Захваљујем Феликсу на конверзији текста.
ТИТО ИЗНАД БЛОКОВА
У размаку од неколико дана Титова Влада потписала је две изјаве: једну с претставницима Совјетског Савеза, а другу с претставницима Западних сила. У тим изјавама каже се да између сапотписника влада углавноме сагласност. Међутим, као што се зна, између западноевропског и совјетског блока још није постигнута сагласност; али то, како изгледа, Титу не смета да истовремено буде сагласан и с једним, и с другим блоком. Штавише, он не престаје тврдити да не види зашто два блока, и поред својих идеолошких разлика, не би могла један крај другога у миру живети, па чак и један с другим сарађивати. То је што он назива „активном коегзистенцијом”. Некада Тито је, уз Жданова, стајао на крајњем левом крилу Комунистичке странке, које је желело да се противу западне демократије води рат до истраге.
Пут од рата до истраге па до активне коегзистенције јесте врло дуг, и Тито га је могао прећи само тако, ако се у међувремену његов непомирљиви комунизам из доба ждановштине јако разблажио.
Он данас тако потцењује значај идеолошких разлика између блокова, као да идеолошки фанатизам он више не разуме. Могућне су две претпоставке. По једној, Тито се само прави да је изнад блокова, док је у потаји сав за совјетски блок. По другој претпоставци, Титу доиста није стало ни до једнога блока, јер откако се дочепао власти, он има само једну жељу, а то је да се на власти одржи. Да видимо шта би све у прилог ове друге претпоставке говорило.
***
Да је у њега властољубље јаче од сваке идеологије он је јасно показао 1948, кад се одвојио од Москве само стога што се побојао да га Стаљин не свргне с власти његова пажња данас је сва усредсређена на једну тачку: како да се одржи на власти. Ништа друго њега се не тиче. Не тичу га се чак ни основна питања државне организације. Организовао је само оно што је ради учвршћивања његове диктатуре било преко потребно: организовао је војску и полицију. Све друго остало је у несређеном стању. Сваки нов режим има пре свега да организује своју администрацију и свој порески систем. Међутим, Закон о Народним одборима на којима треба да почива цела администрација данашње Југославије још није уведен у живот. Исто тако ни порески систем још није коначно утврђен, и у наплати пореза дешавају се многобројни „пропусти и неправилности”. 1. Ни у осталим областима државног живота није боље. Све се нешто мења и проба. Ни саме власти не знају више који закони важе, а који не важе. (Фуснота 1) 2. Режимска штампа тврди да се ново социјалистичко друштво стално изграђује; било би тачније рећи да се стално нешто експериментише. (фуснота 2)
Било је диктатора који су протутњали кроз историју с хуком и буком, не оставивши ничега трајног иза себе. А било је и других обдарених стваралачком моћи, које су њихове установе надживеле. Тито, за десет година своје владе, још није дао доказа да припада овој другој врсти диктатора.
* * *
у једној комунистичкој држави идеолошка питања имају нарочитог значаја. Али на њих Тито не обраћа ништа више пажње него на организацију установа. Кад је 1948. требало наћи идеолошког оправдања за прекид с Москвом, Тито је оставио Кардељу и Ђиласу да они тај посао сврше. А кад се доцније јавио Ђилас са својим чланцима противу Титовог режима, идеолошку борбу с њиме није водио Тито, него Кардељ. Тито, уколико је узимао реч, осуђивао је Ђиласа више у име страначке дисциплине него у име страначке идеологије. Дао је јасно разумети да никоме, па ни Ђиласу, једноме од идеолога Странке, не допушта критику и опозицију. Другим речима, није допуштао да се било из којих идеолошких разлога дира у његову диктатуру: диктатура је ишла испред идеологије. У своме кругу Тито важи као познавалац марксизма, али у његовим говорима нема ничега што би одавало апостолску веру у марксизам. Уопште његови говори не трепере никаквим одушевљењем за идеје. Од времена на време слушаоци, као по команди, прекидају га, скандирајући: „Тито – Партија!” На исти начин и фашисти су клицали своме вођу Мусолинију. Ако и Тито радо слуша такво фашистичко поздрављање, то само значи да је у њега властољубље отело маха над свима другим осећањима, па и над идеолошким фанатизмом.
