[Шумадинац]

УВОД
Опасно весеље у бараци број 99

Хтели би али не можемо почети као што су стари летописци почињали: Љета Господњега тога и тога. Јер година у којој се догодило оно што ћемо испричати ни по чему није била година Божија, осим што је Бог као и увек својим сунцем обасјавао зле и добре људе и давао дажд праведним и неправедним. Иначе то је била година људска а не Божија. Јер је Бог попустио био грешним људима да творе вољу своју а не вољу Његову. Узалуд су милиони хришћани јутром и вечером читали Оче наш и говорили Богу: Нека буде воља Твоја као што је на небу (међу анђелима) тако и на земљи (међу људима). Спроводила се само воља људска, творила се само дела људска, правили се само планови људски, славили се само људи, сатирало се, убијало, рушило, пљачкало, мрзело - све ради среће људске, мимо Бога и на супрот вољи Божијој.
Због тога нас је стид почети као стари летописци: Љета Господњега, да не би праведнога Бога учинили одговорним за све неправде људске у тој години. Него боље да кажемо: Љета људског 1944. у месецу јулу покушан је атентат на вођу немачког народа Адолфа Хитлера од стране немачких генерала, међу којима је био и знаменити африкански војсковођ Ромел. Прве вести о томе атентату гласиле су да је Хитлер убијен. То је изазвало велику радост широм целога света изузев Осовинских земаља. Те вести су допрле и у заробљеничке логоре у Немачкој, у којима су милиони заробљеника и сужања свих нација на свету чамовали с надом у своје ослобођење и повратак кући. Јер Хитлер је неговао охолу мржњу Немаца према свима народима, чиме је природно изазвао мржњу свих према Немцима.
Вест о погибији Хитлеровој допрла је и у логор који се звао у српском преводу "Јелова Шума" и радост сужања по свима баракама тога логора била је велика, тако да није могла остати прикривена. Но та радост изразила се бучним весељем заробљеника у бараци број 99.
А када се пронета вест брзо оповргла, и Хитлер остао у животу, тада је дошло наређење, да се "ликвидирају" сви они који су ма којим начином показали своју радост због тобож успелог покушаја атентата на живот Фиреров. Командантима свих заробљеничких логора наређено је да побију као "бунтовнике" све оне који су одобравали смртни покушај на свемоћног вођу Рајха. И заповест је извршена, тј. извршено је крваво чишћење по свима логорима. Свако после пола ноћи у току неколико дана проламало је ноћну тишину праштање митраљеза, кроз које су људи вршили грозну вољу своју а не благу вољу Божију.
У бараци бр. 99 били су углавном Срби, али су ту били привремено смештени и неколики Американци, Индијанци, Црнци, Руси, Норвежани и Пољаци. Командир те бараке био је Србин капетан Спасо Спасовић, професор историје у некој гимназији у Србији и резервни официр.
Командант логора пак био је др Јохан Адлер, резервни пуковник и професор историје на универзитету. Овај др Адлер је много ценио Спасу Спасовића због његовог знања, а још више због његове ретке честитости и скромности.
Али заповест је заповест. Командант логора морао је да ликвидира многе "бунтовнике" а пре свију сужње из бараке број 99.
Др Адлер је био лутеран, и пуритански је ценио истину и честитост изнад свих схоластичких полуистина и етичких адвокатисања. Па познавајући Спасу као човека истинитог и честитог он га је хтео пошто пото спасти, и никако не дозволити да крв овога праведника падне на њега и на децу његову.
Али уз то Адлер је био убеђени националсоцијалист и веран присталица Хитлеров, бар колико се тиче унутарњих социјалних реформи.
Како дакле да спасе Спасу, командира најнемирније бараке? После непроспаване ноћи он се обратио на најнадлежније место с молбом да му се даде рок од седам дана за испитивање ствари. И то му је одобрено. Али у дивизији било је неких завидљиваца који нису волели Адлера због Хитлерових симпатија према њему. Зато су му послали једног суровог гестаповца оберштурмбандфирера, да га контролише при суђењу "бунтовницима", да би га могли оптужити као мека и попустљива.
Онда је отпочето испитивање и суђење заробљеницима из бараке број 99, на првом месту командиру те бараке, капетану Спаси Спасовићу.

---

ПРВА НОЋ СУЂЕЊА
између недеље и понедеоника

Др Адлер сазвао је свој логорски ратни суд и представника Тајне Државне Полиције - који се управо сам наметнуо - и отпочео суђење командиру бараке број 99.
- Како се ти зовеш?
- Спасо Спасовић.
- Шта значи то име?
- Значи Исус Исусовић.
- Није ли то јеврејско име?
- Некад је било јеврејско, сад је хришћанско.
- Шта си по народности и вери?
- Србин православне вероисповести.
- Јеси ли универзитетски школован?
- Јесам.
- У којој си науци стручан?
- У Теологији и историји.
- Зашто у две а не у једној?
- Сматрао сам да су те две науке нераздвојне, једна без друге је непојамна.
- Којој политичкој партији припадаш?
- Ниједној.
- Зашто?
- Зато што сам убеђен да све политичке партије више обећавају него што могу дати, и тако воде народ у Земљу Недођију.
- Шта значи та реч?
- Земља Недођија означава земљу среће коју су политички агитатори увек обећавали а никад видели пре смрти.
- Мислиш ли ти тако и о политичким партијама и теоријама у целој Европи?
- Да, у целој Европи, какве су оне сада.
- И о комунизму?
- Наравно.
- И о национал социјализму?
- Такође.
- Још једном: мислиш ли ти да наша немачка национал-социјалистичка странка води немачки народ у Земљу Недођију?
- Сасвим тако.
- Да ли то мржња према Немцима говори из тебе?
- Ако би ја судио Немце по њиховим злочинима према моме народу, моја би мржња била оправдана. Али ја сам познавао и друкчије Немце, те морам говорити по разуму.
Чувши ово Гестаповац, намршти се и удари песницом о сто вичући:
- Господине председниче, стрељати га овога часа и не губити време!
Др Адлер узе га за руку и благо рече:
- Будите стрпљиви, имамо целу седмицу на расположењу. Овај је као командир најодговорнији кривац те се морамо на њему највише задржати.
Тада се др Адлер окрете оптуженом и доста оштро рече:
- Пази Спасовићу, пази добро шта говориш. Глава ти о концу виси.
- Не виси о концу, господине пуковниче, него ју ја гледам већ одсечену у мојим рукама као свети Јован на икони.
Онда се наставише унакрсна питања.
Први судија: Кад је рат са Србијом свршен 1941, зашто се ниси одмах предао него си се бунтовнички одметнуо у шуму?
Спасо: Рат није ни до данас још свршен. А ја сам у редовној војсци као официр и у шуми као бунтовник, како ви то називате, био једно исто: српски војник против немачких ратника.
Први судија: Ко те је побудио да се одметнеш у гору?
Спасо: Немци.
Гестаповац: Како то?
Спасо: Ево како. Четрдесет Прве ја сам гледао како Немци стрељају 3000 невиних Срба за 30 Немаца, које су српски војници у борби убили на друму Крагујевац - Горњи Милановац. Згрозио сам се на ту нечовечност и одбегао у шуму, да живећи са зверовима штитим свој народ, и да погинем у часној борби за Крст Часни. По примеру мојих крстоносних предака, од којих је један говорио кнегињи Милици.
"Идем госпо у поље Косово
"За крст часни с браћом погинути".
Други судија: Па зар није и наш вођ кренуо у Русију у крсташки рат против безбожника?
Спасо: Кренуо је, али не у име часног крста као Барбароса, кога је српски жупан Стеван Немања срдачно примио у Нишу, снабдео храном и с почастима испратио. Него у име свастике, тј. сломљеног нехристовог крста, који етички стоји ниже и од полумесеца. Због тога се у Европи нико није ни одазвао његовом позиву и пошао у такозвани крсташки рат.
- То није истина, викну Гестаповац, и снажно лупи о сто. То је лаж да се нико није одазвао. Многи су се одазвали.
Спасо: Нико по савести и доброј вољи, као у време Барбаросе, него или из страха или с рачуном на материјалну добит. Отуда и они који су се одазвали више су били на терету немачке војске него од помоћи. Зар није тако?
- Тако је! усуди се узвикнути један нижи официр. Погледа га Гестаповац убиственим погледом тако да он
уплашено обори главу и завеза језик.
Пошто су се изређала још многа питања, јави се иследник, који је претресао сву бараку број 99. показа један свежањ хартије и рече:
- Овај рукопис, господо, нашао сам у сламњачи капетана Спасовића. Стављам га на увиђај. Писан је српском ћирилицом, али тако нејасно и скраћено, да га нико од наших тумача не може да прочита. Као да је шифром писан.
Председник: Је ли ово твој дневник Спасовићу?
Спасо: Није дневник, господине пуковниче, него тако неке моје мисли и запажања опште природе, а дневник није.
Председник: Ти нам ово мораш начисто и тачно преписати, да можемо знати шта је. За два дана, разумеш?
Спасо: Разумем.
Потом би Спасо одведен у ћелију самицу.
А кад се врата за Спасом затворише, викну Гестапвац:
- Да се стреља још ове ноћи!
- Лако ћемо га стрељати, одговори пуковник Адлер. У нашим је рукама. Пресуду ћемо изрећи над њим и над свима осталим у идућу суботу.
- Али без знања др Адлера те ноћи беше стрељано 25 заробљеника из бараке број 99.

---

ГЛАВА ПРВА
Путници, странци, гости.

У Светом писму Божијем више пута је речено, да смо ми путници, странци и гости у овоме свету. Но и да то није речено у Светом писму Божијем, сваки разуман човек брзо долази до тога сазнања.Размишљајући о свету и животу и шетајући по гробљима, старим и новим, сваки разуман човек неминовно долази до тог сазнања.
Чим пак дође до тог очигледног сазнања разуман човек узнемирено тражи одговоре на ова три питања:
Ако смо путници, где је циљ нашег путовања?
Ако смо странци у овоме свету, где је отаџбина наша?
Ако ли смо гости, чији смо гости?
Од простих и најпростијих људи и жена на Балкану посведневно се могу чути јасни одговори на ова три главна питања живота. Јер је привилегија простог хришћанског народа да не знајући много зна оно што је главно.
И тако на прво питање: Ако смо путници, где је циљ нашег путовања, народ одговара: Нисмо ми за овај свет него за онај. Или: За небо смо не за земљу.
На друго питање: Ако смо странци, где је отаџбина наша, народ одговара: Отечество нам је тамо где је и Отац. Или: на овоме свету смо туђини, на ономе смо дома.
На треће питање: Ако смо гости, чији смо гости, народ одговара: Слава Господу, Његови смо гости на земљи.
Многомилионе масе народне на нашем Светом Балкану кроз векове и генерације увек су давале овакве типичне одговоре. Дакле:
Нисмо за овај свет него за онај.
Отечество нам је где и Отац. На овоме свету смо у туђини, на ономе смо дома.
Слава Господу, Његови смо гости на земљи.
У овим простим и недвосмисленим одговорима изражено је једно позитивно схватање живота. Цела једна животна философија, која никад никога није довела до разочарења и самоубиства. На њој се лако уређивао и усклађивао практични и друштвени живот кроз векове.
Разочарење стално прати оне који тежећи да се уздигну над народом падају у сенку народа.
У првом реду то су материјалисти и агностици, две секте људи којих је Европа расадник за цео свет.
Материјалисти одговарају на она три питања овако:
На прво питање: Ми не признајемо да смо путници на земљи него продукт земљин као и све ларве и шкољке. Земља нас даје и узима. На њој су сви људски почеци и крајеви.
На друго питање: Ми нисмо странци на земљи него домороци и господари. Земља нам је једина отаџбина.
На треће питање: Ми нисмо ничији гости у овоме свету него домаћини. Ако се гостимо, гостимо се сами у себе, земљом и на земљи.
Овако мисле материјалисти на основу своје теорије, да је душа човечија што и нокти на прстима. Где иду одсечени нокти тамо и душа.
Агностици пак одговарају на она питања овако:
На прво питање: Ми осећамо да смо путници, али не знамо ни почетка ни циља нашег путовања.
На друго питање: Ми опажамо да смо странци у овоме свету, али не знамо где је наша права отаџбина.
На треће питање: Ми наслућујемо да смо нечији гости на земљи, али не знамо чији смо гости.
За више стотина година хришћанска Европа знала је дати јасне и позитивне одговоре на ова питања. Ваистину јасније и логичније него ли многобожна Јелада, Египат, Персија или Индија. Јер се руководила Логосом Божијим, који "сиђе с неба", да правилном логиком небеском замени погрешну логику земаљску.
Или још, да јави и објави људима истину својом Личношћу и у својој Личности.
Да одмори уморно човечанство од тражења истине у стварима, и од обожавања ствари. Јер у чему су људи гледали истину, оно су и обожавали: било то ствари или личности.
Да извуче људски ум испод сенке природе и упути га на обожавање истине у личности Бога јединога.
Да помогне људима разликовати истину од симбола истине, а то су ствари и факти у природи.
Да научи људе ценити и волети личност човека, због личности Бога Створитеља, изнад света и свега у свету.
Тако стара Христијанска Европа, у којој су философи, научници и владари били једнодушни са масам простог крштеног народа у одговорима на она три питања, и нису се у том издвајали од народа.
Али за последњих неколико столећа народи Западне Европе улегоше у оштру заваду и у љуту борбу са својом црквом, или боље рећи са својом црквеном јерархијом. И у тој дуготрајној борби запливаше у крв дубље него ли у борбама са Хунима и Сараценима. А та страшна братска крв помрачи дотле јасне духовне хоризонте европског човечанства и учини да се многи умни али озлојеђени синови цркве одвратише од божанског Логоса и небесне правилне логике и повратише погрешној земаљској логици паганских времена, баш онако како то апостол Петар драстично описује (II Петр. 2, 22). То јест, познавши истину у јединоме личноме Богу повратише се немоћним стихијама света и немуштим стварима природним, да њих питају за истину, и најзад да скуп свих ствари у природи прогласе божанством. Јер у чему се гледа истина, оно се и обожава.
Окрутна јерархија и озлобљена интелигенција учиниле су од хришћанске Европе "кућу подељену у самој себи". Како може опстати таква кућа? Кров и зидови духовне Европе већ су били испроваљивани у ранијим генерацијама, и огњиште растурено. А у време наше генерације, првим и другим светским ратом (у самој ствари не светским него европским) и темељи су јој попуцали.
Како је страшна реч апостолска о старим паганима: "Кад мишљаху да су мудри, полудјеше." Још је страшније пророчанство једног светог и прозорљивог човека о новопаганима. "Доћи ће време, рекао је Антоније Велики, када ће светом овладати такво лудило, да ће луди људи сматрати паметне лудим а себе паметним."
Кад би европски материјалисти и агностици скривали своје лудило у себи, и држали своју несрећу само за себе, они би били мале штеточине. Али је особина лудила да учи друге, и несрећа да се шире. Гоњени духом немира они се намећу друштву за учитеље и вође. И због тога су они велике штеточине.
Обично вешти на перу и плаховити на речи, они дочаравају простом народу визију неке земље обећане, или раја на земљи, као неку фата-моргану у пустињи. А кад се дочепају власти и вођства, оне чаролијске визије хитно се удаљују, бледе и ишчезавају. И груба пустињска стварност тада још страшније пече и боли. А разочарани људи и народи проклињу болесну машту својих вођа, која их је водила не у земљу обећану нити у земаљску рај него у - Земљу Недођију.

