10-06-2015, 01:43 AM
РЕФОРМА СРПСКОГ ЈЕЗИКА ВУКА С. КАРАЏИЋА И ПОЛИТИЧКЕ ПОСЛЕДИЦЕ *
ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ / АЛЕКСАНДРА МИРОВИЋ
Вукова појава је дело аустријске тајне политике срачунате на то да Вук буде човек који ће језички удаљити Србе и Русе
Сажетак
У раду аутори полазе од тезе да је српски језик – који је прошао кроз више циклуса дезинтеграције и фрагментације путем једног дуготрајног и мање или више континуираног процеса његовог преименовања – вероватно и најбољи пример политичке инструментализације језика и идеологизације филологије. Управо зато је у фокусу истраживачке пажње критичка анализа реформе српског језика коју је спровео Вук Стефановић Караџић, и то пре свега у контексту њених политичких изворишта и произведених политичких последица. Кључни налаз је да су те последице биле двојаке природе: прво, продуковано је одвајање српског од руског језика и удаљавање српског идентитета од својих старословенских корена; и друго, створена је основа за каснију цикличну дезинтеграцију српског језика и, тиме, самог српског националног идентитета.
Кључне речи:
Вук Караџић, језик, реформа, идентитет, политика, православље, Русија.
Питања језика и културе уопште спадају у изузетно значајна идентитетска питања, јер се ради о посве специфичним компонентама националног идентитета. Наиме, те идентитетске категорије су важан елемент како у етничко-културној идентификацији, тако и у оној грађанској, политичког типа. Већ из овог је јасно да језик и култура имају и ванредан политички значај. Стога и не чуди што су често предмет политичке манипулације и (зло)употребе у виду њихове инструментализације ради постизања одређених политичких и национално-етничких циљева. Тако имамо, на простору Балкана посебно раширену, појаву преименовања језика, обично уз његову каснију реконструкцију и доградњу, како би се створио довољан основ националне или етничке диферентности и партикуларности, а тиме и легитимности за редефинисање идентитета и стварање нових националних и етничких група, па и њихових посебних политичких и државних ентитета. Последице таквих процеса не огледају се, дакле, само у чисто језичкој равни, већ су оне, како искуство показује, неминовно и политичког карактера. Поред дезинтеграције језика, продукује се и политичка, територијална и национална дезинтеграција. Управо је српски језик, који је прошао кроз више таквих циклуса дезинтеграције и фрагментације, можда и најбољи пример политичке инструментализације и идеологизације филологије и самог језика. [1] Но са сличним или истим изазовима и проблемима суочавају се и неки други језици, чак и они тзв. великих култура, попут самог руског језика. Најновији случај Украјине такође показује какву политичку кризу и какве погубне последице може да изазове та тактика прибегавања политичкој инструментализацији језика.
Иако постоје одличне научне анализе последица језичке реформе Вука С. Караџића, које се рефлектују и на ширем друштвеном плану, ван саме области језика, па тиме и на пољу политичког, на те аналитичке налазе креатори и спроводиоци политике не обраћају пажњу. Чињеница је и да су неки од тих радова објављени за време социјалистичке Југославије у црквеним гласилима, која нису била нешто посебно читана у стручној јавности, а самим тим ни утицајна, како у струци, тако и у државној политици (може бити и услед пропаганде марксистичког атеизма и нетрпељивости према религији). Међутим, чињеница је и то да је јавност „прећутала“ одличну студију Меше Селимовића За и против Вука, аутора невезаног за Српску цркву. Но то је одлика свих времена, не само југословенских. Ипак, још ту је констатована суштинска контроверзност која прати ову реформу од самог њеног почетка: „Од првих дана Вукове борбе за реформу језика и правописа па све до нашег времена, научници, писци, културни радници и политичари упорно се опредељују и изјашњавају за Вука и његова схватања о језику и правопису, или устају против њих“. [2] И ништа! Као да та реформа поседује неку чаробну заштиту отпорну на критику, глас разума и логике.
