[Николај]

Све све, али овај бисер:

U drugoj depeši Tito je, dodvoravajući se svojim moskovskim šefovima, napisao kako su ova kozaračka deca, koja tad verovatno nisu ni znala za Staljina, bila spremna da za Staljina, svi do jednoga, izginu:

- Ustaše su ih (u logoru) podvrgavali mučenju i htjeli da ih vaspitavaju u duhu fašizma. Kada je fašistički žandarm-vaspitač naredio da uzviknu "Živio Pavelić!", iz dječjih redova zaorilo se "Živio Staljin!". Na pitanje ko je to uzviknuo, sva djeca su podigla ruke!

И после кажу за неког ко оволико не зна да лаже, да је успео да "превари" Черчила како не намерава да уведе комунизам у Југославију.

[Chicot]

Ако се не варам било је приче овде на форуму (можда на старом) око те депеше. Али најгоре је што се у таквом систему то од подређених, у овом случају - Тита, и очекује. Неважно је притом колико је глупа и дубока лаж, све док се гладе ј..ца оном на врху.

[Четник са Динаре]

Данас је умро Тито.

[Павле]

Још тај није умро.

[Коча]

haha, skoro nisam procitao vecu istinu o Titi )))

Tko je zapravo bio Josip Broz Tito. Ovo je prava istina

PRIJE 35 godina umro je Josip Broz Tito, a njegovu ličnost još i danas okružuju mnoge priče i nepoznanice. Maro Marušić s portala Dubrovački dnevnik otkriva tko je zapravo bio drug Tito, a njegov tekst prenosimo u cijelosti.

Ovo je jedina i prava istina o Josipu Brozu

U zemlji seljaka na brdovitom Balkanu postoje dva ključna pitanja: Gdje si bio devedesetprve i Tko je ustvari Josip Broz Tito? Na prvo pitanje svaka balkanska duša ima osobni odgovor, dok je ono drugo znatno kompleksnije i teže je dati pravo rješenje. Je li drug Tito bio klasični ratni zločinac koji je poslije Onoga Rata bez suđenja smaknuo tisuće nevinih civila ili je bio najzaslužniji čovjek za oslobođenje od nacističke čizme i sjajni državni poglavar koji je vješto balansirao između Istoka i Zapada dajući svojim stanovnicima siguran posao i besplatne stanove?

Čak i 35 godina nakon njegove smrti povjesničari sa sigurnošću ne mogu odgovoriti na to teško pitanje. Međutim, često se, ako ne gotovo uvijek, prešućuje Titova glavna karakteristika po čemu je on postao to što je bio, a to je - S R E Ć A.

Zasigurno i vi sami poznajete neke ljude koji su iz neobjašnjivog razloga rođeni pod sretnom zvijezdom i sve što dotaknu pretvori se u zlato. I u Dubrovniku ima takvih kraljeva Mida. Rodbina im je unutar zidina ostavila nekretninu od poda do nebeskog svoda i oni ubiru desetke tisuća eura najma svake godine bez da se pomaknu. Najteže što su u životu radili bilo je upisati te atraktivne nekretnine na svoje ime u zemljišnim knjigama.

No i oni su male bebuške za Najvećeg sina, pardon Srećkovića, ovih prostora, ali i puno šire. Znate onaj vic o Chucku Norrisu, koliko je napravio sklekova? Odgovor je SVE. Takav je isti odgovor i na pitanje po čemu je to Tito sretan? Po SVEMU.

Josip Broz rodio se u obitelji Franja i Marije, zagorskih težaka. Potpuno je nejasno kad je njegov otac mogao skupiti vremena za raditi u polju, jer je naštancao sve skupa petnaestero djece. Kada čovjek to gleda, čini mu se da je Franjo Broz po cijeli dan obrađivao Mariju, a ne zagorsku zemlju. Sama činjenica da je Josip Broz preživio porod i prve godine života u kući - u kojoj njegova majka nije mogla ni upamtiti sva imena svoje djece s obzirom na njihovu brojnost - govori da je Sreća već tad zavidila Titu na sreći.