---

ДРУГА НОЋ СУЂЕЊА
између понедеоника и уторника

Два оружана војника уведоше Спасу у судницу. Спасо се овлаш поклони суду.
Председник: Спасо Спасовић
Спасо: Ја сам, г. пуковниче.
Председник: Кажи нам, имаш ли ти храбрости да речеш истину и онда када би то било опасно по твој живот?
Спасо: Никада није истина опасна по живот него лаж.
Председник: Како ти то мислиш?
Спасо: Истина и живот су нераздвојни као очи и вид, по речи Онога који је рекао: Ја сам истина и живот.
- Ти то мислиш на онога Исуса Јеврејина? обрецну се Гестаповац.
Спасо: Ја мислим, г. оберштурмбандфирере, на Господа Исуса Христа који колико је био Јеврејин толико и Немац и Шпањолац и Србин и Американац и Азијат и Африканац. Он је себе називао "сином човечјим" а не сином јеврејским.
- Ха, ха, ха, ха! насмеја се злобно Гестаповац. Додај још и Црнац и Папуанац!
Спасо: Да, и Црнац и Папуанац, и све свима, да све спасе, као Месија свију и Човекољубац.
Гестаповац Ја сматрам за увреду немачкој раси када ти називаш онога сањалицу Немцем.
Спасо: А ја сам уверен да већи део немачког народа не сматра то за увреду него за велику почаст.
Гестаповац: Ми смо на путу да с нашим генијалним Вођом излечимо сав немачки народ од те вековне заблуде, и да га окренемо од мекушног Исуса ка вери наших тевтонских предака у богове силе и крепости, мужевства и победе. Ми смо једна виша, господарска раса, која је дуго предуго заваравана сладуњавим маштаријама онога јеврејског месије. Он нас је уназадио и изједначио са слабићима и робовима. Сада смо нашли свога правога месију, па истргнувши своју судбину из млитавих руку јеврејског пророка ставили смо је у гвоздене руке свога националног месије Адолфа Хитлера. Наша мисија је да владамо Сигфридовим мачем а не ропски да плачемо пред крстом или са крстом. Разумеш ли?
Спасо: Разумем речи, а страшим се да разумем смисао њихов. Често су сузе мењале судбу људи на добро брже него мач.
Гестаповац: Оставићемо ми вама Словенима незавидну улогу да с плачевним Христом плачете служећи и кулучећи јачим од вас. Од увек су више расе господариле над нижим. То је азбука светске историје, коју ти као неки вајни професор историје ниси још разумео.
Спасо: Ја се могу дивити Вашој речитости, г. оберштурмбандфирере, али и жалостити због таквог вашег тумачења историје. Кад једна сурова банда, необуздана моралним законима, изненадно удари на један културан и миран град, па га опљачка и поруши, и грађане његове побије или одведе у ропство, хоћете ли Ви рећи, да је једна виша раса људи пуноправно загосподарила над једном нижом расом?
Гестаповац: Као на пример?
Спасо: Као на пример кад дивљи Хикси или разуздани Мамелуци опустоше културни Египат. Или као кад крвожедни Тамерлан разори хришћанску Јерменију и цивилизовану Персију. Или као кад свирепи Селџуци и Османовићи упропасте Малу Азију и Византију. Или као кад -
- Или као кад, викну разјарени Гестаповац, као кад дивљи Германи завладају над "високообразованим" свињарским народом српским, то си хтео рећи, а?
Спасо: То ви рекосте.
Гестаповац: А шта ти велиш, робе?
Спасо: А ја велим, да се ми Срби не љутимо кад Ви нас називате свињарима, као што се ни Немци не треба да љуте кад их ми називамо котларима или точкарима. Ми смо производили свиње и давали Немцима за котлове и точкове. Ни једно ни друго занимање нема ништа заједничко са образованошћу. И свињари и котлари могу бити или образовани или необразовани.
Гестаповац: Па ко је за тебе образован човек?
Спасо: Онај ко носи образ, лик Божији у својој души и стид на своме лицу. За таквога ми Срби кажемо да је образован или образит човек.
Гестаповац: А ко је за тебе необразован или необразит човек?
(Ово питање постави Гестаповац па и не слушајући Спасу окрете се да нешто разговара са суседним официром).
Спасо: Необразован је онај човек који изгуби образ, тј. лик Божји из душе и румен стида са лица свога. Као на пример кад котлари упадну у свињарску земљу, па ценећи свиње више него људе одузму од народа све свиње, још и све котлове и точкове, и отерају у своју земљу.
Председник (оштро): Пази Спасовићу на своје речи! Реци нешто друго што си хтео рећи.
Спасо: Хтео сам рећи да су Хердер, Ранке и Гете боље мислили о Србима него господин оберштурмбандфирер.
Гестаповац: Није важно шта су ти стари Немци мислили о вама и о свима осталим. Они су живели у зачараном кругу једне лажне и понижавајуће религије. Важно је, да наш победоносни Вођ чини прекретницу у историји немачког народа и у историји света. Он је превредносио све вредности, и одбацивши блато одабрао злато. Он је почетак нове историје Немаца. Он је уздигао немачки народ на престо господарске нације што њему и приличи. Јеси ли разумео?
Спасо: Сваки вођ једног крштеног народа који одбацујући Христа хоће да усрећи свој народ, води свој народ не у земљу среће но у Земљу Недођију. Неминовно и неизбежно.
Гестаповац пребледе од гнева и управи пиштољ у прса Спасе Спасовића урлајући:
- Тај скот вређа нашег Фирера. Овако му треба судити.
У том тренутку др Адлер ухвати га за руку, но пиштољ пуче, зрно удари у прозор и разби га у комаде.
Председник: Господине колега, ја се не могу начудити зашто ви стављате оптуженоме таква општа питања, по којима он има право да мисли како хоће. Зашто се удаљавате од предмета? - А тебе Спасићу строго опомињем да се не усудиш више вређати наша национална осећања. А сад, господине иследниче, на ствар.
Иследник: Сви заробљеници у бараци бр. 99 признају да су се веселили оне ноћи када су чули за погибију Хитлерову. Тврде да се и њихов командир Спасовић са њима веселио.
Председник: Шта можеш на ово одговорити, Спасовићу?
Спасо: Факт је да смо се оне ноћи сви радовали и веселили, али не због смрти Хитлерове него због скорог повратка у своју отаџбину.
Иследник: То је само казуистика.
Спасо: Ни најмање, г. иследниче. Радост свију мојих људи била је природна и незлобна. Чежња за својом земљом и фамилијом мучила их је и сушила више од свих невоља логорског живота. Они су се радовали онаком истом радошћу као кад би сам Хитлер дошао и рекао: Слободни сте, идите! Мртвом или живом Хитлеру они би били подједнако благодарни само да буду пуштени у слободу.
Председник: То ти Спасовићу по свом обичају хоћеш само да правдаш своје људе, које знам да волиш. Али то се судским језиком назива неистином.
Спасо: Ако би ја говорио неистину, само би себи шкодио, као и кад би крао или убијао.
Иследник: Двадесет пет је њих из те бараке покушало прошле ноћи да беже, али су похватани и стрељани. Да су се они осећали тако невини као што их оптужени представља, не би бежгали од праведнога суда. Него су бежали јер су се осећали кривим. Вероватно да би и оптужени Спасовић покушао бекство само кад би могао.
Председник (узбуђено): Ја не верујем да би Спасовић покушао бекство чак и кад би све капије остале без страже.
Иследник погледа др Адлера испитно и зачуђено.
Спасо: Хвала Вам, господине пуковниче, што сте о мени рекли истину. Од судбе се не побеже. И они моји другови ако су заиста покушали бекство, у што ја..., лудо су учинили. Но њихов поступак може се објаснити страхом за свој живот. Јер чувши да сам ја као њихов старешина ухапшен и изведен пред суд, они су се природно уплашили за себе.
Први судија: Зашто ти ниси или спречио оно дивље весеље у твојој бараци или га пријавио немачком командиру сектора?
Спасо: Нисам ни спречио ни пријавио зато што је то био само израз жудње за отаџбином а не осветољубља. Оно весеље мојих људи нити је шта изменило међународну ситуацију нити судбу немачког народа, нити је пак икоме нанело ма какву штету. Због тога узимам слободу замолити вас, господо судије, да као просвећени људи пређете преко ове ситне ствари, и поштедите моје људе. А мене једнога стрељајте, не да би правду задовољили већ да би се својих сумњи ослободили. Мени је радост за њих умрети као њима живети. Својом смрћу ја ништа не губим, а ви и они нешто добијате - бар илузију добитка.
Први судија: Ти фантазираш, и губиш се у нереалностима. Ако намерно фантазираш, стрељаћемо те; ако ли ненамерно, послаћемо те у лудницу.
Спасо: Чините са мном оно што ће вас учинити срећнијим. А у погледу реалности промислите и пресудите ко је реалист, да ли онај ко види месец на 300.000 километара изнад земље, или онај ко га гледа под својим ногама како се из воде смеје ономе ко хоће да га руком ухвати?
И те ноћи између понедеоника и уторника стрељано је још 25 заробљеника из бараке 99.

