и причешћења, која сједињују човјека са Богом.
Вањска умивања, која свакодневно понављају мухамеданци, само ради вањске чистоће, не садрже у себи никакво духовно значење, јер она не препорађају човјека ка вјечном животу, што код хришћана чини јединствено, непоновљиво тајанство крштења, које нас омива од првородног, наслиједног гријеха Адамовог. Подједнако и обрезање крајичка плоти, које је служило као знамење Старог Завјета код јевреја, до јављања Новог, обећаног Завјета у лицу Месије, изгубило је свој духовни значај код муслимана, јер они не очекују никаквог Месију. Оно њима не служи чак ни као морално знамење обрезања плотских страсти, јер нигдје као код њих није отворено тако широко поље за њихово дјеловање. У чему се онда састоји видљиви залог њиховог општења са Богом? Јер, само молитве, које се могу наћи код свих народа, чак и паганских, нису довољне: оне су само узношење душе ка Богу, више или мање чисто, у складу са степеном духовног образовања, али то није печат божанственог са нама општења. Само тајанства, то јест видљиви знаци невидљиве благодати Божије, које управо због тога и носе назив тајанства, запечаћују савез наш са Богом, кроз за нас пострадавшег Богочовјека; због тога вјера хришћанска тако тврдо исповиједа да без њих људима нема спасења.
Али ја чујем да код мухамеданаца има један обред, који они врше након завршетка јединог њиховог поста Рамазана, на празник Бајрама, који код њих као да замјењује нашу Пасху. То представља свечано приношење у жртву изабраног овна или јагњета од стране главе породице, и ја узалуд тражим тајанствени смисао овог жртвоприношења; видим само доследност предања које је предато од отаца, али које је изгубило духовну силу, заједно са духовним значењем. - Авраам и Измаил, родноначелници племена арапског, приносили су жртве, и Мојсије је установио њихов законити поредак за народ Израиљски; али шта су предзнаменовале ове жртве? - Јер, по ријечима Апостола Павла, које сам већ наводио: Међутим, те жртве сваке године подсјећају на гријехе. Јер није могуће да крв јунаца и јараца спере гријехе. (Јев. 10:3-4). Код хришћана за ово постоји рјешење, као и за саме гријехе на које су подсјећале жртве, те је стога укинуто ово подсјећање. Христос је, наставља исти овај Апостол, једним приносом учинио савршенима заувијек оне који се освећују (Јев. 10:14). Тако је стари закон Мојсијев, који је био само сјенка будућих добара, а не сам образ ствари, испуњен овом спаситељном и јединственом жртвом и предзнаменовања њезина постало су сувишна.
Али Мухамед, не постигавши смисао ових тајанствених предзнаменовања, задржао их је у свом закону, и до дан-данас се код њега пролива крв бесловесних животиња, умјесто бескрвног приношења умилостивитељне жртве, у спомен оне која је помирила Бога са људима. Родоначелник његов Авраам, који је, према ријечима Јеванђеља, видио дан Христов (Јн. 8:56), духовно је пред-видио и ову искупитељну жртву када је, ради послушања, као жртву паљеницу хтио да принесе љубљеног свог сина Исака, који је био образ за нас пострадалог Сина Божијег, и тада му је било обећано да ће у сјемену његовом, тј. у Оном Ко је имао да произађе од његовог рода, бити благословена сва племена земаљска (1 Мој. 22:18). Прича о добровољној Аврамовој жртви налази се и у Курану (XXXVII 101-113), иако није објашњен њен стварни, тајанствени смисао. И када се обистинио претсказани благослов над васељеном, у лицу Господа Исуса Христа, Који је Својом крвљу искупио сав свијет, Мухамед, који је живио шест стотина година послије овог благодатног догађаја, није разумио тајну коју је још прије двије хиљаде година созерцавао његов праотац Авраам. Толико је оштро око духовно, да може да пред-види и на хиљаде година унапријед, и толико је слијепо око чулно, да не примјећује ни оно што се прије њега већ догодило!
И какве велике тајне, или, тачније је рећи, каквог јединственог, насушног блага је лишио Мухамед, из свог незнања, оне који повјерују његовим ријечима више него ли Христовим? - Искупљења, тј. ослобођења од вјечне духовне смрти која нас очекује за гријех Адамов и која нам је пред-знаменована привременом, пролазном тјелесном смрћу! - Страшно је и мислити о том лишавању, тим прије што је оно добровољно и више се ничим не може надокнадити: то није неки "споредни" догмат, који нема утицаја на нашу судбину, него најнасушнији, најбитнији, на којем је засновано сво наше спасење, и у који нас горко убјеђује усковитлано осјећање наше греховности, које призива помоћ са висине. И каква нелогичност! - Ми у Курану видимо да Мухамед исповиједа пад Адамов у рају, према томе и свог рода људског у првом човјеку, који је добровољно себе предао искушењу ђаволском; међутим, у Курану нема никаквог спаситељног средства за васпостављање палог човјечанства, које је препуштено својим властитим снагама, већ у стању пада, без благодати Божије. Ми опет видимо старозавјетне жртве, које се настављају у новом учењу арапског законодавца, и више не можемо да појмимо њихово значење: зато што нас оне не приводе ка јединственој искупитељној жртви, једном за нас принесеној, и зато што оне мимо Голготе немају никаквог циља! Каквим сузама оплакати такву заблуду, која душе води у погибију?