Mali Joža uspio je završiti četiri razreda osnovne škole, a kada se u pubertetu otisnuo iz kuće – majka Marija među svom tom djecom nije ni primijetila da ga nema - upisao je bravarski zanat. Gledajući iz današnje perspektive, bravarska škola ne izgleda kao bogzna kakva budućnost, ali u ono vrijeme, na početku industrijske revolucije, bio je to pravi pogodak. Ako ste tad znali obrađivati metal, to je otprilike kao da danas znate programirati Googleove logaritme.

Tita je, jasno, opet posralo. Mogao je birati posao, pa se smucao po Austriji, Češkoj, Njemačkoj radeći u tadašnjim najboljim tvornicama. Onda je došao Prvi svjetski rat. Tito kao uzorni građanin i vojnik Austro-ugarske, kreće na prvu liniju fronte, u rat protiv njihovih najvećih neprijatelja – a dobro znamo tko je nešto prije koknuo njihova prijestolonasljednika u Sarajevu – Srbi. Krenuo je tako naoružani Tito na narod čiji će biti doživotni predsjednik nekoliko desetljeća kasnije. Klao je Tito Srbe po rovovima i istaknuo se velikom hrabrošću za koju je zaslužio odlikovanje. Kada je Austrija otvorila frontu s Rusijom, neustrašivi Zagorec prebačen je da se bori protiv strašnog naroda koji nikad, u cjelokupnoj historiji čovječanstva, nije izgubio niti jedan rat. Čak ni u hokeju i šahu.

Jebiga, toliko su Rusi strašni da ih nije uspio pobijediti ni najsretniji čovjek kojeg je planeta Zemlja rodila. Štoviše, Rusi su izboli kopljem jadnog druga Tita, koji je bio na samrti. Zarobili su ga čekajući da sam izdahne, s tim više što je Broz zaradio tešku upalu pluća i to u vrijeme dok se Fleming još zajebavao s mladim znanstvenicama u laboratoriju umjesto da radi na penicilinu.
Drugim rječima, to bi za bilo kojeg čovjeka bio kraj. Izboden si kopljen poput Isusa, uz to boluješ od neizlječive bolesti, a umjesto da si u bolnici, nalaziš se u ruskom zatvoru. Da, u takvim bi uvjetima umrli svi uključujući Isusa, ali ne i Josip Broz Tito, koji je – nevjerojatno, ali istinito – bio prvi čovjek poslije Krista koji je uskrsnuo.

Ni taj čudesan oporavak za Tita nije značio da je na slobodi. No, potom u spletu nevjerojatnih okolnosti, Tito će izaći iz zatvora. Naime, kreće revolucija komunista u Rusiji, a ruski radnici provaljuju u zatvore i oslobađaju zatvorenike. To se dogodilo i drugu Titu. Kolika je mogućnost da se zatekneš u ruskom zatvoru u prvoj komunističkoj revoluciji u povijesti, te da te radnici oslobode iz ropstva? Mogućnost je otprilike takva kao da uzmete stambeni kredit od banke, i ona vam nakon dva mjeseca kaže da ga ne trebate više vraćati.

Poslije oslobođenja ostao je još malo u Rusiji – ipak su Ruskinje zgođušne, te je jednu i oženio onako usput – da bi se potom vratio na brdoviti Balkan. Tamo više nije bilo Austro-ugarske, zemlje za koju se borio, već su glavnu riječ u Kraljevini SHS vodili Srbi, isti onaj narod kojeg je Tito klao na bojištu. Za njega tada nije bio samo problem što je klao Srbe, već i što je bio komunist, a kralj Aleksandar bio je alergičan na crvene revolucionare. Nije mu pomagalo ni što je Hrvat.

Realno, s takvim pedigreom Aleksandrovi žandari bi te roknuli u samo nekoliko mjeseci - kao što su to napravili sa Stjepanom Radićem i Đurom Basaričekom - ali ne i Tituša Sretnog. On se, začudo, živ i zdrav dometiljao do Drugog svjetskog rata, a onda, pazite sad ovo, 10. travnja 1941. - na Dan osnivanja NDH - i Josip Broz nešto osniva. Dok Ante Pavelić proglasava kvinslinšku državu u Zagrebu, nekoliko metara dalje u istom gradu na isti dan Tito udara temelje Vojnom komitetu za pružanje otpora osovinskim silama. 'Normalnim' ljudima to bi značilo potpisivanje vlastite smrti, ali Sretni Joža tek hvata pravi životni zalet.

