[Добровољац]

На жалост, не.

[Vlad Alekš]

Ево како су се "частили" велики умови у та давна херојска времена:
Станислав Винавер је Црњанског звао Црвљански, а овај њега Свињарев.

[Vlad Alekš]

Десимир Тошић тврди (Књижевност, бр. 5-6, 1997.) да је Црњански објављивао текстове за Стојадиновићев аргентински часопис "El Economista", затим спомиње Милошеву сарадњу са једним расистичким часописом из Јужноафричке републике (Reality), као и један текст објављен у љотићевској Искри из Минхена. Да ли неко зна нешто о тим текстовима?

[херцеговац]

Ево како су се "частили" велики умови у та давна херојска времена:
Станислав Винавер је Црњанског звао Црвљански, а овај њега Свињарев.

Што би од Јевреја очекивао да подржи националисту?

[dko]

Vlad,
ne znam da li ti je ovo iz feljtona koji je upravo isao u Politici, ali pisac knjige ('Sa Crnjanskim u Londonu') predratni novinar a posle emigrantski publicista, Dragan R. Acimovic kaze da je Crnjanski bio dopisnik 'El Economista' iz Londona, a da je osnivac lista bio Stojadinovic. Ovaj casopis je i danas vodeci ekonomski casopis u Latinskoj Americi (ako sam dobro rastumacio, izlazi dvaput nedeljno). Iz feljtona sam dokucio i da je Acimovic preko Pariza (gde je prvi Crnjanskom stampao ne-novinarske radove u emigraciji) presao u Juznu Afrku, tako da je verovatno on sluzio kao veza sa saradnju sa Reality-jem...za koji sumnjam da je bio 'rasisticki' (ovakav agresivni pridev mi lici na Tosica) vec da se radilo o casopisu u sluzbi establismenta, koji je bio aparthejdovski. Sto se Vinavera tice, i Crnjanski i Acimovic ostavljaju lep opis, da je Vinaver bio aljkav i brbljiv i da je stalno morao nesto da kontrira, ali da ga je Crnjanski smatrao iskrenim srpskim patriotom, iako ga je zvao 'Svinjarev'.

[Vlad Alekš]

Vlad,
ne znam da li ti je ovo iz feljtona koji je upravo isao u Politici, ali pisac knjige ('Sa Crnjanskim u Londonu') predratni novinar a posle emigrantski publicista, Dragan R. Acimovic kaze da je Crnjanski bio dopisnik 'El Economista' iz Londona, a da je osnivac lista bio Stojadinovic. Ovaj casopis je i danas vodeci ekonomski casopis u Latinskoj Americi (ako sam dobro rastumacio, izlazi dvaput nedeljno). Iz feljtona sam dokucio i da je Acimovic preko Pariza (gde je prvi Crnjanskom stampao ne-novinarske radove u emigraciji) presao u Juznu Afrku, tako da je verovatno on sluzio kao veza sa saradnju sa Reality-jem...za koji sumnjam da je bio 'rasisticki' (ovakav agresivni pridev mi lici na Tosica) vec da se radilo o casopisu u sluzbi establismenta, koji je bio aparthejdovski. Sto se Vinavera tice, i Crnjanski i Acimovic ostavljaju lep opis, da je Vinaver bio aljkav i brbljiv i da je stalno morao nesto da kontrira, ali da ga je Crnjanski smatrao iskrenim srpskim patriotom, iako ga je zvao 'Svinjarev'.

Не читам данашње новине, а нарочито не читам ништа млађе од 18 година. Да, Винавер је био овакав и онакав, свакакав, али био је велики таленат што се тиче књижевности. Да ли је био патриота? Вероватно јесте, на неки свој изврнути начин.
Хвала на информацијама.

[херцеговац]

ДКО,
брате, очисти приватне које ти коче испоручивање порука!

[Брада]

Милош Црњански: Стење

Данас сам био тако весео!
А сад? Гле, једва дишем,
са осмехом мутним, уморно.

Далеко, негде, иза шкотских обала,
диже се, из мора, модро стење,
тако грдно, тако пусто, суморно.

