ДУХ И ДУША
Реч ДУША је једна од најсложенијих у Библији и хрићанској књижевности.„Душа има много значења и у Светом писму и у светоотачким списима”(Христо Јанарис, Основе вере, стр.87).како запажа професор Јанарис, „преводиоци Септуагинте( Превод Седамдесеторице, антички превод Старог завета на грчки) су употребили грчку реч ”душа„(грч. ”психи„, ψιχη) да би превели јеврејску реч ”нефеш„, термин са много значења. Иако се све што поседује живот, и свака животиња, назива душом, уобичајено је да се у Светом писму она односи на човека. Она означава начин на који се у човеку пројављује живот и не односи се само на један сегмент човекове егзистенције, тј. духовни, као супротност вештаственом, него означава васцелог човека као јединствену животну ипостас. Душа није оно што једноставно обитава у телу него оно што се изражава телом и које, опет, само по себи, као плот (η σαρκα) или срце одговара нашем егу, начину на који остварујемо живот. ”Душа је човек, она је неко„...(исто, стр.88) ”Душа није узрок живота него је превасходно његов носилац„ (исто, стр.88).
Душа је, исто тако, и живот који се изражава унутар духовних елемената у нашој егзистенцији, и управо она и јесте тај духовни елемент наше егзистенције.
”Душа је живо суштаство, једноставна је, бестелесна, по сопственој природи невидљива за телесне очи, разумна (λογικη) и умна (мислена), безоблична, користи тело као оруђе и даје му живот, узрастање, осећање и рађање; самовласна је(слободна), обдарена вољом и делањем(енергијом), променљива јер је, будући створена , сколона променама и све је то примила од благодати Створитеља, од које је примила и своје постојање и своју природу, (такву) каква јесте„ (Јован Дамаскин ”Тачно излагање православне вере„).
Професор Ј. ЗИЗЈУЛАС пише:”Идеја бесмртности душе, иако није хришћанског порекла, прешла је у хришћанско предање, продревши чак и у нашу химнографију. Црква није прихватила ову платоновску идеју без предуслова и претпоставки. Те претпоставке, међу осталим, укључују и три основне чињенице:...прва је, да душа није вечна него је створена. Друга је, да душа ни на који начин не треба да буде изједначена са човеком (човекова душа није и сам човек; душа је једно а човек као психосоматско биће, нешто сасвим друго). Трећа и најважнија јесте, да човекова бесмртност није заснована на бесмртности душе него на Васкрсењу Христовом и будућем васкрсењу тела„ (Σουναζη, стр.81-82, на грчком). Дакле, човекова душа је бесмртна по благодати а не по природи, а морамо нагласити и то, да у православном светоотачком предању човекова бесмртност ни значи загробни живот душе него превазилажење смрти благодаћу Христовом. Оно што човека чини бесмртним јесте живот у Христу и без живота у Христу човек умире, будући да је благодат оно што души даје живот. Душа је створена, будући да ју је саздао Бог.
Човек је саздан по образу (икони, лику) Божијем. Тај образ се свакако не односи на тело него углавном и превасходно на душу. Могли би смо уопштено рећи да је душа одраз Божији. Како је Бог ТРОЈИЧАН - Ум (Нус), Слово (Реч, Логос) и Дух-исто тако и човекова душа има три силе: ум (нус), реч/разум( логос) и дух (Св. Григорије Палама, Добротољубље, 4 том,145-146).
У читавој природи постоје ”иконични обрасци„ Пресвете Тројице (јером. Амфилохије Радовић, Тајна Пресвете Тројице по св. Григорију Палами,стр.38), али се то углавном пројављује у човеку.