---

ГЛАВА ДРУГА
Етика и техника

Првобитно религија је била мати и етике и технике.
Првобитно религија је била бујни извор из скривених дубина, етика живоносна река а техника помоћни уметни канали што разводе воду из те реке у све артерије живота људског.
Бог је објавио људима закон веровања, закон владања и знање технике.
По непосредном упутству Божијем Ноје је саградио лађу која је учинила једно од најдуготрајнијих путовања у историји пловидбе.
По непосредном надахнућу Божијем Веселеил је био "испуњен мудрости и разума и знања и сваке вјештине да вјешто измишља како се шта може начинити од злата и од сребра и од бронзе, да умије резати камење и укивати, да умије тесати дрво, и сваки посао радити (II Мојс. 31, 1-11).
Исто тако и храм Соломонов, једно од грађевинских чудеса старога света, подигли су људи научени Духом Божијим и настављани руком Господњом (I Царева 8, 24). Тако сведочи Свето писмо.
И тако Бог је био узрочник и праве вере и доброг владања и техничког знања код људи. И док год су људи осећали Бога непрестано над собом, пред собом и око себе, као што се осећа ваздух и светлост, дотле су они приписивали и посвећивали сва своја техничка дела и ручне израђевине Њему, Господу Створитељу и Надахнитељу.
А када је то осећање присуства Божијега утупљено и духовна визија замагљена, тада је ушла гордост у вештаке и техничаре, те су почели своје грађевине, израђевине, рукотворине и умотворине приписивати искључиво самим себи и - злоупотребљавати. Тако се сенка проклетства почела навлачити на технику.
Многи се жале на технику.
Многи криве савремену технику за све несреће у свету.
Да ли је заиста крива техника, или они који стварају технику и рукују њоме?
Да ли је крив дрвени крст ако неко некога распне на њему? Или чекић, ако њиме сусед суседу разбије главу?
Техника је неосетљива према добру и злу.
Исте цеви могу послужити за водовод и за клоаку.
Није зло од мртве технике него од мртвих срца људских.
При пуној свести о присуству Божијем и без икакве гордости сагради Ноје чудну лађу која би на спасење и њему и новом човечанству.
При помраченој свести о Божијем присуству договорише се гордељиви људи: "Хајде да саградимо град и кулу којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име". Али их посрами Господ пометњом језика "те не сазидаше град, него се као плева расуше по свету". То је зидање Вавилонске куле.
Када Соломон доврши величанствен храм, он уздиже руке к небу и у понизности повика: "Ето, небо и небеса над небесима не могу те обухватити, а камо ли овај дом што га сазидах!" И та чудесна грађевина трајала је једанаест столећа. Али би срушена у прах и пепео онда, када безбожни потомци Соломонови учинише од тога "дома молитве дом трговине"
Нити се дакле заслугом технике одржао тај храм кроз многе векове нити је кривицом технике ишчезао са лица земље. Техника је и глува и нема и неодговорна. Она је потпуно зависна од етике, као и етика од вере.
Позната је повест о цару Навуходоносору. Он сагради Вавилон са палатама и "висећим кулама", и са свим техничким вештинама и красотама какве свет дотле није видео. И погледа цар гордо са врхова свога двора на град и рече: "Није ли то Вавилон велики што га ја сазидах јаком силом мојом, да буде столица царска и слава величанству мојему"(Данило 4, 30)! И тек што изрече те охоле речи удари га Бог лудилом те полуде, и у лудилу проведе седам година као звер међу зверовима шумским. А од његовог Вавилона великог, постала је гомила и подсмех и пустиња без иједног житеља, тачно како је прорекао пророк Јеремија (Јеремија 51, 37). Где год се изгуби страх од Бога и погази морални закон Божији, ту се брда од људске технике сручују у прашину из које су и подигнута.
Тако ће се и Ајфелова кула и катедрале немачке и облакодери американски - врхови људске технике у грађевинарству, сручити у безобличну прашину, ако охолост људска - и то још хришћанска - с пркосом Богу буде превршила меру и додијала дуготрпљивом Створитељу људи.
Зашто су погребене толике блиставе цивилизације дубоко под земљу, тако да поврх њих орач оре земљу и не слутећи о њиховим кулама и костурима испод орања?
Како то да од свега несравњивог мраморног грађевинарства јелинског не преостане ништа осим вампирног и крезубог Акрополиса?
И како се могла дрзнути земља да сакрије од сунца и од погледа људског титанске храмове у Балбеку и у Египту као и сјајне градове као што су Егбатана, Перзеполис, Тир, Сидон и Троја, те да по њима сада мирно пасу говеда и рију свиње, а чобани праве од разбацаног мраморја торове за стоку?
Зашто су нестали без трага горди градови и храмови и тврђаве цара Монтезуме? и царева мексиканских, и веома културних Инка и Перуанаца?
Која је то немилосрдна рука наваљала брда од блата на све те изградње људске, које би се по чврстини и вештини и лепоти могле такмичити са најбољим модерним изградњама?
Зашто кидање а не настављање у цивилизацији човечанства?
Зато што све то није било угодно јединоме светоме Господу Богу. Све оне погребене цивилизације није упропастило ни време ни несолидност техничке израде, но грех против свете вере и свете етике. Несолидност етичка а не техничка погребла их је све у бездани мрак.
"И ти Капернауме који си се до небеса подигао, до пакла ћеш пропасти!" Ово Христово пророчанство у дане када је Капернаум блистао својом техничком културом као вавилонски град покрај језера обистинило се. Тако се страшно обистинило, да путник кад се нађе данас у трњаку и змијињаку где се негда уздизао богати и горди град Капернаум, уплашено пита: Да ли је могуће, да је ово гнусно место некада било обиталиште људи?
Етика је трајна и непроменљива - наша јеванђелска етика - а техника је променљива. Етика је госпођа, техника њена слушкиња. Зато етика мора контролисати технику. Непролазне вредности су у области етике а не технике. Тешко народу који гледа циљеве људског живота у техници, и сав свој труд и зној жртвује на усавршавање технике, вукући етику за собом као Ахил мртвога Хектора привезаног за колесницу. Такав народ може успети да све своје градове сагради од слонове кости и злата као што су били царски дворови у Језраелу. Али ако у тим градовима буду становали Ахави и Језавеље, пси ће имати последњу реч, пси а не људи (I Цареви 22, 38; II Цар.9, 36).
Између поштења и вештине лак је избор. Поштен човек и без вештине цени се и у наше време више од вештака без поштења. И на истоку и на западу и на северу и на југу. И данас као и у време пророка Исаије.
Техником се мења однос човека према природи а никако према човеку и према Богу. Ко друкчије мисли тај цени ствари више него личности а прашину више него дух.
Језива трагедија нашег времена састоји се у рату између људи и Бога. Бог хоће да уздигне личности људи над немуштим стварима, док људи хоће да утопе и своју и Божију личност у ствар и изједначе са стварима.
Многи спипритуални и морални малишаниправе од модерне технике идола коме се они клањају, и позивају све народе да томе идолу приносе жртве, што несрећни народи присиљено чине! Те колике жртве, те колику крв!
Ко је глув да не чује како етика гласније од топова виче нашем покољењу: Не тим путем, људи? Тај пут води у Земљу Недођију.

[Шумадинац]

ТРЕЋА НОЋ СУЂЕЊА
између уторника и среде

Ове ноћи Спасо Спасовић изгледао је врло изнурен, лица потамнела, косе разбарушене. Неочешљана коса падала му је у нереду на чело и слепе очи.
Председник: Спасо Спасовић?
Спасо: На служби, господине пуковниче.
Председник: Што си тако неочешљан?
Спасо: Чешљам се прстима господине пуковниче.
Општи смех.
Председник: Пред нама је протокол ислеђења над тобом у Београду. Сећаш ли се свега што си тада одговарао?
Спасо: Савршено.
Предсеник: Чувај се противречности. Кажи нам у којој си се чети борио?
Спасо: У чети мајора Кесеровића.
Председник: На Руднику?
Спасо: Не, на Копаонику.
Председник: Је ли истина да си ти спасао живот једног немачког капетана и двадесет војника, које су твоји људи заробили па хтели стрељати?
Спасо: Истина је господине пуковниче.
Председник: То ти се рачуна у заслугу.
Спасо: Не у моју него мојих српских предака, који заробљене непријатеље нису убијали. Угледао сам се на њих, то је све.
Председник: Као на пример?
Спасо: Као на пример кад је кнез Милош заробио Али Пашу на Дубљу, он га не само није убио него му је повратио опљачкано оружје и одело, нахранио њега и његове војнике и дао му пратњу да га пребаце преко Дрине у Босну.
Председник: Кад је то било?
Спасо: 1815 године. То је само један од безбројних примера. Тако су чинили и краљ Стеван Дечански и цар Душан пре 600 година. Тога се ми држимо и дан данас када се нико од наших непријатеља не држи тога витешког правила.
Гестаповац шкрипну зубима.
Председник: Је ли истина да си ти помогао поручнику Нешку Недићу да побегне са Бањице?
Спасо: Ја сам био очевидац Нешковог бекства преко жица, али му нисам ничим помогао, нити је тај лавовски човек потребовао ичију помоћ.
Председник: Када су немачки стражари у истом оном логору тукли једног комунисту, ти си викао на стражаре и бранио комунисту. Како си ти као националист могао бранити комунисту?
Спасо: Ја сам као човек а не као националист бранио човека а не комунисту. У Америци се строго кажњава и ко псе бије и мучи.
Гестаповац (бесно): И ми Немци кажњавамо онога ко мучи невине животиње. Али ти и онај комунист гори сте скотови од паса. Разумеш ли?
Спасо: Не разумем, господине оберштурмбандфирере.
Гестаповац (са стегнутом песницом): Разумећеш!
Председник: У овом протоколу пише о једној Другој твојој дрскости. Када је командир логора на Сајмишту - да, но пре свега, ти си са Бањице преведен на Сајмиште, је ли тако?
Спасо: Тако је.
Председник: Када је дакле командант логора на Сајмишту наређивао Србима да се морају ваљати по песку без престанка по неколико сати, ти си се унео у лице наредбодавцу и викнуо: Ви сте, господине, непријатељ не само Бога и српског народа него и Вашег немачког народа, када оваква нечовештва чините. Знајте, рекао си, да ће због Ваших недела сав немачки народ љуто страдати.
Спасо: Тако је било, господине пуковниче. Још сам и теже али заслужене прекоре учинио.
У том разјарени Гестаповац скочи до Спасе и ошамари га по једном образу. Спасо посрну. Но брзо му окрете и други образ: Гестаповац га удари и по другом. Спасо опет посрну на другу страну.
Спасо (усправљен): Тако, сад смо у равнотежи!
Председник (љутито Гестаповцу): Оставимо такве начине. Ја не могу даље. Испитујте Ви, господине судијо.
Први судија: Хајдмо даље. Када си пуштен са Сајмишта зашто ниси отишао у своје место него опет у шуму?
Спасо: Зато што је и моје место било што и Сајмиште.
Први судија: Отишао си у Босну, је ли?
Спасо: Тачно.
Први судија: Тамо си у једном селу код Бјељине сазвао збор муслимана и саветовао им, да не помажу Немце и католике усташе, јер је, рекао си, њихова сила привремена, а Срби ће опет бити што су и били. Је ли тако?
Спасо: Тако онда, тако и сада мислим и говорим.
Први судија: По чему су босански муслимани тако блиски Србима?
Спасо: По многом и многом. Нису они нека народносна мањина него само верска. Чак и по вери су нам ближи од неких хришћанских секата, а несравњено ближи од свих крштених агностика, материјалиста и атеиста.
Први судија: У Босни си напао са својим четницима на једну немачку комору и отео храну?
Спасо: Али се не тврди да сам икога ошамарио, још мање убио. А храну сам отео од отимача и повратио сопственицима, гладним сељацима.
Први судија: У неколико градова у окупираној Србији издала је била немачка војна команда наредбу општинским властима да отворе јавна блудилишта за немачке војнике. Ти си се ненадлежно уплео у ову ствар и растурао си летак, у коме си претио да ћеш убити сваку Српкињу која оде у те јавне куће. Тиме си осујетио једну санитарну меру немачке Врховне команде. Шта на ово одговараш?
Спасо: Поступио сам потпуно надлежно и као српски ратник и као хришћанин. Држао сам се принципа, да нико не може продати своје тело људима а да не прода своју душу ђаволу.
Први судија: А шта се то тебе тицало?
Спасо: Тицао ме се веома образ и част прослављене српске мајке, сестре и девојке. Зато сам и отишао у гору да браним живот и правду и образ свога народа. То би свакако и Ви учинили у сличним приликама, господине подпуковниче?
Први судија: Не знам шта би ја чинио... Но ти си овде на испиту а не ја. Још си оптужен што си са својим бандитима заустављао на друмовима немачке камионе испуњене српским дечацима. По наредби Врховне команде требало је све беспослене дечаке српске хватати и слати на рад у Рајх. Ти си нашим војницима одузимао оружје а дечаке пуштао да иду својим кућама. Још си свуда по селима саветовао чобанима да се држе даље од друмова, да их не би Немци ухватили и одвели. Је ли тако било?
Спасо: Сасвим тако. То сам чинио и по савести и по наређењу мојих старешина. Но зато треба да ми благодарите а не да ме судите.
Први судија: Како то?
Спасо: Ја сам тиме спасавао и част Немаца. Турци су исто тако одводили српске дечаке и стварали од њих јаничаре, вековно страшило Европе. Мени је тешко падало то што један од водећих народа хришћанског света у двадесетом веку понавља недело сурових Турака из прошлих времена.
Гестаповац: Ти сравњујеш Немце с Турцима, и тиме као хоћеш да нас вређаш. Међутим ја то не сматрам за увреду. Јер су Турци једна господарска раса као и ми Немци. Разлика је само у томе што су Турци господарска раса сада у одступању док су Немци господарска раса у наступању.
Спасо: Због тога су свакако и писали неки посматрачи да ће ваша национал-социјалистичка странка одбацив хришћанство прихватити барјак Мухамедов, испуштен из ослабелих турских руку. Још и да ће можда та странка прогласити у Немачкој Ислам као државну веру.
Гестаповац: А шта ти о томе мислиш?
Спасо: Ја мислим да турско господарење припада прошлости, немачко господарење тренутној садашњости, а Христово господарење будућности и - вечности.
Гестаповац (гневно): На вешала или у лудницу са њим!
Те ноћи између уторника и среде, стрељано је још 25 робова из бараке број 99.

