[Шумадинац]

.


Откако су се појавили Његошеви списи, пре свега, „Горски Вијенац" и „Луча Микрокозма", пре више од 150 година, они не престају да изазивају дивљење и коментаре истраживача, теоретичара књижевности, песника, филозофа, богослова...

Написане су читаве библиотеке мудрих и учених књига међу којима се, по многим добрим познаваоцима Његошевог дела, издваја студија епископа Николаја Велимировића, „Религија Његошева", објављена пре више од једног века. Чак је и Јован Скерлић, водећи српски књижевни модерниста, био одушевљен Велимировићевим тумачењем Његошеве поетске, филозофске и религиозне визије, оценивши да оно не заостаје много за Његошевим стиховима.

Користећи делове студије епископа Николаја Велимировића „Религија Његошева", од коментара аутора студије и одабраних Његошевих стихова, настала је документарна емисија која показује особеност и снагу Његошеве поетско филозофске визије. „Његош је од своје душе, одређене судбином да управља једном шаком сиромашних људи, начинио сцену на којој је репродуковао драму целе васионе".

Ауторска екипа документарног програма РТС, уредник Божидар Николић, редитељ Татјана Феро, музички уредник Ана Павловић, монтажер Марко Драгојевић и директор фотографије Васко Васовић, сачинила је својеврсни филмски есеј у којем се преплићу снага изговорене речи и слике дивљих и питомих предела Србије и Црне Горе, манастира и црква, као и традиционалне и модерне духовне музике

[херцеговац]

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Zi...zaciji.htm

[Брада]

[Шумадинац]

.
ЊЕГОШ И ЛИТУРГИЈСКЕ АНАГНОЗЕ, промоција књиге Жарка Видовића



У оквиру Његошевих дана Матице српске - Друштва чланова у Црној Гори, одржане су у Подгорици двије промоције књиге почившег Жарка Видовића "Његош и литургијске анагнозе" (одломка из необјављеног петотомног циклуса "Његош и Косовски завет у Новом веку").

На првој промоцији, 2. новембра 2017 . оперативни уредник књиге др Александар Живковић представио је дијелове из необјављених рукописа Жарка Видовића, а на другој промоцији 9. новембра отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, говорио је о проблему рецепције Његошеве светости и самој Видовићевој књизи која је потврђује.

Уз снимак ових промоција, понављамо и електронско издање књиге "Његош и литургијске анагнозе".

[Шумадинац]

[Шумадинац]

.
КАНОНИЗАЦИЈОМ ЊЕГОША СЕБЕ БИ ДУХОВНО И МОРАЛНО ОЈАЧАЛИ!





Канонизацијом ми ништа посебно не додајемо судбинама оних које осликавамо на иконама и читамо им тропар у цркви. Они су тамо где јесу, али ми, кроз овакве примере, постајемо бољи, милосрднији, духовно јачи, спремнији на подвиг или неки томе сличан модел конкретне акције и узорног понашања


Много се, нашироко и надугачко прича о канонизацијама. Том приликом се, готово искључиво користи морални и моралистички аргументи, али, не мање – и полуаргументи, пропагандни стереотипи и најразличитије предрасуде.

Па нас тако увек неко ”подсећа” (као да је томе присуствовао и као да је баш то најважније) да је апостол Павле лично учествовао у каменовању архиђакона Стефана; да је Симеон (Стефан) Немања дословно сатро ”триклете јеретике” (бабуне) нимало нежним средствима, краљ Милутин имао малолетну жену и наредио да се његов син Стефан (Дечански) ослепи, владика Николај пушио, а Његош написао ону чувену ”проблематичну” песму (”Ноћ скупља вијека”) и био поприлично строг владар. Чак су и данас неприкосновеног Василија Острошког, свејевремено, неки међу његовим савременицима оштро нападали за наводне ”недозвољене контакте са римокатолицима и папистима”… и тако редом, у недоглед.

Као да се заборавља да је светитељство племенити дар обожења (још за живота) и бљештавог пројављивања иконе Божије у човеку, као живи доказ овоземаљског деловања Свете Тројице – у садејству са талентима, врлинама и подвижништвом одређеног броја показних изабраника. И да није реч о борни за небеску фотељу, нити сујетном надгорњавању на тему наводне (немогуће) савршености каквог амбициозног аскете или изванредно храброг мученика.

Канонизацијом ми ништа посебно не додајемо судбинама оних које осликавамо на иконама и читамо им тропар у цркви.

