[Шумадинац]

И БЛИЖЊИ ЈЕ НАША ЛИТУРГИЈА

Савремена теологија некад исувише барата речима. Па говори: причешћујмо се сваке Литургије да би тиме изображавали икону есхатона. Да, и шта с тим? Ако само то испуњавамо, у нама се неће родити здрава литургијска свест. Причамо како је Црква икона раја, а како то показујемо? Том апстрактношћу у говору само одвајамо световно од духовног, јер је таква теологија обичним верницима исувише апстрактна и нејасна.
Зато морамо да живимо у Христу, да би теологија до икога допрла. Богословље није обична научна дисциплина, то је начин живота, више то него обична изговорена или записана реч. У баратању речима заборавили смо да Христа највише сведочимо и предочавамо управо – делима, али делима која полазе из дубине нашег срца, из сржи нашег бића. Није поента хладно испуњавати норме понашања, као што је бесмислено приносити Жртву у мртвилу духа. Тиме се нећемо разликовати од Каина који је приносио жртве, али Га је Бог свеједно прекорио. Кретати се и делати по жељама душе испуњене Христом - у сагласности са нашим речима то чини живу теологију која може да учини да се промени литургијска свест на боље. Љубав, пожртвовање, смирење, динамичност у Христу - то би требало да имамо сад, па да прича о икони раја има смисла. У супротном, то су апстрактне, нејасне приче, а ми обични (и свом учењу недоследни ) мистици. Дакле, занемаривање нашег духовног живота и наше млако сведочење Христа је итекако литургијски проблем. Под духовним животом, јасно је, не сматрамо пуко присуствовање, па ни учествовање у Литургији.
Шмеман жали због раздвајања Литургије, богословља и побожности – што се чини и код нас. Прост народ Литургију види само као део своје побожности, одузимајући јој право значење; а теолози сву теологију базирају на Евхаристији, наглашавајући често њену «метафизичку» страну, не наглашавајући охристовљен живот који она прожима. Теологија треба да одговара на конкретне проблеме човеку данашњице, усмерујући га ка спасењу. Обједињујући Литургију, богословље и побожност, тако да међу њима не постоје границе.
Многи у Србији Литургију виде као ствар обичаја, културе, духовне потребе. Чини се да су педесетогодишњи утицај комунизма, а и тешка времена која и даље трају за њим – учинили своје и људе удаљили од православног духа и, логично, једне од других. У овом свету затворености и борбе за преживљавање заборавили смо на другог. Ту смо ми и наша ужа породица. Не проналазимо времена, ни воље да се окренемо и другима. Често се и на Литургији људи међусобно не знају, или се чак и мрзе. А Литургија би требала да изображава заједницу у свој својој пуноћи! „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали Оца и Сина и Светога Духа...“ Далеко смо, далеко, од литургијских речи. Љубављу исповедамо Тројицу, јер је међу Њима љубав какву би ми требали да имамо једни према другима. Треба да превазиђемо ту непрегледну удаљеност једни од других. Боримо се за одржање овоземаљског живота, за себе и најближе – и то је разумљиво, али не смемо дозволити да се „у походу на боље сутра згужва сврха“, што би рекао један српски писац и музичар, именом Марко Шелић.
Говоримо да се у Цркви преображава свет и да нас Литургија приводи у есхатон, а везујући се стриктно за Евхаристију. Шта се дешава док Литургија не траје? Осећамо дејство благодати примљеног Причешћа? Настављамо живот пасивно до следеће Литургије, кад се изображава есхатон? Наравно да не. Наш живот у Цркви траје и док нисмо у храму. Ми смо удови на Телу Христовом иако се не причешћујемо сваки дан. Царство Небеско је унутра, у нама, (Лк. 17, 21) све док живимо свешћу да наш целокупан живот јесте принос, анафора Богу. Наш цео живот је светиња и тајна, служење Богу и само тада, кад живимо светотајински унутар заједнице и Христом живимо и мимо времена богослужења – ми свој целокупни живот чинимо Приносом, богослужењем, испуњујући притом литургијски призив: „Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“. Отац Шмеман тврди да суштина ( како он каже lex orandi) Литургије није ништа друго до сама вера Цркве, или боље рећи: „пројављивање те вере, општење у вери и испуњење те вере“. Шмеман у терминологији полази од вере саме, можда би било боље да данас пођемо од пројављивања те вере, да бисмо избегли тумачења у духу догматског, интелектуалног, култног, јуридичког схватања вере – каква су заступљена данас у Србији. Живот у Христу је основно пројављивање вере, то јест - љубав, из љубави све остало произлази. Љубав омогућује истински савез Бога и људи, она се рађа из Божијег прилажења човеку и откривања Себе другима ( највише у Христовом прилажењу људима кроз Оваплоћење, али и свим Његовим спасоносним делима). Једнако, љубав се рађа и из човековог прилажења Богу у вери и Божијег одговора у дариваној благодати. Пројављивање вере није партикуларност (ми смо Срби православци!), није тек разумско убеђење о постојању Бога (верујем у Бога, али живим горе него они који не верују), није тек идеал и „веровање сам за себе“ (верујем у Бога, али не и у Цркву) – пројава вере је љубав: не љубав као идеја, већ жива љубав, конкретна, делатна, личносна и личностотворна, она која ће постојати и кад пророштва нестану, језици замукну и знање престане. (1.Кор.13, 8) Уместо што показујемо знање и пророкујемо есхатон, хајде да волимо. Па ће и знање и пророчанства имати смисла, иначе су празни.

Наш живот би требао да буде Литургија, анафора Богу, у свим својим сегментима. Ако сам, као што јесам, створен по икони Божијој и ка своме подобију стремим изнова и изнова: ја сам већ сада онај есхатолошки ја, и треба да живим као есхатолошки ја – и то не само на Литургији. Ако тако живим, тако да заједничарим са Богом и ближњима кроз Тајне, али и кроз мој цео живот као кроз свету тајну – мој живот је већ сада и још не есхатон и Царство у малом. „Јер Царство небеско је унутра у вама“ (Лк. 17, 21)
Мој живот је литургија, служба Богу, света тајна. Служићу Богу усмеравајући ка Њему своје жеље, стрепње, падове, грехове, страхове, јер сам премали и сувише грешан да продишем један замах плућа мимо Божијег присуства. Живот приносимо Богу. Мој принос ( литургија ) је моје прилажење ближњем, ето, Господ ми је дао да Му принесем жртву показујући милост, смирење, предавање другоме. Мој принос је моја лична молитва, рођена из моје таме и дубине бића, молитва у којој Светлост обасјава моје помрчине и чини да се спознам и јасно видим у Њој. Мој принос је мој гест, мисао, сав мој живот у Христу. Све то приносе хришћани које Господ држи прислоњене на Свом образу, сви сходно терету крста који носе. И, наравно, наш Принос је она заједничка Чаша, онај тренутак већи од васељене којег нас је Отац удостојио: да постанемо сателесници Његовом Сину и богови по благодати. Све то је служба, принос, литургија. Прислањање свог образа на Образ по Којем смо створени. Кроз овакав живот и стално стремљење ка подобију, стално усавршавање, макар и падали, али се стално и изнова дизали, стално се преумљавали у Ум Христов – ми анафору узносимо као свештеници. Ми Царство собом објављујемо као пророци. И у њему боравимо као цареви по благодати.