Ја га се сетих! Ја га видим!
Његова модрина мрси ми душу,
и мене обузима грозна језа,
и нека, бескрајна, жалост.

[Ултрадесничар]

[Шумадинац]

Милош Црњански: Судбински антикомуниста, увређени Југословен на српском становишту
https://rs.sputniknews.com/20210419/milo...17567.html

[Шумадинац]

КАРАЂОРЂЕ - ГЕНИЈЕ ВОЈНЕ СТРАТЕГИЈЕ И ДРЖАВНИК




Оно што је наш народ осећао да треба да каже о Карађорђу, рекао је наслутивши епску величину његову, у десетерцу народних песама. Његош је томе додао своју посвету. Толика је истина и лепота у томе, што су они рекли, да је често оно што се данас о Карађорђу пише, као карикатура.

Понављају се, сасвим излишни, покушаји да се Вождовом портрету, у књижевности и историји, додају неке боје које га не чине вернијим и неке ситнице, које га нимало неће учинити научнијим. До светлости његовог епског лика, никакав нови зрак мудровања људског више може стићи, а камоли је претећи.

Монотон, али дубок је био нагон гуслара, са дна народа, да кажу истину, присутни догађајима. Сазнање нашег највећег песника, одмах из идућег поколења, треба примити. Оно је стечено, у надземаљској висини Ловћена. У Његошевим стиховима усечена глава Вождова добила је онај значај који јој, међу свим нашим ликовима припада и њена мрка и крвава слика непроменљива је више и непролазна.

Уз метафоре, узнесене у стиху лелеком гуслара до Сунца и Месеца, у песми Вишњића и Тешана Подруговића, проза нових студија историчара имала би места, али само ако је поштена и разборита, а не и апсурдна.

Народна песма, и кад је наивна, има јасну осетљивост за величину и везу, као и за порекло догађаја у првом устанку, она је често и у детаљима прецизна, и кад се упореди са распричаном нашом новијом литературом, "научном", о Карађорђу, она је, види се, једина која је досад успела да да завршну слику његову.

За време Обреновића, прелио се био по крвавом нашем првом устанку и бесмртном лицу Вождовом као анегдота оних савременика што су радо слушали грохот кнеза Милоша. Сам неумрли Вук потпиривао је питање избора у Орашцу и толика друга, да би се додворио, а "историјом" је затим постало и све оно "рекла-казала", што се чуло при препирци и правдању једног кнежевског двора, непроветрених одаја, и једне намучене, истрошене, а полуписмене емиграције. И као што се терала шега са остарелим Младеном Миловановићем, кад се у земљу беше вратио, тако је и Вожд, убијен мучки, мрцварен и даље и мало је требало, па да се при том писању "историје", од јутарње чаше његове ракије превиди сабља Карађорђева, којом је Косово и Босну и Бугарску крстио.

Нема сумње да још има много нерасветљених питања у вези са првим устанком и Карађорђевом личношћу, али је јасно да се треба вратити стварности, правим питањима о устанку, а не губити се у ситницама.

У овом мутном времену саблазни за велику већину нашег народа, који по души, па и по животу, има још увек непрекинуте везе са том прошлошћу, писање о првом устанку и Вожду, сем кабинетског пипања, требало би да има бар неког дубљег смисла. Српски народ је ишао својим путем и не може правити скокове, а историја која га описује не би требала да се игра "ерудитских" игара. Вожд, који је оличио у нашој анархији два принципа који остају, за навек једини, прави покретачи маса — дисциплина и терор — трагичан је био животом. Заслужио је да то не буде и по ономе што се о њему пише.

У пореклу Вождовом, са кржевине, у првом његовом хајдучком животу, остаје вредност и смисао као да је легенда коју је народ сам себи смислио.

У његовом учешћу, међутим, у аустријском Фрајкору, безначајно је сасвим питање његовог регрутовања и чина, већ би било оправдано претрести аустријске архиве, и турске изворе, уопште, о значају Фрајкора, обзиром на устанак као његов наставак, нарочито у Подрињу Ненадовића.