Крст Христов, који је на земљи највећа похвала и који не узалуд овјенчава чело оних који царују и врхове наших храмова, овај дивни крст Мухамеду се чини бешчашћем: зато што он није умио да постигне сву његову спаситељну славу, и не говори случајно Апостол: Јер је ријеч о крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо (1 Кор. 1:18). Није ли то стварно знамење силе Божије, која се у немоћи врши, према ријечима истог овог Апостола, када је бесрамно оруђе казне послужило за спасење васељене и опет уздигло људе на једном изгубљено достојанство дјеце Божије? Шта је истински славније и достојније Божанства? - То, да су, како претпоставља Мухамед (Куран, глава IV) преварени Јевреји грешком распели непознатог, али Христу наоко сличног човјека, који је према томе због Њега невино пострадао, док је сам Христос, на овакав сраман начин се склањајући од смрти, био узет на небо? - Или то, како нам благовијести Јеванђеље, да је Он стварно био распет, али својевољно, а не против своје воље, јер је Сам о Себи говорио: Власт имам положити га и власт имам опет узети га (Јн. 10:18), што је и доказао на дјелу својим васкрсењем; док није, пак, било дошло вријеме да се закоље, а Јевреји хтједоше да га каменују због тога што је исповиједао своје Божанство, Он је прошао кроз њихову гомилу (Јн. 8:57). Да ли је и ово још мало за славу Распетог, што је у сам час Своје смрти сишао, у сили Свог Божанства, у ад, да би извео одатле душе у Њега вјерујућих праотаца, и тродневан васкрсао из гроба? - Тада је тек, дакле, након извршења на земљи свог небеског посланства, а не ради избјегавања смрти, како учи Куран, Он био узет на небо, и скршивши Својом смрћу жалац смрти, узнио се са славом ка Богу Оцу, да би нам ниспослао Духа Светога; и опет ће доћи, овај пут у слави, да суди свијет.
Не пориче овај последњи страшни догађај ни Мухамед, када након своје измишљотине о томе како је Господ наводно избјегао славу крста додаје: "И нема ниједног сљедбеника Књиге (тако је он називао јевреје и хришћане) који, када буде умирао, неће у њега онако како треба повјеровати, а на Судњем дану он ће против њих свједочити." (Куран, IV 159). Заиста, према ријечима древних пророка, наведеним и у Јеванђељу, погледаће на онога кога прободоше. (Јн. 19:37). Али они који су се занијели другом крајношћу, неразумно сматрајући распеће недостојним Божанства и одбацивши због тога искупљење, умјесто да себе освештају крвљу и водом које су истекле у часу распећа из прободеног ребра Господа нашега и Спаса, - неће ли морати да дају страшни одговор Богу за своју тврдовратост? Шта ће рећи они у дан суда, када на небу угледају ово знамење Сина Човјечијег, крст његов, пред којим ће, по ријечима Самог распетог Господа, проплакати сва племена на земљи (Мт. 24:30), али од којег су се саблазнили они, одбацујући сва спаситељна објављења?
Страшно је пасти у руке Бога живога, - говори Апостол, - кад неко преступи Закон Мојсејев, по исказу два или три свједока, има да умре без милости; замислите колико ће сада тежу казну заслужити онај који гази Сина Божијега, и крв Завјета којом је освећен за несвету држи, и Духа благодати вријеђа? Јер знамо Онога који рече: Моја је освета, ја ћу узвратити, говори Господ. И опет: Господ ће судити народу својему (Јев. 10:28-31). А шта ми можемо да видимо? - Безумно урлање јевреја који на смрт предају свога Месију: крв Његова на нас и на дјецу нашу! (Мт. 27:25); и заиста је крв ова тешко легла на њих: још за живота оних који су распели Господа славе бијаше са земљом сравњен њихов преступнички град и сав народ бијаше расијан по лицу земље, да се испуни давно пророчанство Мојсијево, за то што нису послушали истинитог Пророка којег им је подигао Бог (Дј. ап. 3:22). Али зар није исто тако страшно одбацивати искупитељну ову Крв, проливену за сав свијет, која једино може да нас омије од првородног гријеха нашег праоца Адама и избави нас од вјечне смрти, смрћу за нас пострадалог Сина Божијег? И како је одбацити, када Он милосрдно шири своје руке у загрљај, са висине Свога спаситељног крста, и непрестано нас зове: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако (Мт. 11:28-30).
Ево, друже мој, шта сам хтио да ти кажем, од вишка срца, како би ти са своје стране могао да предаш то следбеницима Курана који ти се обрате, не из радозналости, него са искреном жељом да спознају истину. А Господ наш Исус Христос, Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1 Тим. 2:4) боље од наше слабе људске ријечи може објаснити њиховом срцу оно што је неопходно за њихово спасење.

