[aco]

То је лично размишљање Берђајева и Булгакова, а не став Цркве,
и није им место у овој теми.

[Шумадинац]

Брату Аци......

Црква постоји у овоме свету да би сједињавала све
људе и народе, цео космос са Светом Тројицом. То је
Њен "програм" и Њен задатак. Она Себе сматра саборном,
сабирном, католичанском заједницом. Православна
црква има католичански ум, осећање и бригу за све људе
и народе без обзира на доктрину, вероисповест, пол, језик,
боју коже, нацију. За православну теологију сваки други
човек је неопходност, брат, икона Божја, највећа светиња.


У вечност не улазе религије, теорије, културе, учења,
догме, нације већ живи и конкретни људи. Црква није за
релативизам Истине, није толерантна према демонским стихијама
овога света, верама, учењима и религијама које
скрнаве људско достојанство. Она мрзи грех и заблуду
али воли човека. Бог нас воли не зато што смо добри, толерантни,
морални, правоверни већ једноставно зато што нас
воли. Божја љубав не тражи никакав разлог. Кроз целу историју
цркве Божанска љубав и љубав Цркве се појављивала
и према оним који су изван Ње, чак и према Њеним
непријатељима. Најконкретнији доказ за то су чуда светитеља
над неправославним.


Евхаристија се служи не само за православне, већ за
све људе и цео космос. На сваком богослужењу Црква
се моли за "мир целога света" и "сједињење свих". "Бог
не гледа ко је ко, него у сваком народу онај који Га се
боји и твори правду мио је Њему", каже Свети Апостол
Петар (Да. 10,34-35). Један од највећих теолога и отаца
Цркве, Свети Јован Златоусти на једном месту каже: "Не
верујем у спасење онога који се не труди да спасава
друге". То значи да нама православнима нема спасења
ако не чинимо све што можемо да се спасу и имају живот
вечни други. То подразумева не да друге вере равнодушно
"толеришемо'', и да према њима не примењујемо
насиље, већ много више. Треба да изађемо из себе, да се
саживимо са не-ја, с другим људима и народима који при-
падају другим религијама и хришћанским конфесијама.
Треба их упознати, разумети њихове патње и проблеме,
ући у њихов свет. То значи, треба их волети.


За Православну црквy учествовање у екуменском
покрету и дијалогу са нехришћанским религијама није ствар
тактике и дипломатије. То је Њена мисија, пројављивање
самог Њеног идентитета. Питање верске толеранције и
екуменизма је превасходно сотериолошки проблем и питање,
тј. израз и брига Цркве за спасење свих. Антиекуменизам
се често правда тобожњом бригом за очување
"православног Предања'' и "Вере Отаца''. То се може чути
и од појединих теолога. Међутим, не учествовати у екуменском
дијалогу, не показати бригу, одговорност и
љубав према онима који не припадају Православној цркви,
у суштини значи капитулацију православних пред неправославним
умом и духом. То би значило да се Црква
одриче мисије, тј. саме себе. Ако добро разумем Православље
и природу Православне цркве, за њих није мерило
истине доктрина, уверење, убеђење, религија, текст, догма,
канон, него жива Личност Богочовека Христа, односно
Црква као Тело Христово и љубавна заједница. Показивање
љубави према неистомишљеницима, неправославним,
нехришћанима па и непријатељима, никако не подразумева
да Православни напусте своје Предање, догмате,
каноне, учење. Напротив, то само значи, све то
потврдити на делу.


Православни не могу да се одрекну верске толеранције
чији је телос Истина јер једино Она ослобађа и препорађа.
Екуменизам у "вертикали", јединство у вери и Истини, јесте
нужна претпоставка екуменизма у "хоризонтали". Без
живог и личног Бога нема мира и добре воље међу људима.


Уколико би Православни напустили своју веру, Предање
и учење, то би значило да напуштају екуменски покрет
и екуменизам љубави који једини даје праве плодове. То
би значило самонегацију Цркве, Њену редукцију на религиозно
удружење с посебним циљевима. Циљ и тежња Православних
је јединство свих у Христу, јединство у вери и
Евхаристији. Вековно искуство их учи да нема преображаја,
промена на боље, истинске људске слободе, све док се не
разлучи Истина од лажи, добро од зла. Екуменизам и верска
толеранција подразумевају лично самоограничење, покајање
и праштање, што подразумева и заборав туђег греха
и непочинства; рат са самим собом, подвиг да се обуздају
они импулси у нашој природи који је терају на егоизам,
саможивост, самозатвореност и мржњу.