[Шумадинац]

СВЕТА ЕВХАРИСТИЈА КАО ДУХОВСКИ ДОГАЂАЈ


О Евхаристији кад говоримо, говоримо у ствари о Цркви. О Цркви, међутим, можемо говорити само полазећи од живе реалности Цркве, а то значи од видљиве и опипљиве реалности, а то је опет Црква окупљена на Вечеру Господњу, на Вечеру Царства, на Евхаристију. Такав приступ Цркви познат је у теолошкој терминологији, нарочито код православних у новије време, као Евхаристијска Еклисиологија. Њу посебно наглашава у наше време познати теолог Јован Зизиулас, Митрополит Пергамски из Васељенске Патријаршије, али њу је на један други начин слично нагласио и католички теолог Луј Бује кад је рекао: "Друго је евхаристијска теологија, а друго је теологија о Евхаристији", и ону прву претпоставља овој другој.
Православље сагледава Цркву, дакле, најконкретније и најстварније у Евхаристији, а то значи да је сагледава истовремено у Христу и у Духу Светоме. Црква је Тајна Христова, "то мистирион ту Христу", али је такође и духовска тајна, тајна Духа Светога "кинониа ту Агиу Пневматос", и делатности Св. Духа у свету, Његове благодати. И једно и друго се реализује, остварује, конкретизује на Евхаристији. И Евхаристија је тајна Оваплоћења, смрти и Васкрсења Христовога, али не мање и тајна Педесетнице. Дакле, догађај Христа Оваплоћеног, Распетог и Васкрслог и догађај силаска и дејства Духа Светога у Цркви. Ово има врло велики значај и, развијено теолошким језиком, требало би рећи да Христологија и Пневматологија леже у основи Еклисиологије и подједнако су у њој заступљене. Иако је полазиште Христологија, ипак је предуслов и conditio sine qua non Пневматологија, кондиционирана је дакле Христологија Пневматологијом. Тек тако је могуће у пуноћи схватити Евхаристију као сабрање, литургијско сабрање Цркве на једном месту, као предујам, антиципацију есхатолошке заједнице Царства Божијега, у којој се Духом Светим већ предокуша и антиципира Царство Божије.
Тако је Црква Христова у Евхаристији, схваћена христоцентрично и пневматолошки, заједница која се Духом Светим преображава у есхатолошку заједницу да би преобразила свет и човечанство. Ово има одраза на остале аспекте Цркве и остале димензије Цркве и остале моменте у Цркви, установе и мисију Цркве. Дух Свети је "конститутивни елеменат", да употребимо такав израз, Цркве, али и Евхаристије. Шта више, треба рећи да Дух Свети кондиционира, условљава биће, не само Цркве као такве, него и Христа као Оваплоћеног Богочовека. Његово оваплоћење било је Духом Светим (Лк. 1, 35; Дап. 10, 38). Његово васкрсење и прослављење такође је било Духом Светим (1Петр. 3, 18; Јевр. 9, 14; Рм. 8, 11).
Ако бисмо употребили језик, посебно савремене еклисиологије, посебно језик поменутог теолога Јована Зизиуласа, могли бисмо рећи да, гледано из христолошке перспективе, Црква је институција, или институцирана на христолошкој основи, и то би била њена христолошка страна. Али Црква на пневматолошкој основи, или пневматолошка страна Цркве било би: да је Црква конституција или конституисана Духом Светим. Другим речима, Црква је установљена на Христу, али је све време саставља Дух Свети, онако како је речено у служби Педесетнице Православне Цркве да Дух Свети "саставља и одржава сав сабор Цркве" . Конкретно: Св. Евхаристију Дух Свети чини да је Заједница верних у Христу и да је Тело Христово. Без Духа Светога немамо ни Христа, ни Цркву, те према томе немамо ни Евхаристију.
У самој Евхаристији, дакле у Литургији коју служимо, имамо два момента која су кључна и подједнако заступљена и без њих нема Литургије, бар у православној традицији. То је анамнеза и епиклеза.
Евхаристија као анамнеза, као "воспоминаније", као сећање (али је српска реч слабија од словенске; "воспоминаније" боље преводи грчку реч "анамнисис", и остаћу при грчкој речи); Евхаристија, дакле, као анамнеза повезује црквену заједницу која служи Литургију и која се налази на Евхаристијском сабрању, повезује је са овим сећањем историјског спасења, историјског Христа, тј. са свим оним што се назива Предање, што говори Ап. Павле у Посланици Коринћанима (11. и 15. глава): "Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад би предан... ово чините у мој спомен" (тј. сећајте се тога). Тако је у Евхаристији садржано и сачувано све оно што дотична евхаристијска заједница доживљава као историју спасења, као службе и као служење (грчки: као литургиа и као литургима). Дакле, и као служење и као службе које то служење обављају, као свештенства, дакле сав историјски континуитет који сваку локалну Цркву, окупљену на Евхаристији, повезује са првом апостолском заједницом, са историјским Христом и Његовим ученицима, са оним што је предато и што је установљено као стално то би била анамнеза, односно воспоминаније у Св. Евхаристији.
Али, то би био само један део историје спасења, јер целокупна економија спасења није само у сећању на Смрт и Васкрсење и Вазнесење Христово, него и на Други Његов долазак, дакле не само на прошлост која се већ збила, него и на будућност која ће се збити, и зато је Литургија или савршавање Евхаристије такође и епиклеза (епиклисис = призив Св. Духа). Духа Светога призивамо и Он нам чини присутним и Христа и Други долазак Христов. Али и у првом моменту у Евхаристији, у анамнези, Дух Свети такође актуализује историјскога Христа и Његово дело. Немамо, дакле, ни анамнезу без Духа Светога. (Имали би, у најбољем случају, само једну "комеморацију", попут протестаната, или пак попут наших "другова комуниста" који обављају комеморацију без трајног смисла и без икаквог непролазног садржаја. Дух Свети, дакле, и анамнезу актуализује, чини од анамнезе присуство, оприсутњење Христа, да Га можемо заједничарити, да можемо партиципирати у Њему. Али, тек са епиклезом долази пуноћа, јер долази улаз есхатона у историју, парусиа — присуство Другог доласка Христовога. И парадоксално, у Литургији Св. Јована Златоустог ми се сећамо тога будућег доласка: "Сећајући се Твога првог доласка: оваплоћења, Крста, гроба, тридневног Васкрсења, али и Другог и славног Доласка и Будућег Царства". Парадоксално, да се сећамо онога што још није дошло, а што у ствари већ долази у Евхаристији, што се антиципира, што је, по оном изразу: већ ту, иако још не у пуноћи ("већ. и још не", • even now and not yet) Царство које није само негде у будућности, како би Оскар Бултман схватио време па и време спасења (Heilsgeshishte), да је то само линеарно продужавање, и тек на крају долазак Царства. Онда би то значило да би Црква у сваком даном моменту историје на Евхаристији била лишена могућности да партиципира у Божијем Царству, требало би тек да га чека. Но, благодарећи Духу Светоме и епиклетичком карактеру Евхаристије, којим Црква призива Духа Светога да дође и да учини дарове телом и крвљу Христовом, а нас партиципантима, заједничарима Христа, Царство је већ овде. Есхатон је већ ушао у историју и тако је Црква постала есхатолошка заједница.