АНДРЕЈ НИКОЛАЈЕВИЧ МУРАВЈОВ

Петербург
20 марта
1848.

[Шумадинац]

ПИСМО VI.

Не за тебе, и није теби било писано писмо ово, љубљени друже, зато што је оно претходило мом путовању у Грузију, гдје смо се ми и срели. Не, писао сам га једном другом мом познанику, једном од образованих и добронамјерних мухамеданаца; али га сада шаљем и теби, зато што сматрам да је корисно, након одговора које сам изложио на питања хришћанина о вјери Мухамедовој, да изложим своје мисли, макар и укратко, и следбенику Курана, као неко братско обавјештавање, ради његовог спасења. Овдје сам, у кратким цртицама, приказао оно о чему сам мало шире говорио са тобом, и можда ће директно упућена ријеч бити дјелотворнија од пренесене, само ако буде прихваћена отвореном душом и у простоти срца. И тако, шаљем ти ово неименовано писмо, и молим те да га примиш добронамјерно као и претходна: оно је прожето истом љубављу према нашој браћи (ако не још у Христу, а оно док се то не збуде) у заједничком нашем родоначелнику Адаму, чији је образ на Себе примио Господ наш Исус Христос ради спасења свих људи.
"...
Одговарам ти, љубљени К., на твоју честитку поводом наших Свијетлих празника, коју примити ми бијаше драго и од мухамеданца. Али моја духовна радост била је помућена оним што сам прочитао на крају твога писма, наиме несрећном мишљу, коју си позајмио од неуких људи, према којој је "свеједно да ли си хришћанин или мухамеданац, важно је да си частан човјек". Како је тешка ова непромишљена мисао, и како се јасно види да ти још увијек уопште не разумијеш шта је то вјера Христова! Иако си читао наше књиге, ја бих волио да вјера, колико је то могуће, буде доступна твоме разуму. Може ли се у исто вријеме разапињати Христос, и вјеровати у Њега? - Не: јер то би било исто што и ругање јевреја Христу, кад су Му се клањали и пљували Га, тукли и подругљиво узвикивали Здраво, царе јудејски! (Мк. 15:18), према томе, не може се у исто вријеме бити јевреј и хришћанин! Питам и ово: да ли је могуће признавати у исто вријеме Христа, Сина Божијег, о Којем су свједочили пророци од почетка свијета, и апостоли са мученицима до дана данашњег, и Мухамеда, који је, присвојивши за себе назив Утјешитеља којег је наводно у његовом лицу Исус Христос обећао својим ученицима, прогонио хришћанство у самој његовој колијевци, на Истоку, гдје је оно цвјетало већ шест вијекова? Према томе, ако он о себи није рекао истину, макар у једној ствари, може ли му се вјеровати у осталом? А што се тиче моралног учења у Курану, немој да заборавиш да га је он извукао, исто као и приче из Старог и Новог Завјета, додуше прерађене по његовом разумијевању, из наших Свештених књига и из усменог предања хришћана и јевреја. Рећи ћу и нешто више: ни Христу не би требало вјеровати, без обзира на високу моралност његових Божанствених Јеванђеља, ако би Он о Себи казао макар једну неистиниту ријеч; јер ако би човјек, из било каквих намјера, могао себе назвати Сином Божијим, а да то није, - не би ли то био крајњи степен светогрђа, за који би оправдана била жеља јевреја да се каменује (Јн. 10:33), и како би до дан-данас могли вјеровати његовој проповиједи?
