[херцеговац]

Нова појава...

опет си користио оне смешне биљке...

[Шумадинац]

Јесу, али прелешћени! Чуди ме да не помену Владику Атанасија, Владику Григорија Херцеговачког,
Митриполита Амфилохија, Митрополита Порфорија, Епископа Иринеја Буловића, Епископа Крушевачког
Давида, или нашега Патријарха?

---

Психологија и психопатологија фанатике држе за људе негде дубоко несигурне у себе, као и у идеје које хоће другима да докажу као једино исправне. Једна од највећих заблуда секташтва, према Николају Берђајеву, јесте њихово неприхватање универзалне одговорности сваког за све. „Секта хоће да се спасе сама, она не жели да се спасава са светом. У психологији секташтва постоји удубљивање у себе, умишљеност, самозадовољство. Секташка психологија презире свет и увек је спремна да осуди велики део света на уништење као нешто ниже. Секташка психологија у суштини није хришћанска, у њој нема хришћанског универзализма и хришћанске светске љубави. Она не жели да зна да Христос није само Спаситељ мене и моје лађе, већ и Спаситељ света.“

Шта би Јересцеговац....не одговори?

[херцеговац]

Шта да кажем? Најрадије би заплакао када видим какве глупости постављаш. Сам си себи испрао мозак.

Туга!

[Шумадинац]

Нисам те питао за твоје проблеме, већ што не помињеш оне горе наведене, тј. Епископе и нашег Патријарха??

[Шумадинац]

ЧУВАЈМО ВЕРУ ОД ФАНАТИЗМА


Права вера треба да буде стање сталног напредовања у љубави, истини и слободи. Никако не сме да буде сведена на опредељење - за или против


Појединци који се представљају као верници, нажалост, не могу да отклоне унутрашње препреке порекла и припадности. То и није лако, захтева много напора и искрености, највише према себи, како бисмо могли бити искрени и једни према другима.

Ако је "наш" онда "заслужује" свако добро, ако није онда немамо према њему никакве "обавезе". Али, ту се не зауставља промашај, продужава се даљом недобронамерношћу до жеље за елиминацијом неистомишљеника. Искрено верујући човек на ово никако не сме да пристане, али нажалост, то се често превиђа.

Јеванђеље нам пружа добре примере за тако нешто, и то кроз случај двојице апостола, Јакова и Јована, који су у стању религијског гнева предложили Христу да спали Самарјанско село, чији су им становници ускратили гостопримство. Религијски национализам је одредница која одсликава жалосно стање двојице апостола. Христос их је јасно опоменуо указујући им на дух вере као стање непоколебљивог богољубља и човекољубља, а не као стање сукоба и непријатељства.

Стање вере и верника у наше време јасно илуструје да није мали број оних који не могу да превазиђу религијски фанатизам и ослободе се сличног национализма. Није ништа мањи број оних који не могу да се ослободе потребе поређења са другима у жељи да себе истакну као узоре које треба следовати. То доводи до чудних мера у делу вере и свођења свега на кривице и казне, заслуге и награде. Суровост преовладава у свим односима, уз неумесно изговарање да се све чини у Христово име. Сви постајемо робови греха, обесмишљавају се подвиг вере, пост и молитва - суровошћу непраштања.

Као да заборављамо ону јеванђелску сцену кад пред Христа оновремени "ревнитељи" закона доводе жену блудницу очекујући да нареди њено каменовање. Шта се догодило зна сваки верник, али остаје питање чему и даље та суровост као неспасоносни процес у мислима и поступцима верника. Тад је Христос једном за свагда рекао: Ко од вас нема греха нека први баци камен! Сви су се разбежали суочивши се са својом савешћу. Нажалост, многи савремени самопроглашени "верообновитељи" под теретом сопствених страхова и у стању умишљене правде бацили би исти камен.
Не догађа се то "тамо негде", далеко од нас у високим друштвеним или религијским структурама. Дешава се у нама и међу нама, само што то треба знати препознати. Увек кад презирем било кога до те мере да умишљам да ми тај неко загорчава живот, ја сам, заправо, у великом проблему.
Питање је докле ћу стићи у свом безумљу и безнађу ако се не зауставим. Све то постаје опасније онда кад се у то умеша моја и нечија религијска, национална или идеолошка припадност. Тада у стању пасивног читања и посматрања догађаја које преносе медији из свега извлачим само оно што ми одговара.
То нас доводи до страха који неминовно прераста у мржњу. Пример за то је реакција на слику где један млади острашћени џихадиста позива на освету говорећи језиком који разумемо. То никако не сме да нас толико обезуми да све комшије и познанике посматрамо кроз њега и поистовећујемо са њим.