---

ГЛАВА ТРЕЋА
Ја и Ми

Од постања света људе мучи један проблем. То је проблем односа Ја и Ми, и вредности и једног и другог. Без мало сви проблеми човечанства своде се на овај проблем.
У почетку створи Бог једног човека, једну личност у свету створених ствари. И вредност те једне личности стави Створитељ изнад целог створеног света "да буде господар од свега". Другим речима: све да буде под човеком а човек под Богом. Тиме је од почетка одређен однос човека према Богу, а зависно од овога односа и сви остали односи човека, као однос према самом себи, према природи, према анђелима и људима. Као одраз троједине божанске Личности и човек као Богу слична личност имао је свести и права да себе назове Ја. Колико достојанство и колика срећа!
Па ипак нађе Бог да "није добро да човек буде сам" па му створи жену из његовог тела с тим да "двоје буду једно тијело". И тако поред назива Ја дође до израза и назив Ми. Две личности но "једно тијело". И двоје и једно истовремено.
Ту је почетак и личности и друштва. При самом стварању људског рода Бог је за навек решио овај мучни проблем у погледу Ја и Ми без конфликта. Ја - признато за образ и подобије Божје, а Ми одређено да буде једно тело. Овим је јасно истакнута и вредност личности и вредност друштва.
Али чим је грех пореметио однос између човека и Бога, пореметио је одмах и однос између човека и човека.
Да, између брата и брата. Јер кад бејаху свега њих два на целоме простору земаљске кугле, једноме од њих бејаше тескобно, "и скочи Каин на Авеља брата својега и уби га." Да би се ослободио друштва, и да би само његова личност важила у свету, тј. без Ми. И остао је без брата, али и без Бога и без праве личности; више демон него човек. Јер права и пуна личност човекова не може се замислити без Бога, свога праобраза, и без сталне везе с Богом.
Овај догађај из првог столећа људске историје нашао је свој страшни ехо у осамдесетом столећу у две супротне теорије. У Ничеу и у Марксу. Обе те теорије јавиле су се у Немачкој на немачком језику. Ниче је стајао за Ја без Ми, Маркс за Ми без Ја. Обојица су били ватрени безбожници. Као између две оштре и претеће литице провлачи се брод човечанства у наше време.
Лична самовоља и безлични етатизам две су крајности нашег времена. И једна и друга крајност маршира са стиснутом песницом. Против кога? Против човекољубља и богољубља, против љубави. Обе ове крајности имају исту полазну тачку - одрицање Бога. Одричући Бога оне наравно одричу и љубав, јер је исток љубави у Богу. А одричући и Бога и љубав оне стварају у душама страшан вакуум, празнину која се брзо испуњава адским димом мржње. Мржња пак трује и појединца и друштво, и већма замршује однос између Ја и Ми.
Кад би мржња могла правилно решити овај однос, онда би било логично мислити: Што вена мржња то лакше решење проблема. Према томе требало би радити на повећању мржње у свету. Ово се пак противи и разуму и срцуи искуству људи, па мислимо чак и искуству животиња.

* * *

Остаје дакле љубав. И под влашћу мржње људи уздишу за љубављу. Јер љубав и "у тами светли и тама је не обузима". И под тамном влашћу мржње љубав има више присталица. Победа љубави победа је Божија. Јер љубав није придев Божији него име Божије. Није ли речено: "Бог је љубав?" Отуда љубав је у вечности с победом венчана, а у времену она је унапред победница у сукобу са мржњом.
Мржња је у стању постављати и одржавати проблеме, никад решити. Под мржњом ми разумемо злурадост, завист, осветљивост, себичност, и све остале отрове душевне, које кад би оваплотили у микробе затровали би све воде у свету.
Љубав је већ решила проблем о Ја и Ми. Бог љубави уздигао је појединог човека, чак и грешног, до високих висина неба, а душу човекову изнад вредности целог материјалног света.
Као пастир добри Он је оставио 99 оваца и пошао да тражи једну изгубљену овцу.
Као лекар милостиви Он је лечио губаве и слепе и узете и сакате и сумасшедше, чистио их и прао, хранио и красио, и стављао их у ред нађених и спасених. Одбачене и презрене Он је призивао и стављао их међу прве за трпезом својом.
Као цар моћни Он је и мртве рачунао у своје грађане као и живе. Давно умрле и одписане из свих људских тефтера Он је уписивао у Своју Књигу живих.
Као добар воћар Он је сваку појединачну воћку окопавао, кресао, залевао и усправљао.
Као добар зидар Он је сваки камен посебно тесао и глачао, све док не би под Његовом мајсторском руком и онај најјевтинији и од свих других зидара одбачени камен добио правилан облик и светлу боју.
Не обзирући се на благодарност и неблагодарност људску Он је брижно хитао да свакога обрати и поправи. Желео је жарко да нико од људи не пропадне у хаос безличности.
Тако је Бог љубави решио проблем Ја.
А друштво?
Друштво које је Он засновао више је организам него организација. Каква организација у свету да се равна са организмом тела човечијег? Он је створио друштво, које представља једно тело. "Да буду двоје једно тијело". То је породица Божија, састављена од малих богова са циљем да "буду савршени као Отац небески".
Ми говоримо о хришћанском друштву, о друштву Христовоме, које има истиниту визију живота и јасну мапу пута ка томе циљу. То је црква Божија, једино рационално друштво на земљи које стално говори о рају али нити тражи нити обећава рај на земљи.
Једино у томе породичном а не ортачком друштву, које и умрле рачуна у своје активне чланове, јасно је одређен однос између Ја и Ми. Сваки члан тога друштва помаже друштво само зато, да би друштво са већом снагом помогло и оспособило сваког појединца да изгради своју личност до највеће висине и лепоте. Да би тако сваки појединац био достојан члан бесмртне породице Божије у небесном царству.
У том новом, вазда новом, друштву не губи се и не смањује вредност личности као у светским друштвима, него се баш повећава. Друштво - Црква - даје прилику сваком појединцу за вежбање свих заповедних врлина, које дају вредност личности. Јер где би човек показао врлину ако не у друштву? Где милосрђе, трпељивост и пожртвовање, и изнад свега човекољубље, ако не у друштву својих ближњих? И како би дошао до познања самога себе у другима и других у себи?

---

ЧЕТВРТА НОЋ СУЂЕЊА
између среде и четвртка

Ове ноћи појавио се Спасо Спасовић у оделу пругастом слично зебри. И образи су му били пругасти од модрих масница, а чело са две чворуге као два почетна рога. Десна рука извучена из рукава, гола, отекла, укочена, и пружена према судијама.
Др Адлер га посматраше неколико тренутака па као постиђен обори главу и упита:
Председник: Јеси ли ти то, Спасовићу?
Спасо: Ја, увек ја, господине пуковниче.
Председник: Не изгледаш ми добро; како се осећаш?
Спасо: Врло добро, господине пуковниче, хвала. Потврђујем реч Господњу, да је дух бодар а тело немоћно.
Председник: Зашто не спустиш ту руку?
Спасо: Други су предузели над њом команду, па сад мене не слуша.
Председник: Требало би те послати у болницу, а?
Спасо: Хвала господине пуковниче. Већ сам у болници. Цео свет је сада болница, а ја се осећам здрав у тој болници.
Општи смех.
Гестаповац: Кажем ја да је он или лудак или претварало. Пре ће бити ово друго.
Тужилац: Господо судије, капетан Спасовић је даље оптужен, да је најживље радио на уједињењу свих српских група у борби против Немаца. Више пута провлачио се он у Црну Гору и Македонију, и доказивао Црногорцима и Македонцима да су и они Срби као и Србијанци. Помоћу таквих лажних агитација успео је да црногорске и македонске планине претвори у војне таборе, што је много штете нанело и наноси нашој окупационој војсци. Из тога је логичан закључак, да је он заиста морао бити главни подстрекач онога бурног весеља у бараци број 99 поводом атентата на великог Вођу Рајха.
Први судија: Шта можеш на ово одговорити, Спасовићу?
Спасо: Исто оно што сам одговорио на саслушању у Београду. Не одричем да сам спремао чете у Црној Гори и Македонији по наредби наше Српске Врховне Команде, али...
Гестаповац (љутито): Каква Српска Врховна Команда! Једна банда од кабадахија и пустахија, то ми је нека Врховна Команда!
Спасо: ... али никаквом лажном агитацијом нисам ја учио ни Црногорце ни Македонце да србују. Ми у Србији учили смо се србовати од црногорских песника и витеза. А Македонци су Старосрби, са вером, обичајима и дијалектом наших заједничких српских предака.
Први судија: Али ви сте ипак три разна народа.
Спасо: Ми смо несравњено више један народ него Пруси, Швабе и Баварци, који се зову једним именом Немци. Јер Пруси и Баварци различити су и по вери и по језику и по историји. Међутим ми смо једно и по вери и по језику и судби и мучеништву. Природно је дакле да у миру заједно радимо а у рату заједно ратујемо. Зато сам сматрао за дужност да све њих позивам у борбу против Немаца, али не против Канта и Хердера, Лесинга, Ранкеа, Гетеа и Шилера, него против оних немачких злочинаца и њихових савезника, који су убијали народ, палили села, пљачкали градове, рушили цркве, бомбардовали болнице и породилишта и одводили српске синове и кћери.
Гестаповац даде миг једном стражару да удари Спаса у лице. Стражар га снажно удари песницом по носу тако да потече крв. Спасо отираше крв лагано левом руком, док му десна стајаше укрућена и стално управљена ка судијама...
Спасо (стражару): Ако лаж рекох, докажи да је лаж, ако ли истину, зашто ме бијеш?
Председник огорчено заповеди стражару да се одмах удаљи из дворане, а Спаси рече да седне. Па окренувши се Гестаповцу викну: Ја не разумем, колега, да се неко сме кажњавати пре него је осуђен. То немачки закони забрањују.
Гестаповац: Није ово никаква казна него само пипци љуте смрти која чека овог српског хајдука.
Председник: Али ми још не можемо знати, да ли ће оптужени бити осуђен на смрт пре завршетка суђења?
Гестаповац: У томе је наше зло што Ви то не знате. Међутим сваки Немац мора знати, да је спас отаџбине једини закон. Дужност је дакле правог немачког родољуба да на лицу места убије свакога ко спречава то спасење. Издајник је ко то не учини.
Председник (побледи и скочи): Издајник је онај ко не слуша заповест Вође. А ја сам добио од Вође дозволу да водим ову истрагу до краја седмице. Јесте ли ме разумели господине оберштурмбандфирере?
У том засвира сирена јављајући напад америчких авиона.
Цео суд побеже у склониште. Светлост се погаси. Уплашени Спасин стражар на врх прстију оде за својим старешинама у рупу спасења.
Спасо остаде сам у мрачној судници, седећи у столици, са испруженом голом руком, која га је јако болела. Но он је био извежбан да утољава и гаси свој бол тајанственим духовним делањем у срцу.
Ни мрак није био Спаси досадан. Од како је пао у ропство он је заволео мрак, и једва је чекао ноћ, да би остао сам у мраку. По читаве сате он би преседео на свом уском кревецу у молитви и размишљању. Својим приснијим пријатељима говорио је: ноћ ми је мила као мајка. Мрак ми доноси слободу, непознату дану. Уздиже ме изнад времена и простора. Мрак чини да зидови тамнички ишчезавају, тако и међе међу државама и народима и границе између прошлости и будућности. Сакрива ми и тело од мога вида. Оставља ми само душу, с којом слободно разговарам без сведока. Диже ме у далеке висине одакле ми се људи чине лепши него на дану. Изазива у мени сажаљење људи, а сажаљење улепшава и људе и сваку живу твар под небом. О, блажена ноћи, о, благословена тишино! Не жури, зоро, не свићи, дане! У мраку сам у највећем друштву, и без људи. С Богом сам у највећем и најбољем друштву...