Црква је тако Тело Христово, а благодарећи Духу Светом, и Тело духовно. "Кад кажемо духовно, вели Св. Јован Златоуст, треба да знамо да је то од Духа Светога", не духовно у смислу спиритуалног, идеалног, идеалистичког. Хришћански језик нема са тим ништа, то је језик Хегела и Шелинга, или не знам чији други, него је у Цркви духовно то од Духа Светога. (Можемо слободно тамо где стоји "духовно" да преводимо генитивом "од Духа Светога"). Благодарећи присуству и дејству Духа Светога, Евхаристија пројављује целога Христа (totus Christi), Тело неодвојиво од Главе, а не да је Црква само заједница која следује за Христом, као народ кроз пустињу за Мојсијем (што јесте Црква као народ Божији али није само то). Она је истовремено потпуно идентификована, поистовећена са Христом, и тако је "пуноћа Онога који све испуњава у свему" (Еф. 1, 2122). На овај начин Црква има два аспекта, и на Евхаристији су она оба присутна, али је више присутан аспект есхатолошки. Црква је пре свега есхатолошки догађај есхатолошка заједница која партиципира у Царству Божијем, и она није само сећање и презентирање Христа оваплоћенога, страдајућег, распетога, него и Христа у слави, последњега Адама, који у себи рекапитулира све и сва (Еф. 1, 10; 1Кор. 15, 22. 45. 47). Нека је то "аpархи'', првина, што каже Ап. Павле (Рм. 11, 16; 1Кор. 15, 20), али то је истинска првина која заиста уводи у пуноћу. То је смисао оних речи које је рекао Христос: да ће вам Дух Свети напоменути ("анамниси") споменути, подсетити у вама све о мени. Мене ће Он, у ствари, воспоминати, анамнистички вам представити, али целога, не само "Христа историје", него и "Христа есхатологије". И друго, то је смисао оних речи које су тешке кад их узмете саме за себе, наиме: после сјајне беседе у капернаумској зборници о Хлебу живота, када Христос одједном као да брише то што је рекао па каже: "Дух је оно што оживљава, а тело не користи ничему" (Јн 6, 63). Ако би Црква била само заједница окупљена нека то јесу и ученици Христови у име Христово, али без Духа Светога, она би била ипак само "тело", једна историјска, друштвена заједница, религиозна заједница, свеједно још не би била Тело Христово. Дух Свети је чини да је заиста животворно Тело Христово и да је она спасење света, да је знак Царства овде на земљи, есхатолошка заједница која се преображава да би свет преобразила.
Тако је Црква, по речима Св. Максима Исповедника, икона пуноће есхатолошке, али икона у традиционалном смислу православног доживљаја иконе, где икона није бледа слика и сенка, него стварност, символ присуства Онога кога она символише, али истовремено и указује те тако истовремено је прелазна или транспарентна: указује на онога на кога указује, на Христа.
Слично је и пневматолошко схватање служби у Цркви: да све службе, хиротоније, ординације нису самосвојне или личне харизме, него су бар Духа Светога Цркви и у Цркви, Једнога истога Духа који раздаје дарове Божије да би изграђивао Цркву (Еф. 4, 4; 1Кор. 12, 413), али не као "лична својина" или као дарови који имају "неизгладиви карактер", него као они кроз које зрачи, пројављује се и делује јединствена Тајна, јединствена служба и јединствено служење, а то је свештенство или првосвештенство Христово, а они само указују на Њега Који кроз њих служи и јерургише Духом Светим. Зато је могуће било рећи Светом Игњатију Антиохијском да је епископ икона Христова, јер он указује на Христа и није он тај који служи, него у њему Христос служи дејством и енергијом Духа Светога.
Другим речима, присуство Духа Светог у Евхаристији и у евхаристијским службама а треба знати да у православној традицији ниједна служба не бива ван Евхаристије, нити се служитељ поставља ван Евхаристије него само у контексту Евхаристије; дакле хиротонија може бити само у Евхаристији, никако ш in absoluto, него само конкретно у црквеној заједници, за Цркву, за црквену заједницу такво је да у таквом служењу "Дух Свети се моли за нас и уздише уздасима неисказаним" (Рм. 8, 26), јер ми, макар и као Црква у целини, на челу са епископом, свеједно, не знамо шта ћемо и како се молити или шта ћемо искати и тражити.
Духовски карактер, пентикостални карактер Цркве на Евхаристији, огледа се у њеној епиклетичкој потпуној зависности од Духа Светога. И без тога она може бити лутајућа заједница кроз историју, попут Израиљске
(да ли ће наћи земљу обећану тек треба чекати), али са Евхаристијом као духовским, пентикосталним дога]ајем, као Педесетницом која се непрекидно наставља, како би рекао Св. Јован Златоусти, то је стално присутност Педесетнице и Црква је већ у Земљи Обећaној, већ у Царству. Црква је заједница која следи за Христом, али истовремено је она есхатолошки народ Божији, не који само иде за Христом, него који је већ сабрани у Христу и око Христа - "сабор Бога међу боговима", како би рекао Св. Григорије Богослов.
И сад, важно је да нагласимо следеће: да Црква у Евхаристији са својим есхатолошким карактером - то би била евхаристијско-есхатолошка димензија Цркве -не пориче ону другу, мисионарско-исtоријску страну Цркве, али ова друга извире из оне прве (како је кратко рекао у свом претходном објашњењу Владика Амфилохије).
Црква иде за Христом кроз историју, објављује Јеванђеље, то је прогресивно рашћење Тела Христовога у историји, али је Црква у Евхаристији већ окупљена заједница Царства, где се већ учествује у животу Небеског Јерусалима, јер се доживљава јединство између Христа Главе и Његовога Тела у Духу Светоме, и та пневматолошка страна Цркве која се у Евхаристији остварује, то је слика, тачније речено икона, есхатолошкога сабрања нашега на Њему, у Њему, еп автон (2 Сол. 2, 1), епи то афто (у Делима Апостолским и код Апостола Павла) Јер тако: "Где је Дух Свети ту је и Црква, где је Црква ту је и Дух Свети", како је рекао још Свети Иринеј Лионски. Слање Духа Светога свакој Евхаристији се понавља кроз епиклетичко призивање и силажење Духа Светога, који нам репрезентује, оприсутњује Христа и чини од хлеба и вина - од дарова евхаристијских - Тело и Крв Христову. И само је у том контексту, пневматолошком, објашњиво онда шта су ти дарови и шта су службе које служе тим даровима, а не у теолошко-схоластичким расправама да ли су они на овај или онај начин освећени, да ли су се претворили, да ли је били "трансупстанцијације" или да ли имају свештеници "неизгладив карактер" свог свештенства, и тако даље; питања која практично одвајају свештенство или дарове од пневматолошко-христолошког догађаја Евхаристије, од тог духовског, пентикосталног догађаја, о којем овде говоримо, где је све присутно и све је подједнако неопходно. Тек са Духом Светим дарови Цркве могу постати анафора принос Богу Оцу, тј. постају Тело и Крв Христова, и свештеници могу функционисати само унутар црквене, духовске заједнице, рефлектујући, изражавајући, пројављујући једно једино свештенство и служење Христово.
Тако је Дух Свети заиста Душа Цркве, како се то понекад каже. Он је тај који чини да Црква јесте Црква, и зато је толико важна Његова улога у Евхаристији: и као реактивизатора анамнезе историјске Цркве историјског Христа и Његовог дела спасења и тела спасења, које је Црква; али исто тако и епиклеза Духа Светога, који призиван оприсутњује нам овде Царство и чини нас да смо његови причасници hic et nunc; чини да је то већ оно Царство које нам је Христос завештао (Лк. 22, 29-30) и да је ова заједница есхатолошка заједница Духа Светога. Другим речима, дејство Духа Светога у Евхаристији је оно што чини Евхаристију Евхаристијом и Цркву Црквом. Црква тако доживљава "благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога Оца и кинонију Духа Светога" (2 Кор. 13, 13). То значи да је Црква ту у најтешњој заједници Свете Тројице, што је и циљ целокупног домостроја спасења и есхатологије.