Zahuktava se Drugi svjetski rat, Tito juri bojišnicama – bori se protiv Nijemaca, Talijana, ustaša i četnika, a meci ga zaobilaze, odbijaju se od njega, ili samo ranjavaju. Gledajući Titov životopis čini se čak da je više puta bio ozlijeđen i od Roberta Prosinečkog. Jednom zgodom, pričali su svjedoci, u jeku bitke spasio ga je pas Luks. Tito ne bi bio Tito, da ga od Nijemaca nije spasio – njemački ovčar! Legenda to ne kazuje, ali ne bi nas čudilo da je njemački ovčar Luks pobjegao od vlasnika Nijemaca da spasi njemačkog neprijatelja.

Naravno da je takav sretnik bez poteškoća najurio Nijemce sve do Trsta. Da su ga Churchill, Roosevelt i Staljin bolje poznavali ne bi ni slali svoje vojske na Berlin nego bi pustili Tita da sam samcat oslobodi Europu od Hitlera – njemu metak ionako ne može ništa.

Nakon rata, rekli smo već, ubijao je svoje sunarodnjake bez suđenja i slao ih na Goli otok, ali nitko mu od velikih svjetskih sila nije zamjerio te zločine. Ali onda ubrzo jest jedan i to onaj najgori i najokrutniji – Josif Visarionovič Staljin. Naravno, nije mu zamjerio zločine, jer se s njim nije mogao mjeriti, nego neposlušnost.

Nikad nitko u čitavoj povijesti – od australopitekusa do homo smarthphoneusa – nije Staljinu rekao NE i ostao živ. Svi koji su Staljinu kad je on nešto tražio odgovorili s N na prvom mjestu riječi – NE se na svim jezicima govori s N na početku – završili su na mjestu gdje žive krtice.
Tito je, međutim, rekao NE Staljinu i umjesto da ga ovaj ubije, on sam je - umro. Veća je mogućnost da vam banka pokuca na vrata i potom se odmah preda sa svom svojom imovinom, nego da se Rusima i Staljinu kaže NE i ostane živ. A Tito im nije rekao NE jedanput, nego dva puta. Najveći svjetski matematički umovi pokušali su izračunati kolika je vjerojatnost da netko Rusima dvaput tijekom istog života kaže NE i ostane živ, ali nakon nekoliko godina proučavanja odustali su zaključivši da je puno veća mogućnost da se svaki tjedan dobije na lotu – iako je i to nemoguće - a da je ovo što je Tito napravio potpuno neizračunljivo.

Posvadio se tako s Istokom, a ni Zapad nije bio najsretniji što je Jugoslavija komunistička tvorevina, pa je Tito vođen sretnim instinktom, osnovao Nesvrstane i postao idol narodima diljem zemaljske kugle, koji nikad nisu čuli ni za Europu, ali zato jesu za Broza. Ako otiđete sad u posljednju zabit neke afričke prašume, siguran sam da će vas ostarjeli poglavica plemena pozdraviti rječima: „Masai undum kartum, ndjamena mbabane Tito brijun, hutsi tutsi pijun!“ što u prijevodu znači „Masirao je svjetske karte, a nije bio ničiji pijun!“

Titovo vođenje Jugoslavije bio je najveći oblik hedonizma što je svijet ikad vidio, a na kojemu bi mu pozavidjeli čak i rimski carevi. Čovjek je postigao savršenstvo. Postoji jedna priča da su Tita tijekom jedne večeri iz zajebancije tražili da okrene turu, a ovaj se iznenadio i rekao da on nema para. Što će mu pare? Pa sve je ionako njegovo, ne trebaju mu pare da plaća. Vile po Jadranu, automobili, avioni, žene, tenkovi, Brijuni, Sophia Loren, Elisabeth Taylor, Naser, Arafat, Afrika, Azija, Vis, Lastovo...sve džabe, samo zovneš.

Danas se bogate guzonje natječu tko ima više novaca, jahti i auta, a srećković Tito je bez novaca imao SVE. Ako to nije hedonističko savršentsvo, onda ne znamo što jest. Kakav Chuck Norris i njegovi sklekovi.