* * *

Наједанпут се појави нека црвена светлост на сред дворане. Као бенгалска ватра у ковитлацу. Спасо погледа зачуђен. Постепено онај ковитлац доби облик човечји. Као неки елегантни господин у црном гала оделу, са цилиндром на глави и светлим металним штапићем у руци. Јако је храмао на једну ногу. Но лице му је било тупо и сасвим неодређено.
- Познајеш ли ме, непријатељу мој? Залаја непознати храпавим гласом старога пса. Ја сам онај од кога небески Престо дрхће, а ти ли хоћеш да ми се противиш? Ја сам доктор над докторима. Ја лечим људе од здравља, од истине, од слоге, од милости, од побожности и од сваке такозване врлине. Доктор сам свих наука и знања у наличју, тј. злоупотреба свих људских знања као и свих људских дарова. Ја владам светом помоћу шест главних злоупотреба, а то су: злоупотреба знања, злоупотреба власти, злоупотреба богатства, злоупотреба телесне лепоте, злоупотреба уметности и злоупотреба јела и пића. Помоћу ових злоупотреба ја показујем људима у моме мађијском огледалу Земљу Недођију у коју они као луди хрле. А када мисле да су већ на капији те земље, ја окренем тамно наличје огледала и они се разочарани враћају. Ово ја чиним на увесељење мога подземног царства а на рушење ауторитета небеског Престола. А ти ли се нашао да отвараш очи људима и објављујеш тајну о Земљи Недођији? Ти ли, робе, Онога који је висио на Дрвету, и који ме је пребио и осакатио оним Дрветом - Јаој! викну елегантни господин и плашљиво се поче обазирати око себе машући штапом као у одбрани...
- Ко то лупа? Ко има још у овој соби? Ти се чудиш одкуда мени толики докторати? Моји су одувек. Ја их не добијам него делим свима онима који пишу дисертације и књиге против Њега, чији си ти роб. Ја им дајем идеју и ја им нечујно диктирам како да пишу против Њега. Јер циљ је мој да се Њему осветим што ме је пребио и постидео. То је мој циљ. А методи су моји лаж и насиље. О, кад би ти, робе, истине, знао како је слатко лагати, сплеткарити, оговарати, завађати; а још слађе гледати насиље човека над човеком! Ти би се, робе милости, мени поклонио као једином свемоћном богу, што ја и јесам. Поклони ми се дакле, и спали рукопис о Земљи Недођији и ја ћу те учинити срећним. Даћу ти за султана Мароканског, а ако хоћеш, и целе Африке.
- Ко је то? Шта то шушка? - Знам ја да се ти питаш зашто се ја и сада не јављам људима често као у стара времена, зар не? Хе, то и јесте моја вештина над вештинама. Док сам се ја отворено јављао, људи су сви знали за мене, бојали се и чували. А сада сам изумео успешнији начин. Не јављам се више зато, да би људи помислили да ме и нема. И заиста ево сада у овоме веку сви држе да мене нема, да не постојим. Док су људи знали да ја постојим, свако су зло мени приписивали, и мене ружили и осуђивали. Зато су пак били милостиви према Онима који су грешили, и много су праштали једни другима, кривећи мене за све зло. А сада већ није тако. И ја сам се модернизовао. Сад сам ја скривен од очију људских, и зато човек човека криви за свако зло. И немају милости нити праштања. Плиткоуми и кратковиди су постали људи од како им се ја не показујем, и не виде више извор зла у мени него један у другоме. И бију се и кољу да би зло искоренили. А ја, цар зла, то гледам и уживам. И све се више скривам у подземље, да би ме људи сасвим заборавили. Тако ја све успешније вршим мој посао на славу мога величанства. Моји мали агенти и шпијуни врше мој посао по Азији и Африци, а ја ударам на Његову главну тврђаву Европу. И ево, Његова се тврђава пуши у диму, гори у пламену, осипа и пропада. Спискови Његових "спасених" све су краћи, док ја пуним и препуњавам моје царство...
- Ко то вири на прозору? Ко то улази на врата? Нека завера против мене? - А ти још верујеш у одржање Европе! Велиш, постоје велике народне масе у Европи што се Њега држе? Знам ја то. Али све ћу ја то привести у свој обор као глупу стоку, како моји верни докторанти и називају те народне масе, које они хоће да васпитавају и преваспитавају, наравно на зло и по мом рецепту. - Оно, право да кажем, има још један разлог што се ја баш морам да кријем. Тај проклети Његов народ носи једно оружје, које чим покаже задаје ми ране. То је ... овај... онај... ти знаш - то је Његов Знак - јаој! дрекну опет господин и обрну се неколико пута око себе на врху лакованих ципела машући штапом лево и десно, горе и доле.
При том обртању господин се приближи Спаси на неколико корака. И, о, чуда, на једном се претвори у великог јарца са роговима до тавана. Па настави вречећим гласом: Погледај ме сад! Сад сам јарац. Ја се могу прометнути у свакога и свашта. Толика је моја свемоћ. А не као Он, који се могао јавити једино као човек, и то не као господин човек него као убожјак што мирише на рибу. Нити је имао иједног доктората. Па и ако је Он изгонио моје млађе из људи и слао у свиње, ипак ми је морао учинити велики уступак. Обећао ми је дати све оне грешнике које буде на Суду одлучио на леву страну. Назвао их је јарцима. Тако сам ја Јарац над јарцима. А ја баш и више волим поносите јарце него глупе овце. И сигуран сам да ћу имати већину на Суду. Предлажем и теби да се испишеш из Његових оваца и упишеш у моје јарце. И да спалиш онај твој рукопис. Хоћеш ли или нећеш? Ако ли нећеш, онда...
И у том тренутку јарац се претвори у огромну змију и зашишта: - онда ћу те ја сад прогутати. И рекавши то сави се око Спасе и обзину му сву главу. Но Спасо брзо направи крсни Знак по ваздуху. И Змија писну, одмота се и пуче као пушка. И све ишчезе, само смрад, мрак и тишина испуни сву дворану. Спасо оста окупан у зноју. Он се стаде крстити и молити Богу, дуго и дуго.
Најзад уђоше два стражара и одведоше га у његову ћелију.
Те ноћи стрељано је још 25 робова из бараке број 99.

---

ГЛАВА ЧЕТВРТА
Слобода и још двоје

У прастаро време није се говорило о слободи. Људи су сматрали слободу тако природном као и ваздух.
У наше пак дане ни о чем се више не говори него о слободи.
И о здрављу не би људи говорили кад не би видели угрожена од болести.
Слобода је угрожена, зато се о њој тако много говори. Није слобода угрожена само у наше дане него изодавна, али је она најугроженија у наше дане.
Како је слобода угрожена? Онако како може бити угрожен и хлеб, и свака имовина, и достојанство појединих људи или народа од других људи или народа.
Један човек угрожава хлеб свога суседа, када одузимајући хлеб своме суседу умножава свој, тако да он бива пресит а његов сусед гладан.
Тако и са имовином. Један присваја сувише, док други остаје без крова и огњишта.
Тако и са достојанством, влашћу и чашћу.
Па тако и са слободом. Губљење слободе значи само пренос слободе од многих на једнога. А уколико је један тиранин неограниченији, утолико он лично има више слободе од осталог народа. А када је потпуно неограничен, онда он има сву слободу, а народ никакву. Као што је фараон имао сву земљу египатску као своју личну својину, а народ ништа. А ко има сву имовину има и сву Слободу, и обратно.
Такво стање било оно створено легално или самовласно, народи нису могли никад за дуго подносити. Отуда - убиства султана и царева, папа и диктатора сваког назва- ња. Отуда безбројне буне, револуције и крвави ратови кроз историју човечјег рода.
Демократије, и древне и модерне, дошле су као лек од тираније. Власт једнога оне су хтеле заменити влашћу Многих или Свих. Распространити слободу на Многе или на Све, то је било начело демократије.
Али ни у демократијама слобода свију није осигурана. Као ни столица на једној нози тако слобода не држи се на једној нози. Неопходно је још двоје. А то двоје јесу истина и милост (управо љубав, ако би смели употребити ову реч у времену у коме смо).
То троје нераздвојно осигурава стабилност, ствара мир, појачава снагу и умножава здравље и радост.
О како бих ја желео да на таквој троногој столици нађу одмора људи и народи, напаћени, уморни и позлеђени!

* * *

Шта је упропастило атинску демократију? Лаж и себичност, две зле другарице, које су увек угрожавале слободу, по речима Демостена, и од којих је слобода увек уплашена бежала.
Шта то непрекидно колеба и угрожава модерну слободу? Осамљеност, без истине и милости. Слобода у модерној демократији прописана је демократским уставима и заштићена законима. Слобода је постала ствар државна и национална, док је истина и милост остала ствар приватна, приватног убеђења и приватне добре воље.
И тако модерна демократија хришћанских народа као и паганска слична је столици са једном ногом. Једина је разлика што се оне друге две ноге више виде у модерним демократијама, благодарећи хришћанској вери и развијеној приватној иницијативи. Али шта то користи, кад оне две ноге, као краће висе у ваздуху?
Осамљена слобода је без одбране. Она сама не може да се брани ни од лажи ни од себичности. Она је само моћна да се тренутно брани од тираније. Али њен трајан опстанак условљен је нестанком лажи и себичности. Она потребује истину и милост, да је одбране од лажи и себичности; да је освештају и облагороде. Да би као освештана истином и облагорођена милошћу била заувек мила бљудима и остала с људима докле људи трају.
Слободу људи саде као питому воћку. Јер незналице изједначују слободу са самовољом без ограничења и дрскошћу без казне. То долази отуда што они не познају светлост истине и славу милости.
Слобода је као свила која се лако прља; или као слатко млеко које у нечистим судовима брзо узвишти.
Слобода атинска нераздвојно је била везана са поштовањем богова, иако лажних. Слобода хришћанских народа разрешена је од поштовања Бога, иако истинитога. Лажна вера јелинска сматрала се искључивом заштитницом демократије јелинске. Због тога је Сократ платио главом. Истинита вера хришћанска не признаје се за заштитницу демократије. Перикле је морао приносити жртве фантастичним божанствима олимпијским. Многи пак модерни представници демократија не осећају обавезе према вери већине свога народа. Чак понегде се сматрају напреднијим уколико више презиру те обавезе. Народна вера, вера истине и милости у хришћанским демократијама, ужива само ону заштиту коју и многе сујеверице и лажне теорије.
Тако је Бог увређен, а модерна слобода осиромашена и позлеђена без потпоре истине. Но слобода, неосвештана истином и неблагорођена милошћу, нечиста је и сурова слобода. Таква слобода, као и свака светиња, осветљива је. Слобода се свети на тај начин што бежи из друштва људи, који је развенчавају од истине и милости, и уступа место нежељеној диктатури и тиранији. И точак смене окреће се.
"Познајте истину и истина ће вас ослободити". Од чега ослободити? Од сваке лажи, лицемерства, суровости и вулгарности.
"Ја сам истина. Без мене не можете чинити ништа".
"Благо милостивима, јер ће помиловани бити."
"Један је Отац ваш, који је на небесима, а ви сте браћа међу собом".
Да је ово откровење дошло до Демостена, друкчије би он бранио демократију атинску. И да је дошло до јелинског философа Платона, он би написао мудрије књиге о друштву људском.
* * *
Без вере у Бога нити се робовање може издржати нити слобода одржати.
На капији сваке демократске земље требало би исписати крупним словима речи Христовог апостола:
"Ви сте, браћо, на слободу позвани. Само нека ваша слобода не буде на жељу тјелесну, него из љубави служите један другоме" (Галат. 5, 13).
По основном хришћанском учењу дакле циљ слободе је драговољно служење Богу и својим ближњим; служење из љубави. И робовање је служење, али не драговољно него приморано, кулучно, без личног достојанства и одговорности.
Што већа слобода, то мора бити већа лична служба и лична одговорност. Тако се душа човечија усавршава и обожава. "И Син човјечји није дошао да му служе, него да он служи".
Нажалост слобода је до сада исувише употребљавана на телесне жеље. Но тако не може опстати, ако ће слободе остати.
Тако не може остати ако ће демократија постојати. Мораће доћи једно интелигентније, свесније и савесније поколење од нашег, које ће схватити слободу као светињу сједињену са истином и милости. Света истина, света слобода и света милост, три уједно и нераздељиво.
Истина не ограничава слободу него јој даје смисао, показује циљ и чува је од кварежи, а милост је облагорођава за добра дела.
Ваистину, таквој слободи међу људима радоваће се сва Небеса и сва будућа колена људска.

[Шумадинац]