ВЛАДИКА АТАНАСИЈЕ

[Шумадинац]

ТРПЕЗА ГОСПОДЊА


1. Основни принцип црквеног живота састоји се у томе да су сви чланови Цркве свагда сви и свагда заједно (на окупу). Овај принцип проистиче из саме природе Цркве. Црква Божија у Христу јесте народ Богом сабран у Телу Христовом. Зато вазда и у свему делује Црква, пошто другачије Црква не може да живи и делује.
Христос је један, и Тело је Његово једно и јединствено, и народ Божлји je један и јединствен, и Црква je једна - она која се стално и свуда, и јуче, и данас, и кроза све векове пројављује у свој пуноти свога јединства и у свем јединству своје пуноте. Зато - ако делује један, делују и сви, и ако делују сви, делује и свако у њој.

У Цркви нема нити може бити оделитих дејстава која не би била повезана са деловањем свију, јер свако делује само сa свима заједно. "Зар се Христос раздијели? Да се Павле не разапе за вас? Или се у име Павлове крстисте?... Био Павле, или Аполос, или Кифа, или свијет, или живот, или смрт, или садашње, или будуће, све je ваше, а ви сте Христови, а Христос Божији" (1. Кор. 1,13; 3, 22-23).
Сви су вазда заједно, и зато су сви заједно кроз Христа Божији. Хришћанство je антипод индивидуалистичке религије, па штавише оно и није религија у смислу у коме најчешће поимамо ту реч. Ми немамо приступ Богу свако појединачно, и не сами по себи нити преко посредника, већ само кроз Христа, када се налазимо у Његовом Телу, у које смо се крстили кроз Духа. "Он je посредник (μεσίτης) Новога Завјета, да послије Његове смрти за искупљење од преступа у првоме завјету, призвани приме обећано вјечно наследство" (Јевр. 9,15).

Месија (Спаситељ) не може да буде без народа, али je народ који је задобио Христос сабран у Његовом телу, те je зато Христос неодвојив од Цркве, и Хришћанство је неодвојиво од Христа, следствено томе, оно je у целини садржано у појму Цркве. Засебни хришћанин без других не припада Христу, јер Њему припадају сви заједно, када су удови Његовог Тела, који не могу да живе и делују без других. Била je то једна од саблазни за јелинску свеет, која ту саблазан није успела да превазиђе, већ je, напротив, унела индивидуализам у Хришћанство.

Тертулијан je био у праву када је тврдио да нема ничег заједничког између Јерусалима и Атине, између философије и Еванђеља, мада, можда, не у томе на шта је мислио. Није, наиме, било ничег заједничког између јелинске и црквене свести, а не између науке и уметности с једне стране, и Цркве, са друге. Упркос ономе што je тврдио Тертулијан, хришћанска свеет прихватила је грчку философију, одредивши своје учење полазећи од Платона, Аристотела и стоичара. Јелинизам je, пошто je продро у црквену свеет, изазвао процес индивидуализације црквеног живота. Taj се процес у почетку више испољио на Истоку него на Западу. Своју кулминацију индивидуализација достиже у протестантизму. Овде се не ради само о чињеници да се протестантизам одрекао ових или оних догмата, већ и о томе да je он "растворио" Цркву у индивидуалистичком пијетизму.

Данас у протестантизму делује снажна струја која тежи обнови црквеног живота у његовом крилу, док у Православној Цркви процес индивидуализације црквеног живота и даље траје. Премда исповедамо веру у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, у свом животу ми ову веру апсолутно не остварујемо. Чак нисмо у стању да установимо у чему je разлика између чланова Цркве и оних који су од ње привремено или чак трајно одлучени. И једни, и други подједнако су "присутни" на Литургији. Не можемо да кажемо због чега исповедамо веру у Цркву, када у њој остајемо као изоловани атоми, напоредо са другима, кoje чак ни не познајемо. Обично нам није познато ни са киме прилазимо Светој Чаши. У храм долазимо ради себе, а не да бисмо се "сабирали у Цркву".



2. Неуралгична тачка индивидуализације налази се у Евхаристији. Основни принцип "свагда сви и свагда заједно (на окупу)" најпотпуније се пројављује на евхаристијском сабрању, које представља сабрање свију на једно исто (επί το αυτό). На њему сви служе Богу и Оцу, пошто не свештенодејствују засебне скупине нити појединачни чланови, већ свештенодејствује Црква. Сви саслужују приликом служења једнога - свога предстојатеља, без кога не може бити евхаристијског сабрања нити служења свију. Али тај један улази у све, a није одељен од њих, и сви улазе у једног. Зато сви саслужују једноме, а уколико једноме саслужују само поједини, онда нема саслуживања свију. Видели смо да нема могућности да се ове две тезе помире, јер једна искључује другу.

Савремена пракса одабрала је саслуживање појединаца, ускративши служење свима. Kao саслужитељи једнога, сви су заједно са њим учесници евхаристијског сабрања. Њихово учешће је реално, као што је реална и Евхаристија, а не "духовно", или, тачније, псевдоспиритуалистичко, заједница (κοινωνία) Тела и Крви Христове. Сви се заједно окупљају на једно исто, и сви заједно једу и пију са "Трпезе Господње". Процес индивидуализације ослабио је начело "свагда сви и свагда заједно (на окупу)", и стога не треба да нас чуди чињеница да je он довео до слабљења евхаристијског карактера црквених сабрања.

Данашња пракса представља супротност онога што je постојало у древној Цркви. Евхаристија се врши независно од сабрања верних. Ми и данас држимо за пожељно да на Евхаристији буде што више људи на молитви, али ако их и нема, Литургија ћe ипак бити служена. Најстрашнија опомена о расцрковљењу нашег црквеног живота јесте савршавање "трпезе Господње" у празном храму, без њених удеоника. Не знамо како ће се одвијати даљи ток историје: хоће ли наћи Господ веру на земљи, када доће?