Аустријска прошлост коју је био почео да проучава пок. Дража Павловић, балкански проблем с краја 18 века, покушаји узимања Београда, србијански Фрајкор, то би била крупна питања, пре устанка, у којима се крију узроци и за Карађорђев устанак, исто тако, као и у "социјалним" приликама србијанског сељака, непосредно у време Дахија. Пре него што се реше та крупна питања и претресу за њих извори, ситнице детаља испадају смешне.

Карађорђе није никао из земље у Орашцу. Напротив, учествује у безуспешном препаду на београдску тврђаву много раније. Виђан је погнуте главе, како прати, при ослобођењу манастира Студенице, мошти светог краља Немање, према Северу. Његова концепција аустрофилске помоћи, привидна, оправдана је слутња целог народа. Да је у Орашцу изабран неки сељачки кнез, реч би била о шумадијској жакерији, против дошљака феудалаца Босанаца. Карађорђе је само, уз улогу окоштог, мрког човека из масе, најлепше, разуме се, са епског гледишта, уз улогу другог после Главаша, у чијој је чети служио, играо с правом, већ пре тога, носиоца историјског наслеђа векова. То се помало превиђало, као и његово командовање, за време Муста паше београдског, против видинског, отпадника од султана, још пре Орашца, где га Вук и други праве скоро незнаним.

У историји самог устанка Вожду су признате, углавном, само војничке врлине и нема сумње да је разлика, као државника и политичара, између њега и кнеза Милоша (по оном познатом дидактичном, баналном, освештаном раду школа) на жалост, већ дубоко укорењена. Међутим, критика извора Карађорђевог доба, у том правцу могла би ипак донети извесна изненађења. Есеји г. г. Станојевића, Ћоровића, Шишића, подвукли су, у последње време, тешкоће Карађорђеве при сваком политичком потезу, са којима кнез Милош, после није имао увек да се бори. Студија г. Гргура Јакшића, у којој је Родофиникину признато много, указала је јасно на оквир европски, из којег устанак не треба да се двоји. Кнез Милош слављен, без обзира, као политичар, ми смо ипак уверени, мораће од те своје славе по нешто да губи, Вожд, при једној исцрпној историји његовог политичког рада, има само да добија, особито када је реч о унутарњем.

И као ратник, он је досад, у устанку, познат само као витез, слабо као стратег и организатор. Међутим, сваки нов испис из аустријских, ратних архива, доказиваће, све више, да је досадашњи наш приказ устанка застарео, на основу извора и расправа 19 века дат, што су популарни, али и провинцијални.

Да је наша историја, која је дала велика дела г. г. Живана Живановића и Слободана Јовановића, посвећена углавном, епохама наше уставне и партијске државе, осврнула се једном исцрпно и на Карађорђа, ми смо уверени да би Вожд само растао.

Јер у историји устанка, до сада, садржај је писан, углавном, по анегдотама. А познато је и то да наш дух, у прози, слабије изражава него у десетерцу. Много је тако, у тим изворима, замућено додатцима личним т.зв. савременика. Док је кнезу Милошу, као венац славе, рачуната каткад чак и политичка мизерија, Карађорђу је у срамоту писано и оно, од чега је после Србија створила државу. Као дипломат, Карађорђев Југовић, кога су јеле гује у руском ратном стану, памтио се као нека аустријска пропалица, док је Давидовић кнеза Милоша испао по мало српски Канинг.

У мемоарима проте Ненадовића око топчидерског конака, натезаху се једном Срби и Турци, тако да се 17 Рудничанина у потоку дави, а у житу, где пуца једини српски топ, Турци секу још седам осам глава.

Карађорђе ту очајно јаши и виче: "А којекуда, по души вас, виче вама Ђока, не идите даље, ал ви Ђоке не слушате". И то је, у главном, слика која Вожда, по тој историји устанка, треба да значи.

Ништа није неверније, међутим, него то уопштавати и хтети тако замишљати тајанственог "војинственог генија" који има да брине и замишља, већ год. 1809 рат против Турске, која само на источном, бугарском фронту има 52-57.000 војника, чији број расте, то лето, до 90.000 људи.

