[Милослав Самарџић]

Поред споменика Цвијетину Тодићу на Озрену, с лева на десно:
Анђелко, Ђорђе, Миленко Максимовић и Бранко Софреновић




У сећање: Миленко Максимовић

У Добоју је 12. марта 2015. у 92-ој години преминуо Миленко Максимовић, поручник Озренског четничког одреда и потом Озренском корпуса под командом потпуковника Цвијетина Тодића.
Миленко је био учесник рата од устанка 1941. године, па до пролећа 1945, када је заробљен од комуниста. Изведен је на стрељање са групом од 50 талаца, крај Добоја, али је успео да побегне скоком у реку Босну.
Своје и војевање својих сабораца описао је у више књига, међу којима се издваја дело ''Синови Озрена'' (НИПП „Глас комуна“, Добој, 1996.)
Миленко је први детаљно описао немачке операције на озренске четнике, почетком 1942. и априла 1943. године.
Операције у Босни почетком 1942. Немци су почели управо нападом на добојски Озрен, 9. јануара, подухватом који је касније назван „Озрен 1“. У устанак на Озрену, бранећи се од хрватско-муслиманских злочина, Срби су кренули 23. августа 1941. године, под командом браће Цвијетина и Бранка Тодића и других угледних домаћина. Створили су јак одред, који комунисти, у том првом периоду такозване сарадње, нису успели да угрозе. Комунисти су одмах по дизању устанка послали своје људе на Озрен, и то пресвучене усташе. Хрватска команда из Сарајева обавестила је о овоме надлежне 26. августа: „Ноћу између 17. и 18. коловоза 1941. бивши усташки таборник из Букиња, котар Тузла, Иво Бојановић и усташе Петар и Фрањо Миљановић, Мијо Томић, Иво Марјановић, Иво Топаловић, Иво Керошевић, Пејо Марковић са још неколико непознатих особа побјегли су у шуму...“
Озренски четници су током септембра разорили околне пруге и ослободили Добој, Маглај и Грачаницу, што су комунисти касније приписали себи. Вођа комуниста у овој области, Тодор Вујасиновић, у својој књизи „Озренски партизански одред“ („Свјетлост“, Сарајево, 1979) чак је у оригиналним усташким документима реч „четници“ мењао речју „партизани“ (које усташе и Немци нису помињали).
Потоње хрватске противофанзиве на Озрен нису успевале. Примера ради, извештај 4. домобранске дивизије од 16. новембра 1941. гласи: „Трећа бојна Друге п. пуковније је јучер, 15. ов. мј. послије подне и преко ноћи заузела село Липац, три километра југоисточно од Добоја. Јутрос, 16. овог мјесеца извршен је напад четника. У борби је погинуо потпуковник Аликадић... Погинуо је и заповједник Девете сатније Звонко Јелушић.“
Потпуковника Аликадића ликвидирао је четник Лука Панић из Бољанића, са својим људима, продором у домобрански штаб, чиме је променио ток борбе. Уследио је јуриш две чете под командом Цвијетина Тодића. „Пораз је био неминован и потпун. На липачком платоу остало је 80 мртвих домобрана и усташа, а заробљено је 12 пушкомитраљеза, шест тешких митраљеза, пет бацача и преко 100 пушака“, пише Миленко Максимовић.
Тако су Немци били принуђени да и против озренских четника употребе своје веће формације. Извештај Команде Југоистока бележи:
„Деветог јануара отпочела је операција на пл. Озрен са деловима 718. пешадијске дивизије као увод у велику акцију чишћења у Источној Босни... Наше трупе упознале су се у тој претходној операцији, при оштрој зими (барометар је показивао минус 18) у разгранатим високо завејаним планинама са тешкоћама зиме. Губици 718. пешадијске дивизије износили су 4 мртва и 19 рањених. Хрвати су изгубили 20 мртвих, 31 рањеног. У планини Озрен, заједно са нашим јединицама ангажован, хрватски батаљон потпуно је подбацио.“
Четници су успели да се извуку, па крајем јануара Немци довлаче и делове 342. дивизије, покрећући нову операцију, названу „Озрен 2“. Према извештају потпуковника Ернста Висхаупа, ни ова операција није успела: „Петог фебруара, уласком наших трупа у Добој, завршена је акција чишћења на планини Озрен. Наше трупе су заробиле 200 војника, заплениле ручно оружје и спалиле један четнички логор. Акција у планини Озрену, према томе, није довела до значајних резултата чишћења“, писао је Висхауп.
Према Бадеровом извештају од 10. фебруара, „непријатељ“ се ни овом приликом није упуштао у „одлучујућу битку“, већ се после слабијег отпора повлачио у беспуће. Ипак, осујећен је пробој „непријатеља“ преко пруге „Тузла–Добој“.
Тако је Добој поново пао у непријатељске руке после скоро пет месеци. Наравно, у вароши је у међувремену било много више партизана него четника, као што је то на пример био случај у Чачку (четници ослобађају град и одлазе на нови фронт, у овом случају на Краљево, док комунисти из дана у дан намећу своју власт у позадини).
Заузете области Немци су предавали домобранима, који су похватали преко 500 српских цивила, махом старијих особа, и одвели у концентрациони логор Јасеновац. Ни један од ових Срба није се вратио кући. Међу њима се налазио и Мленков отац.
Средином априла 1943. године 369. „Вражја“ дивизија и трупе НДХ извели су Операцију „Тојфел“ против Озренског четничког одреда, пошто су претходног месеца четници Романијског корпуса испод планине Озрен више пута рушили пругу Брод–Сарајево, како би успорили долазак немачких појачања у залеђе јадранске обале, због савезничког искрцавања које су све зараћене стране тада очекивале.
Четници Озренског одреда најпре су напали немачаку извиђачку патролу, 5. априла 1943. Три Немца су погинула, пет је стрељано, а шести је побегао и известио своју команду. Почев од 9. априла, Озрен су почели да опкољавају делови 369. дивизије, два батаљона домобрана „и друге јединице које су редовно пратиле походе Немаца и усташа против српских села у НДХ“, уз дејство и авијације и артиљерије. Озренски одред имао је око 2.500 бораца. Сем пушкама, они су били наоружани са око 100 пушкомитраљеза, неколико минобацача и противтенковских пушака, као са и једним топом. Према немачким изворима Операција „Тојфел“ трајала је од 14. до 17. априла, а према усташким од 13. до 19. априла. Немачка Команда Југоистока, извештавајући Берлин 15. априла да су озренски четници пружили „жесток отпор“ и да се део њихових снага са већим бројем мештана пробио из обруча, наводи следеће губитке: на страни четника 158 погинулих и 148 заробљених, а на страни Немаца и Хрвата 38 мртвих, 64 рањена и двадесетак несталих војника. Четнички извори говоре о знатно вишим губицима Немаца и Хрвата (спомињу се и 2.000 погинулих, што је нереално).
Четници су ову битку звали Битка на Краљици (врх Озрена) и под тим називом је Миленко први пут описао у часопису ''Јавност'', почетком 1990-тих.
Миленко ће бити сахрањен управо испод Краљице, на хробљу немањићког Манастира Озрен, сутра, 14. марта, у 12 часова.

Милослав Самарџић

[Милослав Самарџић]

Миленко пре десетак година:

[Зоран Недељковић]

Вечна му слава!

[Мргуд]

Лака му земља.