Меша Селимовић резимира своју анализу Вукове реформе на следећи начин: „Могли бисмо навести још прилично писаца који, све до данашњих дана, и до ове, 1966. године, противурече Вуку, проглашавајући га кривим за многе наше невоље и муке с језиком. А кад је тако, значи да постоји нешто у том језику што нам не да мира, што нас оставља незадовољним стотину година после Вука, иако jе од тог времена много штошта изменило и у језику и у литератури“. [3]
То што Србима не да мира, када је у питању Вукова реформа српског језика, је двојне природе: прво, што је њом српски одвојен од руског језика и руске књижевности, а повратак никако да започне; и друго, што је довела до дезинтеграције самог српског језика. Када се посматра одвајање српског језика од руског, може се приметити да је ту суштина проблема управо у ономе што је маркирао Платон Кулаковски: „За историчаре руске књижевности, делатност Вука Караџића има посебан смисао, јер од тог времена слабе везе између српске и руске књижевности, и место утицаја руске преузима утицај западноевропских књижевности“. [4] Први писац који је међу Србе донео западни утицај био је Доситеј Обрадовић. Али, како је на једном месту истакнуто, „Доситеј и његови следбеници нису оригинални писци. Они су само преносиоци кроз књижевност западних идеја у српску средину“. [5] Када говоримо о потреби обнављања веза између српског и руског језика, као и српске и руске књижевности, мислимо заправо на значај повратка својим старословенским језичким коренима. И мада смо, наравно, свесни да је данас нереално враћање славеносрпског у свакодневну употребу, а посебно у форми званичног и књижевног језика, сматрамо да ипак постоје неки прикладни начини за његово оживљавање, што би значило допринос не само очувању тог језичког наслеђа и старе српске традиције и културе, те развоју свести о старим словенским (руско-српским) језичким везама, већ и подизању постојећег нивоа образовања и опште културе у српском друштву. На пример, један од могућих начина за постизање тога видимо у увођењу изучавања овог језика у школске планове и програме, и то посебно у оквиру друштвено-језичког смера данашњих гимназија. Јер, ако за тај ниво школовања, изучавање латинског, као данас „мртвог“ језика у говорном смислу, представља стандард, не видимо зашто то не би био случај и са славеносрпским језиком.
Када је, пак, реч о фрагментацији српског језика, довољно говори већ и податак да су, после освајања јужнословенског етничког простора, турски сулатни учили само српски језик. Других језика није било. [6] Затим, приликом формирања прве Југославије, на том простору постојали су само српски и словеначки језик, уз снажне назнаке афирмације хрватског као посебног језика. [7] Словенац Франц Миклошич, утемељивач слoвенске компаратине граматике и универзитетски професор, је међу Јужним Словенима разликовао само три језика: српски, бугарски и словеначки. [8] У социјалистичкој Југославији постојали су српско-хрватски, словеначки и македонски (до тада се у Македонији говорио српски језик). Када се распала Социјалистичка Федеративна Република Југославија, уз њено истовремено разбијање од стране Запада, успостављени су нови „самостални“ језици, и то искључиво на основу политичких критеријума. Тако данас имамо и хрватски, онда босански [9], па чак и црногорски језик (који се још одрекао и ћирилице). Фрагментација српског језика тиме није окончана. Има најава да би се могао формирати и тзв. војвођански језик, што опет отвара питање како је ово могуће. Управо ова два питања не дају мира истраживачима када је реч о Вуковој реформи српског језика. Стога и сама тема заслужује поновне осврте и подсећања, како на старе, тако и на нове чињенице везане за ову реформу, све док се не стекне снага и подршка за уклањање деструктивних садржаја.
ЗАШТО ЈЕ ДОШЛО ДО РЕФОРМЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА?
Стара књижевност, створена под утицајем византијске, била је претежно богословског карактера, а после пропасти српске државе, односно окупације од стране Османлија, слабила је, да би за време последњег њеног представника патријарха Пајсија (1614–1647) спала на танку жицу преписивања књига, и то углавном за црквену службу. [10]
Аустрија је Србе позвала, после њихових устанака против Турака и подршке аустријској војсци, да се населе на територију под њеном управом, уз обећање аутономије (живот на једној територији, властита управа, црквена и школска аутономија). На другој страни, Европа се у XVIII веку цивилизовала и није благонаклоно гледала на асимилацију народа (поштовани су језик, вера и обичаји као главна обележја једног народа). Србима је у то време Аустроугарска почела да потура на ћирилици штампане књиге унијатског садржаја. Присиљавани су да пређу на римокатоличку веру, није дозвољено отварање школа на српском језику и све је тако усмеравано да су Срби могли да се школују у римокатоличким богословијама и војним школама (а да би постали официри, услов је опет био примање римокатоличке вере). Све ово утицало је на то да се Срби обрате Синоду Руске православне цркве и замоле помоћ у учитељима и књигама. Руски Синод испуњава српску молбу и долазак руских учитеља и руских књига изазива паничан страх аустријских власти. Званично преузимање рускословенског језика од стране Српске православне цркве везује се за оснивање „славенске школе“, која је у Сремским Карловцима почела рад 1. октобра 1726. године и чији је први и тада једини учитељ из Русије био Максим Терентјевич Суворов. [11]
Четири године касније, 1730. године, у Бечу се рађа идеја о потреби реформе и револуционарне промене језичког стања у Срба. Јер те године рускословенски језик је и званично усвојен од српске интелигенције, Српске цркве и богатијих слојева друштва као књижевни, те се видела претња у могућности да он постане језик свих Срба у Аустрији. [12]
Више пута Аустрија, под видом покушаја да уреди школско питање у областима насељеним Србима, законским актима настоји да потисне ћирилицу и славеносрпски језик из српских основних школа. Марија Терезија то првенствено правда просветитељским разлозима, али их преплиће и са политичко-административним, а да би заправо прикрила оне верске природе. Она тражи увођење „илирског“ језика и „илирске“ азбуке, односно, хрватског језика и латинице. Последњи покушај учињен је крајем владавине Марије Терезије (1779. године; на слици изнад), када је издата наредба да се ћирилица укине изван Цркве и у школу уведу „илирски“ језик и латиница. Ту одлуку је повукао цар Јосиф (1785. године) због отпора Српске православне Цркве и српског народа.