Помесна Црква може да се смањи на свега два или три члана, али она и тада остаје Црква Божија у свој својој пуноти. Њено евхаристијско сабрање биће "Трпеза Господња" на којој ћe бити сабран сав народ Божији. Ово двоје или троје биће "сведоци Христови" на земљи. Ако се заиста збуде овако, у томе ћe се пројавити трагизам људске историје. Немојмо се оправдавати речима Христовим да где су двоје или троје сабрани у име Његово, тамо je и Он, jep наше доба још није "доба жетве", и наша Црква не састоји се од два или три члана. Морамо да појмимо да je наш највећи грех то што се у помесној Цркви, која броји неколико стотина или неколико хиљада верних, евхаристијско сабрање савршава у реално празном храму, или у мистички празном храму, када верни на возглас "приступите" одговарају немим ћyтањем. Има нечега мистички страшног у том безгласју. "Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас Moj и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са Мном" (Откр. 3, 20). Али ми се одбијамо од Његове Трпезе и остајемо неми на Његов призив. У томе ћутању твори се неки суд над нама.

Можда се са чисто људског становишта наша немоћа може оправдати, али она ипак остаје немоћа. Дужни смо да појмимо и да доживимо тај трагизам. Да пojмимо да je у његовој основи крајња индивидуализација, и да ту индивидуализацију доживимо као наш лични грех пред Христом. Дужни смо да појмимо да у Цркви нема свештенодејстава која би се вршила сама по себи или се тицала појединаца мимо осталих чланова, вeћ да увек и свугде свештенодејствује Црква као сабрање народа Божијег.

Црква не одбацује личну молитву њених појединих чланова, она и сама позива на такву молитву, али свештенодејства се не врше личном молитвом него када се сви саберу у Цркви. Сједињење са Христом врши се на Његовој Трпези. Оно представља сједињење са читавим Његовим Телом.

Индивидуализовањем Евхаристије ми заправо распарчавамо Његово Тело, jep заборављамо на остале удове тога Тела. У томе je смисао помало загонетних речи Апостола Павла: " Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела" (1. Кор. 11, 29). Недостојност се састоји у томе што "свако своју вечеру пре другијех једе, те један гладује a Други се опија" (1. Кор. 11,21). Одвајајући се од других, он осуђује себе, јер се удаљује од тела. Сједињење са Христом јесте сједињење са свим вернима, као што је сједињење са свнм вернима заправо сједињење са Њим. Нарушавајући једно, нарушавамо и друго.

"Кад се сакупљамо у Цркву", ми као да у томе не налазимо све оно што нам je потребно, пошто се то савршава од свију на окупу под руководством предстојатеља "за всјех и за всја". Ми као да желимо да се одвојимо од свију и да сами станемо пред Бога, како бисмо задобили нешто лично. "Свагда сви и свагда заједно (на окупу)" прелази у своју антитезу: "нити сви, нити заједно (на окупу)".



3. Ако се одбаци све оно што je било унето у наш литургијски живот, особито последњих столећа, између њега и древне праксе Цркве нећемо наћи нека нарочито значајна размимоилажења.

Основни недостатак нашег литургијског живота састоји се у томе што придајемо већи значај случајно и неслучајно унетим одликама наших литургијских чинова него њиховој суштини.
Основна начела учења о Евхаристији у њима се пројављују довољно јасно. Природа Евхаристије у њима се очувала нетакнута. Не заборавимо да канонске уредбе које смо у претходном тексту наводили, према црквеној свести, остају обавезујуће, без обзира што их je наша литургијска пракса укинула. Наш задатак није толико да извршимо извесне измене у садашњем литургијском животу, колико да постанемо свесни истинске природе Евхаристије. Тада ћe само по себи отпасти све оно што се наталожило у литургијској пракси током историјског развоја литургијских чинова. Али, разуме се, пре свега и изнад свега, дужни смо да се одрекнемо индивидуализације црквеног живота, индивидуализације Евхаристије и Светих Тајни.

Ако појмимо да се основа црквеног живота састоји у томе да сви вазда будемо на окупу, све ћe доћи на своје место. Не појмимо ли то, свакакве измене које будемо уводили у нашу евхаристијску праксу неће je вратити њеним коренима, већ ћe je само још више од њих удаљити. Навешћу један пример којим бих и завршио овај оглед. Данас смо сведоци покушаја да се на неки начин обнови и препороди наш евхаристијски живот. Полазећи од основног принципа да на Литургији не може бити "посматрача" већ су сви удеоници, запажамо код неких тежњу за причешћивањем, ако не за свакодневним - мада има и таквих случајева -, оно, по могућству, на свакој Литургији. Покушаји да се основно учење о учешћу у евхаристијском сабрању примени без увиђања саме природе евхаристијског сабрања као сабрања читаве Цркве "на једно исто" тако не доводе до препорода евхаристијског живота Цркве и не искорењују из њега недостатке о којима смо говорили. Ствар није само у томе да се поједини чланови Цркве чешће причешћују, него да се поврати освоена свест о Евхаристији, као о "Трпези Господњој", на ко joj се сви заједно причешћују сваки пут када се она врши. Сада је тренутак да наведемо речи Светог Игњатија Богоносца, које су у великој мери инспирисале овај мој рад: "...Особито, ако ми Господ открије да смо сви ми у целини до једнога (οι κατ άνδρα κοινή πάντες) по благодати Божијој, без икаквог изузетка, сједињени (тачније, сабирате се) у једној вери и у Исусу Христу, потеклом из рода Давидова, Сину човечијем и Сину Божијем, тако да се повинујете епископу и презвитерству, у савршеном јединомислију, ломећи један хлеб, тај лек бесмрћа, који не само што штити од смрти, него и дарује живот вечни у Исусу Христу". Евхаристијско сабрање, које сједињује све скупа (κατ άνδρα κοινή) под предстојатељством епископа и презвитеријума, јесте лек бесмрћa. Бити "κοινή πάντες" (сви заједно) - то je једна од главних тема свих Игњатијевих посланица. Онај ко нарушава ово јединство, нарушава јединство Цркве и изводи себе из њеног окриља. Одатле проистиче и његова основна поставка да без епископа не може бити евхаристијског сабрања, пошто "επί το αυτό" обавезно укључује и епископа. Ради ломљења хлеба ваља да се сабирају сви заједно и да сви заједно једу од преломљеног хлеба. Игњатије je, очигледно, инсистирао да се што чешће окупљају сви заједно:

"Трудите се да се чешће окупљате заједно ради Евхаристије и славословљења Бога. Јер, ако се често сабирате на окуп, побеђују се силе сатанске". Игњатије још није могао ни да замисли да се евхаристијска сабрања приређују само за једну скупину верних, ради тога да један или два члана Цркве окусе од преломљеног хлеба.

Индивидуално причешћивање остаје индивидуални чин, а не дело Цркве. Зато препород евхаристијског живота не треба тражити на путевима чешћег причешћивања појединих чланова Цркве. Такав пут потпуно je на линији наше савремене праксе. Понављајући што је могуће чешће индивидуални сакраментални чин, ми ниуколико не превладавамо индивидуализам у нашем црквеном животу. То је линија мањег отпора, при чему и линија која води јачању поимања Евхаристије као индивидуалне Тајне. Причешћивање на свакој Литургији, независно од других, представља само другачије решење питања о честом или мање честом причешћивању. У условима савремене праксе Валсамоново "није могућно" може да буде правилније него свакодневно причешћивање. Ma колико се често поједини верни причешћивали, њихово причешћивање није у стању да обнови основно о начело евхаристијског живота - да сви буду заједно (на окупу). Ако свакодневно, или готово свакодневно, вршимо Литургију, природно je да не можемо захтевати да сви у свему буду на окупу. Зато чешће савршавање Литургије током недеље такође не може да буде пут препорода нашег евхаристијског живота. Онај ко је постављен од Бога за предстојатеља Цркве коју je задобио од Бога као удео (достојање) не може да Евхаристију савршава ради себе или ради неколицине, већ само ради свију сабраних на окупу. Разумем да се ово заиста може учинити неблагочастивим, али немојмо заборавити да није свака благочастивост на линији истинског црквеног живота. Црквено благочашће (побожност) јесте благочашће "κοννη πάντες", а не само лично благочашће (побожност); ово потоње Црква никада није негирала, али оно не може да замени црквено благочашће.