Они су тамо где јесу, али ми, кроз овакве примере, постајемо бољи, милосрднији, духовно јачи, спремнији на подвиг или неки томе сличан модел конкретне акције и узорног понашања.

Није икона орден, нити је црвено слово у црквеном календару некаква привилегија (чак није ни гарант Божије Пресуде и Његове одлуке по том питању, а камоли нешто много више од тога).

Зато је погрешан приступ тражити длаку у јајету или злобно истеривати мак на конац, јер тиме само упадамо у кобну замку ”људског, сувише људског” и разблаживања нечијег подвига у расуту хрпу свега и свачега – чиме се унапред и неправедно дезавуише и обесмишљава сваки напор и свесна надљудска жртва само ”људског” тела, душе или духа.

Шта се добија подсећањем на давно окајани грех Павла док је био Савле? Или сличних неподопштина из младости или маргиналних токова њихвих живота (код многих других великих светитеља)? Зар није ”покајани разбојник” модел хришћанина, који се, баш тако, означава пред узимање причешћа?

Како је могуће да се тако олако заборавља читав мали/велики духовни рат (од децембра 1968. до 1974. године) између црногорских и југословенских комуниста и српски оријентисане интелектуалне елите поводом Његошеве Заветне Капеле? И то не само од комунистичке, већ, сада, и оне ”наше”, квази-православне стране! Са пуном свешћу црногорских комуниста да се кроз ову акцију води и одлучни бој за душу српског народа у Црној Гори (и у читавој ондашњој СФРЈ). Док та и таква свест у великој мери недостаје православним тумачима ”Његошевог случаја”.

Одакле ма коме међу нама, овако духовно патуљастима, идеја да може да моралише, критикује и смањује горостасни лик ловћенског тајновидца?

И како је могуће да ретко ко данас међу нама разуме да су НЕТРУЛЕЖНЕ МОШТИ ЊЕГОШЕВЕ – ЊЕГОВЕ БОГОТРАЖИТЕЉСКЕ И РОДОЉУБАВНЕ РЕЧИ? Да у папирним кивотима Његошевих књига (које многи наши сународници памте и наизуст рецитују, као молитве или јуначке народне епове древних времена) почивају вечно живи стихови, који на своје читаоце делују баш попут телесних ”моћи” (моштију) што остају заувек корисне за духовну ”прву помоћ” и задовољење наших најважнијих потреба?!

Мислите ли да је случајно то колико се и како се цитирају Његошеве речи (са најпозитивнијом могућом поруком и исто таквим последицама) и ко их све стално наводи и анализира (од Исидоре Секулић па до митрополита Амфилохија)?

Одакле толико бахатог незнања, грешног учитавања и тупавог ”непрепознавања духова” (и приоритета) у случају ?

Па се, тако, трага за пореклом ожиљка на Његошевом челу, прекопава по његовом интимном животу (на најувредљивији и најклеветничкоји могући начин), у маниру таблоидне ”црне хронике” и на сваки други начин омаловажава дивовски духовни лик ЧОВЕКА КОЈИ ЈЕ, САМ САМЦИЈАТ, ПРЕДСТАВЉАО ЖИВУ, ЧЕЛИЧНУ КАРИКУ ИЗМЕЂУ СРПСКОГ СРЕДЊОВЕКОВЉА И МОДЕРНИХ ВРЕМЕНА (и још толико тога, исто тако важног и у јавности неприсутног)…

Свети Владика Николај Велимировић је у својој првој важној књизи (која га је избацила у орбиту, издвојеног од свих његових сабораца и сународника), под насловом ”Религија Његошева” написао много шта о главном јунаку његове студије:

”Владика Петар II Његош означава велики празник у животу Српства. Он стоји усамљен међу осталим знаменитим Србима, без претходника и без следбеника.

Његов једини претходник јесте донекле велика душа српског народа, изражена у народној поезији. Уместо следбеника он има много поштовалаца, који му се диве или зато што поимају његову величину, или, у већини случајева, само зато што предосећају грандиозне размере те величине.

И кад он буде прошао мимо нас, наш поглед ће га још дуго пратити, тако, да ће многе велике сени, које њему буду следовале, остати од нас незапажене…”

Тако је о Његошу, Светом Петру Другом Петровићу, писао владика Николај Охридски и Жички, који је необичним стицајем околности пре канонизован од свог великог узора (и са много мање противљења околине).

Светлост Логоса у посмртним остацима обојице српских великана их чини (моћним) ”моштима”, која могу да нас чудесно излече или нам (са главе на ноге) преокрену перспективу којом гледамо на свет.