Količina sreće koja je hodala s Titom tijekom njegova života je zaista brutalna - evo još samo nekoliko primjera za kraj – čovjek je vodio srpski narod koji se kunuo u njega samo dvadeset godina kasnije nakon što ih je klao. Zanimljivo, Austrijanci su mu tijekom Prvog rata htjeli za to dati odlikovanje, on ga u to vrijeme nije mogao uzeti jer je bio u zarobljeništvu u Rusiju, pa su mu ga htjeli uručiti tijekom šezdesetih godina, ali je odbio, jer bi zaista bilo ludo da je uzeo odlikovanje za ubijanje Srba dok je bio njihov predsjednik!

Hrvate je također klao, ali su ga svega nakon nekoliko godina od pokolja dočekivali na koljenima i pjevali mu Druže Tito mi ti se kunemo što je kulminiralo na Poljudu 1980. godine na utakmici s Zvezdom.

Gonjen tolikom dozom sreće, Tito je jednom izjavio: Ako ikada umrem...! Eto kako se osjećao čovjek na kojeg je Jovanka bila ljubomorna čak i na kraju životu, jer je na samrtnoj postelji, postoje zapisi, švalerisao s mladom, vitkom i plavom fizioterapeutkinjom.
Koliko je Titov život bio sretan možda najbolje govori činjenica da se on rodio u 19. stoljeću, a da mu je žena umrla u 21. stoljeću. To samo kazuje koliko je bila mlađa od starog srećkovića, sedmog od petnaestero djece.

Na kraju je ipak umro, iako je mislio da neće, ali bio je sretan i na onom svijetu. Na sprovod su mu došli doslovno svi svjetski državnici uključujući izaslanstvo Marsa, Jupitera i Plutona. NASA-ini znanstvenici na Titovom sprovodu po prvi put su vidjeli vanzemaljce uživo, jer su i oni došli odati počast najnevjerojatnijoj i najsretnijoj jedinki koja je boravila na Mliječnoj stazi. Na Titovu sprovodu po prvi i jedini put u povijesti – još od prvog homo erectusa pa sve do homo laptopuša – skupili su se lijevi i desni, komunisti i demokrati, muslimani i katolici, budisti, nesvrstani, svrstani, emiri i svi poznati svemiri, a ejakulacija skupa je bila kada je u Kući cveća zaplakala Željezna Lady, Ona Koja ne Plače ni kad dijeli milijune otkaza - Margareth Thatcher - žena koja je komuniste voljela manje od engleskih lučkih radnika.

U Kuću cveća na ispraćaj je došla i Sreća. Legenda kaže da je pala u depresiju kad je vidjela Tita da je ovoliko sretan i nakon smrti.

[јашадр]

https://zlj13051967.wordpress.com/2015/0...broz-tito/

[смедерево]

[Брада]

Био он Мађаро-Пољак, или Пољски Јевреин из Америке, или Мађарски Јевреин, или Пољски Јевреин, или чист Рус, или задњи Хабзбург или као и званично Хрват (од мајке Словенке) из Кумровца, не мјења уопште чињеницу да нас је развалио а да опет у односу на другове и господу иза њега дјелује као племић. Ту и јесте "квака".

[ватхра]

Да ли је овај број Геополитике изашао током изборне ћутње, па су ставили усред избора на насловну прилично бајат и нетачан трач?
(осим оног дела да је био агент који је тачан, а који никад није ни био сакриван).

[Chicot]

Момчило Јокић, истраживач забрањених историјских истина, књижевник, публициста, новинар и аутор сензационалне књиге „Тајни досије – Јосип Броз“

Тито је био ванбрачно дете рођено из ''велике љубави'' угледне пољске грофице Марије која је удајом добила латифундију близу Сегедина и управника њеног имања Франца Амброза, која је чувајући част удовице обезбедила детету изузетно школовање и третман. Отац ће младог интелигентног сина коначно признати када исти дорасте за војну.

Замена идентитета Јосипа Амброза, касније алијас Тита, одиграла се у марту 1913. године када Јосип Броз умире, а његову животну биографију преузима витални Јосип Амброз, колега из војнообавештајног школског сектора гарнизона у Печују Аустроугарске монархије. Јосип Броз ће својом смрћу (рођен у Бечу, истински Хрват), без своје воље и знања, на предлог начелника школе Штанцера ''оживети'' поново у Јосипу Амброзу, алијас Титу!