ПЕТА НОЋ СУЂЕЊА
између четвртка и петка

Ове ноћи Спасо Спасовић није уведен него унесен у судницу. Од тешких убоја његове руке и ноге биле су неупотребљиве. Зато су га стражари унели у мртвачком сандуку. Сандук је био плитак, ради уштеде јапије, сходно пропису. Спасо је имао обе руке пребачене преко сандука у ваздух, те је изгледао као разапет.
Председник (изненађен пита стражаре): Зашто сте га донели у мртвачком сандуку?
Један стражар: Господине пуковниче, донели смо га у мртвачком сандуку, јер нисмо имали више носила на расположењу, а он сам није могао маћи. Употребљена су носила на другој страни. А мртвачки сандук нашао се случајно слободан, па смо... овај...
Председник (врло узбуђен окренут судијама): Господо, овде нека тајанствена рука самовољно вршља, па служећи се недозвољеним бруталним начинима омета законски ток овог суђења. Ја не могу овако. Изволите ви, господо судије, испитујте оптуженога.
Први судија: Јеси ли жив, Спасо Спасовићу?
Спасо: И жив и мртав, како се узме, г. подпуковниче.
Први судија: Како то?
Спасо: Ласно. Мртав сам као ваш роб а жив као Христов слуга. Ускоро ћу прескочити смрт као кртичњак и прећи у живот где се не зна за ропство и смрт.
Први судија: Ти бунцаш, капетане Спасовићу?
Спасо: Може бити. Но моје бунцање интелигентније је и за ваш народ корисније од свих немачких философија Фојербаха, Маркса, Хекела и Ничеа.
Први судија: Како ти онда мислиш о нама?
Спасо: Уколико се ви држите споменутих философија ја мислим, да сте ви готови мртваци, који ће се зарити у земљу малко доцније од мене. Само што ће моја душа прескочити гробни кртичњак, а ваша ће, без крила Христових, сручити се кроз онај кртичњак дубоко у царство Сатане, које ви називате Валхалом, а које су незнабожни Јелини називали Хадесом.
Председник: Доста о томе. Зар не видите да је Спасовић јачи од вас у стварима философије? Нека тужилац прочита оптужбу и предлог како је уговорено.
Тужилац: Господо судије, оптужени Спасовић се показао до сада речима и делима непомирљиви противник немачког национал-социјализма. То сведоче његове борбе против немачке војне силе, његове отворене изјаве и у Београду и овде, најзад и његов рукопис, који сте ви изволели до сада у одељцима читати, а у коме се наш немачки идеал у рату за простор назива Земљом Недођијом. Осим тога њега оптужују заробљеници из бараке број 99 као главног подстрекача узбуне у тој бараци у време атентата на Вођу немачког народа. Према томе никаква друга казна сем смртне не би могла да задовољи правду. Једини начин да се оптужени ослободи смртне казне било би његово покајање, које би он морао и на делу посведочити сарадњом са немачким војним и полицијским властима у Србији.
Први судија: Јеси ли чуо, Спасовићу?
Спасо: Исто као и Ви, г. подпуковниче.
Први судија: Јеси ли разумео?
Спасо: Таман као и мој тужилац.
Други судија: Да ли си ти разумео, Спасовићу, да ћеш неизбежно бити на смрт осуђен, ако се не покајеш и не пристанеш у нашу сарадњу?
Спасо: Сви су људи на смрт осуђени, па и ја као и Ви, господине мајоре. Ми називамо смрт природном кад микроби умртве човека а неприродном кад неки људи узму улогу микроба.
Гестаповац: Сваки безобразлук изузев његовог имао је краја у овом логору. Шта чекате, зашто га не убијате?
Председник: Па зар не видите да он баш жели да ми Немци узмемо улогу микроба? А ја баш не бих журио да му ту жељу испуним.
Други судија: Спасовићу, буди реалан и не фантазирај више. Ти се не можеш оправдати голим речима од смртних оптужби, него само делима можеш спасти живот свој. Дакле...
Спасо: Тако пише у Светом писму, да ће човек спасти живот свој делима. Али каква дела ви очекујете од мене?
Други судија: Да нам се покориш и помогнеш на умиривању Србије, слично оним српским првацима у Београду. Тако би нам ти олакшао наше даље операције за постигнуће наших светских циљева. А ми те нећемо оставити без достојне награде.
Спасо: Ја искрено поштујем оне српске патриоте, које Ви споменусте. Ја држим, да су се они вама покорили не ради уживања или добити - гле они су робови као и ја - него из љуте невоље, да би спасли бар нешто од свог народа, који сте ви и ваши савезници обрекли на коначну смрт. Но то је њихов судбински пут а не мој.
Други судија: Али, Спасовићу, буди паметан. Људи се мењају према ситуацијама. Не буди упоран. Знај да ти је живот у питању. Ми од тебе не тражимо много а нудимо ти много. Ево шта ми тражимо и шта нудимо. Пре свега да изјавиш преко београдских новина, да си лудо чинио што си се борио против Немаца. А потом да позовеш српске четнике да положе оружје и покоре се законитој немачкој власти. У том случају ми ћемо те пустити на слободу, и дати високи положај у твојој отаџбини; положај какав приличи твојој интелигенцији и твоме карактеру.
Спасо: Другим речима ви тражите од мене да изгубим душу да би спасао тело.
Неко од присутних: Браво!
Наста узрујаност у суду. Председник заповеди дотичном да напусти судску дворану.
Други судија: Види се, Спасовићу, да те је мржња према Немцима потпуно заслепила.
Спасо: Бог отаца мојих и ваших сведок ми је, да не мрзим немачки народ. Ја не знам како би то могао на делу доказати, ево ја драговољно дајем своју крв за ма ког болесног Немца коме је потребно појачање крви.
Опет неко од присутних: Браво!
И опет узрујаност. Али се не могаше знати ко то узвикну.
Гестаповац (срдито): Подај ти твоју одвратну крв словенску болесним псима а не Немцима, ништавни створе, који не вредиш ни тридесет ситних пара! ...
Спасо: Велику сте ми цену дали, г. оберштурмбандфирере, у сравњењу са ценом којом Јевреји оценише Господа мојега. Преценили сте ме, но хвала Вам на...
Председник: На предмет, господо!
Тужилац: Господо судије, кад оптужени већ одбацује нашу племениту понуду да му се спасе живот, онда би још требало суочити са њим остале заробљенике из бараке број 99, те да би смртна пресуда имала пуну законску форму.
Председник: Добро кажете. Предлажем дакле да се сутра приведу овде сви сведоци ради суочења. После суочења остајемо да прочитамо и последње одељке Спасовићевог рукописа, па да донесемо пресуду.
Гестаповац: У име части и отаџбине а на основу хитног поступка према ратним злочинцима ја улажем протест против излишног суочења. Захтевам, да се пресуда изрече у овом заседању и одмах изврши.
Председник: Жалим што морам одбити тај предлог. Јер да смо ми мислили тако поступити, не би губили толике дане око суђења овом човеку. Због тога наређујем да се сутра у вече изврши суочење оптуженога са сведоцима из исте бараке.
Гестаповац: Али то суочење је немогуће.
Председник: Зашто немогуће?
Гестаповац: Ја Вам само кажем да је немогуће.
Председник: Седница је закључена.
Те ноћи стрељано је још 25 робова из бараке број 99.

---

ГЛАВА ПЕТА
Нова утакмица

Шта има ново, питам себе? Шта има ново у овом старом свету, Спасо Спасовићу?
Само Христос.
Све друго је старо и престарело, и због много понављања истрвено као стари кајиш на точку. Омало, па да се кајиш прекине, и точак света устави, кад се Христос јавио.
Шта је дошло у свет са Христом?
Нова логика, нова снага, нови хоризонти, ново и све ново, па и нова утакмица.
Но колико је важно што је из основа све ново, толико је важно што је из основа све добро - све што је са Њим и кроз Њега дошло у свет. Јер много од онога што људи изван Христа називају новим није добро. Чак није ни ново него премазано или калајисано старо.
Спаситељ је сишао с неба да обнови старога човека, да га препороди изнутра на изван, да га претвори у нешто сасвим ново као што је претворио хлеб и вино у тело и крв своју. И још да стару утакмицу у злу замени новом утакмицом у добру.
Нови човек почетак је новог човечанства, и нова утакмица почетак новог друштва. Јер док год су људи стари, све је старо; и калејдоскоп историје показује само нове облике и боје старе покварене садржине. А та стара покварена садржина душе људске гони људе на утакмицу у злу. Диригент те старе утакмице јесте онај Непоменик, отац сваке лажи, који је дочаравао људима лажну срећу и лажни рај што није друго до Земља Недођија. Обманути њиме завојевачи света умирали су као сужњи, богаташи као просјаци, гладијатори као болесници, тирани као презрени робови, горди усрећитељи као несрећници, презритељи светиње као самоубице, завођачи и завођачице као сумасшедши.
У чему се састоји нова утакмица?
Ако је неко побожан и молитвен, а ти се трудиш да будеш праведнији и поштенији од њега, онда се то зове нова утакмица.
Или ако је неко смеран и кротак и чист срцем и мирољубив, а ти се паштиш да у свему томе будеш раван њему, или да га превазиђеш, није ли и то утакмица у добру?
Ако си милостив да помогнеш, великодушан да опростиш, и храбар да одбраниш, онда си постао такмац светих људи.
Чиниш ли људима увек што би желео да теби људи чине, онда си близу савршених.
Ако гориш љубављу према Христу распетоме за тебе, и вољан си да му живот свој дадеш као уздарје, и да умреш за Њега или Његове, онда си превазишао време и простор, и осигурао си себи место међу апостолима и мученицима у бесмртном царству небесноме.
Ако дугим вежбањем и молитвом и подражавањем најбољих у Хришћанству онеспособиш себе за свако зло а оспособиш за свако добро, у мислима, осећајима и делима, онда си постао узор новога човека и учитељ нове утакмице у добру.
Назовемо ли дело Христово револуцијом, онда је то сасвим изузетна револуција у историји света. Јер Вођ те револуције желео је да пролије своју крв, а не туђу, за остварење свога идеала, свога царства. Што је и посведочио на Голготи. Кад су дванаест легиона анђела били спремни да га избаве од смрти и побију Његове непријатеље, видљиве и невидљиве. То је ново у свету.
Македонац и Цезар, Мухамед и Акбар, Бајазит и Тамерлан, па на жалост и крштени Филип II и папа Борџије, Ришеље и Јелисавета, Фридрих и Бонапарта, као и многи други стварали су своја царства на туђој крви чувајући се опрезно да не пролију своју. То покушавају и неки данашњи диктатори, који не сматрају историју учитељицом живота него се одлучно држе старе утакмице у злу... Те ће их зло и снаћи, и биће уписани у читуљу непријатеља Христових. А њихова царства ако се и остваре, биће убрзо претурена малим прстом Христовим. И биће одбачена с пута који Христос води човечанство, и претворена у гомилу рушевина као и сва остала насилна царства пре њих.
Револуција Христова створила је у друштвеном погледу братство; братство нових људи за које Христос умре. Идеја хришћанског братства укључивала је и слободу и једнакост.

* * *

Преврнимо два листа модерне историје. За последњих сто и педесет година догодиле су се у Европи две крваве револуције, француска и руска. Француска револуција збила је свој програм у три речи: слобода, једнакост и братство. Братство је дакле ставила на последње место. Од те три идеје француска револуција мучила се и још увек мучи на остварењу само идеје слободе. Идеје пак једнакости и братства нису практично ни дошле на дневни ред.
Руска револуција дошла је да оствари ону другу идеју француске револуције - једнакост, док је идеју слободе и братства прећутала.
Револуција једнакости не само није до сада остварила једнакост него је поделила људско друштво у три касте: пресите, несите и гладне; или: пуноправне, малоправне и бесправне.
Зашто су обе ове револуције у сред хришћанског света ставиле идеју братства на последње место, или сасвим је презреле? Као неку Пепељугу међу идејама!
То је јасно. Зато што су обе те револуције биле атеистичке; обе су одрицале постојање Бога. А кад се одриче Бог, нелогично је и говорити о братству људи. Где нема заједничког оца, нема ни братства. Смешно би било говорити људима: Ми смо сви браћа, јер немамо једног оца!
Где се дакле не признаје један отац људи, ту нема ни братства. А где нема братства, ту је непрекидна злоба, незадовољство, и стара кобна утакмица у злу. Зато мислимо, да су обе те европске револуције почеле са погрешног краја, стављајући оно што је прво на последње место, а последње на прво. И када су атеистички револуционари понекад изговарали реч братство, нису мислили на истин- ско братство него на утилитарно, разумевајући под братством на њихов начин уређен ортаклук људи. А да су револуционари једне и друге европске револуције иставили идеју истинског братства, и то на прво место, не би се укаљали оноликим злочинима.
Шта да се ради?
Потребно је обрнути ред речи па рећи: братство, слобода и једнакост. Или просто - братство, и довољно. Јер где је братство ту је и слобода и једнакост.
Но да се обрне тај ред речи, не иде лако. То би био задатак једне треће револуције.
Та трећа револуција уствари је отпочела далеко пре оне две европске револуције. Отпочела је пре деветнаест столећа. И још траје, и трајаће. Логика те револуције гласи: Један отац на небесима, једно братство људи на земљи, једна утакмица међу људима - утакмица у добру.