Први корак треба да буде то да се ми лично не поистоветимо са њим у стању освете, што је могуће само онда кад уместо страха у први план ставимо потребу за дубљим и смисленијим повезивањем са онима са којима делимо простор. Ако почнемо поделе и сукобе ми помажемо заговорнику лоших идеја да на темељу страха придобије наше комшије за своје злонамерје.
Треба заиста бити много храбар да не подлегнемо страху од претњи других до те мере да све у животу сведемо на одбрану и напад. Што је вера јача код сваког појединца, то је успех реалнији, и ту није битно колико је различитих вера у оптицају. Битно је да свако у својој вери буде искрен и истрајан.

Хришћанска одговорност у свему овоме је превелика, што значи да бити хришћанин увек значи давати себе до краја, не очекујући никад, и ни од кога, похвале и узвраћање. То није лако, због тога неки одустају предајући се безнађу и бесмислу. Највећа је храброст којом друге чувамо од себе, јер само тако је наша вера смислена и успешна. Задатак верника је да подстиче одговорни оптимизам у себи и око себе, што је могуће само љубављу никако претњама и забранама.
Али, ако Бога од себе сакријемо у бројке и слова па тако не видимо ни њега ни другог ни себе, онда постајемо жртве бесмисла. Постајемо окупатори туђе слободе, казнена експедиција која све застрашује, заборављамо да је Христос победио свет. Како? Силом своје љубави, а не насиљем. Победио је речима молитве за прогонитеље: "Оче, опрости им јер не знају шта чине!"
То што ово не разумеју они који нису хришћани није највећи проблем, најтеже је ако сами хришћани то не разумеју или не прихватају на прави начин. Без прихватања овог става није могуће ни разумевање позива да будемо "со земљи" и "светлост свету".

Проф. Др. ЉУБИВОЈЕ СТОЈАНОВИЋ

[Шумадинац]

Брату ПРОСВЕТАРУ у Егзилу....

Знам да има много православних који тврде и проповедају да православни могу и морају да живе на Западу без икакве „везе“ са западном културом и у ставу потпуног одбацивања те културе, да живе на Западу као да Запад, уствари, и не постоји, јер је он потпуно „труо, јеретичан и неизлечиво болестан“. Да би се то постигло, треба створити вештачка острва грчке, руске или било које друге православне културе, треба затворити сав врата и све прозоре, и онда живети у убеђењу да се припада „светом остатку“. Оно што ти „супер–Православци“, наравно, не знају јесте да такав њихов став одражава, управо, њихову потпуну капитулацију пред истим тим Западом кога се гнушају: да су у својој идеологији „супер–православности“ претворили Православље у оно што оно никада није било, у секту , која је по дефиницији негирање католичког призвања Цркве.

О. АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН

[Брада]

Свашта:

http://pouke.org/forum/topic/45101-%D1%8...nt-1533429

[Шумадинац]

---

.
ЕНТУЗИЈАЗАМ И ФАНАТИЗАМ – Свети Николај Жички


И ентузијазам je огањ, и фанатизам је огањ. Но прво је огањ без дима, друго је горење с димом.
Ентузијазам значи: цео човек сабран и упућен на једну страну, без освртања. Кад ум просуди, и срце заволи, и душа захоће, онда се човек уједињује и као уједињена сила полази на велико дело. A сабран и уједињен човек је велика сила у овоме свету, заиста већa него што и он сам о себи мисли.

Ентузијазам је човекољубив. Чим се у ентузијазму једнога човека крије мржња против извесних људи, то није ентузијазам но фанатизам. Кад у пролеће гори гомила ђубрета, испод ђубрета се извлаче пробуђене змије. Такав је фанатизам.

Ентузијазам је увек сила, која зида и ствара. Све велике друштвене организације, сву велику уметност, сву узвишену поезију, све спасоносне и чисте хумане покрете – све је то створено ентузијазмом. He треба никада заборавити, да ентузијазма без човекољубља нема.Фанатизам се показује у највећој сили својој у три случаја: у партијској политици, у револуцијама и у ратовима.