И сам видиш да ту нема средине: или је Исус Христос Син Божији и Бог, раван Свом небеском Оцу, или ми са ужасом морамо да бјежимо од Њега, као од човјека који је хтио да нас превари! Али вјера Христова се не плаши ове сумње, јер онај који разумије шта је Син Божији, тај Му и вјерује, а невјерје углавном проистиче из незнања. Хајде, пробај: реци неком Черкезу, или нашем простом руском мужику, да се Земља окреће око Сунца, а да Сунце стоји на мјесту; он ће ти се насмијати у очи и рећи: "у шта ти хоћеш да ја повјерујем? зар не видиш својим очима како пред тобом сунце устаје и залази, и зар под ногама не осјећаш како земља стоји на мјесту?" Шта ћеш одговорити оваквом мудрацу, који се наизглед руководи и разумом и опитом? Како ћеш му доказивати, - можда астрономским прорачунима по којима, напротив томе, сунце стоји, а земља се око њега окреће? - Његово незнање ће се још више утврдити самоувјереношћу и предањем предака, и он ће остати при свом мишљењу, смијући ти се. - Не бива ли исто, друже мој, и са неукима у вјери, који не желе да проникну у њене догмате?
Ти, међутим, видиш да Сунце испушта на Земљу своје зраке, које купају свјетлошћу и топлотом сву земљу, а које се у исто вријеме не одвајају од свијетлог тијела из којег истичу: због чега нећеш да повјерујеш у божанствено рођење Сина Божијег из крила Предвјечног Оца Својега, са Којим пребива нераздвојно? Када ти нешто говориш, осјећаш да твоја ријеч, излазећи из уста, изражава тајну мисао и јесте њен вјерни одраз, и ријечју својом људском много тога чиниш. Због чега онда нећеш да вјерујеш да је Божанствена Ријеч, Која тајанствено излази из Бога невидљивог, вјерни Образ Његов, стваралачка сила, која је створила васељену и открила нам Небеског Оца? Ти вјерујеш, по свједочењу Курана (гл. III, 45) да се Исус Христос родио наиласком Духа Божијег од Марије Дјеве, и признајеш такво рођење, које се по законима људским чини немогућим? Због чега онда, питаћу те опет, не вјерујеш у Господа Исуса као Сина Божијег, Који је сишао на земљу да нас спаси? Или хоћеш да испиташ и истражиш биће и природу Божију, и тајну Његовог Тројичног постојања, а сам, о човјече, од блата саграђени, своју сопствену природу не разумијеш, ни шта је то душа твоја? Мада је у себи осјећаш и мада је и у њој одражен тројични образ твога Творца: јер и у њој је начело свега ум, и ријеч која га изражава, и све испуњавајућа воља, мада се наше биће и не може поредити са бићем Божијим.
О, спознај Господа Исуса Христа, љубљени друже, и вјероваћеш Му неизоставно! Ти мени кажеш да ја требам да ти опростим за све што си ми скривио, јер је Пасха дан свеопштег праштања; али на чему су засноване твоје ријечи? - Ако је Христос само праведник, правда једног човјека не спасава друге и страдања његова не искупљују од гријеха. Само Творац, Који је створио човјека, могао је и да га преобрази, поставши Сам Човјек, тако да сви ми, пали у праоцу Адаму, устајемо кроз новог Адама, тј. Исуса Христа. Адам је хтио да буде Бог и пао је; Бог је ради нас постао човјек и ми смо устали: то је укратко сав систем хришћанства. - Али за то је неопходно да будемо у најближем могућем општењу са Христом; требамо да будемо Његово духовно тијело, пошто смо од Адама наслиједили тијело гријеха и трулежности; ради тога се ми морамо поново родити другим рођењем