Карађорђе, по ратним архивама Аустрије, много је више од једног сељачког вође и његове рокаде, фортификације, артиљеријски бојеви, не могу се протумачити, једноставно, простом генијалношћу, или помоћи граничарских официра, или мудрошћу мајора Дибића, руског инспектора градова. По нашем мишљењу, долази потреба промене целог схватања устанка и новог приказа Карађорђевог рата против Турске.

Тактичко његово знање, и наполеоновска брзина остају тајне, као и његово необично географско познавање Србије. Тумачено је хајдуковањем. Како тумачити међутим, остале његове војне замисли, које, и нестручњаку, падају у очи? Не само његове чудесне битке, у којима туче школоване турске штабове, артиљерију отоманску којом командују често и официри Енглези, него и његов систем регрутовања, стварање једне централне резервне војске, за сва ратишта, око Тополе, скоро нешто што личи на "врховну команду", са разгранатом службом извештаја и командовања.

Човек који је тукао своје битке, са идејама истим као немачке у светском рату, борећи се, унутрашњим разводима армија, на више фронта, не може остати, ма колико то епски дивно било, и као стратег, без једне нове критике извора. У том случају, уверени смо, и слику Совјета, што је досад сав у анегдоти, са његовим топовима и пошиљкама муниције, toute proportion Gardee, осветлиће неизбежно зрак сличне славе, што је на пр. издашно обасјала у историји круг Карноа. Исписи из аустријских архива о устанку, уздићи ће Вожда, и досад узвишеног као ратника, још више.

Питање је да ли би нови исписи из докумената турских и руских, изменили историју устанка и лик Вожда. Ми мислимо да би за то била довољна већ и једна изричита критика досадашњих извора, са питањем правде за Вожда као државника. Покретање устанка, организација побуне то је видно мало ремек дело Карађорђа. Ако се велича Милошева вештина према Марашлији и Цариграду, превиђа се донекле Карађорђева умешност према командантима Петроварадина и Беча. Издржљивост и такт политички и те какви.

Лукавство, мир, присебност и у најстрашнијој ситуацији величају се код кнеза Милоша и његова убиства људи што му сметају, али се превиђа да се све то одиграва у једном затвореном пашалуку.

Упоређења те врсте у историји немају смисла, али ако се баш хоће да чине, будући критичар неће моћи да не примети да је политичар Милош деморалисао и да је неприродан, ван свог пашалука, док је Карађорђе схватљив и у Босни, и у Срему, и под Велебитом, а сваки народ треба да носи судбину свог бића. То је једна мудрост политичка што не вара.

Подвале, марифетлук, колективна дегенерација, често уписују се у плус Милошевог доба, а крај такта око Марашлије, превиђа издржљивост Карађорђа око Бећира итд.

Каква таква дипломатија Карађорђева, под најнеповољнијим приликама стварала је од српског питања европско.

Хладан, паклен, психолог, опак као змија био је, кажу, Милош, али се превиђа да никад није умео заиста да стиша, већ само да умртви, мрцвари, или корумпира. Када кметови из Поцерја носе храну Турцима, а Карађорђе стигне да направи реда, пита Карађорђе:

"Чије се ово двориште зове?"

"Зове се Милоша Обилића, војводе поцерског, двориште".

"Е, којекуда, посеците ову тројицу турске удворице који воле Турцима, него својој браћи". И како мемоари протини причају, стоје они Поцерци у "највећем страу", гледајући ону тројицу без главе и моле га за опроштај. "Ори се стотину и више гласова, да човеку и сузе потеку. Поцерци пођоше руци; он се по с неким у образ пољуби. Те ти богме, и ми с војводом сви и са свима љуби се у образе (као добра фамилија на Божић, око пуне софре). "Наша браћа, наша браћа! Христос посред нас!"