Цео чланак
http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/i...zvana-tito

Геополитика број 29. 15.децембар 2008.

[смедерево]

Још се помиње „стандард“ и „леп живот“ у време комунистичког злочинца Ј.Б.Тита – А овако је било…

Све што је „највећи син наших народа и народности“ правио, правио је од кредита. Кредит Немачке који је у ствари био ратна репарација он је отписао и прихватио да 320 милијарди марака не буде одштета него кредит с грејс периодом од 15 година. Отплата је почела ’87. кад и сва пропаст. Значи отписао је ратну одштету и прихватио то као кредит који и дан данас СРБИЈА враћа, јер је правни насљедник Југославије. Нама је уништио наредних 50 година. 80 посто Хрватске и Словеније изграђено је баш од тог кредита, који Срби враћају и враћаће.

Одбивши понуђено учешће у Маршаловом плану обнове послератне Европе, Југославија почиње да се укључује у источни блок. Мада на западним јаслама, совјетским сателитима почиње да помаже обилато, све у знаку пријатељства. Албанији даје неколико фабрика, железничку пругу и знатну новчану помоћ, а Бугарској опрашта репарације. Румунији, Чехословачкој и Пољској испоручује 17.000 тона жита!

У периду од 1949. до 1955. године Југославија је добила, а требало је само СРБИЈА, укупно 1.812.000.000 долара, што је за ондашње прилике огроман новац, јер је долар из 1952. вриједио 4,4 пута више него данашњи. Како је новац дељен – знају архиве. Према неким сведочењима актера тадашњег доба, све је рађено намeнски.

САД су 1954. дале 20 милиона долара. Од овога је за изграђена лука Копар и железничка веза Копра са Љубљаном. Динарска противвриједност од 1,3 милиона тона жита била је намењена за изградњу Јадранске магистрале. И тако редом …

САД су такође дале лично Титу око 100 милијарди долара за очување његове тираније као и за куповину информација од рата па до његове смрти.

Долари са Запада углавном су се сливали у западне крајеве земље. Позајмице, кредите и камате отплаћивали су сви, сходно уделу становништва републике и њеном друштвеном производу. Формула западне политике „одржати Тита изнад воде“ изгледа да је одговарала формули братства и јединства: сви смо дужни, али су неки вреднији па имају више и треба их зато наградити.

Уследио је низ закона којима „народ“ одлучује о расподели и пресељењу државних добара, а веру у нову власт крунише дарујући јој готово неограничена овлашћења.

Судбину погона опредељивале су углавном констатације „Југославији је потребно“, па се тако наједном у државним рукама нашло 82 одсто целокупне индустрије. Задаци су се делили овако: Бироу за реконструкције Генералне дирекције савезне индустрије мотора наређује се да направи пројекат домаћег трактора точкаша, са ослонцем на „политичку свијест, национални понос и ентузијазам“. У том стилу следи изјава Андрије Хебранга, тада председника Савезне планске комисије, да се индустрија Србије између два рата најбрже развијала и да, у започетом планском периоду, треба да има најспорији раст. Политика споријег привредног развоја Србије услиједила је само месец дана послије иступа Благоја Нешковића у којем је критиковао и реалност откупа, тврдећи да то није план Србије, јер је донет без њеног учешћа.

Било како било, национални доходак, индустријска производња и буџет НР Србије су остали на нивоу 1948. године. Све инвестиције су биле готово стопиране, а сукоб са Совјетским Савезом дочекан је у Србији с гладним устима. Јер, на удару су били погони за производњу хране.

До 1949, из Србије је однето тридесетак млинова, неколико крупара, уљара и шећерана. „Помор млинова“ задесио је још у то време Суботицу („Маргит“), Бачку Тополу („Србија“), „Моравицу“ из Старих Моравица, „Задари“ из истог места, Чантавир („Дожа“ и „Кирхенмајер“), Кикинду („Ленхард“ и „Доби Јанош“) … Пресељени су највећим делом у Босну и Херцеговину, седам млинова је однето у Хрватску, неколико је стигло до Македоније и Црне Горе, а Задружни млин из Кањиже завршио је чак у Албанији.