у Христа, кроз очиститељно крштење; иначе нећемо бити Његова дјеца и наследници; морамо се хранити Његовом духовном храном, како бисмо живјели, иначе ћемо умријети опет. Не може човјек, син старог Адама, да остане без материјалне хране; не може ни син Новог Адама да живи без Божанствене хране, коју му је са висине даровао Сам Христос: а какве хране? - Он нас чини причесницима властитог Тијела и Крви, да бисмо ми, хранећи се њима, истински постали најприснији удови Његовог тијела, тако што Он кроз ову храну сваком од нас саопштава заједништво са Својом силом и животом, и чини нас наследницима вјечног живота, којег смо се лишили кроз Адама. Сада је смрт у овом времену за нас само прелазак у вјечни живот, а прије Христа и изван Христа, Који је јединствена истина и живот, та смрт је била почетак вјечне смрти, јер смо се распадали у гријеху.
И тако, спознај сада силу ријечи Христових: нико не долази Оцу осим кроз мене (Јн. 14:6). Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен (Мк. 16:16). Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему (Јн. 6:56). Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи (Јн. 6:53). Да сви поштују Сина као што поштују Оца. Ко не поштује Сина не поштује ни Оца који га је послао (Јн. 5:23). Ко вјерује у Сина, има живот вјечни; а ако је непослушан Сину, неће видјети живота, него гњев Божији остаје на њему (Јн. 3:36). А ово је суд што је свјетлост дошла на свијет, а људи више завољеше таму неголи свјетлост; јер њихова дјела бијаху зла (Јн. 3:19).
Ово ти је, љубљени друже, укратко изложено хришћанство, колико у себе може да смјести тијесна форма писма. Сада ћу да кажем и неколико ријечи о теби самом. Ти претпостављаш да је за наше спасење довољно имати само људску врлину. - Из свега горе наведеног си већ могао да видиш да је то мишљење погрешно: јер врлина служи само као први степен ка сапасењу, а спасити може само вјера у Христа - Бога Који има власт да спасе. Имаш књигу Новог Завјета; прочитај тамо, у Дјелима Апостолским, 10. главу, о римском капетану Корнилију, који је био толико милосрдан према сиротињи и ревносан у молитви, да му се чак и Ангел јавио од Бога. Али шта му је заповиједио Ангел? - Да позове к себи апостола Петра и испуни то што му овај нареди. И шта му је наредио апостол? Да се крсти! Јер нема другог спасења. Према томе, врлина обраћа пажњу Божију на човјека; али тешко ономе ко, заслуживши ову пажњу, не ради на свом спасењу, нарочито када има толико средстава и људи који му откривају истину и зову га ка Христу. Ништа не може пред Богом оправдати такво нерађење, гдје се тами даје предност у односу на свјетлост. Онај који умре у тами у њој ће пребивати вјечно, јер док је још могао да ходи ка свјетлости на земљи, није хтио да иде, и сам је заволио више мрак него свјетлост истине. Злочин ће овај бити добровољан, те ће и казна бити праведна.
Рећи ћу ти вијест, радосну за тебе: можда ћемо се видјети ове јесени, зато што имам намјеру да зиму проведем у Грузији, а у Ставропољ и на море намјеравам доћи у септембру. Према томе, настој да се видимо, или са ове стране Кавказа, или са оне; али прије тога пожури да ми одговориш на писмо. Опрости: грлим те мисаоно и желим ти спасење више од свега.
..."