Ma колико често служили Литургију, само недељна Литургија, или Литургија на велике празнике, представља особит образ "Трпезе Господње" у "Дан Господњи". Евхаристијско сабрање у први дан недеље идеално остаје сабрање свију на једно исто (επί το αοτο), независно од броја његових учесника. Зато смо дужни да пре света настојимо да сви узимају учешћа у недељном евхаристијском сабрању. Дужни смо и да стекнемо снажну свеет о томе да су само причасници удеоници "Трпезе Господње".

Ако желимо да говоримо о неодложним практичним задацима нашег црквеног живота, пре свега нам ваља говорити о томе да поново, као у апостолско доба, као у древној Цркви, будемо вазда сабрани заједно, "κοινή πάντες" - "на једно исто" (επί το αοτο). "Свагда сви и свагда заједно (на окупу)".

ПРОТОЈЕРЕЈ НИКОЛАЈ АФАНАСЈЕВ

[Шумадинац]

О ТАКОЗВАНИМ ''НОВОТАРСКИМ ПРОМЕНАМА'' У ЛИТУРГИЈИ; ЛИТУРГИЈСКА ОБНОВА А НЕ РЕФОРМА


Сама Литургија вишеструко је променила свој облик од Тајне Вечере до данас. Динамика промена је нарочито била интензивна у периоду великих тријадолошких и христолошких расправа од 4-8 века јер је Црква у историји увек кроз Литургију и литургијске форме изражавала и своје веровање (lex orandi, lex credendi).


Произвољности у обреду код разних савремених протестантских секти немају никакве везе са предањском динамиком литургијског развоја у нашој Цркви јер у секташким заједницама влада снажан дух индивидуализма и не постоји никаква веза са светоотачком традицијом. У Православној Цркви предањски утемељене промене у Литургији нису (и не би смело да буду) плод самовоље и произвољности понашања појединих јерараха, већ израз живог надахнућа Духом Светим који Цркву непрестано води и управља ка пуноћи Царства небеског. Традиција у Православљу зато није слепо понављање одређених форми из прошлости, већ непрестано проживљавање предања у благодати Духа Светога.


Веома је занимљиво да ниједан православни Сабор није доносио одлуке и правила како треба да се служи Литургија. Пре свега није било само једне Литургије, већ више различитих врста Литургија од најранијих времена. Постоји посебно значајна александријска литургијска традиција, јерусалимска, римска, цариградска, галиканска и сл. Молитве анафоре биле су често потпуно различите, а неретко сами јерарси су их састављали изражавајући веру своје Цркве и локално предање у коме су поникли. Тек касније имамо тзв. рубрике, односно тумачења како се конкретно врше одређене радње али и то се мењало врло често. Укратко речено, Литургија је одраз живота и слободе у Христу, и није једна ригидна форма која је једном установљена и више се никада не може мењати. Са озбиљнијом кризом Ромејског царства пред крај 11. века динамика црквеног живота у сваком погледу се успорава и јача потреба да се постојеће форме конзервирају и сачувају од даљих промена. Неправедне су оптужбе Западњака да је реч о почетку периода тзв. окамењења (петрификације) црквеног живота и богословља на Истоку, али чињеница остаје да је било много мање динамике и креативности у поређењу са претходним периодима. И литургијске форме, нарочито од Латинског освајања Цариграда 1204 г. и реконквисте Палеолога, бивају много ригидније, док монашки кругови праве пресудан утицај на богослужење у Православној Цркви које добија мање више овај облик који нам је данас познат. Међутим у том периоду посебно оживљава традиција исихазма, која је оставила неизбрисив траг на све сегменте живота Православне Цркве, посебно на богослужење и уметност.


Данас је заиста жалосно да они који су незадовољни због тзв. новаторских промена не знају да је тзв. служење по старом заправо новијег порекла, а такозвана стара пракса потиче из 17. или 18. века. У Дечанима имамо сачуван Дечански служабник из 14. века и када упоредимо његов текст са данашњим текстовима видећемо разлике. На пример у 14. веку, а посебно у време Светог Саве певало се у канону Евхаристије само „Достојно и праведно“, а не „Достојно и праведно јест поклањатисја Оцу и Сину и Свјатому Духу“. Такође није било тропара трећег часа пред молитвом епиклезе, што је уведено касније итд. Св. Јован Златоусти на пример нигде не помиње херувимску песму јер она тада није ни постојала. У Цариграду је Литургија почињала свечаним входом Архијереја, ђакона са Јеванђељем и народа који је улазио са њима, а тек после је на почетак Литургије прилепљен тзв. енарксис са антифонима па је свечани улазак архијереја у олтар на малом входу изгубио ону посебност коју је имао када је тим чином и првим благословом са горњег места почињала Литургија.


Читање молитава наглас била је у ранијим вековима нормална ствар, не само литургијских молитава, већ и личних молитава. У антици људи никада нису читали у себи већ наглас. Читати у себи молитве сматрало се недоличним јер се обраћамо живом Богу посебно на Литургији где у име заједнице произносимо молитве. Јектеније и прозбе су завршаване молитвом архијереја или свештеника на што је на крају народ одговарао са амин. Неке молитве су читане тихогласно тј. "мистикос" (тајно) тј. нису читане гласно као возгласи али нису читане ни у себи, како данас поједини тврде. С временом због више разлога молитве се генерално полако почињу читати тише док нисмо дошли до праксе у којој верници више не могу ни да прате ни да чују молитву анафоре која је била кључна молитва Цркве, а та молитва је кључна молитва целог литургијског скупа, а не само свештеника који у олтару наводно треба да чита своје молитве, док народ побожно гледа у иконе, пева и одговара са амин. На овај начин се потпуно губи смисао богослужења јер Литургија је заједничко дело свих, како сама реч каже, а не представа. Ово је веома широка тема и можемо о томе уз неко слично питање.


Конкретно у нашој Помесној Цркви последњих година сведоци смо повећаног интересовања за Литургију и јачања свести о Литургији као централном догађају у животу Цркве. Веома је значајно да се ова литургијска обнова, а не реформа како је неки зову, настави, иако је потребно много стрпљења и смирења. Обнова не сме да иде насилним наметањем и декретима већ органским узрастањем у разумевању богослужења. Верни народ треба да се адекватно образује и упозна са правим значењем Литургије, са смислом молитава и историјом развоја литургијских форми. Без тога не може бити зреле и одговорне литургијске обнове нити литургијског живота. У појединим епархијама на том плану је доста учињено и не постоје никакве смутње око начина служења Литургије. У другим, пак, праве се компромиси са формама које потичу од пре два или три века.