После хлеба најважнији је кров над главом, па су од бројних српских циглана пренете 4 механизоване. Комплетна производња намештаја „Гај“ из Панчева пресељена је у Црну Гору, а прерада дрвета „Полет“, у којој је радило седам стотина радника, у Хан Пијесак. Фабрика намештаја „Шипош“ је, такође, удомљена у Албанији.

Из Србобрана је однета електрична централа у неко мјесто код Крања, а из Панчевачке електричне централе однета су два дизел мотора и гатер у Никшић. Исто су прошле и централе из Ловћенца и Зрењанина. Сличне судбине су били и произвођачи хемијске индустрије. Године 1946. из Суботице је у Осијек пренијета фабрика сапуна, следећег лета, такође из Суботице, у Загреб бива пресељена фабрика батерија „Југотипер“.

Графичка индустрија је доста огољена. Поједини уређаји и машине су однети из 16 штампарија, ау целини је дато 6. Опет је једна од њих завршила у Албанији. Крађа стољећа задесила је такозвану „грану 117“. Пресељене су: Фабрика ножева браће Јанез из Руме, у Сарајево је стигла Суботичка Ливница (три стотине вагона опреме и материјала), Кулска фабрика плугова ПОЛИХЕМ и Варге, фабрика сатова из Апатина, а „Југоалат“ је из Новог Сада доспео у Требиње.

Према свједочењу инжењера Драгојла Ивановића, августа 1950. године су из Министарства пољопривреде Југославије наредили телефоном да се цела ергела преда Словенији – без накнаде. Инжењер је бар покушао да се распита ко је у Србији дао сагласност за такву одлуку. Испоставило се да у Министарству пољопривреде Републике о томе нису ни обавештени, али да су, ипак, оћутали: „Предајте је кад је тако наређено.“

Тих година је из Србије у друге републике пренето опреме у вриједности од 74,170.143 динара, или 44,2 одсто више него што је у њу допремљено. За само двије године неповратно је реквирирано 45,415.070, а удијељено тек 26,228.598 динара! Већ током 1947. забиљежени су следећи преноси: из Комбината врења и шећера Београд две парне машине додијељене су Креки, Фабрика вагона из Краљева упутила је предузећу „Тито“ у Сарајеву 4 струга, а из Фабрике хартије у Чачку пребачене су двије локомотиве зеничкој жељезари.

Судећи по архиву Председништва Владе ФНРЈ, током 1948. из Србије су пренети и неки погони „савезног“ значаја. На примјер, млин чекићар из зрењанинског „Луксола“ у сарајевски „Лекобиље“; две пресе из београдског Предузећа за дубинска бушења, без назнаке примаоца; велика количина материјала, сврстана у 37 ставки, из жељезаре у Смедереву у „Елку“ – Загреб; 3 котла и још три друга уређаја из Фабрике вунених тканина Вучје у Белишћу; уређаји за производњу цемента из Беочина у Сплит.

Из Србије су пут Марибора, Крања, Љубљане ишли возови натоварени опремом за производњу камиона „Пионир“, уређајима за ваљање жица и трака, алатних машина и чега све не … Чак је и 8 српских фабрика дало опрему за зенички „Нови живот“ смештен у зеничком затвору, за производњу бицикла и шиваћих машина. Из земунског „А. Ранковић „пренети су 6 пећи и један кран у мариборски ТАМ, а читава фабрика аутомобилских свећица из београдске Индустрије прецизне механике отишла је у Индустрију аутоприбора Брчко.

У архивској грађи нису пронађена решења о преносу опреме између фабрика лаке индустрије, нити је регистрована вриједност уређаја. Нису унијета ни евентуална пресељења фабрика и технолошких линија проистекла из „плана за евакуацију“, разматраног у пролеће 1951, према којем би још стотинак фабрика завршило ко зна гдје, а српски капитали занавек затрти. На срећу, широки план евакуације није остварен, а лако је могао бити потписан. Судећи према записницима Координационог комитета, политички врх Србије се чак, у принципу, није ни супротстављао предузетим мерама, укључујући ту и могуће потапање Србије.

