Британци убице и силоватељи: Откривена језива истина о бруталности британског царства!
Лондон – Историчарка са Харварда Каролин Елкинс својим је радом покренула контроверзе око гушења Мау Мау устанка у Кенији, што је поставило темеље за судски спор који је променио подглед на британску прошлост.
„Помозите нам да тужимо британску владу за мучење“, то је била молба коју је историчарка Елкинс примила 2008. године.
Било је то невероватно ризично – и правно и професионално. Невероватно, јер је случај на којем су се окупили адвокати за људска права из Лондона, покушао на Британију пребацити одговорност за злочине почињене пре 50 година, пре независности Кеније. Ризично јер је због истраживања тих злочина историчарка већ доживела брдо увреда и претњи, пише Гардијан.
Елкинс је дошла на „маргину“ већ 2005. године због књиге која је „ексхумирала“ једну од најпрљавијих поглавља британске империјалне историје – сузбијање Мау Мау устанка Кенији. У студији „Британски Гулаг“ забележила је како су се Британци борили против антиколонијалног устанка затварајући 1,5 милиона Кенијаца у мрежу логора. Била је то прича о системском насиљу с врло високим нивоом заташкавања. Елкинс је замало изгубила посао. За другу књигу требало јој је нешто више.
Када јој је 2008. зазвонио телефон. Звала је адвокатска фирма из Лондона која је преузела случај и припремала тужбе за одштету у име старијих Кенијаца који су били мучени у логорима током Мау Мау устанка. Управо је њено истраживање те тужбе учинило могућима. Адвокат који је покренуо случај желео је да Елкинс буде стручни сведок. Пристала је јер је желела да се исправи неправда, а она је стајала иза свог рада.
„Била сам попут пса који има кост. Знала сам да сам у праву“, казала је Елкинс.
Али, оно што није знала је да ће тужба открити тајну – огромну колонијалну архиву која је пола века била скривена. Досијеи и документи биће подсетник историчарима колико далеко једна влада може ићи да „дезинфикује“ своју прошлост.
Мау Мау устанак је била оружана побуна коју је покренуло племе Кикују које је изгубило земљу током британске колонизације. Њихове присталице су организовале нападе на беле досељенике и чланове племена који су сарађивали с британском управом. Колонијалне власти су устанак приказивале као дивљаштво, а њихове борце као „лица међународног тероризма у 50-има“.
Систем логора
Британци су прогласили ванредно стање у октобру 1952. године и наставили да нападају на два фронта. Водили су „шумски рат“ против 20.000 Мау Мау бораца и против 1,5 милиона Кикују цивила за које су мислили да су одани покрету Мау Мау. Та се борба одвијала у систему логора.
Елкинс је уписала докторски студије историје на Харварду јер је желела да проучава те логоре. Из првог прегледа службених евиденција могло се закључити да су то била места за рехабилитацију, а не казну. Уз грађански одгој и време за изучавање заната затвореници би требало да се науче како да буду добри грађани. Случајеви насиља над заробљеницима били су описани као изоловани догађаји. Када је Елкинс представила предлог своје дисертације 1997. године њена премиса је била „успјех британске цивилизацијске мисије у сабирним логорима у Кенији“.
Али, та се теза распала када је „копала“ даље. Упознала је бившег колинијалног службеника, Теренса Гавагана, који је био задужен за рехабилитацију у групи сабирних логора у кенијском Меа Плаину. Негирао је било какво насиље без да га је Елкинс уопште о томе питала.
У међувремену, у британским и кенијским архивима Елкинс је је наишла на још нешто чудно. Многи документи који су се односили на сабирне логоре или су нестали или су још били класификовани као поверљиви и 50 година након рата. Открила је да су Британци спалили документе 1963. године, пре повлачења из Кеније. „Очистили“ су неверојатну количину досијеа. Три одељења су имала очуване досијее сваког од пријављених 80.000 затвореника. У најмању руку, у архиву је требало бити око 240.000 досијеа. Елкинс је пронашла само неколико стотина.
Заташкана мучења, силовања и убиства
Ипак, неки важни документи избегли су чистку. 1998. године, након неколико месеци често фрустрирајућих претраживања, открила је светло плаву мапу која ће постати окосница њене књиге, а касније и судске тужбе. Мапа обележена жигом „тајна“ открила је систем за сламање духа „непокорних“ затвореника – изоловали су их, мучили и терали на тежак физички рад. То се звала „техника разблаживања“. Британска колонијална канцеларија ју је подржала, а Елкинс је на крају сазнала како је управо Гаваган развио ту технику и спровео је у пракси.
Касније те године Елкинс је отпутовала на руралне висоравни централне Кеније како би започела разговоре с бившим затвореницима. Неки су мислили да је Британка и пво су с њом одбили да разговарају. Али на крају је стекла њихово поверење. У више од 300 интервјуа, сведочења за свјдочењем о мучењима. Упознала је људе попут Саломе Маина, која је била оптужена за набавку оружја за покрет Мау Мау. Маина је историчарки испричала како су је припадници Кикују племена који су сарађивали са Британцима тукли док не би изгубила свест. Након што им нија дала никакве информације силовали су је боцом напуњеном водом и бибером.
Њен је рад на површину избацио приче потиснуте кенијском политиком службене амнестије. Након што се Кенија 1963. године осамосталила њен први председник и премијер Јомо Кењата, припадник племена Кикују, у више је наврата изјавио да Кенијци морају „опростити и заборавити прошлост“. То је помогло у зауздавању мржње између припадника Кикују племена који су се придружили устанку Мау Мау и оних који су се борили на страни Британаца.