УЛОГА ЈЕРНЕЈА КОПИТАРА У РЕФОРМИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА
Аустрија напушта ранији метод – како смо навели, због отпора Срба и Српске цркве – да законским путем промени језичко стање код Срба. Она сада тражи човека који ће у редовима српског народа пронаћи погодног Србина преко којег ће, према развоју прилика, спроводити и, на крају, спровести насилну промену језика код Срба. Ту улогу она поверава Словенцу и ватреном римокатолику – Јернеју Копитару (1780–1844; на слици испод), чија улога у реформи српског језика још чека темељну оцену. [13] Очигледно је да то није без разлога, јер је Копитар неспорно био веома способан и образован човек и научник великог формата и гласа. Уосталом, Јаков Грим га не би узалуд назвао monstrum scientiarum. За Шафарика, он је био „словенски Мефистофел“, којег су у Прагу још звали и Hofslavist. [14] Свакако да ове етикете имају одређене основе. Наиме, „на Балкану су се стварала жаришта слободе и напретка; у Пешти је излазио Летопис Матице Српске; Загреб је постајао центар отпора мађаризацији. Међу интелигенцијом у Љубљани будила се демократска национална свест. Чеси и Словаци ишли су својим путевима, а Пољаци су 1831. дигли устанак. Међутим, дворски библиотекар Јернеј Копитар једнако је сањао о словенској Аустрији, чији ће центар бити у метерниховом, хабзбуршком Бечу“. [15]
Одмах по добијеном задатку, Копитар тражи међу Србима човека способног за остварење ових идеја и од 1809. године сам проширује и побољшава своје знање српског језика. Када постане цензор словенских књига у Бечу (1819. године), он ће с више „права“ и већим залагањем трагати за писцем који би спровео већ планирану реформу српског језика. Истовремено, Копитар подстиче амбиције Димитрија Фрушића и Димитрија Давидовића и помаже им да (1814. године) покрену Новине сербске у „царствујушћем граду Вијени“. [16] Њих двојица, уз Стефана Живковића Телемаха, Вуковог рођака, и Копитара, воде новинарску политику Срба у Бечу, а делимично и у целој Аустрији. Димитрије Фрушић залаже се за народни језик, и то залагање иде преко Копитара. После чланка Вука Караџића о пропасти Првог српског устанка у поменутим новинама, Копитар је схватио да је управо Вук тај Србин преко кога ће да оствари своје замисли. У том контексту, постају јасније и речи знаменитог српског филолога – Александра Белића: „Тешко је рећи где престаје Вук, а где почиње Копитар“. [17] Но управо тај исти А. Белић, али и неки други познати филолози, попут самог Љубомира Стојановића, нису били доследни у својим ставовима, те су се од првобитног следбеништва идеја Вука Караџића напослетку ипак приклонили (као и уопште значајан део српске интелектуалне и политичке елите), тада владајућој тзв. аустрохрватској или Штросмајер-Јагићевој идеји југословенства (базираној на тези о постојању једног, југословенског народа који говори једним истим, заједничким језиком). Стога, овде ваља посебно нагласити да сам Вук, пак, никада није прихватио ту аустро-хрватску варијанту југословенске идеје, односно тезу о заједничком српско-хрватском језику. [18] С друге стране, Копитар је био и венчани кум Вуку када се овај оженио Немицом Аном и венчао у Римокатоличкој цркви 16. јануара 1818. године [19] (што значи да је Вук, у најмању руку, примио унију).