Само је потребно да и сви ми коначно једном увидимо ово о чему пишем и да слободно пустимо божански ентузијазам да нас испуни до дна душе и последњег кутка свести. Да уместо да будемо самопроглашени проценитељи и самозване судије – покушамо да, макар неко најкраће време, проведемо заједно са неумрлим примером у Христу уснулог светитеља.



Драгослав Бокан

[Ултрадесничар]

.
КАНОНИЗАЦИЈОМ ЊЕГОША СЕБЕ БИ ДУХОВНО И МОРАЛНО ОЈАЧАЛИ!





Канонизацијом ми ништа посебно не додајемо судбинама оних које осликавамо на иконама и читамо им тропар у цркви. Они су тамо где јесу, али ми, кроз овакве примере, постајемо бољи, милосрднији, духовно јачи, спремнији на подвиг или неки томе сличан модел конкретне акције и узорног понашања


Много се, нашироко и надугачко прича о канонизацијама. Том приликом се, готово искључиво користи морални и моралистички аргументи, али, не мање – и полуаргументи, пропагандни стереотипи и најразличитије предрасуде.

Па нас тако увек неко ”подсећа” (као да је томе присуствовао и као да је баш то најважније) да је апостол Павле лично учествовао у каменовању архиђакона Стефана; да је Симеон (Стефан) Немања дословно сатро ”триклете јеретике” (бабуне) нимало нежним средствима, краљ Милутин имао малолетну жену и наредио да се његов син Стефан (Дечански) ослепи, владика Николај пушио, а Његош написао ону чувену ”проблематичну” песму (”Ноћ скупља вијека”) и био поприлично строг владар. Чак су и данас неприкосновеног Василија Острошког, свејевремено, неки међу његовим савременицима оштро нападали за наводне ”недозвољене контакте са римокатолицима и папистима”… и тако редом, у недоглед.

Као да се заборавља да је светитељство племенити дар обожења (још за живота) и бљештавог пројављивања иконе Божије у човеку, као живи доказ овоземаљског деловања Свете Тројице – у садејству са талентима, врлинама и подвижништвом одређеног броја показних изабраника. И да није реч о борни за небеску фотељу, нити сујетном надгорњавању на тему наводне (немогуће) савршености каквог амбициозног аскете или изванредно храброг мученика.

Канонизацијом ми ништа посебно не додајемо судбинама оних које осликавамо на иконама и читамо им тропар у цркви.

Они су тамо где јесу, али ми, кроз овакве примере, постајемо бољи, милосрднији, духовно јачи, спремнији на подвиг или неки томе сличан модел конкретне акције и узорног понашања.

Није икона орден, нити је црвено слово у црквеном календару некаква привилегија (чак није ни гарант Божије Пресуде и Његове одлуке по том питању, а камоли нешто много више од тога).

Зато је погрешан приступ тражити длаку у јајету или злобно истеривати мак на конац, јер тиме само упадамо у кобну замку ”људског, сувише људског” и разблаживања нечијег подвига у расуту хрпу свега и свачега – чиме се унапред и неправедно дезавуише и обесмишљава сваки напор и свесна надљудска жртва само ”људског” тела, душе или духа.

Шта се добија подсећањем на давно окајани грех Павла док је био Савле? Или сличних неподопштина из младости или маргиналних токова њихвих живота (код многих других великих светитеља)? Зар није ”покајани разбојник” модел хришћанина, који се, баш тако, означава пред узимање причешћа?

Како је могуће да се тако олако заборавља читав мали/велики духовни рат (од децембра 1968. до 1974. године) између црногорских и југословенских комуниста и српски оријентисане интелектуалне елите поводом Његошеве Заветне Капеле? И то не само од комунистичке, већ, сада, и оне ”наше”, квази-православне стране! Са пуном свешћу црногорских комуниста да се кроз ову акцију води и одлучни бој за душу српског народа у Црној Гори (и у читавој ондашњој СФРЈ). Док та и таква свест у великој мери недостаје православним тумачима ”Његошевог случаја”.

Одакле ма коме међу нама, овако духовно патуљастима, идеја да може да моралише, критикује и смањује горостасни лик ловћенског тајновидца?