Као дан од ноћи тако се разликује ентузијазам од фанатизма.
Први се руководи љубављу, и зида; други се руководи мржњом, и руши. Први је саборан, католичан, други је искључив, сектантан.

Фанатику увек недостаје нешто, час ум час срце. Ентузијаст је увек цео човек.
Чувај се, душо, да се не окрњиш, те да се твој ентузијазам не искриви у фанатизам.;

[Прст_у_ока_латиници]

Ви ”””шумадинац””” имате карактеристике једне особе из КОМУНИЗАМ.....а не из Православље!

[Шумадинац]

.
О ВЕРСКОМ ФАНАТИЗМУ


Противници цркве имају свој арсенал „доказа“ да је Црква нешто што никако не може бити добро: инквизиција, прогон јеретика, истребљење богумила, мрачни средњи век и сл. Колико је средњи век заиста био мрачан по Вашем мишљењу? Да ли је Црква тада била кочничар науке и развоја? Бројна уметничка дела и велелепне катедрале у западној Европи нам сведоче да то доба није било толико мрачно. Спаљивање жена на ломачи под оптужбом да су вештице говори нам нешто друго. Колико је фанатизам у оквиру црквене организације опасан? Верници који себи дозвољавају себи да осуде, да баце камен на другог као да болују од неке супер-исправности. Постоје верници који у име Бога пребију особу само зато што изгледа као геј или Ром. Да ли је Црква јавно осудила овакве људе и нападе?



Искрено мени све то делује илузорно и небитно. Средњи век? Више ме занима где смо сада? Било је мрачних ствари. Било је и оних лепих. Колико је само уметника и научника било инспирисано вером? Доста се идеализује прошло у неком романтичарском заносу као безгрешно. Увек је било проблема. Тужно је само што се бркају бабе и жабе, јер се омрзне православље због нечега што се дешавало у католичкој сфери, а што показује да људи ни своју веру не познају. Наравно, ни православна историја није без недостатка. Фанатизам у оквиру црквене организације може бити изузетно опасан, јер се не идентификује као фанатизам већ као очување јединства и поретка цркве док у позадини неко чува само своје интересе. Од тих супер – исправних ме највише боли глава. Свуда гурају нос. Све би да коригују и све им смета. Да, има будала који у име вере пребију некога зато што је геј (за ромску популацију не знам ниједан пример осим једног теолога који за њих каже да нису од Бога створени – замислите хорор када такав постане свештеник једног дана), али мени су то случајеви за лечење. Видех негде у Русији свештеника који је посипао светом водом геј особу, док су га хулигани тукли. Примитивно. Као да је геј демонизован, па ето мало кроз воду, мало кроз батине неко ради егзорцизам. Јадно. Наша Црква је углавном неутрална и позива на молебан. Треба да се ради на својим предрасудама, али није ни свако одобравање од Бога. Ми Срби смо некако увек распети између бахатости и превелике толеранције. Проблем је када ни сами не разликујемо добро од злога па верификујемо зло под маском добре толеранције. Увек је тако било да неко свој положај користи да би се жестоко борио против нечега што је њега одувек мучило у прошлости.

УПОДОБЉАВАЊЕ

[Шумадинац]

[Шумадинац]

.
О ФАНАТИЧНОЈ ВЕРИ



А шта је са фанатичном вером? Вера која није утемељена на правом расуђивању. У свему има елан: превише пости, претерано се исцрпљује, прекомерно пости, даје милостињу, одбацује себе, метанише и нема неку меру, нема право расуђивање и трезвеност. Постоји пословица: «Ко хоће веће, изгуби из вреће!»

Знаш како изгледа фанатична вера? Као када би натоварио једна кола са разним врстама добара и онда је само пусти низ велику низбрдицу без узда. Оде и где ће стићи, извнуће се. Готово! Таква је фанатична вера.

Не тако! Свако добро дело треба да буде вођено правом вером у Исуса Христа и правилним расуђивањем или правом проценом.

Божанско Писмо каже: Немој скретати ни десно ни лево. Средњи пут је царски пут. Значи, вера која није уравнотежена, која нема право расуђивање назива се фанатизмом. Ухвати на једну страну, да би се потом преврнула.