Ево и на који начин је Копитарова реформска тактика деловала: „Да би придобио званичну Аустрију, Седлницког и Метерниха, за своје идеје, Копитар је напрегнуо све снаге. У писму Врховном полицијском звању он је настојао да убеди неповерљивог Седлницког како Вук у основи само користи Аустрији и њеним политичким циљевима. По Копитаревом схватању, као отворен непријатељ православних клерикалаца и руског утицаја на Србе, борећи се за нову српску књижевност, Вук 'ненамерно и несвесно ради исто тако у корист Аустрије'. Аустрија треба да дозволи Вуку да покрене у царској Вијени српске новине новим правописом: оне би приближиле православне и католике, одвојиле их од Руса и сузбиле утицај 'Летописа' и новина које излазе у Србији старим правописом и налазе се под руским политичким утицајем“. [20]
Царска влада у Бечу Јернеју Копитару је поставила задатак да приликом тзв. реформе српског језика морају да буду испуњени следећи основни захтеви: 1) избор једног од могућих дијалеката народног језика за књижевни језик Срба; 2) реформа ортографије; 3) превод Светог писма на нови књижевни језик; и 4) издавање буквара, граматике, речника и лексичких споменика који би сведочили о лексичком благу и могућностима новог језика. [21] Управо то потврђује и Јован Скерлић када пише: „Од Копитара произлазе три главне Караџићеве језичке и правописне реформе: народни језик као књижевни језик; фонетски правопис; усавршавање графике“. [22]
Вук Караџић је 1813. године из устаничке Србије, која је тежила да се ослободи из турског ропства, дошао у Беч – престоницу Аустроугарске монархије. Његов долазак у Беч до сада није потпуно ни задовољавајуће објашњен. Зашто баш у Беч, у жижу, у један од најзначајнијих тадашњих европских центара? Само зато да научи немачки језик? Шта је требало да ради у Бечу? На сва та питања још нема убедљивих одговора.
Духовни стваралац Вука Караџића био је Словенац Јернеј Копитар, ватрени римокатолик и царски поклоник. Копитар је био Вуков ментор. Као редактор словенске рубрике у Wiener allgemaeine Zeitung-у, он је позвао Вука „к рецензирању словенских књига“, чим је прочитао његов чланак о устанку. На основу чега су уследили тај неочекивани позив и то поверење, као у причи? Вук тада нема никаква искуства у том послу и једва да ишта зна осим српског језика. Управо, дакле, због језика. Вук је био човек каквог је Копитар чекао, када се Мркаљ изгубио. [23] Зато то није само Вукова него и Копитарева, односно аустроугарска државна реформа српског језика. [24]
Тај Јернеј Копитар, који је „из својих разлога“ преокренуо историју српске културе, могао је дати сигурности и самоме Вуку, који је увидео колико је језик, простонародни језик – и то баш онај којим он говори, којим говоре сељаци у његовом Тршићу – значајан уваженом научнику. [25]
ОБРАЧУН ВУКА СА ВИДАКОВИЋЕМ
У то време међу аустроугарским Србима књижевни језик је био славеносрпски, којим је писала и говорила тадашња српска елита. Тај језик Вук је хтео да замени народним језиком, при чему је из одлучивања о томе морао да „елиминише“ њихов глас и утицај. Представници славеносрпског језика били су Лукијан Мушицки, Милован Видаковић (на слици испод) и Јован Хаџић. Вук их је све на веома груб и, можемо рећи, чак примитивно-политички начин „уклонио“, али је и сам касније приликом превода Светог писма на српски одступио од принципа своје реформе и народног језика. Најгоре је од поменуте тројице прошао Видаковић, који је био знаменити српски романописац, књижевник. Вук је на њега кренуо 1815. године, када је у Новинама србским објавио рецензију на Усамљеног јуношу, у којој је омаловажио ово дело. У полемици са Видаковићем Вук није обраћао пажњу на истинске вредности дела, већ се устремио на личност писца, проглашавајући га „рђавим писцем“, а то је образложио наведеном цифром златника за коју је јунак продао неку земљу. Наиме, главни јунак Љубомир у делу каже да је продао неку земљу за 5.000 дуката, а за те паре у стварности је могао купити пола Херцеговине; затим, примедба је била и на онај део где је јунак клекао пред иконостасом и молио се Богу (што православци не раде) итд. Према Меши Селимовићу: „Ова рецензија, једна од најбезобразнијих у нашој књижевности уопште, мало говори о књижевном квалитетима романа уопште, и та димензија, Вуку прилично страна и изван његова интересовања, апсолвирана је у неколико општих реченица. Вук критикује морал, непознавање народног живота, туђе литералне утицаје, неумереност пишчеве фантазије, огрешење о фактографску тачност, напокон језик у којем има доста славјанских речи и облика“. [26] Вук је Видаковића у рецензији чак назвао будалом, магарцем [27] и другим погрдним речима. У сваком случају, Вук је одбио читаоце од Видаковића, те је овај остао без новца и касније умро у сиромаштву.
ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ / АЛЕКСАНДРА МИРОВИЋ
Вукова појава је дело аустријске тајне политике срачунате на то да Вук буде човек који ће језички удаљити Србе и Русе
Сажетак
У раду аутори полазе од тезе да је српски језик – који је прошао кроз више циклуса дезинтеграције и фрагментације путем једног дуготрајног и мање или више континуираног процеса његовог преименовања – вероватно и најбољи пример политичке инструментализације језика и идеологизације филологије. Управо зато је у фокусу истраживачке пажње критичка анализа реформе српског језика коју је спровео Вук Стефановић Караџић, и то пре свега у контексту њених политичких изворишта и произведених политичких последица. Кључни налаз је да су те последице биле двојаке природе: прво, продуковано је одвајање српског од руског језика и удаљавање српског идентитета од својих старословенских корена; и друго, створена је основа за каснију цикличну дезинтеграцију српског језика и, тиме, самог српског националног идентитета.
Кључне речи:
Вук Караџић, језик, реформа, идентитет, политика, православље, Русија.
Питања језика и културе уопште спадају у изузетно значајна идентитетска питања, јер се ради о посве специфичним компонентама националног идентитета. Наиме, те идентитетске категорије су важан елемент како у етничко-културној идентификацији, тако и у оној грађанској, политичког типа. Већ из овог је јасно да језик и култура имају и ванредан политички значај. Стога и не чуди што су често предмет политичке манипулације и (зло)употребе у виду њихове инструментализације ради постизања одређених политичких и национално-етничких циљева. Тако имамо, на простору Балкана посебно раширену, појаву преименовања језика, обично уз његову каснију реконструкцију и доградњу, како би се створио довољан основ националне или етничке диферентности и партикуларности, а тиме и легитимности за редефинисање идентитета и стварање нових националних и етничких група, па и њихових посебних политичких и државних ентитета. Последице таквих процеса не огледају се, дакле, само у чисто језичкој равни, већ су оне, како искуство показује, неминовно и политичког карактера. Поред дезинтеграције језика, продукује се и политичка, територијална и национална дезинтеграција. Управо је српски језик, који је прошао кроз више таквих циклуса дезинтеграције и фрагментације, можда и најбољи пример политичке инструментализације и идеологизације филологије и самог језика. [1] Но са сличним или истим изазовима и проблемима суочавају се и неки други језици, чак и они тзв. великих култура, попут самог руског језика. Најновији случај Украјине такође показује какву политичку кризу и какве погубне последице може да изазове та тактика прибегавања политичкој инструментализацији језика.
Иако постоје одличне научне анализе последица језичке реформе Вука С. Караџића, које се рефлектују и на ширем друштвеном плану, ван саме области језика, па тиме и на пољу политичког, на те аналитичке налазе креатори и спроводиоци политике не обраћају пажњу. Чињеница је и да су неки од тих радова објављени за време социјалистичке Југославије у црквеним гласилима, која нису била нешто посебно читана у стручној јавности, а самим тим ни утицајна, како у струци, тако и у државној политици (може бити и услед пропаганде марксистичког атеизма и нетрпељивости према религији). Међутим, чињеница је и то да је јавност „прећутала“ одличну студију Меше Селимовића За и против Вука, аутора невезаног за Српску цркву. Но то је одлика свих времена, не само југословенских. Ипак, још ту је констатована суштинска контроверзност која прати ову реформу од самог њеног почетка: „Од првих дана Вукове борбе за реформу језика и правописа па све до нашег времена, научници, писци, културни радници и политичари упорно се опредељују и изјашњавају за Вука и његова схватања о језику и правопису, или устају против њих“. [2] И ништа! Као да та реформа поседује неку чаробну заштиту отпорну на критику, глас разума и логике.