Ипак, да не би било толиких разлика у начину служења Литургије у нашој Помесној Цркви било би добро да Комисија за Литургију при Св. Архијерејском Сабору СПЦ уложи додатне напоре како би се одговорно наставила литургијска обнова и да тај богословски и литургијски рад доведе до уједначеније литургијске праксе. Српска Православна Црква је у посебно добром положају да уради доста на овом плану јер је српски језик већ потпуно прихваћен као литургијски језик, што омогућава непосредније учествовање верног народа у Литургији, а то је и претпоставка и циљ литургијске обнове.

АРХИМАНДРИТ САВА ЈАЊИЋ

[Шумадинац]

УКИДАЊЕ ИНДИВИДУАЛНОСТИ У СВЕШТЕНОСЛУЖЕЊУ


Православно хришћанско служење – то није покушај да се умилостиви разгневљени Бог. То није дуг, чијим запостављањем ћемо да понесемо правну одговорност, или стварање сцена и слика које нам помажу да то боље осетимо. То није сећање на древне историјске догађаје, које не смемо да заборавимо, то није покушај представљања некаквог предивног духовног света ради надахнућа, то није начин да дамо одмор својој души. Православно служење – то је стремљење к налажењу истинитог Бога Који се стално јавља у нашем свакодневном животу, улазак у ризнице Његове љубави, узвраћање изражавањем наше захвалности и љубави, придруживање Њему, Његовој радости и сили и, на крају, живот заједно с Њим.


У свештенослужењу нам се јавља Христос, прослављају се верници: „Када се Христос, наш Живот, јавио, и ви се јавите с Њим у слави“. Али шта то значи, јављање човека заједно с Христом? Овде се, очигледно, разматра есхатолошки смисао. Тада ће бити у потпуности јављена слава Бога, тада ће се прославити савршенство – Бог - и тада ће се сваки човек јавити у слави.


Поред есхатолошког елемента, јављање човека заједно с Христом у слави, повезано је и с највишим циљем и предодређењем сваког од нас. На богослужењу, верници одлажу све своје бриге, одвајају се од земног, и на мистичан начин постају слични херувимима, сједињују се са Светим Духом, преживљавају последња времена. Свети Дух представља Бога у историји и Цркви, у Његовом вечном царству. Истовремено, он представља и сваког верника, тајну човека.


Служење је различито, зависно од молитве, од активности које се обављају у храму – не у соби у одређено време, не тада, када ми то желимо помоћу одређених фраза, не онако како ми то замишљамо. Служба може бити само општа и црквена. Човек не може служити сам у својој кући. Он Богу служи само заједно са својом браћом и браћом Христа, у храму – месту које му припада и које није намењено општем друштвеном коришћењу, већ на месту намењеном Богу. Окупљамо се у цркви с једним јединим циљем – да служимо заједно. Служење се не обавља ако нас је много, али смо разједињени. Богу не служи сваки човек одвојено, већ Црква као саборно јединство. Зато и Божанствена литургија преображава пространство у тачку, историју чини непрекидном и данас, истинском, сједињује све људе „и расејане по свету чини земљацима“.


На Божанственој литургији речи „све“, „свих“, „свакаквих“ се сусрећу скоро у свим молитвама: „Всје свјатије помјанувши“, то јест, ми се сећамо свих светих, не заборављајући ни једног. Помињући душе, ми такође, не искључујемо никог из своје молитве: „И всјех и всја“. На тај начин, свештенослужење се приноси свима заједно. Зато Црква није локална и месна, већ саборна и свеопшта. Црква врши сваку литургију, концентришући у себе све храмове, све бескрвне жртве, које се приносе у целом свету, окупља „всјех и всја“ у једну јединствену, Богу угодну жртву. Та саборност изражава тајинство јединства.


Из ког посебног разлога се окупљамо заједно? Хајде да се сетимо нашег стварања. Када је Бог створио свет и Адама, Он је рекао: „Није добро да је човек сам“ и зато је решио да створи Еву. И од првих људи вуче порекло цео људски род, са свим благословима и недостацима, које је задобио после грехопада. „Није добро да је човек сам“. Егоизам – то није само жеља да се буде први. Још гора карактеристика егоизма је жеља човека да буде сам. И то је трагично. Навешћу пример који ће појаснити изречено. Често долазимо у цркву и, држећи у руци молитвеник, кријемо се у неком тамном углу. Не желимо да се бавимо ничим другим, и ако се неко поред нас покрене, бунимо се што нам смета да се сконцентришемо. Ако би наш циљ био концентрација пажње, онда би нам више одговарала келија. У храм долазимо ради општења. Живот једног човека се пресеца с животима других, он им отвара врата своје душе и они улазе у њу, носећи са собом Бога. Долазимо да бисмо се срели с другима, да бисмо се нашли на истом месту у исто време, да бисмо прослављали Бога у заједничком стајању пред Њим. Долазимо да бисмо разговарали са својом браћом, а не да наша глава била оптерећена усамљеним егоистичним мислима. Зато се Црква односи попустљиво према одређеном нереду, не обраћајући сувише пажње на неприличну буку, на природну бучност мале деце, на тешкоће које имају болесна лица, старци и психички нестабилне особе. Ипак, сви они носе свој велики удео у општењу богослужења. Храмови нису места где царује потпуна симетрија, ред и организованост. Напротив, устав, правила и упутства имају задатак да олакшају нашу комуникацију, како једних с другима, тако и с Богом. Из тог разлога, наше служење има карактер окупљања, и зове се Тајинством Причешћа, Телом Христовим, Црквом. Не можемо доћи до општења с Богом, ако не умемо да општимо међу собом. А да општимо с другима можемо само онда, када изађемо из своје „футроле“. Управо зато нас Црква и окупља заједно, да би свако заборавио на своју концентрацију, на сопствено „ја“.


На Божанствену литургију долазимо да бисмо нашли своје место у свештеним судовима, да се дотакнемо Христа, да будемо заједно са целим светом, са свом творевином, да опростимо својој сабраћи, да их осетимо делом своје ипостаси, свог тела и да схватимо да смо сви ми део Тела Христовог. Из тога се састоји наш живот и наша вера, који су уткани у наше свештенослужење. Када човек живи с радошћу општења с Христом, гледајући на то не као на лични, већ као на црквени догађај, када смо сви ми део вечног Тела Христовог, житељи Његовог Царства, причасници вечности, тада наше срце добија део од плода Тајинства. Помиловани, вољени, обједињени у Цркви, ми се преображавамо у Тајинство Божје и припремамо своју душу за прихватање Божанске радости. Тада престајемо да будемо посматрачи и постајемо учесници свештенослужења.

МАНАСТИР ЛЕПАВИНА

[Шумадинац]

---

.
ЕВХАРИСТИЈСКА ЗАЈЕДНИЦА КОЈУ ИМАМО НА СВ. ЛИТУРГИЈИ МОРА СЕ СТАЛНО ПРЕНОСИТИ

НА СВЕ СФЕРЕ НАШЕГ ЖИВОТА



Евхаристијска заједница коју имамо на Св. Литургији мора стално преносити на све сфере нашег живота како бисмо живели у евхаристијском поретку. На пример, у манастиру је све засновано на томе и смисао манастирског правила живота (богослужења, разна послушања, заједнички обеди, послушање настојатељу итд) јесте да цео наш живот буде у литургијском поретку. Другим речима, манастирски живот у општежићу продужетак је св. Литургије и представља, колико је то могуће, слику оне стварности којој тежимо и којом ћемо у потпуности да заживимо у есхатолошком Царству Божијем.