Харангу, међутим, није избјегла војна индустрија. Највеће предузеће у прератној Југославији – Војни завод у Крагујевцу – био је током рата готово сасвим уништен. Захваљујући делимичној обнови машина и уређаја, опреми из репарација и повратку стручњака, Завод је врло брзо почео производњу неких традиционалних артикала и неколико важних система оружја. Наравно, све је било пресечено када су ти програми отишли у такозвани стратегијски простор западно од Србије. Пресељен је највећи део Артиљеријске радионице, угашен Институт број 11, некуд је послата Оптичка радионица.

Авио-индустрија је посебан случај. Са произвођачима какви су били „Змај“, „Икарус“, „Утва“, „Рогозарски“, Фабрика аеропланских мотора у Раковици и слично предузеће Влајковића и компаније, затим „Телеоптик“, „Микрон“ и „Нестор“, београдски басен ваздухопловне индустрије и пратеће производње истицао се високим технолошким нивоом, релативно комплетним програмом, сарадњом са најистакнутијим европским произвођачима и добрим стручњацима. Већ 1920. српска авио индусртија је постала убједљиво најача у југоисточној Европи.

До 41. године Срби представљају велику и снажну групацију у Загребу. Прие свега, Срби имају институције вриједне поштовања, имају моћну организацију која се зове „Привредник“, коју је основао Владимир Матијевић, да би обезбиједио даровити подмладак у занатству. Затим, имали смо најјачу банку у Југославији, осим Народне банке, наравно. То је била Српска банка, у Јуришићевој улици. Српски банка била је једина која је пребродила крах берзе тридесетих година, када је пропала и Прва хрватска штедионица.
Значи, Срби су имали врло велику економску базу, а имали су и јаке интелектуалне снаге на Универзитету: председник Југословенске академије био је Србин Гавра Манојловић.

Затим, Срби су у позоришту имали серију великих глумаца који су били обожавани, носили репертоар. На примјер Љубишу Јовановића који у Загребу почиње каријеру. Ту су и Страхиња Петровић, Мила Димитријевић, Дејан Дубајић, Александар Биницки, Иво Рајић, Срби који су квалитетом својих људи могли да импонују, а не да имају инфериорну улогу, без обзира на то што је постојао латентни антагонизам клерикалних кругова и франковаца који су роварили.

Рецимо у Илиџи, где су низ великих, моћних трговина држали Срби, најбоље штофове могли сте купити у радњи „Бачић и Вурдеља“. Најфинији деликатесни дућан, био је „Брадић и Ћикара“.

Најбоља кожна галантерија у Загребу била је Милана Пуђе. И црквена општина била је врло јака, са сјајним свештеничким кадром, попут старог проте Димитрија Витковића, црквеног писца и историчара.

Исто тако Словенија. Ко данас не познаје „Горење“? А ко зна да су Горење изградили пошто су тамо преселили продукцију из Ободина у Никшићу? Или Соко у Мостару где су се градили југословенски хеликоптери и авиони, зар то не беше Икарус из Земуна? Због чега су комунисти растурили Икарус и продукцију пренијели у Мостар?

А колико су Србија и Црне Гора могле да створе капитала да је цијела продукција Горења и Соко Мостара остала у Србији и Црној Гори? Или Застава у Крагујевцу која је педесетих година од сопственог трошка набавила тада највећу металну пресу цијелог Балкана, да би се иста преса пар година касније пренијела у бродоградње Сплита, док сама Застава није добила никакву надокнаду за то? Другим ријечима: Застава је учестовала у финансији највећег бродоградња цијеле Југославије, а да није ништа добила од тога. Таквих примјера имамо доста.

Сељаци у Србији су по завршетку другог светског рата живели горе него пре његовог почетка. Јели су отприлике исту количину хлеба, али мање меса и масноће. Били су лошије одевени, а у неким крајевима, због последица ратних разарања имали су лошије стамбене услове.

Ријеч и појам биједа била је и остала, без обзира на све промјене, везана за село и сељаке. Сељацима је недостајало обуће, одјеће, соли, шећера, пољопривредног инвентара и свега осталог. Сељак је тако и послије револуције наставио да живи животом којим је живио прије рата. Међутим, поред свих обећања у првој години слободе, сељаке, бар оне који су нешто имали и производили преко својих потреба, обузимао је страх и неизвесност за своју имовину. Неспокој душе уносило је и раслојавање у самој породици између оца и сина, оца и ћерке, као и нагло одбацивање традиционалних вриједности као што су морал, поштење и славе.