---

ШЕСТА НОЋ СУЂЕЊА
између петка и суботе

Спасо Спасовић је опет унесен у судницу у оном истом мртвачком сандуку. Тело му је било покривено белим платном, лице убрусом, а обе руке силом угуране у сандук.
Председник (обрецну се): Зар опет тако?
Стражари стадоше мирно, лупнуше чизму о чизму, и ништа не одговорише.
Председник: Скините му тај убрус са лица.
Лице оптуженога појави се не као лице човека него као велики модри патлиџан.
Председник (црвен од гнева и стида): Спасовићу, ко те је тако изубијао?
Спасо (једва чујним гласом): Онај ко мрзи своју душу а кога ја не мрзим, господине пуковниче.
У том се Гестаповац јако накашља.
Председник: Ставите преда њ звучник, да га можемо чути. Па доведите све сведоке из оне бараке према списку господина иследника.
Гестаповац: Али ја Вам синоћ рекох да је то немогуће.
Председник: Зашто немогуће? Није се ваљда барака број 99 преселила у Београд!
Ађутант Гестаповца (полугласно, иронично): Ако не барака, они из бараке преселили су се где им неће требати следовање!
Гестаповац: Ја Вам само кажем, да је то немогуће. Него прекините и донесите пресуду.
Председник: Е то је баш немогуће. - Војниче, дозови ми командира сектора где је барака број 99.
Када командир уђе, даде му председник листу од преко 50 заробљеника који треба да се суоче са Спасовићем.
Командир хитно прегледа листу па као у чуду викну:
- Немогуће, г. пуковниче. Сви људи из бараке број 99 стрељани су изузев још тројице и Спасовића као четвртог. Њих тројицу могу довести. То су два Индијанца и један Американац.
Сав блед као мртвац председник устаде и поче шетати.
Први судија (командиру сектора): По чијем су наређењу стрељани пре суда и осуде?
Командир: Мене чуди да Ви то не знате. По наређењу господина обер...
Гестаповац (лупи о сто): Доста с тим филистерством у часу кад се немачки народ налази између живота и смрти!
Спасо: Не бојте се, неће умрети немачки народ. Умреће само они који су већ душом умрли.
Неко: Аферим! Тако је!
Други судија: Па нека се доведу она тројица.
Уђоше три човека као три авети.
Први судија: Како се ти зовеш?
Први Индијац: Селам саиб! Ја сам Меџид Искандер.
Први судија: Одакле си ти?
Искандер: Из Кашмира, муслиман.
Први судија: Искандере, погледај у тога човека у сандуку. Познајеш ли га?
Искандер: Не, валах, никад га нисам видео.
Спасо: Шта, Меџиде брате? Зар не познајеш мене Спасу?
Искандер: Ти, брате Спасо! А ја сам хесапио да си ти пре свију стигао у џенет.
Први судија: Чуј Искандере. Ти си пред иследником оптужио капетана Спасовића, да вас је он све покренуо на ону побуну, и позвао вас да запалите бараку и побијете немачке стражаре, па да бежите. Можеш ли ти то сада рећи у очи Спасовићу?
Искандер: Судијо саиб, моја уста пре би се окренула за врат него што бих се ја усудио изрећи такву неправду на једног праведника. Шућур Алах, те ми је дао снаге да пре умрем него то да учиним. Та, Спасо је оне ноћи нашег невеселог весеља баш утишавао клицање неких гласногрлих и говорио тада, ка'но и вазда, да се не треба туђем злу радовати. А тако учи и Пенгамбер у Ал-Корану.
Први судија: Доста. Како се ти други зовеш?
Други Индијац: Паракрана Халдар, из Раџпутане, кшатрија по касти, браманист по религији, поручник британске војске.
Први судија: Познајеш ли ти Халдаре, тога човека у сандуку?
Халдар: Једва сам га сад мало познао по гласу, а иначе знам га као капетана Спасу Спасовића, Србина, командира наше бараке.
Први судија: Сад слушај, Халдаре. Ти си пред иследником изјавио, да је оне ноћи Спасовић теби наредио, да по брамански очиташ опело Адолфу Хитлеру; да си ти то одбио са гнушањем, што ти служи на част, и да те је Спасовић због тога тукао столицом. Можеш ли ти то поновити у очи Спасовићу?
Халдар: Господине судијо, онај ко је то записао свакако је из касте шундре. Сигуран сам да му његов хороскоп предвиђа смрт на вешалима. А зато што је непријатељ истине, мораће се реинкарнирати још хиљаду пута у телима хиљаду разних животиња, док се опет не роди у виду човека, и то опет као шундра.
Ово изазва смех код неколицине. И многи бацише поглед на Гестаповца и иследника.
Први судија: Значи, Халдаре, ти немаш ништа да сведочиш против Спасовића?
Халдар: Ко год би се усудио рећи ма и једну злу реч на овог светог човека, никад му се душа не би ослободила коловрта светске Самсаре. Ми у Индији уврстили би Спасовића у ред великих Гуру.
Први судија: Колико вас, Халдаре, има сада у бараци број 99?
Халдар: Колико нас видиш овде. Са капетаном Спасом четири. Било нас је прошле недеље 129.
Први судија: А где су остали?
Халдар: Хај, хај, хај, што се шалиш са мном, судијо саиб? Једни су са Христом, други са Мухамедом, трећи са Брамом, четврти са Будом.
Први судија: Доста, Халдаре.
Други судија: Ко си ти?
Американац: Џон Петерсон, наредник американске пешадије.
Други судија: Ти си пред иследником изјавио да ти је оне ноћи Спасовић наредио да певаш американску химну, а потом да идеш са још двојицом и убијеш команданта логора, пуковника Адлера. Понови ту изјаву у лице самога Спасовића.
Петерсон: Никакав иследник није мене испитивао по тој ствари, нити сам ја икакве изјаве давао, а најмање такве. То је подла лаж. Али није чудо; овде је сав ваздух затрован лажима, као и испарењима од људске крви.
Гестаповац: Лакше, лакше, дрски Јенки! Ниси ти у Америци.
Петерсон: Заиста нисам у Америци него у тамници, боље рећи у паклу.
Други судија: Значи, Петерсоне, да тебе нико није саслушавао у погледу Спасовића?
Петерсон: Нико и никад. Само на путу у ову кућу један утегнути немачки официр пришао је нама тројици и оштро рекао, да ћемо бити стрељани, ако не признамо за своје све што нам се овде буде прочитало.
Неко: Ха, тако ли је?
Други судија: Па какво је твоје мишљење о Спасовићу, Петерсоне?
Петерсон: Спасовић је најбољи хришћанин кога сам ја срео у животу.
Гестаповац (иронично): То му није баш велика препорука.
Петерсон: За Вас није, за мене јесте.
Гестаповац: Умукни, робе!
Петерсон: Умукни ти! Ја сам Американац, и слободан сам и у оковима, а ти си роб и у сили и у власти. Кам да си ти седео крај колена Спасовићевих, као и ја, и учио се од њега бити човек; не би навукао на себе крв сто невиних људи.
Гестаповац пође да бије Петерсона, али га председник стукну назад.
Председник: Доста. Свршено је. Нека се сведоци удаље.
Искандер брзо приђе мртвачком сандуку, и пољуби Спасу у набухло и модро лице.
То хтедоше и друга двојица учинити, али их стражари тргоше.
Спасо: Хвала вам, браћо, Меџиде, Паракрано и Џоне. До виђења у светлости и слободи.
При растанку са Спасом сва тројица заплакаше, а Паракрана гласно зајаука.
Председник: Спасовићу, како се осећаш?
Спасо: Као мој Бог на Велику Суботу.
Председник: Према немачким законима ти би требало сада да дадеш завршну реч. Сутра увече. Да ли ћеш бити у стању, Спасовићу?
Спасо: Хоћу, г. пуковниче. Верујем, да ће ме васкрснути Онај коме је радост васкрсавати мртве, као Његовим непријатељима убијати живе.

---

ГЛАВА ШЕСТА
Велика догма

Неразум нас сатре, Господе Боже наш. Од неразума њива се Твоја покри коровом, и семе Твоје у опасности је да буде угушено. Похитај, Господе, и спаси усев Твој, док није коров превладао.
Што више знају синови човечији, то мање разумеју. Претоварени су знањима о дубинама морским и висинама небеским, али упоредо са знањима расте и њихово неразумевање. Мало мало па ће све знати а ништа разумети. А најмање Тебе и себе.
Отргоше се од Тебе, Врховног Разума, па с гордошћу и злобом против Тебе кренуше на познање дела Твојих.
Због њихове надмености и злобе Ти си се склонио с пута, те нигде у васиони да Те сретну. А где год не сретну Тебе, сретају архипротивника Твога, који хитро попуњава место које Ти упразниш.
- Мешајте, људи, само мешајте! шапће им архипротивник Твој. Једите са дрвета добра и зла. Никакво јело није добро док се са злом не помеша. Помешајте и бићете богови. - Тако их учи архипротивник Твој.
Развели су се са Твојим разумом, па не разумеју, да грам зла отрује товар добра. Јер отров је отров, узели га на суво или попили у акову воде. У оба случаја отроваће се и умреће. И ко ће их повратити у живот осим Тебе, Господаре живота?
Дух преваре улио се у синове царства, па као пијани посрћу на лево или на десно. Сви - једноруки!
Богати су знањем о стварима и фактима, али им умакло познање истине, Због тога ткају потку без основе, као паук паучину на ветру.
А духу преваре то чини радост, као увек сваки неразум, неред и хаос.
Приближи се Господе и сустигни оне што беже од Тебе. Уразуми их док нису направили хаос од козмоса у себи и изван себе, у целом свету.
Изнемоћале душе хришћанске траже религију без догми. Више воле плићину крај својих ногу где се лако види дно, и ситне рибице и жабе и змије на дну. Боје се дубина језерских, а још више дубина Божијих. Заборавили су реч Господњу риболовцима: Идите у дубину!
Како то да материјалисти и безбожници прописују своје догме, сурове и круте као челик, а назови хришћани непе да држе божанске догме своје вере? Говоре: Тешке су и неразумљиве и непрактичне! Као да Бог треба да се управља према разуму људском, оплићалом и огрубелом, а не људи према разуму Божијем, према Логосу, према Логици Небеској.
Жале се: Какав практичан значај има, на пример, догма о божанској Тројици у јединству?
Нема ни једне хришћанске догме, која није практична и у животу применљива. Без догме о светој Тројици у јединству све су људске психологије и педагогике и социологије погрешне. Све ове науке обновио је Христос објавом догме о Светој Тројици у јединству.
Троје је што сведочи на небу, и троје је што сведочи на земљи, каже јеванђелист Христов св. Јован.
На небу су Отац, Син и Дух Свети, - један Бог; на земљи, у души људској разум, срце и воља - један човек.
Ове три силе или способности душевне чине сву садржину душе људске, тј. сила мисаона, сила осећајна и сила делателна. Ако су те три силе душе подједнако и хармонично развијене, онда је душа људска тројична и једна, као што је тројичан и Један Бог на небесима. У том случају човек је заиста образ Божији, жива микроскопска слика Божија на земљи! И у таквом је човеку мир и снага и радост. Ако ли је пак једна сила душевна развијена несразмерно с друге две, онда је та душа тројична али не једна него подељена, дисхармонична, без мира, снаге и радости. Тражи а не зна шта тражи. Уствари она тражи себе, целину себе, целост своју. Оне прве душе су целе а ове друге фрагментарне. Оне прве су образ Свете Тројице у јединству, а ове друге образ несвете Тројице у нејединству, било индијске Тримурти, где Брама и Вишна зидају а Шива руши, било пак египатске, где су Озирис, Изис и Хорус у крвавој завади. Кад су богови такви, какви су тек људи? Тројство су, али не у јединству. Тројство су али не свето. Рат у души, који гони у рат с људима. Разбијено огледало, у коме свети и тројични Бог не може да види своје лице. Музика су, али не симфонија него џез.

* * *

Ко је разоритељ Свете Тројице у својој души? Интелектуалист, који је сав у напрегнутим мислима али са утупљеним осећањима и закржљалом вољом. Но зато су и мисли његове погрешне, пошто нису орошене љубављу нити оправдане јаком вољом за добро делање.
Ко је разоритељ Свете Тројице у себи?
Сентименталист, који је сав у осећајима, али за кога људи говоре: осетљив је преко мере, али без разума и воље.
Ко је још разоритељ Свете Тројице у себи?
Активист, голијат, боксер, гладијатор, који је сав у силно развијеној вољи, али без осећаја и саосећаја као и без јасне светиљке разума.
Све је свето у Светој Тројици: Свети Отац, Свети Син и Свети Дух. Следствено и у тројичној души људској треба да је све свето: свети ум, свето срце, света воља. Отуда и у друштву људи: света љубав, свети брак, света породица, свето друштво, свети народ.
Кад ће синови човечији почети васпитавати своју душу и уређивати своје друштво на овој врховној догми о светој Тројици и јединству? Гле, васпитати на старо српском језику значи хранити, питати. Кад ће дакле почети хранити душе своје Светом Тројицом?
Ову милу и интимну тајну Божијега бића, открио је син Божији својим верним; бацио је бисер пред - људе. Да би откровењем ове тајне објаснио људима и истинитог Бога и нормалног човека.
Кад ће почети, питамо се? Но већ су почели многи. То су светитељи Божији. То су они који се Светим Духом очистише, и светом љубављу окадише, и светим делима окитише, те тако посташе живи храмови Бога или обиталиште Свете Тројице. Не називају ли се они тако и у књигама староставним? И није ли таквима обећано вечно царовање, не у Земљи Недођији него у Небесном Царству Христовоме?
Зверски људи, са искиданом тројицом у себи, зверски цареви "ни по милости Божијој ни по вољи народној" воде и водиће рат против Свете Тројице. Али је речено и проречено, да ће "свеци Вишњега преузети царство, и држаће царство на вијек и до вијека". И још поновљено: "А царство и власт и величанство царско под свијем небом даће се народу светаца Вишњега, и његово ће царство бити вјечно царство, и све ће власти њему служити и слушати га" (Данило, 7, 18, 27; 17, 14).
Упркос свих бура и ваљака то царство нечујно расте и само расте, и у миру и у рату. И сили тога царства не може одолети ни свет ни пакао. Јер једино то царство није Земља Недођија.

---

МОЛИТВЕ КАПЕТАНА СПАСЕ СПАСОВИЋА

I
Огради нас, Господе, од безбожника.
Направи зидове од анђела Твојих између њих и нас, као некад зидове од воде у Црвеном Мору.
Одасвуд нас опколише, и хоће да нас потопе у смрт, јер желе само да нас нема.
Смеју се Теби, зар не чујеш? Ругају се нама због Тебе, зар не видиш?
Опијени су мирисом крви људске, и радују се сузама сиротињским.
Јауци мученика песма су за њих, и писак згажене деце музика за играње.
Отимају хлеб од синова Твојих, и бацају га својим псима.
Кад копају очи људима, хијене беже мумлајући: ми то нисмо знале.
Кад деру кожу са живих, вуци урлају: ми то нисмо умели.
Кад одсецају груди матера, пси лају: ми се томе тек са- да од људи учимо.
Кад свештенике Божје посипају жаром, змије шиште: заиста смо ми незналице у мучењу.
Кад газе Твој крштени народ, дивљи вепрови грокћу: ничији усев ми тако не погазисмо.
Кад полевају катраном девојке и спаљују, Нерон им кроз смех из пакла виче: ходите к мени побратими!
Из очију им сева огањ, на уста бљују грдило, на ноздрве издишу пакост.
Смрт им је прорасла кроз срце и душу и очи, и живот је одвратио своје воде од њих.
Спаси нас, Господе, од безбожника, од дивљих зверова сами ћемо се спасти.
Избави нас од људи бездушних, а од бездушног камења лако ћемо се склонити.
Душа је безбожника мртва, као труло дете у материној утроби.
Огради нас од непријатеља Твојих и наших, закрили нас зидовима од анђела Твојих, високим од земље до неба.
Скривамо своје сузе од света, да нам се не смеју, и тајимо уздахе да нам се не ругају.
Но плачемо и уздишемо пред Тобом, који видиш и праведно судиш.
Господе закрили нас и спаси нас ради имена Твога и славе Твоје. Амин.