Исти принципи требало би да вреде и за породични живот и парохије. Ситуација у којој на богослужење долазимо заједно, али после богослужења наша дружења и живот настављамо, не у заједници оних са којима се причешћујемо, већ са најчешће другим људима, и то на основу заједничке професије, социјалне структуре и интересовања, представља озбиљну аномалију. Најбоље би било када би нашу парохију интензивније доживљавали као своју проширену породицу, да наше радости буду радости свих нас у парохији, као и да заједно делимо тугу и налазимо решења за наше невоље и тешкоће. Ми православни, често се постидимо када видимо да поједине секташке заједнице, које чак и немају уопште евхаристију у предањском смислу, поседују много већу унутрашњу кохезију и упућеност једних на друге. Човек је биће заједнице и тражи да припада заједници. Управо је разлог што многи одлазе у секте у томе што неки у нашој Цркви не доживљавају свуда заједницу која би их носила, у којој би могли да осете смисао свог постојања и која би им могла да помогне у случају било каквих животних тешкоћа.


Колико ће једна парохија заиста живети пуним плућима зависи и од свештеника, али и од иницијативе самих верника. Врло је често свештенику јако тешко да нешто организује уколико не постоји мотивација парохијана, али не смемо да бежимо и од чињенице да и сами свештеници понекад свој лични живот и породицу предпостављају парохији. Наравно, свештеници имају породице за које морају да се брину, али и та породица је део парохије и свештеник је отац и пастир не само својој породици, већ и свим својим парохијанима за које је одговоран пред Богом. Када ово функционише на прави начин свештенику је породица велики ослонац и подршка у пастирском раду и тада свештеник ништа не губи од квалитета свог породичног живота, већ, штавише, са целом својом породицом је у активном раду у својој парохији.



Ми се окупљамо на богослужења у парохијске цркве, али не само да бисмо узнели хвалу и благодарност Богу, већ и да бисмо заједнички помогли оним члановима парохије који су немоћни, који су болесни, у било каквој невољи. Посебно је важна брига о старима. Добар део старијих особа не може да дође у храм на службу јер нема снаге или могућности. Зато је важно да се о свакоме води брига, да се за старије особе обезбеде седишта у цркви и да се за оне који су теже покретни барем после службе обезбеди хлеб, млеко и све што је потребно. После литургије важно је да се заједнички седне и разговара, да се организују активности, секције, посебан рад за омладину итд. Хришћане је давнина одликовало да су пред Богом сви били једнаки и заједно без обзира на своје социјално порекло и материјалне могућности. Они којима је Бог више дао позвани су да своју љубав према Богу показују тако што ће више помагати оне који су у оскудици. Могу се такође организвати акције прикупљања помоћи за сиромашне људе и ван парохије, посећивање болесних у болницама уз волонтерски рад и много тога другог.



У хришћанском животу на Истоку и на Западу развиле су се извесне особености које опет за собом вуку и специфичне проблеме. Западни менталитет је још од времена Римске империје био увек више практичан и много је пажње посвећивао организацији у Цркви, тако да су се кроз векове на западу посебно развијале социјалне и харитативне активности. Исток је увек по природи био спекулативнији. Наравно, и на Истоку имали смо бројне добротворне установе, не само у Царском граду, већ и посвуда (сетимо се само установа Василија Великог у Кападокији). Ипак је с временом на Истоку више остао акценат на молитви и литургијском животу. У 20том веку у Грчкој под утицајем западних мисионара долази до интензивнијег лаичког организовања и у Православној Цркви и то у виду хришћанских братстава и сестринстава који су развили озбиљну мисионарску, харитативну и издавачку делатност. У новије време након пада комунизма све је више ових активности и у Руској Цркви.



На просторима на којима делује СПЦ веома је мало или готово уопште нема харитативних установа које делују под окриљем Цркве (болница, сиротишта, старачких домова, народних кухиња итд). Великим делом то је последица комунизма који је Цркву довео у тешко материјално стање, али, руку на срце, изгледа ни пре тога ситуација није била суштински другачија. Након 20так година од пада комунизма ситуација се исувише споро мења, уз сво дужно поштовање према Епархијама и парохијама које улажу огромне напоре да помогну болеснима, сиромашнима, зависницима од дроге и другима. Зато је ово једна веома важна тема за нашу Цркву и њено сведочење у времену галопирајућег секуларизма. Код римокатолика и протестаната наилазимо на много боље организовану харитативну делатност. Имамо и праксу да млади људи сами волонтерски помажу при болницама, социјалним центрима да би послужили Богу и ближњима. Тамо је доста развијена свест да ако нешто желимо да учинимо за Бога да треба имати више осећаја за ближње који су у невољи. Међутим, рационализам и секуларизам у западним конфесијама довели су до тога да се Црква почела претварати у невладину хуманитарну организацију, да је понестало духовне соли и данас је много апела да се учини повратак духовним коренима.



Архимандрит Сава Јањић

---

[Шумадинац]

[Шумадинац]

.
ЛИТУРГИЈА КАО ИКОНА ПАКЛА





Литургија дуго има статус благодатно-есхатолошког и субјективно-рехабилитационог домена..

Ипак, парадоксално, поред свих морбидних асоцијација којих је било у историји обе Цркве, што под директивом већих инстанци и монашке аскетике, а ништа мање под претераним доживљајем народа, може бити икона пакла за човека који не трпи преображај Духом Светим. Али може се и дубље поставити проблем: литургија може бити пакао за онога ко на месту светиње препознаје неизмењивост човека од стране Духа Светога, јер му је Сабрање у том случају показатељ побожњачке фарсе и глумачке теолакрдије удаљено сасвим од оне суштинске осе које Сабрање треба у Духу бити.


Само се тако може објаснити усамљеност једнога на гомили а да овог пута грех није на страни једног појединца коме се приписује психологизација у класичном догматском маниру, већ на страни мноштва окупљених индивидуалности које спокојно туђинују једни поред других, да иронија буде већа – у име Божије.


Тако место светиње уместо да буде рефлексија љубави и благодатног сусрета може да постане живо место мртве карикатуре где главна жижа није Бог већ човек који је само концентрисан на себе, или још фаталније: где је мноштво других усредсређено само на себе под маском јединства вере.
Инсистирање многих на фамозном праштању, заједничарењу, виђењу другог, поштовању канонских и посних правилника, итд. постала је демагогија без реалног упоришта у практичном домену литургијског искуства утемељеног на реализму недволичне љубави.


Танке су границе између врлине и светогрђа да се тако нешто детектује, али када се једном нађе тачка разликовања Која је Сам Христос, онда ће се пронаћи модус идентификације литургије као иконе Царства. А тада више неће морати нико икога да учи каквог је укуса и искуства Тајна Вечера, надасве каква јесте нарав Божија, и да Сабор не значи Сабрање мутавих већ есхатолошких љубавника сада и овде…


УПОДОБЉАВАЊЕ

[Шумадинац]

[Шумадинац]

.