ПРОТОЈЕРЕЈ РАДОВАН БИГОВИЋ

[aco]

Бог да му душу прости, мој добри професор.

[Шумадинац]

ПРАВОСЛАВЉЕ И ПРАВОСЛОВЉЕ

[херцеговац]

Аууу,
Меденица је баш онако поповски настројен?

Немаш везе...

---

Све ове људе знам лично, као и трећину сале.

[херцеговац]

Архимандрит др НИКОДИМ (Богосављевић)
СВЕТООТАЧКО БОГОСЛОВЉЕ vs ХУМАНИСТИЧКО ФИЛОЗОФИРАЊЕ

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Iz...iranje.htm

"Ако пажљиво пратимо дешавања у савременој српској теолошкој мисли, која је често сензационалистичка, уочићемо својеврсну аутаркију, тј. самодовољност лишену академске провере и критике. Услед ерозије образовања, која захвата и СПЦ, академска критика се доживљава као напад ad hominem. Научни радови на српској теолошкој сцени често подржавају „main stream“, при чему је врло тешко разграничити лини интерес од општих научних вредности. Приметно је одсуство слободе, а присуство страха у високо-образовном црквеном стваралаштву. Наша је дужност да обезбедимо простор за (академску) критику. Сходно томе, са посебним задовољством објављујемо преко потребан чланак оца Архимандрита Никодима Богосављевића „Светоотачко богословље vs хуманистичко филозофирање“ у коме он гласно указује на активну ћутњу академске теологије о опасним схоластичким филозофирањима и апологији свакаквих јереси, на примеру лекција Б. Пантелића (Уредника „Отачника“ и директора Хришћанског културног центра „др Радован Биговић“). Захваљујемо оцу Архимандриту Никодиму за његово време и труд као и његову очигледно велику љубав за свето Православље."

[Протојереј-ставрофор Љубо Милошевић]

---

Иначе је Благоје Пантелић мој добар пријатељ, али ни један једини пут нисмо разговарали о овим темама.

[Шумадинац]

„БЛИЦ“ САБОТИРА И ИСТИНУ И СРБИЈУ


Учестала пракса да листови и интернет-сајтови познате београдске медијске куће у страном власништву о Српској Православној Цркви по правилу објављују потпуне лажи или не мање штетне полуистине, данас, 4. јуна 2015. године, добила је у таблоиду „Блиц“ свој врхунац у виду чланка под насловом „Руски патријарх саботира Србију“.

Овим поводом Српска Православна Црква изражава гнушање и запрепашћење јер је све што је написано у томе чланку апсолутна лаж. Никакво писмо Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила није ових дана стигло у Српску Патријаршију нити односи који се привиђају гласилу „берлинске Србије“ постоје између сестринских Православних Цркава, а поготову између Руске Православне Цркве и Српске Православне Цркве, чије односе одликују братска љубав, сарадња и уважавање, да и не помињемо штедру помоћ коју је Московска Патријаршија пружала Пећкој Патријаршији како током пређашњих столећа тако и у наше доба.

Овом приликом не улазимо у то коме је у интересу да бесмисленим интригама покуша да наруши или лажно представи односе Српске Православне Цркве са Руском Православном Црквом, али позивамо оне који претендују на то да се зову посленицима јавне речи да престану да наносе штету Цркви и да послушају глас сопствене савести у односу на налоге које добијају, осим ако није реч о људима потпуно спаљене савести.

Позивамо и оне на које се новинари позивају, најчешће их називајући „један од српских владика“, да престану са наношењем несагледиве штете Цркви која их је учинила оним што јесу и којој све дугују.


Из Кабинета Патријарха српског

[Шумадинац]

.

