[Шумадинац]

Екуменизам је изазов хришћанима нашег времена и као сваки изазов углавном је позитиван, али може бити каткад и негативан. Наиме, екуменизам је пројавио битну хришћанску жељу, здраво осећање за јединство, које је у природи хришћанства као таквог. Дијалог православних и римокатолика узнапредовао је прилично. До сада су одржани бројни важни стручни састанци и прихваћени извесни заједнички теолошки текстови. Дијалог напредује, мада на том мукотрпном путу искрсавају и проблеми. Добром вољом и искреном жељом за аутентичним хришћанским јединством, не у Риму него у Христу, надамо се да ће дијалог надаље доносити добре плодове.


Владика Атанасије Јевтић

[Шумадинац]

Не треба, на пример, саму идеју екуменске молитве довести у питање. Пошто скраментално јединство остаје наравно резервисано само за православне, све док се истинско јединство у вери не достигне, други облици мољења са неправославнима су извесно могући, јер канони који забрањују “мољење са јеретицима” имају у виду извесне отпаднике од Цркве а не савремене хришћане који никада нису лично напустили Цркву.


Протојереј Јован Мајендорф

[Шумадинац]

Екуменизам значи васељена. Екуменизам, дакле, обухвата читав свет – овде мислимо на читав хришћански свет, хришћанску екумену. Екуменизам је жеља да сви будемо уједињени црквом и хришћанством. Хришћанство јесте екуменска религија, са идејом да обухвати читав свет. Они који заступају идеје екумене желе да хришћанство буде свима заједничко и да буде религија целе хришћанске васељене. Али, пошто је дошло до развоја хришћанства у разним правцима, а 1054. и до великог раскола између Источне и Западне цркве, постоји екумена коју има православна црква, као и екумена, са неким посебним елементима, коју има Римокатоличка црква. Ми у православној цркви имамо своју хришћанску екумену: верујемо у једну свету саборну и апостолску цркву. Црква је, дакле, једна у свету, за њу се молио и господ Исус Христос. Идеја је да сви припадамо једној цркви, једном хришћанству и будемо јединствени пре свега у учењу, у догми, а ако будемо јединствени у учењу и догми, бићемо јединствени и у животу. Та идеја је апсолутно реална, али је друга ствар да ли је и колико садашњи свет, у садашњем стању, способан да прими ту идеју. На томе треба радити.


+ Патријарх Иринеј

[Шумадинац]

О ЕКУМЕНИЗМУ
НЕДОУМИЦЕ И ОБЈАШЊЕЊЕ (2)


О екуменизму (међуцрквеном дијалогу) још увек не престају разна спорења, слично проблему глобализације, мондијализације и мекдонализације. За једне је то „највеће зло”, „издаја православља и националних интереса”, „губљење идентитета”. За друге екуменизам је афирмација цркве, њено сведочење и очување идентитета. Екуменизам једни панично негирају, други некритички прихватају, трећи су за, али под одређеним условима.

Зашто данас Православна црква учествује, заједно са другим хришћанским црквама у екуменском покрету и дијалогу? Зато што је њена сама природа дијалошка. Уколико Православна црква не би била у дијалогу са другим хришћанским црквама, нехришћанским религијама, секуларним религиозним покретима и свим идејним и духовним изазовима модерног света она би престала да буде црква и трансформисала би се у секту. „Ни једна историјска црквена заједница не може претендовати на то да је црква, ако је престала да тежи јединству са другим црквама” (Јован Зизиулас).

Хришћански Бог (Света Тројица) фундаментално је одређен категоријом односа (релације), како унутар себе, тако и према свету, хришћанска онтологија је дијалошка. Бог је љубав, ЈА– ТИ однос. Откровење Божије као основни извор хришћанског учења има дијалошки карактер: Бога који се открива и човека који прима и саопштава то откровење. За хришћане, бити прави човек значи постојати са другим. Човек није самозатворена и самодовољна монада већ биће за другог. Та дијалошка и релациона димензија чини човека посебним бићем – иконом Божијом – а не његове умне или етичке карактеристике.

Православни стил живота увек је самосавлађивање од пуког живљења за себе. Бити хришћанин значи увек се ослобађати личног и колективног егоизма и озлојеђености због повређеног самољубља. У Јеванђељу је све сусрет и радост због сусрета са другим. Хришћанска гносеологија је дијалошка. Познати Бога (свет и човека) увек подразумева волети и ступити у однос са њим. У структури Православне цркве све је међузависно. Нико и ништа не може да постоји само за себе.

Православна литургија, која представља идентитет Цркве, сва је дијалошка. Циљ поста и аскезе је победа самољубља, излажење из себе и кретање према другоме. „Ништа није тако својствено нашој природи као заједничарење једних са другима” (свети Василије Велики 4. век). Црква у свету постоји да изврши егзистенцијални преображај грехом подељеног и раскомаданог човечанства у заједницу слободних личности сједињених са Богом и међусобно, тј. да цео свет постане „космичка литургија”. Црква никад не може да се мири са расколом и поделом нити да тежи „независности” од других. Они који се мире са расколом и поделом чине тежи грех од оних који су то изазвали, јер поричу вољу Божију да сви буду (за) једно на крају историје.

Хришћански идентитет претпоставља одрицање од себе и својега, ослобађање од свих окова природе и историје и стварање поверења и грађење идентитета на другоме. Хришћанска слобода није слобода од других већ слобода за друге. Хришћански дијалог треба да је дијалог у истини и љубави. Он не тежи унификацији цркве већ „помиреној различитости” (јединство у различитости). Такав дијалог цркву чува од два подједнако опасна искушења: „отвореног релативизма” и „затвореног фанатизма”.

Екуменизам није „мода” или ствар црквене тактике и дипломатије. Он није мотивисан утилитарним већ првенствено егзистенцијалним и онтолошким разлозима. Он није израз слабости и немоћи већ појава саме природе цркве. Зато је „идеја хришћанског јединства и уједињења тема века, тема времена, тема историје” (Георгије Флоровски) и неизбежно императив за све хришћане, чак и онда кад не даје жељене резултате.

Најистакнутије личности Православне цркве створиле су идеју и појам свечовека, свечовештва, свечовечанског братства, свечовечанске заједнице, свечовечанске љубави, бриге, ума и осећања. Ускогрудост, фанатизам, затвореност и неприхватање другог није била карактеристика источнохришћанских народа све до новијег времена када је већи број појединаца томе склон и то у недоба, јер се цео свет интегрише, невероватном брзином, на свим плановима, као никад пре у историји.


+ Протојереј Радован Биговић