* * *
На великим народним скуповима, и уопште у додиру с простим светом, Тито прикрива колико може своју диктаторску ћуд. Он говори „својим драгим народима" као добар родитељ својој деци. То опомиње безмало на доба старе домаћинске монархије Фрање Јосифа. Али кад мисли да му ваља бранити свој господарски положај, он није ни најмање добричина. Према противницима ма он нема никаквих обзира и нимало милости. Оставимо на страну његове противнике из грађанског рата он не штеди ни у својој властитој Странци оне за које се чини да му могу бити такмаци или на које је иначе стао да сумња. Довољно је сетити се случаја Хебрангова и случаја Арсе Јовановића. Случај Владимира Дедијера иако мање трагичан, није мање поучан. Нико није био Титу тако одан као Дедијер, и нико му није у страном свету правио већу рекламу, – и опет зато, чим је на Дедијера због његових веза с Ђиласом посумњао, Тито је свог злосрећног химнопевца дао немилосрдно избацити из Странке. У војсци и полицији он не трпи никога ко би независно од њега, за свој лични рачун, постао моћан и утицајан. Зато је Ранковић, неко време свемоћни шеф Тајне полиције, уклоњен с тога положаја и остављен с празном титулом Потпретседника Извршног већа, без икакве стварне моћи. Исто тако и Пеко Дапчевић, неко време слављен као један од главних комунистичких војсковођа, пребачен је готово нечујно из војске у Извршно веће, где ће имати да се бави економским питањима.
Нарочито је карактеристичан Титов однос према омладини. На први поглед, млади људи немају разлога да се жале. У Народним одборима, у привредним предузећима, па и управи Савеза и Република, свугде се виде млади људи. Али што се више приближујемо врховној власти, све је мање младих лица. Горе на врху све сама стара гарда! Већ десет година у новинама се помињу и доносе слике истих лица. За све то време није постала ниједна нова репутација, није се истакао ниједан млађи човек који би могао стати у исти ред ако не с првостепеним, а оно бар с другостепеним величинама старе гарде. Ђилас је јавно тврдио да се младим људима отежава напредовање у страначкој јерархији. Тито се не стара да одгаји у омладини себи наследника, и воли да га сматрају незаменљивим. То ласка његовој диктаторској таштини, али, с друге стране, то комунистичком режиму даје изглед „владе стараца”.
* * *
Тита је на диктатуру упућивао не само његов темперамент, него су га упућивале и све околности под којима је до власти доспео. Познат и признат само у кругу малобројне Комунистичке странке, он није могао доспети до власти ношен једним великим народним покретом. Он је могао власт дограбити само препадом, а у стању ствари насталом 1941. било је за препад више прилике него иначе. Он је заметнуо грађански рат под комунистичком заставом; али, већ после првих неуспеха, стао је прикривати свој комунизам и продужио је борбу са лажним паролама и под лажним именом. Захваљујући погрешкама савезничке дипломатије и неувиђавности Шубашићеве Владе, а уз припомоћ Црвене армије, он је одједном постао господар Југославије, у којој га осим његових комунистичких другова нико други није познавао. Од случаја Шћепана Малог није било примера да се један тако непознат човек одједном обре на врху власти. И разуме се он Комунист није могао у некомунистичкој Југославији владати друкчије него диктаторски.
Како објаснити да је своју диктаторску владу могао све до данас одржати? То зацело није било стога што је његова диктатура налазила оправдања у добром вођењу државних послова. Какво је било вођење државних послова, види се по томе што је биланс плаћања пасиван, пољопривредна производња испод предратног просека, индустријска производња истина повећана, али без обезбеђених спољашњих тржишта? Као једини излаз из ових тешкоћа, Тито је саветовао народу да једе мање хлеба; а када га народ није послушао, цена хлеба подигнута је од дванаест на четрдесет четири динара. Незадовољство је у земљи велико, и према оцени чак и страних посматрача, Титова Влада остала би на слободним изборима управо у онаквој мањини каква би одговарала слабој бројној снази Комунистичке странке.