Меша Селимовић резимира своју анализу Вукове реформе на следећи начин: „Могли бисмо навести још прилично писаца који, све до данашњих дана, и до ове, 1966. године, противурече Вуку, проглашавајући га кривим за многе наше невоље и муке с језиком. А кад је тако, значи да постоји нешто у том језику што нам не да мира, што нас оставља незадовољним стотину година после Вука, иако jе од тог времена много штошта изменило и у језику и у литератури“. [3]
То што Србима не да мира, када је у питању Вукова реформа српског језика, је двојне природе: прво, што је њом српски одвојен од руског језика и руске књижевности, а повратак никако да започне; и друго, што је довела до дезинтеграције самог српског језика. Када се посматра одвајање српског језика од руског, може се приметити да је ту суштина проблема управо у ономе што је маркирао Платон Кулаковски: „За историчаре руске књижевности, делатност Вука Караџића има посебан смисао, јер од тог времена слабе везе између српске и руске књижевности, и место утицаја руске преузима утицај западноевропских књижевности“. [4] Први писац који је међу Србе донео западни утицај био је Доситеј Обрадовић. Али, како је на једном месту истакнуто, „Доситеј и његови следбеници нису оригинални писци. Они су само преносиоци кроз књижевност западних идеја у српску средину“. [5] Када говоримо о потреби обнављања веза између српског и руског језика, као и српске и руске књижевности, мислимо заправо на значај повратка својим старословенским језичким коренима. И мада смо, наравно, свесни да је данас нереално враћање славеносрпског у свакодневну употребу, а посебно у форми званичног и књижевног језика, сматрамо да ипак постоје неки прикладни начини за његово оживљавање, што би значило допринос не само очувању тог језичког наслеђа и старе српске традиције и културе, те развоју свести о старим словенским (руско-српским) језичким везама, већ и подизању постојећег нивоа образовања и опште културе у српском друштву. На пример, један од могућих начина за постизање тога видимо у увођењу изучавања овог језика у школске планове и програме, и то посебно у оквиру друштвено-језичког смера данашњих гимназија. Јер, ако за тај ниво школовања, изучавање латинског, као данас „мртвог“ језика у говорном смислу, представља стандард, не видимо зашто то не би био случај и са славеносрпским језиком.
Када је, пак, реч о фрагментацији српског језика, довољно говори већ и податак да су, после освајања јужнословенског етничког простора, турски сулатни учили само српски језик. Других језика није било. [6] Затим, приликом формирања прве Југославије, на том простору постојали су само српски и словеначки језик, уз снажне назнаке афирмације хрватског као посебног језика. [7] Словенац Франц Миклошич, утемељивач слoвенске компаратине граматике и универзитетски професор, је међу Јужним Словенима разликовао само три језика: српски, бугарски и словеначки. [8] У социјалистичкој Југославији постојали су српско-хрватски, словеначки и македонски (до тада се у Македонији говорио српски језик). Када се распала Социјалистичка Федеративна Република Југославија, уз њено истовремено разбијање од стране Запада, успостављени су нови „самостални“ језици, и то искључиво на основу политичких критеријума. Тако данас имамо и хрватски, онда босански [9], па чак и црногорски језик (који се још одрекао и ћирилице). Фрагментација српског језика тиме није окончана. Има најава да би се могао формирати и тзв. војвођански језик, што опет отвара питање како је ово могуће. Управо ова два питања не дају мира истраживачима када је реч о Вуковој реформи српског језика. Стога и сама тема заслужује поновне осврте и подсећања, како на старе, тако и на нове чињенице везане за ову реформу, све док се не стекне снага и подршка за уклањање деструктивних садржаја.
ЗАШТО ЈЕ ДОШЛО ДО РЕФОРМЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА?
Стара књижевност, створена под утицајем византијске, била је претежно богословског карактера, а после пропасти српске државе, односно окупације од стране Османлија, слабила је, да би за време последњег њеног представника патријарха Пајсија (1614–1647) спала на танку жицу преписивања књига, и то углавном за црквену службу. [10]
Аустрија је Србе позвала, после њихових устанака против Турака и подршке аустријској војсци, да се населе на територију под њеном управом, уз обећање аутономије (живот на једној територији, властита управа, црквена и школска аутономија). На другој страни, Европа се у XVIII веку цивилизовала и није благонаклоно гледала на асимилацију народа (поштовани су језик, вера и обичаји као главна обележја једног народа). Србима је у то време Аустроугарска почела да потура на ћирилици штампане књиге унијатског садржаја. Присиљавани су да пређу на римокатоличку веру, није дозвољено отварање школа на српском језику и све је тако усмеравано да су Срби могли да се школују у римокатоличким богословијама и војним школама (а да би постали официри, услов је опет био примање римокатоличке вере). Све ово утицало је на то да се Срби обрате Синоду Руске православне цркве и замоле помоћ у учитељима и књигама. Руски Синод испуњава српску молбу и долазак руских учитеља и руских књига изазива паничан страх аустријских власти. Званично преузимање рускословенског језика од стране Српске православне цркве везује се за оснивање „славенске школе“, која је у Сремским Карловцима почела рад 1. октобра 1726. године и чији је први и тада једини учитељ из Русије био Максим Терентјевич Суворов. [11]
Четири године касније, 1730. године, у Бечу се рађа идеја о потреби реформе и револуционарне промене језичког стања у Срба. Јер те године рускословенски језик је и званично усвојен од српске интелигенције, Српске цркве и богатијих слојева друштва као књижевни, те се видела претња у могућности да он постане језик свих Срба у Аустрији. [12]
Више пута Аустрија, под видом покушаја да уреди школско питање у областима насељеним Србима, законским актима настоји да потисне ћирилицу и славеносрпски језик из српских основних школа. Марија Терезија то првенствено правда просветитељским разлозима, али их преплиће и са политичко-административним, а да би заправо прикрила оне верске природе. Она тражи увођење „илирског“ језика и „илирске“ азбуке, односно, хрватског језика и латинице. Последњи покушај учињен је крајем владавине Марије Терезије (1779. године; на слици изнад), када је издата наредба да се ћирилица укине изван Цркве и у школу уведу „илирски“ језик и латиница. Ту одлуку је повукао цар Јосиф (1785. године) због отпора Српске православне Цркве и српског народа.