А онда је уследило „партијско освајање села“. Масовни терор, малтретирања и хапшења домаћина само зато што нису имали да предају држави онолико пољопривредних производа колико је она тражила од њих. Локални активисти батинали су недужне људе, ударали им главом у зид, чупали бркове, терали их да сатима голи стоје на киши и снегу… а потом су сељаци осуђивани на вишегодишње робије, присилан рад и конфисковање целокупне имовине.

Само у првој половини 1951. године кроз КПД „Забела“ прошло је 86.000 „житара“. Ослободилачки и грађански рат у Југославији, а посебно у Србији и међу Србима, унесрећио је српско село и мирно стање замијенио немирним и неизвјесним. Са слободом, којој су највише допринели као борци, скојевци или комунисти, српски сељаци су стицали завидне положаје у партијској и државној хијерархији (обично милицији и војсци), и били захвални за то новој власти и Титу.

Скоро сваки засеок у Србији има стратиште у којем су закопани углавном цивили, жртве комунистичког режима, убијене без суђења, чије се кажњавање и данас наставља, јер још немају право на сахрану. Ово тужно поглавље историје Србије почело је септембра 1944, а тек 65 година касније држава је смогла снаге да, доста стидљиво, успостави „Државну комисију за проналажење и обележавање свих тајних гробница у којима се налазе посмртни остаци стрељаних после 12. септембра 1944. године“ чији је задатак да утврди тачан број жртава и попише ове гробнице.

Комисију је Влада Србије основала 9. јула 2009., а тек 29. априла 2010. године, Влада је донијела одлуку о скидању ознаке поверљивости са спискова особа стрељаних без суђења. Након тог датума чланови Комисије су добили прилику да претражују архиве, па су тако у архиви БИА пронашли наредбу 1253 од 18. маја 1945. којом тадашње Министарство унутрашњих послова Демокартска федеративне Југославије прописује да локације свих гробница „народних непријатеља“ постану тајна.

Према докуметима до којих је дошла Комисија, стрељање су била планска, по директивама и одлукама тадашњег војног и партијског врха уз постојање детаљних спискова политичких и класних непријатеља које треба ликвидирати. Многи од тих спискова стрељаних су и пронађени. Разлози због којих су партизанске јединице, како је Комисија утврдила, без суђења стрељале људе и бацале тела у необележене гробнице, углавном су били идеолошки. Међутим, како показује историјска грађа коју су користили и чланови Комисије, жртве су биле и они за чију су се имовину интересовали тадашњи војни и комунистички лидери, чак и они који су носили иста имена као „народни непријатељи“, па су убијени због замене идентитета.

Тако је, на пример, настрадао Радислав Радић рођен 1921. у селу Доња Мутница, који се звао исто као председник локалног равногорског одбора. Иако су припадници Озне (Одељења за заштиту народа) утврдили да су Радића стрељали грешком, само су дописали у списак убијених, до кога је дошла Комисија: „И он је био непријатељ данашњице“, што је била формулација за све особе стрељане због замене идентитета .

Међу жртвама су, како се види у откривеним списковима, била и дјеца уз чија је имена уписивано да су били припадници покрета неистомишљеника, као на пример „ДМ“, што је значило да су припадници, симпатизери, или најчешће само чланови шире породице припадника Југословенске краљевске војске у отаџбини, чији је командант био ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић. Међу стрељаним је било и много жена уз чија је имена најчешће уписивано „шпијунка“, „јатак“ и „проститутка“. Докази да су некада убијања била мотивисана безочним користољубљем налазе се у списковима жртава, поред чијих је имена тачно наведена и њихова имовина, која је касније, како су утврдили законски наследници жртава, прешла у руке тадашњих моћника.

Пронађене су и „Књиге стрељаних“, које је под тим именом Озна водила, а у којима су имена људи из појединих тадашњих округа Србије убијених без да је против њих поведен било какав судски поступак.
СНО „СРБИ НА ОКУП“

[Chicot]

Јако занимљив податак ископао је Перо Симић, "Тито и Срби, књ 1"



photo upload sites

[ватхра]

Тешко да је ова диплома издата по полагању, а још теже да ју је овако добро сачувао.

[Chicot]

Архивисти су је чували свежом

Ознака документа је ВА 22/6-23