Одржавање Титове диктатуре не објашњава се дакле, никако унутрашњим приликама. Оно се једино објашњава спољашњим приликама. До 1948. Тито је као сателит Совјетског Савеза, владао његовом силом и ауторитетом. Од 1948, кад се обрнуо ка Западним силама он се одржава њиховом финансијском помоћи, без које не би био у стању плаћати своју војску и своју полицију. Уз финансијску помоћ дошла је и дипломатска помоћ. Посете које су претставници Западних сила готово непрестано чинили Титу, он је покушавао да искористи за утврђивање свога кредита у земљи. Његова пропаганда приказивала је ствари тако, као да је, захваљујући искључиво Титу, Југославија добила велику међународну важност, и као да би тај пораст међународне важности био довољна накнада за опадање пољопривредне производње и за повећавање спољашњег дуга. А кад је 1953. Тито примљен у Лондону на краљевском Двору, његова пропаганда је то тумачила тако, да је необавештен свет могао мислити да Велика Британија стоји иза Тита онако као што је Аустрија стајала иза краља Милана, или Русија иза краља Петра и Пашића.
Чим је видео какве користи може имати из дипломатских путовања, Тито их је стао чинити и изван круга Западних сила. Ни његов пут у Индију, ни посете које има да учини Москви и Пекингу, не могу бити Западним силама по вољи; али оне су саме охрабриле Тита да на дипломатском пољу тражи оне успехе које на пољу унутрашње политике није могао постићи.
* * *
Осећајући да цео његов положај зависи од спољашњих прилика и од игре између Великих сила, Тито је сву пажњу прикупио на ту страну. Како изгледа, он за овај мах само маневрише. Он говори противу блокова, јер не сме ни с једним блоком да прекине. Западни му блок треба због финансијске помоћи. Совјетски му блок треба да би и даље важио као Комунист у очима своје властите Странке. Коегзистенцију није измислио он, него Совјети, али он је ту паролу прихватио, јер му она олакшава врдање између два блока. Он верује да има довољно мајсторије за уцењивање оба блока једнога другим. Треба само прочитати у Черчиловим Мемоарима његове разговоре с Черчилом, па да се види како он мисли да и најјаче међу западним политичарима може до миле воље обмањивати. Са совјетским политичарима је друкчије: у њих се и он сам учио обмањивању; али по ономе што се дешавало приликом његовог састанка с Булгањином и Хрушчовом, изгледа да се Тито осећа дорастао бар данашњим совјетским руководиоцима, који доиста заостају иза својих великих претходника. Он се може бити вара у оцени и западних и совјетских дипломата; али код њега, као код свих оних који су имали брзог и неочекиваног успеха, самосвест је јако порасла. Има знакова да он Југославију сматра као малу позорницу за своје способности. Он би хтео да игра на великој светској позорници. Његови су планови још магловити, али сигурно је да би он хтео да се уметне међу велике неимаре новог политичког поретка у свету. И ако би успео да добије тако велики међународни значај, он би тиме гледао да забашури онај слом који је у домаћој политици претрпео.
Било је примера да је једна Влада, и без праве снаге, захваљујући повољној међународној ситуацији, добила спољашњим односима једну несразмерну важност. То је био случај и Мусолинијеве Владе између два рата. Али, као по неком природном закону, пре и после, спољашњи значај једне Владе изједначује се с њеном унутрашњом снагом, – и то на тај начин, што спољашњи значај пада, ако се сувише изнад унутрашње снаге уздигао. Унутрашња снага Титове Владе не може бити велика. Свака Влада црпе своју снагу из народа, а Титова Влада није популарна. Кад једнога дана њен спољашњи значај буде имао да се изједначује с њеном унутрашњом снагом онда ће се тек видети колико су сви дипломатски успеси Титови били само опсена.
Порука, број 30-31,
1. август 6. септембар 1955, стр. 2-5.
Фусноте:
1. Борба, 7. јули 1955. Ту се такође каже да је ове године, код пољопривредних домаћинстава, на име пореза на доходак, наплаћено само 26,1%.
2. На пр. Уредба о управљању основним средствима привредних организација толико је мењана, да би надлежне власти морале стално држати пред собом неких шест бројева Службеног листа да би знале који текст важи. (В. Борбу од 7. априла о.г.). Исто тако, одредбе које се тичу „привредног криминала” разбацане су у мноштву разних уредби и осталих прописа, често међу собом неусклађених, тако да понекад више њих садрже одредбе о истом деликту. (Борба, 25. јули 1955.)