УЛОГА ЈЕРНЕЈА КОПИТАРА У РЕФОРМИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА
Аустрија напушта ранији метод – како смо навели, због отпора Срба и Српске цркве – да законским путем промени језичко стање код Срба. Она сада тражи човека који ће у редовима српског народа пронаћи погодног Србина преко којег ће, према развоју прилика, спроводити и, на крају, спровести насилну промену језика код Срба. Ту улогу она поверава Словенцу и ватреном римокатолику – Јернеју Копитару (1780–1844; на слици испод), чија улога у реформи српског језика још чека темељну оцену. [13] Очигледно је да то није без разлога, јер је Копитар неспорно био веома способан и образован човек и научник великог формата и гласа. Уосталом, Јаков Грим га не би узалуд назвао monstrum scientiarum. За Шафарика, он је био „словенски Мефистофел“, којег су у Прагу још звали и Hofslavist. [14] Свакако да ове етикете имају одређене основе. Наиме, „на Балкану су се стварала жаришта слободе и напретка; у Пешти је излазио Летопис Матице Српске; Загреб је постајао центар отпора мађаризацији. Међу интелигенцијом у Љубљани будила се демократска национална свест. Чеси и Словаци ишли су својим путевима, а Пољаци су 1831. дигли устанак. Међутим, дворски библиотекар Јернеј Копитар једнако је сањао о словенској Аустрији, чији ће центар бити у метерниховом, хабзбуршком Бечу“. [15]
Одмах по добијеном задатку, Копитар тражи међу Србима човека способног за остварење ових идеја и од 1809. године сам проширује и побољшава своје знање српског језика. Када постане цензор словенских књига у Бечу (1819. године), он ће с више „права“ и већим залагањем трагати за писцем који би спровео већ планирану реформу српског језика. Истовремено, Копитар подстиче амбиције Димитрија Фрушића и Димитрија Давидовића и помаже им да (1814. године) покрену Новине сербске у „царствујушћем граду Вијени“. [16] Њих двојица, уз Стефана Живковића Телемаха, Вуковог рођака, и Копитара, воде новинарску политику Срба у Бечу, а делимично и у целој Аустрији. Димитрије Фрушић залаже се за народни језик, и то залагање иде преко Копитара. После чланка Вука Караџића о пропасти Првог српског устанка у поменутим новинама, Копитар је схватио да је управо Вук тај Србин преко кога ће да оствари своје замисли. У том контексту, постају јасније и речи знаменитог српског филолога – Александра Белића: „Тешко је рећи где престаје Вук, а где почиње Копитар“. [17] Но управо тај исти А. Белић, али и неки други познати филолози, попут самог Љубомира Стојановића, нису били доследни у својим ставовима, те су се од првобитног следбеништва идеја Вука Караџића напослетку ипак приклонили (као и уопште значајан део српске интелектуалне и политичке елите), тада владајућој тзв. аустрохрватској или Штросмајер-Јагићевој идеји југословенства (базираној на тези о постојању једног, југословенског народа који говори једним истим, заједничким језиком). Стога, овде ваља посебно нагласити да сам Вук, пак, никада није прихватио ту аустро-хрватску варијанту југословенске идеје, односно тезу о заједничком српско-хрватском језику. [18] С друге стране, Копитар је био и венчани кум Вуку када се овај оженио Немицом Аном и венчао у Римокатоличкој цркви 16. јануара 1818. године [19] (што значи да је Вук, у најмању руку, примио унију).