И како је могуће да ретко ко данас међу нама разуме да су НЕТРУЛЕЖНЕ МОШТИ ЊЕГОШЕВЕ – ЊЕГОВЕ БОГОТРАЖИТЕЉСКЕ И РОДОЉУБАВНЕ РЕЧИ? Да у папирним кивотима Његошевих књига (које многи наши сународници памте и наизуст рецитују, као молитве или јуначке народне епове древних времена) почивају вечно живи стихови, који на своје читаоце делују баш попут телесних ”моћи” (моштију) што остају заувек корисне за духовну ”прву помоћ” и задовољење наших најважнијих потреба?!

Мислите ли да је случајно то колико се и како се цитирају Његошеве речи (са најпозитивнијом могућом поруком и исто таквим последицама) и ко их све стално наводи и анализира (од Исидоре Секулић па до митрополита Амфилохија)?

Одакле толико бахатог незнања, грешног учитавања и тупавог ”непрепознавања духова” (и приоритета) у случају ?

Па се, тако, трага за пореклом ожиљка на Његошевом челу, прекопава по његовом интимном животу (на најувредљивији и најклеветничкоји могући начин), у маниру таблоидне ”црне хронике” и на сваки други начин омаловажава дивовски духовни лик ЧОВЕКА КОЈИ ЈЕ, САМ САМЦИЈАТ, ПРЕДСТАВЉАО ЖИВУ, ЧЕЛИЧНУ КАРИКУ ИЗМЕЂУ СРПСКОГ СРЕДЊОВЕКОВЉА И МОДЕРНИХ ВРЕМЕНА (и још толико тога, исто тако важног и у јавности неприсутног)…

Свети Владика Николај Велимировић је у својој првој важној књизи (која га је избацила у орбиту, издвојеног од свих његових сабораца и сународника), под насловом ”Религија Његошева” написао много шта о главном јунаку његове студије:

”Владика Петар II Његош означава велики празник у животу Српства. Он стоји усамљен међу осталим знаменитим Србима, без претходника и без следбеника.

Његов једини претходник јесте донекле велика душа српског народа, изражена у народној поезији. Уместо следбеника он има много поштовалаца, који му се диве или зато што поимају његову величину, или, у већини случајева, само зато што предосећају грандиозне размере те величине.

И кад он буде прошао мимо нас, наш поглед ће га још дуго пратити, тако, да ће многе велике сени, које њему буду следовале, остати од нас незапажене…”

Тако је о Његошу, Светом Петру Другом Петровићу, писао владика Николај Охридски и Жички, који је необичним стицајем околности пре канонизован од свог великог узора (и са много мање противљења околине).

Светлост Логоса у посмртним остацима обојице српских великана их чини (моћним) ”моштима”, која могу да нас чудесно излече или нам (са главе на ноге) преокрену перспективу којом гледамо на свет.

Само је потребно да и сви ми коначно једном увидимо ово о чему пишем и да слободно пустимо божански ентузијазам да нас испуни до дна душе и последњег кутка свести. Да уместо да будемо самопроглашени проценитељи и самозване судије – покушамо да, макар неко најкраће време, проведемо заједно са неумрлим примером у Христу уснулог светитеља.



Драгослав Бокан

Бившем команданту паравојне формације "Бели орлови" Драгославу Бокану,
идите бавите се својим послом или прочитаје биографију митрополита Петра II Петровића "Његоша".
СПЦ није "Црква у Хрвата" па да на њихове лудачке захтева за "канонизацијом" кардинала Степинца. Сабор СПЦ не може да на то да
одговори проглашавањем за свеца Владику Радета.

[Шумадинац]

Ни текст ниси прочитао а већ си почео затрпавати тему својим небулозама.

Јер, таквима Владика Раде поручује:

"Будале су с очима слепе
које виде, а залуду виде."

[Ултрадесничар]

Ни текст ниси прочитао а већ си почео затрпавати тему својим небулозама.

Јер, таквима Владика Раде поручује:

"Будале су с очима слепе
које виде, а залуду виде."

А Шумадинац је ипак Шумадрипац.

[Шумадинац]

[Шумадинац]

.
ЊЕГОШ: ХРИШЋАНСТВО И МУХАМЕДАНСТВО



На хришћанство и мухамеданство, као двије историјске моћи, гледао је Његош као на два фатална, крвоносна и смртоносна ритера, који стоје у непрестаној међусобној вражди и безштедној борби, и којима слабо човјечанство слиједи пребирајући се и потуцајући се у страдању и крви:

„Луна и крст два страшна симбола – њихово је на гробнице царство; сљедоват их ријеком крвавом; у лађици грдна страданија, то је бити једно или друго.“

У лађи страдања, дакле, пловити по крвавој ријеци – то значи бити хришћанин или бити муслиман! Каква колосална слика! Какво немилосрдно, страхотно упоређење! Како кратак, недвосмилен, непоштеден суд! И, при том, како мрачан поглед на историју човјечанства, које плови вјековима по тој крвавој ријеци!