[Шумадинац]

ДЕВЕТ СТОТИНА ЉУДИ ДОЧЕКАЛО СРБСКОГ ПАТРИЈАРХА ИРИНЕЈА У ХАМИЛТОНУ НА БАРТОНУ


У петак, 19. јуна 2015. године Његова Светост Патријарх српски Г Иринеј, администратор Епархије канадске посетио је храм Св. оца Николе у Хамилтону на Бартон улици. Црква Св. О. Николе на Бартону у Хамилтону духовно je језгро најстарије Српске Православне парохије у источној Канади. Срби су почели да се настањују у Хамилтон још од 1904. године. На иницијативи групе староседелаца, претежно са територије бивше Аустроугарске царевине, основана је парохија 1913. године. Парохија је основана под покровитељством Руске Православне Цркве, али је дошла под јурисдикцијом Српске Православне Цркве 1920. године.


Његову Светост испред богомоље, дочекао је велики број људи и мноштво деце. Мали српчићи, у народним ношњама у шпалиру, направили су величанствено-традиционални дочек своме архијереју. Уз цвеће, погачу и со, како доликује обичају, поздравили су Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја. Старешина и парох храма Св. оца Николе, протојереј-ставрофор Војислав Павловић, на улазу у храм, бираним речима пожелео је добродошлицу Српском патријарху. Ово је четврта посета Његове Светости овој богомољи. У 19 часова Његова Светост Патријарх српски Г Иринеј, администратор Епархије канадске служио је Акатист Пресветој Богородици. Храм је био испуњен верницима који нису скривали духовну радост и задовољство, а поводом посете свога Духовног оца и Патријарха српског.


У храму Св. Николе, који је био испуњен великим бројем верника, а након служеног акатиста, Патријарху српском Иринеју пожелео је добродошлицу старешина храма прота Павловић између осталог рекавши: ”Сваки молитвени сусрет са Вама, Ваша Светости, изузетан је догађај за овај честити и побожни народ града Хамилтона и околине. Верујемо и знамо да ће нас овај вечерашњи сусрет и Ваш благослов, још више учврстити да истрајемо на Божијем путу и на стази Православља којим наш народ иде кроз векове. Свако време има своје бреме, своје тешкоће. И ово наше време је бременито, тешко, где живот пред нас поставља увек нове задатке. Уверени смо да ће ово нам ово молитвено сабрање вечерас у Хамилтону, веома Благодатно помоћи. Верујем, сви ћемо бити јединствени под омофором Св. Саве и Вашим мудрим вођством. Сви заједно ћемо се више држати за руке, једни са другима, и дубоко веровати да ће нам Бог помоћи у нашим невољама које нас буду сналазиле. Ваша Светости, Ви сте вечерас у једној доброј општини. Ви сте вечерас у граду хамилтону са његовим добрим, честитим, мирним и побожним народом који је подигао две предивне цркве и који живи у слози и љубави. Још једном ми дозволите да Вас најтоплије поздравим и зажелим да дуго времена служите Богу на добро Српске Православне Цркве и да живите на ногаја љета!” Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, администратор Епархије канадске захвалио се на речима добродошлице и упутио пригодну беседу верном народу Црквено-школске општине Св. Оца Николе у Хамилтону.

Године 2013. Црквено-школска општина Св. оца Николе у Хамилтону на Бартон улици прославила је 100. година свога постојања. Почетци оснивања ове парохије везани су за изнајмљену кућу у Шерман улици која је била првобитна богомоља Срба у овом граду. Први парох био је свештеник Георгије Милосављевић. Ова кућа је била само тренутно решење. Зидање прве цркве на углу Бич и Норткот отпочело је 1917. године. Српска колонија у Хамилтону ојачала је пред и за време Другог светског рата. Наиме, град се почео индустријски развијати те су Срби почели да се досељавају у великом броју. Нови Српски дом саграђен је 1952. године, а осветио га је Епископ Дионисије. Нови храм саграђен је трудом благочестивих хамилтонских срба као и великим залагањем дугогодишњег пароха при овом храму, проте Ђуре Вукелића. Црква је освећена на Малу Госпојину 1975. године, а осветио га је Епископ Иринеј. Пројекат је потписао Радован Радовић, архитекта из Торонта. Нова епоха почиње доласком проте Војислава Павловића за старешину храма, 1995. године. Прота Павловић је наставио са неуморним радом као и његов предходник. Комплетно је реновирана кровна површина чиме је припремљен терен за фрескопис. За само пет година осликана је комплетна унутрашња зидна површина храма. Храм је осликан руком чувеног Руског уметника и свештеника Теодора Јуревића. Фрескопис је осветио Епископ Лонгин, 2005. године. Храм поседује копију Хиландарске Тројеручице која се налазу са десне стране иконостаса. Црквени живот при овом храму је веома активан. При храму од 1952. године, дела Коло српских сестара ”Мала Госпојина”, затим хор ”Стеван Мокрањац”, Српска школа, Фолклорни ансамбл ”Коло” који је основан 1975. године.