АНДРЕЈ НИКОЛАЈЕВИЧ МУРАВЈОВ

С. Петербург
22 априла
1846.

---

ПИСМО VII.

Не знам, љубљени друже, да ли ћеш бити задовољан оним што сам у кратким писмима настојао да да дам одговоре на твоја питања о мухамеданству. У крајњој линији, ту ћеш увидјети у чему се састоји разлика између истините вјере у Христа и вјеровања у пророка који је сам себе прозвао овим именом, али ничим није посвједочио своје небеско изасланство: јер властито увјеравање није довољно.
Када бих могао да предвидим сва питања која ће се појавити међу следбеницима Курана, ја бих се, наравно, потрудио да и на њих, према могућностима, дам задовољавајући одговор. Али мени се чини да ће се њихово негодовање сводити или на неке конкретне, неважне детаље, или на позивање на народна предања, великим дијелом искривљена, на која нема пријеке потребе ни одговарати, јер она не чине суштину њихове вјере, пошто се све што је неопходно налази у Курану; а ја сам се већ дотакао темељних догмата на којима стоји здање њихове вјере.
За оне који желе да познају истину, нарочито за образоване и добронамјерне, довољно је речено да би могли да сопственим очима увиде истину: каква неистинита свједочанства се наводе у Курану, и какво је огромно растојање у моралном учењу и догматима између ове двије вјероисповијести. Распростирати се више од овога би можда за њих било и заморно. За оне, пак, који не желе да се приближе свјетлости истине и који више воле да труну у мраку само зато што су се у њему родили и што су и њихови очеви тако вјеровали - никаква људска ријеч убјеђивања не може бити довољна. Не би било лоше, ипак, подсјетити их, пошто се они тако тврдо држе отачког предања и сматрају срамним његову издају, да су ипак њихови очеви сами једном већ нарушили ову вјерност, јер, осим оних који су на ислам прешли из паганства, велики број њих се превратио у ислам из хришћанства, пошто је религија Христова на шест стољећа претходила Мухамедовој, и све области у којима данас господари учење Курана нарочито су цвјетале хришћанством: остаци многобројних црква у горама Кавказа јасно свједоче о томе.
Према томе, ако нам морално осјећање говори да требамо да исправљамо своје грешке, и ако није добро, како неки мисле, издавати вјеру отаца: онда је повратак на стару њихову вјеру, ако је она била хришћанска, прије дјело части, а не срама, као исправљање давне грешке која је обремењавала читава поколења. Ја, пак, на ово питање гледам и са једне друге тачке гледишта. У свим нашим свјетовним пословима ми настојимо да напредујемо, и наше интелектуално образовање далеко је превазишло образовање наших отаца. Због чега онда ми желимо да останемо равнодушни према просвећењу духовном, ако се са њим сусрећемо на животном путу заједно са образовањем свјетовним? Уосталом, ово се питање не може односити директно на нас хришћане, пошто нас је свјетлост Божанствене истине озарила прије било које науке и, будући да потиче из небеског начела, руководила нама кроз сумрак варварских времена ка образовању какво имамо данас. Међутим, и код нас можемо да видимо разлике међу људима који су себе посветили изучавању узвишених истина хришћанства, и људи који се просто држе учења вјере, а не задубљују се у његове дубоке истине; наравно, и овдје, духовна просвјета, сједињена са чистом вјером, која се не плаши просвјећења, има ту предност, што може донијети много плодова, не само за себе, него и за друге.
Због чега онда мухамеданци, који тако радо од нас прихватају свјетовно образовање, не желе да иду даље, и заустављају се на том првом, нижем степену, не водећи рачуна о томе шта су од нас стекли? Када би хтјели да проникну у истинито начело тог њима привлачног просвјећења, увидјели би да је и њему као темељ послужила вјера Христова, која прво образује срце, а после тога и читавог човјека, без чега не може бити ни истинског просвјећења, не само духовног, него чак ни свјетовног. Ако се та благочестива жеђ приликом читања ових писама која разобличавају учење Курана појави у срцима неких од његових следбеника: - нека се обрате, ради даљег изучавања истина хришћанства, светој Цркви, која ће их наставити кроз своје изабране проповједнике; јер мој циљ је био да само пробудим у њима тај осјећај, који врло често дријема, под бременом равнодушности и расијаности, али који је ради нашега спасења Сам Бог утиснуо у сваког од нас. Ако би се макар неко од многобројног скупа мухамеданаца покренуо на овај братски зов и отворио своје очи за свјетлост Христову - у потпуности би био награђен мој труд, предузет због свих, са искреном љубављу према њима. Заиста би била велика радост, не само на земљи, међу хришћанима, због добијања новога брата, него и на небу, међу Ангелима Божијим (Лк. 15:10), због спасења још једне душе, ради које је такође пролио Своју драгоцјену крв заједнички Иксупитељ читавог свијета, Господ наш Исус Христос; само када би душа та у Њега повјеровала и ступила у спаситељно са Њим општење!

АНДРЕЈ НИКОЛАЈЕВИЧ МУРАВЈОВ

Москва,
Велика Субота
10 априла

[Шумадинац]