Два вјечита ривала, два азијатска витеза, оба рођени под врелим сунцем људске праколевке, оба обдарена усијаном маштом и неутољивом мржњом један према другом, они су се борили у својој жаркој постојбини и тамо на гробницама људским засновали своја царства, борили се у Византији, оставивши и ту за собом гробнице, и најзад су крвавом ријеком допловили у словенске земље, да и ту продуже своју започету борбу, и да и ту на гробницама многобројних жртава утврђују своје царство.

Косово је почетак све српске несреће. Ова несрећа није сва у томе што су Турци побиједили Србе, но већи дио њен је у томе што је вјера Мухамедова побиједила вјеру Христову. Пораз једне народности мањи је од пораза једне вјере; кад један народ побиједи други, он га подјарми; но кад једна вјера побиједи другу, она је истријеби. Људи су увијек били милосрднији када су ратовали у своје име, него ли онда када су ратовали у име Бога.

Кад год је човјек био одушевљен за ствар Божју, он ју је вршио радикално, не штедећи при том ни другога ни себе. Као господар, човјек је увијек имао више срца него као слуга.

После Косова, у покореном српском племену могли су живјети, како су и дотле живјели, само преверени, тј. само они који су потурили своју стару вјеру, и примили нову, завојевачку: „истурчи се плахи и лакоми, млијеко их српско разгубало“.

Све што је било постојано и тврдо у вјери, склонило се у црногорска брда, да се из слободе брани, да брани аманет прадједовски. Но, таласи побједничке вјере запљуснули су и ова брда. Мухамеданство се и у њих уселило као болест, као „губа у торину“, уселило се и завадило и разјединило браћу.

Усред непоштене вражде, у којој је Његош са својим народом стајао према муслиманству, он се могао више но ико други уздићи до свестране и праведне оцјене вјере пророкове. Он уопште не осуђује вјеровање, него владање муслимана. Овако пјева у ‘Шћепану Малом’: „Што се Турчин дига холи, када криво Бога моли, кад слободу свету ружи, а тиранству слепом служи?“

Не каже, дакле, да Турчин моли кривог Бога, но само да се криво моли Богу. Дјела Турчина његова су молитва Богу, а дјела су његова: ружење слободе других људи и служење тиранству, односно неправди.

Разлика између вјере једних и вјере других јесте поглавито у разлици њиховог култа и морала. Црногорцима је мрско слушати хоџу гдје свако јутро „гугуће“ на минарету „ко јејина с врх труле буквине“; Турци опет са своје стране попријеко и презриво гледajу на слабо „раскршће липово“, за њих је крст „ријеч једна сухопарна“. Црногорац се крсти пред Богом, Турчин се пак клања пред тим истим Богом – у томе је разлика, која постаје све маркантнија уколико се више боји крвљу противника. По мишљењу Турака „више ваља дан клањања један но крштења четири године“. Црногорцима су пак Турци одвратни због неправде, лажи и похотљивости: „хвала Богу пасјега милета, ко је опит с злом и неправдом“, „нико крупно ка турчин не лаже“, „закон му је што му срце жуди“.

Његош превасходно познаје психологију религијског настројства како хришћана тако и муслимана. Муслимански представници у његовим дјелима ниејсу узети од најгорих, какве би узео какав уски шовинистички дух, но од најбољих. Кроз њих говори и расуђује Његош онако по њиховски, како то ни сам шеик-ул-ислам не би боље. Са свим рељефно изображена је вјера Ислама у разним својим представницима, како се узајамно допуњују, јер сваки од њих репрезентира један аспект своје вјере:

Ислам као вјера сладострашћа (Мустај кадија), као вјера војинствена и патријицијска (Скендер-ага. Селим везир), или вјера грубости и необузданости (сват турчин, Беглер-бег), или вјера части (паша Ђувајлија), или вјера истине и права (мула Хасан). Чак и вјерски рацинализам (највећа ријеткост у свијету муслиманском), није од Његоша незапажен и неспоменут: „Прави разум с бистрима очима, које ствари овога свијета чисто виде, а не кроз копрену“ (Мула Хасан).



(одломак из „Религије Његошеве“ епископа Николаја Велимировића)

[Шумадинац]

[Шумадинац]

[Шумадинац]