Након молитве, а у прелепом парохијском дому Црквено-школске општине Св. оца Николе у Хамилтону на Бартон улици приређена је трпеза љубави. Његову Светост Патријарха српског Г Иринеја, администратора Епархије канадске, дочекало је девет стотина људи који нису крили своје одушевљене. Пред сами крај вечере, Српском Патријарху и канадском архијереју, још једном се обратио прота Војислав Павловић. Хамилтонски парох осврнуо се на дугу историју ове Црквено-школске општине. Између осталог рекао је: ”…Свемилостиви Господ и добра воља нашег Патријарха окупили су нас овде заједно на овом банкету у част Његове Светости Патријарха Српског. Пружила ми се прилика и част да пред овим пробраним скупом укратко изложим 100 година препуног, интезивног и плодотворног живота српске заједнице у Хамилтону. Наши преци основали су ову парохију и подигли свети храм и кроз деценије га одржавали. У њему се Богу молили, у њему изливали своје муке и тешкоће, пред свевидећим и Његовим Светима молили за помоћ да се одржимо. Не само биолошки, него и да Светосавку веру своју сачувамо, како су нас преци кроз векове учили…Свјатијејшиј Владико. Ова црквена општина је тако рећи прва и одавде је све кренуло и потекло.. То што је Пећ и Косово за српски народ и српску цркву у целини, то је Хамилтон за Канаду.. Овде је живео и живи један добар народ. Народ који је основао ову општину, а касније и другу. Народ који је саградио две прелепе цркве. Купио неколико имања. Овде су основане Српске. Овде имамо наше четничке организације, у овом граду је устоличен епископ канадски и основана канадска Епархија. Ова 100 година стара парохија и овај град су били и остаће извор, духовног, културног, националног живота у Канади из којег су касније настајали бистри поточићи из којег су пили и пиће генерације, ако Бог да. Хтели то други признати или не, али ми то тако видимо. Само Бог све зна. Он познаје све заслуге, све жртве и сву љубав појединаца, епископа, свештеника и мирјана, за ову нашу ревност Богу и његовој Цркви Православној. И зато, у вечној књизи вечнога Бога све бива забележено и све правилно и праведно награђено. Ваша Светости., Поводом овога дивнога дана и састанка благословите све приложнике и добротворе, све ктиторе и утемељиваче, све чланове прошле, садашње и будуће. Благословите нас и охрабрите да наставимо заједно са Вама да радимо за добробит Српске Православне Цркве и нашег народа. Свјтјејшиј Владико, Благословите.”

СПЦ

[Павле]

Ево како се чува црква.
Под 1. Како свадба у време поста?
Под 2. Диван пример смирености и духовности.
Под 3. Цигани су несносни и заслужили су ногу у дупе али попе...не жести се, пост је. А није ни Хришћански. А ни цивилизовано.

[смедерево]

Под 1.За паре све може!
Под 2.Кад су паре у питању све пада у воду!
Под 3.Нису у талу са попом па добише ногу у дупе!

[Шумадинац]

Мора да је неки Артемит или присталица Мирослава Лазанског! Иначе, не треба се саблажњивати, деси се па прође.

[смедерево]

Поменути догађај десио се у месту Шепак Горњи у општини Зворник која припада Републици Српској!

[Павле]

Прочитао сам и ја у коментарима. И то да му је жена умрла и шта ти ја знам.
Сваки свештеник је пастир. Сад ја треба да узмем да премлатим свакога ко ми стане на жуљ кад ме нека туга сабије. Погубише се тотално ови савремени свештеници. Наравно, не треба генерализовати.

Шумадинац, у дилеми сам већ неколико твојих писанија да ли мене покушаваш да уврстиш у обожаваоце Лазанског? Пало ми је на памет пар пута са неким твојим доскочицама али нисам сигуран да ли је то нека "етикета" коју покушаваш да ми закачиш?
(Није да је битно за тему но питам овако, радозналост.)