Ево и на који начин је Копитарова реформска тактика деловала: „Да би придобио званичну Аустрију, Седлницког и Метерниха, за своје идеје, Копитар је напрегнуо све снаге. У писму Врховном полицијском звању он је настојао да убеди неповерљивог Седлницког како Вук у основи само користи Аустрији и њеним политичким циљевима. По Копитаревом схватању, као отворен непријатељ православних клерикалаца и руског утицаја на Србе, борећи се за нову српску књижевност, Вук 'ненамерно и несвесно ради исто тако у корист Аустрије'. Аустрија треба да дозволи Вуку да покрене у царској Вијени српске новине новим правописом: оне би приближиле православне и католике, одвојиле их од Руса и сузбиле утицај 'Летописа' и новина које излазе у Србији старим правописом и налазе се под руским политичким утицајем“. [20]
Царска влада у Бечу Јернеју Копитару је поставила задатак да приликом тзв. реформе српског језика морају да буду испуњени следећи основни захтеви: 1) избор једног од могућих дијалеката народног језика за књижевни језик Срба; 2) реформа ортографије; 3) превод Светог писма на нови књижевни језик; и 4) издавање буквара, граматике, речника и лексичких споменика који би сведочили о лексичком благу и могућностима новог језика. [21] Управо то потврђује и Јован Скерлић када пише: „Од Копитара произлазе три главне Караџићеве језичке и правописне реформе: народни језик као књижевни језик; фонетски правопис; усавршавање графике“. [22]
Вук Караџић је 1813. године из устаничке Србије, која је тежила да се ослободи из турског ропства, дошао у Беч – престоницу Аустроугарске монархије. Његов долазак у Беч до сада није потпуно ни задовољавајуће објашњен. Зашто баш у Беч, у жижу, у један од најзначајнијих тадашњих европских центара? Само зато да научи немачки језик? Шта је требало да ради у Бечу? На сва та питања још нема убедљивих одговора.
Духовни стваралац Вука Караџића био је Словенац Јернеј Копитар, ватрени римокатолик и царски поклоник. Копитар је био Вуков ментор. Као редактор словенске рубрике у Wiener allgemaeine Zeitung-у, он је позвао Вука „к рецензирању словенских књига“, чим је прочитао његов чланак о устанку. На основу чега су уследили тај неочекивани позив и то поверење, као у причи? Вук тада нема никаква искуства у том послу и једва да ишта зна осим српског језика. Управо, дакле, због језика. Вук је био човек каквог је Копитар чекао, када се Мркаљ изгубио. [23] Зато то није само Вукова него и Копитарева, односно аустроугарска државна реформа српског језика. [24]
Тај Јернеј Копитар, који је „из својих разлога“ преокренуо историју српске културе, могао је дати сигурности и самоме Вуку, који је увидео колико је језик, простонародни језик – и то баш онај којим он говори, којим говоре сељаци у његовом Тршићу – значајан уваженом научнику. [25]
ОБРАЧУН ВУКА СА ВИДАКОВИЋЕМ
У то време међу аустроугарским Србима књижевни језик је био славеносрпски, којим је писала и говорила тадашња српска елита. Тај језик Вук је хтео да замени народним језиком, при чему је из одлучивања о томе морао да „елиминише“ њихов глас и утицај. Представници славеносрпског језика били су Лукијан Мушицки, Милован Видаковић (на слици испод) и Јован Хаџић. Вук их је све на веома груб и, можемо рећи, чак примитивно-политички начин „уклонио“, али је и сам касније приликом превода Светог писма на српски одступио од принципа своје реформе и народног језика. Најгоре је од поменуте тројице прошао Видаковић, који је био знаменити српски романописац, књижевник. Вук је на њега кренуо 1815. године, када је у Новинама србским објавио рецензију на Усамљеног јуношу, у којој је омаловажио ово дело. У полемици са Видаковићем Вук није обраћао пажњу на истинске вредности дела, већ се устремио на личност писца, проглашавајући га „рђавим писцем“, а то је образложио наведеном цифром златника за коју је јунак продао неку земљу. Наиме, главни јунак Љубомир у делу каже да је продао неку земљу за 5.000 дуката, а за те паре у стварности је могао купити пола Херцеговине; затим, примедба је била и на онај део где је јунак клекао пред иконостасом и молио се Богу (што православци не раде) итд. Према Меши Селимовићу: „Ова рецензија, једна од најбезобразнијих у нашој књижевности уопште, мало говори о књижевном квалитетима романа уопште, и та димензија, Вуку прилично страна и изван његова интересовања, апсолвирана је у неколико општих реченица. Вук критикује морал, непознавање народног живота, туђе литералне утицаје, неумереност пишчеве фантазије, огрешење о фактографску тачност, напокон језик у којем има доста славјанских речи и облика“. [26] Вук је Видаковића у рецензији чак назвао будалом, магарцем [27] и другим погрдним речима. У сваком случају, Вук је одбио читаоце од Видаковића, те је овај остао без новца и касније умро у сиромаштву.