Милош је, у корист свог апсолутизма и свог пореског система поступао са народом, опрезно, великом вештином, као и са Турском, Карађорђе као и са рођеним братом и очухом у име државе која је кад се ствара за сваког ко је мушко највећа опојност. Никад, ни у највећој патњи Вожд свој народ није као кнез Милош назвао "стоком без репа".

Међутим, та патња, иницијатора, зачетника, организатора, хероја, који захтева од масе прегалаштво не деморалишући је, већ је уздижући ("Ене — де сад! Зар Ви мислите тако да се умирите, па кућама. Нема ту мира, од сад ће да буду бојеви велики") често се превиђа при утврђивању државног количника Вождовог.

Најпосле, шта се највише заборавља, у Орашцу већ, мрки, ћутљиви Карађорђе је педесет и две године. При великим биткама устанка он је близу шездесете. У најстрашнијој години, што Србији доноси пропаст 1813 зна се да је лежао, баш кад је војничка катастрофа почела, болан од тифуса, али зашто још нико није трагао за његовом болешћу, свакако жучи, која је очигледна при описима мемоара о њему. Зар та телесна патња, и сама, не би могла много да протумачи?

Као и старост, што га је, занета шумом, мирисом Србије, ораница и поља, при повратку из Русије, у шездесет петој години, ослабила толико да је погнуо у сну главу, да полети крвава у вечност.




Милош Црњански, 1928. године

[Шумадинац]

Веома смело толковање нашег највећег писца у оно време, што га сврстава у ред најоригиналнијих и најхрабријих људи.  Заиста вреди чути!

[Шумадинац]

СЛАБОСТ НАШЕ ОДБРАНЕ ОД МАРКСИЗМА



Наша „буржоазија” има о марксизму, као политичком противнику, сасвим несавремене и сентименталне појмове. Комунист и комунистичка пропаганда то је за нашег „грађанина” нека врста младићске лудости која ће проћи и коју треба пустити да се истутњи. Наш човек, производ политичке демагогије која је трајала на свим пољима јавног живота деценијама, пред упорним марксистом од срца ће се продерати „алал ти вера”.

Без икаквог познавања марксизма, или врло површног, као партијски човек на дну срца, наш политички човек, па и наш просечни човек, иде уз марксисту као саботера, са истом оном притајеном симпатијом којом гледа на божјака против кондуктера кад развали ноздрве или тресне пљуванак о патос трамваја. Пусти слободног човека. Иначе и те како без поштовања туђег политичког убеђења, препредена и пуна немилосрдног цинизма, наша буржоазија, без обзира на демагогију, примитивно саботерство његовог покрета, и данас меша марксисту и светли лик идеалисаног Светозара Марковића.

Она мери данашње марксисте појмовима које је стекла око Туцовића и у њеној глави данашњи интернационалист једнак је са марксистом типа професора Ђурића. Нема сумње да се, нарочито стицајем политичких прилика оног доба покрет Светозара Марковића и његова личност може идеалисати и да је идеалисана. Нема сумње ни да је социјалистичка партија пре рата можда вредност у нас донекле и са националистичког гледишта. Најбољи израз националне свести наших тадашњих Бакуњиноваца дата је у писму Гаврила Принципа где је борба између свести да је потребно, пре свега, решити питање национално, и револуционарног идеализма, јасна. Све то, међутим, нема никакве везе са данашњим нашим марксистима и никаква смисла.

Те реминисценције поводом марксизма само су опасна самообмана либерализмом ушкопљеног нашег „грађанског” сталежа. Оно што је било најбоље међу марксистима, давно је откинуто од радништва, ућуткано у дреци нових „савремених” марксиста и кад би се данас прегледао, без илузија, наш марксизам, нашло би се у њему скоро 90% немарксистичког елемента конфесионалне демагогије и сепаратистичког саботерства. Према њима наша буржоазија не би требала да има никаквих обзира. Комунистичка пропаганда, баш зато јер је за нашег човека нова успева код нас скоро без отпора. Та пропаганда, већ сама по себи, израђенија је и боља од свих других манифестација марксизма. Она има читаву скалу мајсторски прорачунатих ефеката. Наш буржоа који уме да се брани од хајдука, који на селу даје тип зеленаша хладна срца, стоји наивно и ошамућен пред игром марксизма. Зато је пропаганда марксистичка у нас тако илегална и закићена са толико туђег перја. О читавом низу комунистичких пропагандних елемената наш буржоа нема ни појма.