„Будући дакле, да човек поседује ум, реч и животворни дух који даје живот телу са којим је свезан, једино је он одраз триипостатне природе” (св.Григорије Палама, 60. беседа, Е.П.Е, 512). Даље исти светитељ наводи:„Као што је Тројични Бог-УМ, Логос (слово, реч) и Дух, такав је и човек”. Дух који оживотворава тело је „човекова духовна (неотичка) љубав (ερως) и исходи из ума и речи, постоји у уму и речи и у себи поседује ум и реч (Добротољубље, 4.том, стр.146). Као што смо претходно већ указали, ”образ„ превасходно подразумева душу, али будући да се тело оживотворава духом, образ је, дакле, снажнији у човеку него у анђелима.
Свети Григорије разматра разлику која постоји између обрза у човеку и образа у анђелима и са друге тачке гледишта. Познато је његово учење да у Богу постоје суштина и енергија (дејство), који се сједињују раздељујући се и који се раздељују-сједињујући се.
То је тајинство нераздељиве раздељености суштине и енергије. Човек је непричастан Божијој суштини али је причастан Божијим енергијама. Будући да је човек саздан по образу Божијем, ово учење о суштини и енергији се примењује и на душу. Свети Григорије каже да ”животиње поседују душу као енергију, а не као суштину. Душа сваке бесловесне животиње јесте живот за тело које оживотворава, животиње не поседују суштину него енергију, будући да зависе од нечега другог и да не постоје саме по себи„. Будући да душа животиње поседује само енергију, она умире заједно са телом. Напротив, човкова душа не поседује само енергију, него и суштину јер живи сама по себи. Из тог разлога, када пропада тело-душа не пропада заједно са њим. Она остаје бесмртна.
Свети Јован Дамаскин каже да је душа умана и разумна.
Једно од најважнијих учења светих отаца јесте да су ум и разум две паралелне енергије душе. ”Душа је умна, словесна и духовна„ (св. Григорије Палама). Због тога јој користи да чува своје устројство и да се у потпуности посвети Богу. Душа бива развејана греховима и страстима и баш због тога мора бити уједињена и принета Богу. Уједињење се извршава на много начина али превасходно спровођењем речи Христових у дело. ”Чиста молитва, након што у себи сједини ум, реч (логос) и дух, речју призива Име (Божије). Три силе душе се на овај начин обједињују и приносе Пресветој Тројици. Расипање душевних сила је болест, док њихово обједињавање значи здравље душе.
Свети Никита Ститат такође дели душу на три дела, иако углавном говори о два: ...о разумном и страственом делу душе. Разумни део је невидљив и невезан за чула, „као да истовремено постоји и унутар и изван њих”. Мислим да светитељ овде говори о уму(нусу).Треба нагласити да је ум повезан са Богом и да прима енергије Божије. Бог се открива уму, док је разум, као енергија оно што уобличује и изражава искуства ума. Страствени део душе, он дели на осећања (чувства) и страсти и назива га тако због своје потчињености страстима.
Свети Григорије Синаит, анализирајући силе душе и прецизно описујући шта заправо има превласт у свакој од тих сила, каже да нечисте помисли (λογισμοι) делају у разумном, зверске страсти у вољном, сећање на животињске жеље у жељном, маштања у умном, а појмови у разборитом делу душе (Добротољубље, 4.том, стр.39). Када је створена, душа није познавала ни неразумни гнев ни безумну пожуду (исто, стр.43). И једно и друго је уследило као послeдица греха.
Постоји дакле одређени однос и веза између душе и тела. Човека сачињавају тело и душа.
Ни један од ових елемената не чини човека сам по себи.
Свети Јустин Философ и Мученик каже да душа сама по себи није човек, али се назива „човековом душом”.
Исто тако се ни тело не назива човеком него „човечијим телом”.
„Иако ни једно ни друго није човек, спој једног и другог назива се - човеком. Бог је човека призвао у живот и васкрсење, али није призвао један његов део него целину, а то су душа и тело”.
Као што је управљање светом - дело Божије, тако је и задатак душе да руководи телом (Таласије, Добротољубље, 2 том, стр.207).
МИТРОПОЛИТ ЈЕРОТЕЈ ВЛАХОС
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
![[Слика: traktor.gif]](http://poljoinfo.com/images/smilies/traktor.gif)