Старац Клеопа

[Шумадинац]

.
И ФАНАТИЦИ ПЕВАЈУ ОСАНА



Христа су дочекали радосно, уз веселе повике, као цара, а пет дана касније су захтевали Његову смрт. Врло је вероватно да су и многи који су на Цвети певали „Осана сину Давидовом“ - на Велики Петак викали „Распни га, распни“. Како је то могуће?


Прво, нису имали снажну веру у Христа, ни јасну свест шта је Месија призван да учини. Буквално су тумачили слово Писма, и то у духу тада живе традиције која је прижељкивала политичког ослободиоца и новог цара Давида. Кад дрводеља из Назарета није учинио оно што се од Њега очекивало, тј. кад није подигао војску и заговарао ослободилачки рат, многи су одустали од Њега и осетили се издано. Исус је изневерио верски занос многих својих сународника, одударао је од идеје Месије који су многи створили због друштвених околности и личног незадовољства. И незадовољство је порасло. Hристос није оно што су сматрали да им је потребно, дакле, Он не може бити њихов Спаситељ. Он је лажов и богохулитељ, нуди спасење које њима не одговара.


Друго, видимо да се таквим људима лако управља и да им се лако намећу туђе представе добра и зла, вере и невере. „А првосвештеници и старјешине наговорише народ да иште Вараву, а Исуса да погубе.“(Мт. 27,20; исто Мк. 15,11) Свештеници су лако нашли лажне сведоке (Мт. 26, 59; Мк. 14, 55 -56) и потребног издајника. Како? Зашто? Зато што су били убеђени да служе већем добру. Они су били апсолутно сигурни у исправност својих поступака. Било је боље да један човек страда, него цео народ да страда због њега (Јн. 11, 47 – 57). Христос је за њих био потенцијални верски расколник и политички вођа. Нови нереди, у већ несигурним временима, то им није било потребно. Свештеници су сматрали да имају свету дужност да одржавају мир, воде дијалог са иновернима и решавају проблеме унутар своје заједнице. Исус Назарећанин се издавао за учитеља вере, имао је много следбеника, уносио је нов дух у вишевековно, устаљено понављање правила и обреда. Био је унутрашњи проблем и свештеници су сматрали да су пред Богом одговорни да тај проблем реше.


Треће, кад спојимо лабилне вернике, тј. традиционалисте-националисте, са чврстом манипулацијом првосвештеника оболелих од божијег комплекса, добијамо масу која више не разликује истину и лаж, жедну кривца за њихово незадовољство и несрећу (које су сами створили).


Настојање да се Христос лажно оптужи, да се понизи, исмеје, изружи и мучки убије јасна је слика онога што и данас пролазе многи хришћани. Доследни Христови следбеници навикну да они који их тапшу по рамену буду они који касније проузрокују њихов пад. А хришћани недоследни Христу поступају исто као јудејски првосвештеници, опијени религијском формом. И живе као они који наседну на њихову причу о Богом оправданом презиру и насиљу.


Имамо ми и даље фанатике који данас вичу «Господи, помилуј», а сутра «Анатема!». Данас певају «Достоин» на твом рукоположењу, а сутра пишу против тебе жалбе епископу. Данас те позивају да дођеш на Литургију, а сутра ти налажу епитимију јер си јео сардину за време Васкршњег поста. Данас се називају твојим пријатељима у Христу, а сутра останеш без посла јер су те лажно оптужили.


Христова трагедија је трагедија свих нас, али видимо да Његова трагедија није очајна и безизлазна. На крају увек, у Њему, побеђује Живот и Истина. И то је оно што у овим празницима славимо. Али ни људску глупост и дволичност не треба да заборављамо. Да не бисмо и сами од верника постали залуђеници, и од служитеља увек живе и нове Истине постали насилни чувари вишевековног мртвог слова.


Кад сутра у руке узмемо врбине гране, то није пуко поштовање етно обичаја, већ радосно дочекујемо Спаситеља. Кад врбу ставимо поред иконе, обећавамо себи да нећемо сутра против никог дизати глас «Распни га, распни», ма колико био другачији од нас и ма колико сматрали да вређа наш осећај вере. Јадна је и прејадна наша вера ако треба да је бранимо насилном речју и насилним делом.


Са жељом да сви прихватимо одговорност која лежи у радости празника, желим вам мир, љубав и храброст у Христу.



Поуке орг.