Месеци истраживања довели су је до сазнања да је у „Британски Гулаг“ стигло пуно више људи него 80.000 хиљада о којима су постојали архиви. Израчунала је да их је било између 160.000 и 320.000. Такође је дошла до сазнања да су колонијалне власти протерале Кикују жене и децу у око 800 затворених насеља у дивљини. Та су села била под јаком контролом, ограђена бодљикавом жицом. Била је то још једна врста притвора у којима су припадници племена Кикују трпели присилан рад, болести, глад, мучења, силовања и убиства.
„Британски гулаг“ изазвао салве беса
Након готово 10 година усменог и архивског истраживања Елкинс је открила „убилачку кампању елиминације чланова племена Кикују, кампању због које су умрли десетине хиљада, а можда и стотине хиљада људи’.
Књига „Британски гулаг“ била је хит, али Елкинс је са својим налазима изазвала салве беса јер је била против тада већ трајном уверењу како су се Британци успели повући из свог колонијалног цартсва са више достојанства и људскости у односу на остале бивше колонијалне силе попут Француске или Белгије. Успротивили су јој се чак и неки кенијски историчари, оптужујући Елкинс да је некритички усвојила Мау Мау пропаганду те да су њена истраживања у великој мери „зависила о 50-годишњим сећањима неколико стараца које занима финансијска репарација“.
Ипак, неке колеге су је подржале, међу њима и британски историчар Ричард Драјтон са Краљевског универзитета у Лондону. „Британски гулаг“ је оценио као „изванредну књигу чије су последице прешле границу Кеније“. То је поставило темеље за преиспитивање британског империјалног насиља, казао је Драјтон и захтевао да научници истраже колонијалну бруталност и у другим подручијима.
Потресна сведочанства и тајни досијеи на суду у Лондону
Расправа о раду Каролин Елкинс 6. априла 2011. године „преселила“ се на Краљевски суд у Лондону. Нагрнули су новинари, а четверо постаријих тужиоца из руралне Кеније дошли су у срце бившег британског царства да траже правду.Један од њих, Пауло Нзили, на припремном је рочишту испричао како је у логору кастриран клештима. Јане Мутони Мара сведочила је о силовању с врућом стакленом боцом. Њихова сведочанства потврдила су описано у књизи „Британски гулаг“ – системско насиље над затвореницима.
Али, сада је све било другачије него док је Елкинс истраживал за своју књигу. Многи документи су излазили на видело. Почели су откривати нове доказе и документе о мучењу и злостављању заточеника током устанка Мау Мау.
Британски званичници 2010. године, под правним притиском, признали су да је више од 1.500 досијеа 1963. године превезено из Кеније у Лондон и да су скривени у складишту високе безбедности које је Министарство спољних послова делило са обавештајним агенцијама МИ5 и МИ6. То је открило још већу тајну.
У том су складишту држани тајни досјеи из чак 37 бивших колонија. Од тог дана све се брзо одвијало. Адвокати који су заступали британску владу тражили су да се Мау Мау случај одбаци. Тврдили су да Британија не може бити одговорна, јер је одговорност за било каква колонијална злостављања пренесена на кенијску владу након осамостаљења. Али, председник судског вијећа, Ричард Меккомбе, оценио је да постоји мноштво доказа који сугеришу да је било системског мучења затвореника. Иако би пажљиво „чешљање“ нових доказа и докумената трајало годинама, Елкинс је имала око 9 месеци.
Радила је са пет студената на Харварду и пронашла хиљаду записа релевантних за предмет – више доказа о природи и опсегу притвореничког злостављања, више детаља о томе шта су званичници знали о томе и нови материјал о бруталној ‘техници разблаживања’, која се користила на ‘тврдим’ затвореницима. Ти би је документи веројатно поштедели дугогодишњег истраживања за „Британски гулаг“.
Историјско признање и одштета
На суду у Лондону су пак адвокати британске владе признали да су Кенијци који су поднели захтев претрпели мучења током побуне Мау Мау. Али, утврдили су како је прошло превише времена за поштено суђење. Није било довољно сведока који су преживели, а докази су били недостатни. У октобру 2012. године судија Меккомбе одбацио је и те тврдње и допустио да се суђење настави.
Та је одлука додатно ‘нахранила’ нагађања да ће многа колонијална злостављања стићи земљу која је једном владала четвртином популације на Земљи. Поражена на суду британска влада је одлучила да се нагоди у случају Мау Мау. 6. јуна 2013. је министар спољних послова Вилијам Хејг прочитао изјаву у парламенту којом је најавио до тада невиђен уговор који ће компензовати 5.228 Кенијаца који су били мучени и злостављани током побуне.
Сваки ће добити око 3.800 фунти.
„Британска влада признаје да су Кенијци били предмет мучења и других облика злостављања у рукама колонијалне управе. Британија искрено жали што се то догодило“, рекао је Хејг.
Та је изјава обележила „дубоко прекрајање“ историје. То је било први пут да је Британија признала мучења било где у свом бившем царству. Али, иако су адвокати завршили своју „битку“, научници и историчари нису. Иако је данас потпуно јасно да су се злочини и злостављања догодили и даље трају препуцавања око контекста у којем су се догодили и у којој мери.
http://www.vaseljenska.com/