II
Склоните се, звезде, отверзи се небо, васионо цела, поклони се Творцу.
Сијните светлошћу, серафими сјајни, и хукните хуком, херувими хучни.
Нек се упараде све анђелске силе, и све војске светих нек окрену лица
ка Престолу славе, љубави и силе, и Творцу певања запевају песму:
О, Бескрајни бићем, Беспочетни славом, Господе свих светих, плотних и бесплотних,
Ти над собом немаш у кога гледати, погледај у оне што под Тобом стоје,
у прашини земној, у трошноме телу, погледај, услиши, смилуј се и спаси.
Укрепи их Боже да издрже муке, да издрже муке и одрже веру.
Да достојни буду с нама хоровати, и песмом трисвјатом тебе величати. Амин.

[Шумадинац]

СЕДМА НОЋ СУЂЕЊА
између суботе и недеље

После дуге препирке у суду, око пола ноћи зазвонио је др Адлер и наредио да се унесе Спасо Спасовић у судницу.
Стражари су га увели а не унели. Јер Спасо Спасовић није био више она непогребена мумија у мртвачком сандуку него сасвим промењен човек. Био је прав као копље, чиста лица светлих очију. Ни трага од оне грозне отекотине и модрине, изузев неколико ожиљака као у буршева што се "фехтују". Корачао је смелим корацима, пун достојанства, и кад је стао у дворани личио је више на судију него на кривца.
Сви су га посматрали са запрепашћењем и неверицом. Једни су шаптали: Он је; други: Није он. Један капетан дотле прикривен хришћанин страха ради нацистичког, окренуо се у страну, прекрстио и викнуо: Он је заиста, и он је чудо Божије!
Први се председник прибра па проговори:
Председник: Јеси ли то ти, Спасовићу?
Спасо: Нико други, господине пуковниче.
Председник: Ти не изгледаш више болестан?
Спасо: Ни најмање. Здравији сам него икад.
Председник: Како се догодила та нагла промена на теби?
Спасо: Васкрсао сам, господине пуковниче. Био сам мртав и оживео сам. Васкрситељ мој васкрсао ме из мртвих. Јутрос у зору пришао је Он моме мртвачком сандуку, додирнуо ми чело и рекао: Спасо, устани, буди здрав и весео!
Чувши ово два старија официра скочише од страха и побегоше у дно дворане. Неко повика: То је фантом, није човек!
Тишина и ћутање.
Председник: По законима Рајха даје ти се последња реч. Кажи све што имаш у своју одбрану.
Спасо: Ја никад нисам себе бранио, господине пуковниче, него сам бранио истину а истина је бранила мене.
Председник (с подрхталим уснама): Изволи, дакле, кажи што хоћеш у овом последњем часу, капетане Спасовићу.
РЕЧ СПАСЕ СПАСОВИЋА
Господо судије,
Ако сам позван да браним себе, ја ћу ћутати; ако ли сам позван да браним истину, ја ћу говорити.
Но пошто ми је господин председник дозволио да говорим шта хоћу, ја ћу бранити истину. Јер, највеће достојанство човека у тренутном животу на земљи састоји се у познању истине, сведочењу истине и одбрани истине.
Познати истину исто је што и познати Бога, који и јесте жива истина. Српска реч истина није само назив истине него и израз битне особине истине, а то је да је истина увек иста. Према томе Истина и Бог јесу два имена за исти предмет. Због тога је Објавитељ истине могао рећи за себе: "Ја сам истина"; другим речима речено: Ја сам Бог.
Још је тај исти Објавитељ истине објавио људима, да ништа не могу чинити без Њега, то јест, без истине, говорећи: "Без мене не можете чинити ништа".
Најзад он је опоменуо људе да се добро чувају да се не огреше о живу истину, то јест о Њега самога кога је Он назвао каменом темељцем, са страшном претњом говорећи: "Ко падне на овај Камен разбиће се, а на кога Он падне самлеће га" (Мат. 21, 44).
Ваши германски преци као и наши словенски прихватили су ове речи истине са радошћу и страхом. Као зидари који су дуго и узалудно зидали на песку кад нађу живи камен па радосно на њему зидају. Велим радосно, али и опрезно и са страхом, да некако не падну на тај Камен или да Он не падне на њих. Јер је врло велик и јак, и превазилази сваку снагу људску.
Али ви у овој генерацији, насмејали сте се "наивности" ваших крстоносних предака и одбацили сте онај Камен, кога су и Јевреји у почетку одбацили. И мада ви Јевреје сада гоните, ви сте њихови једномишљеници у погледу оног великог Камена. Па одбацивши Камен темељац почели сте зидати на песку древних тевтонских басни и сурове римске културе. За циљ зидања узели сте подземну Валха- лу место небеског Раја, а за вођу Кесара место Христа. Снове и фантазије прогласили сте стварношћу а божанску стварност фантазијом. И са таквим тобож новим појмови- ма, а у ствари извученим из старих тевтонских гробаља и римских рушевина, ви сте покренули немачки народ у Земљу Недођију, то јест у бој за остварење земаљског раја проширењем свога простора, подјармљењем или истребљењем осталих народа.
У ове подјармљене народе, намењене истребљењу, спада и мој народ. Нисам ја, господо, обожавалац мога народа, те да би био слеп за његове мане и грехове. Но у часу када неко самртно страда, нечовечно би било говорити о његовим манама и гресима. А мој народ самртно страда. Чак и окрутни Римљани, Пилат и његов капетан Голготске страже, имали су само похвалне речи за највећег Страдалника.
Српски народ никад није знао много али је увек знао оно главно, оно што човека чини човеком и хришћанина хришћанином. И писмен и неписмен знали су оно главно. Од кад се крстом крстио и крст на своје барјаке ставио он је у личности Христовој гледао истину, а одсјај те истине у личностима Христових светитеља, витеза вере и мученика за веру, које је после њихове смрти радосно славио као живе бесмртнике. Славио их је као познаваоце истине, сведоке истине и браниоце истине.
Ту и такву Истину, у Личности и у личностима, српски народ је схватио као праву и једину истину. Њом је он живео, њом се крепио и лечио, њу пред светом сведочио речју и владањем, њу красио дивним храмовима, симболичним обичајима, њој певао, пред њом плакао, за њу се борио, за њу умирао. О томе сведоче и ваши немачки историчари, путописци и уметници.
Благодарећи таквом појимању истине, српски народ се научио ценити личност човека несравњиво више него ствари или ма колико посед ствари или ма какву културу ствари. Отуда, ни богаташ ни учевњак, нити властодржац, него светац је идеал српског народа. Иако смо ми затекли на Балкану јелинску културу, бољу и лепшу од римске која је вас саблазнила, ми смо ту високу јелинску културу сматрали за ништа према Христовој истини. Нисмо се чак хвалили ни својом хришћанском културом, јер смо сматрали сва дела људска као пролазну прашину у сравњењу са величанством Божије истине, људског личног достојанства и људског карактера.
На такав народ, господо, удариле су изненадно немачке војске са свом необузданом фуријом Нибелунгских незнабожних ритера. У име кога и чега? У име ли културе? Али зар није стидно за један велики народ да отворених очију иде за слепом културом која Бога ружи а трбуху служи? Због чега? Само због тога што српски народ није могао допустити пролаз немачке војске против Грка, своје једноверне браће, чијом се земљом користио у првом великом рату да вас отера испред себе и ослободи своју отаџбину.
Још и због верности према својим старим пријатељима који су га помогли против ваше навале у оном првом рату. Неко од немачких иследника у Београду питао нас је: Јесте ли ви Срби сигурни да вас ваши савезници неће издати? На што сам му ја одговорио: То није наша брига него њихова? Ако издаду, своју ће душу издати а не на- шу.
Ви се с правом хвалите "старом немачком верношћу" према својим савезницима. И ја бих први похвалио ту особину вашег народа, кад би садашњи ваш савез имао племенити циљ, а не Земљу Недођију.
Но кад се ви хвалите "старом немачком верношћу", зашто осуђујете Србе за њихову заиста познату верност? И кад нас тако бијете због врлине, како ли би нас тек били због порока?
У првим данима немачке навале на нашу земљу, сав српски народ скрушено је говорио: То нас Бог кажњава за грехе наше! Али када сте ви убрзо по окупацији почели пролевати српску крв потоцима, а ваши савезници рекама, сав је народ шаптао за вас и ваше савезнике: Пропали су! Крв ће их српска угушити! И тај шапат продужује се до данас по српским селима и шумама, и биваће све гласнији у колико више ваше казнене експедиције буду рушиле, газиле и сатирале нашу сиротињу и сиротињску имовину.
Проливеној крви на српској земљи ви сте ових дана додали и крв оних невиних људи из моје бараке. Превршили сте сваку меру, и божанску и човечанску, и зверску.
Шта дакле можете очекивати друго до казну Божију? Ударили сте на Истину, и Истина ће се осветити за себе и своје. Пали сте на онај страшни Камен, и разбијате се о њ као стакло. Говорим вам пред небом и земљом, да ако се хитно не покајете и не престанете уништавати мој народ, и друге народе, доћи ће на вас оно најстрашније: Онај претећи Камен пашће на вас и самлеће вас. Неће вам помоћи ни ваша физичка сила, ни култура, ни препуна кола знања о стварима но без знања истине.
Преварили сте се и преварили су вас. Преварили су вас они који су вам протумачили Христа као мекушца и слаботињу. Читајући Јеванђеље о Христовој милости и љубави они су прескочили Његове претеће речи о оном страшном Камену - који је сам Он - речи које мрзну срж у костима. Ко падне на Христа разбиће се, а на кога Он падне самлеће га. То је претња изневерене љубави и презрене милости. То је огањ који греје али и сагорева.
Ја знам шта ме чека. Ви кажњавате и оштре погледе а камоли оштре речи. Мене чека оно што ви називате смрћу а ја новим животом. Ја знам да са мегдана Истине идем у загрљај Истине. Одлазим у једино трајно царство које се не може назвати Земљом Недођијом. У то царство пре деветнаест векова први је ступио покајани разбојник са Голготе (каква дивна поука за вас) а до сада је то царство постало многољудније од свих царстава на земљи. У том огромном царству је и Небесна Србија, много већа од Немачке. У њој су српски свеци, мученици и праведници. Она је повећана са милион и више најновијих српских жртава, које ви са вашим незавидним савезницима злочиначки отерасте из овога света. Ви их отерасте а Бог их прими, да вам буду судије у одређени рок.
Знам ја да ово што говорим лудост је пред вашим философијама, као што су ваше философије лудост пред Богом. Јер Бог удари лудилом вашег последњег философа, да би вас опаметио, а ви га узесте за свог надахнитеља и учитеља у овом рату. (Ниче).
Ви ћете ми господо, ускоро, скрушити ову трошну котарицу телесну, што није никакво јунаштво, али душа моја одлази у вечну радост. Моја вечна радост пак помућена ми је једино вашим ставом према Истини, ставом немачког народа према Истини. Јер је немачки народ у центру хришћанског Запада, народ многобројан, моћан и подузимљив. Из тога центра он ће увек бити у стању или да отрован трује свет или да излечен лечи.
А ја када по милости Спаситеља мога изиђем пред лице Његово, молићу се не само за свој крстоносни народ него и за народ немачки, да га Он преобрази, васкрсне и спасе.
Васкрситељ мој, господо судије, васкрсао ме је из мртвих само да вам ово кажем. А сада ви изволите вршити или вољу Божију или вољу вашу, како вам је драго. -
* * *
После своје завршне речи Спасо Спасовић се поклонио пред својим судијама и усправио као победилац који је добио битку. Његово лице засијало је необичном светлошћу као некада лице архиђакона Стевана. А његово биће испуњавало је сву дворану тако да је изгледао као да је сам он у њој а све остало његова сенка. Својим светлим очима као рефлектором он је шетао по лицима својих судија, који су обарали своје погледе ка земљи.

---

ПРЕСУДА

Пошто је Спасо удаљен из дворане, настала је у судници жучна препирка о кривици оптуженога. Председник и двојица судија били су мишљења да Спасовић није крив за дело за које се оптужује, и да га треба ослободити. Гестаповац пак, са судским тужиоцем и ађутантима (који у ствари нису ни имали гласа) тресао се од љутине и бесном виком заглушујући све тражио је осуду на смрт. Препирка се претворила у свађу до сванућа. У само пак свануће, када је сирена објавила летење американских авиона, донета је пресуда, којом се оптужени Спасо Спасовић ослобађа као невин, с тим да се премести у неки други логор српских заробљеника.

---

СВРШЕТAК

Тог истог дана др Адлер је позван у Берлин. Тамо је и умро, не зна се како. Пред смрт предао је својој жени један завежљај папира. У том завежљају налазио се и протокол о суђењу Спаси Спасовићу. Рекао је својој супрузи: "Овде је истина о најмилијем човеку кога сам имао срећу да познам у животу". То су његове речи. И препоручио је госпођи Адлер да тај протокол по свршетку рата преда неком Србину, пријатељу Спасином.
Тајна пак покрива даљу судбу капетана Спасе Спасовића. Неки говоре, да је убијен од истог оног свирепог Гестаповца; други опет да је доживео 1945. годину и повратио се у српске планине да продужи борбу за слободу свога народа. Али постоји и мишљење, да се он замонашио и да као монах живи у неком манастиру.
Но како је да је, извесно је да ни смрт ни људи немају власти над Спасом Спасовићем.

[Милослав Самарџић]

Одлична прича/роман.
Само требало је да напишеш да је ово дело епископа Николаја Велимировића.

[Шумадинац]

[Шумадинац]