Теза голготска о пролетеру код нас је потпуно успела. Кад би нас неко посматрао издалека изгледало би као да је у нас пролетерски проблем главни проблем нације и друштва. Толики други, економски, и што је важније духовни проблеми нису још ни дотакнути, али се зато сваки дан, све што зна да пише и чита, све што је ишло у школу, скупља око марксизма. Марксизму треба теза да је пролетер великомученик, а одмах и друга да је буржуј што одвратнија свиња. Марксизам издваја као изабрани народ пролетера, говори му да је цвет човечанства. Марксизам као поп с дана у дан уверава пролетера да је само он јадан и бедан, да треба да се прене и да влада. Што је најлепше наш буржоа се при томе снебива као неиспавана млада и све те тезе прима, па се стидљиво склања. Је ли игде показао вољу да се бори против марксистичког лицемерства? У сталежу свештенства, професора, младих „научника” универзитета, одборима „националних организациЈа?

Не, он подлеже тој масовној хипнози као бубашваба. Пролетер, сам по себи, тобоже, инкарнација је свега доброг и племенитог, њега треба дићи на пиједестал, он је вазнесење човечанства. Да не би био „несавремен” нехуман и нарочито литерарно заостао буржоа све то гледа као да сања. Пролетеру је све дозвољено и све му се извињава, за њега и његову класу сви су забринути. У њему је идол морала па и лепота. Уметност као Венеру треба голишавог да слика само њега. Што је најодурније у тој комедији то је да све то не доноси никаквог бољитка нашем раднику, нарочито не оном који је расно наш, још у контакту са нацијом, и тек пошао са села. У ствари, све се то одиграва на површини тзв. интелигенције и читава та апотеза пролетера која га после тако скупо кошта (види: Аустрија, Немачка, Шпанија, Бугарска) код нас постаје права карикатура.

Марксистичка пропаганда претвара нашу интелигенцију у аморфну масу која не зна да се брани и која изгледа напушта положаје традиција, положаје своје уопште, без удараца. Марксистима, бар теоријски, задржавши плате разуме се, пришла је читава једна класа кукавица. Земља наша стоји по страни и сељак гледа чудо што се око њега збива, али онај сталеж који има за дужност да се брани полако попушта. Пролетер није такав каквим га марксистичка пропаганда фарба и они који су делили хлеб са њим и рачунали на њега, знају да је његова права слика сасвим друга. Место њега високо се уздиже национална идеја, али наш буржоа сматра да је „несавремена”. У ствари то је једина идеја у име које у нас може да се тражи не само социјална правда, него и смисао сваког рада и логична веза са оним што је било. А све што није и неће у нацију има да зна шта га чека.

Питање марксизма није полицијско питање, каквим га наша буржоазија сматра, оно је питање друштва, оно је питање борбе и отпора. Нација, она је ту, у тих 80% сељака, јединосушних, архаичних, у својим пољима и планинама. За њу, никакав социјални програм није широк доста, у име њено никаква строгост није тврда доста. Пролетерско питање није главно питање. Напротив. Марксистичка пропаганда израсла је у нас као печурка, у њој свега има, а највише непријатељства, мржње, подлаштва према свему оном што је наше, расно наше, наше по традицији, наше по духу. Марксистичка пропаганда у нас не заступа радника, ни реални програм његових интереса, нити је неки идеализам. Марксистичка пропаганда у нас једнака је са радом издајица у туђини, против ње наша буржоазија не уме да се бори, против ње наћи ће се лек тек онда када буде уздигнута као политичка идеја нација и раса, а та постоји. Она је ту и код Новог Места и Чрномеља и дуж Кордуна и на Пакри, и дуж Дрине и преко свих древних наших кршева, вртача и планина до светих језера. Једна иста и неприкосновена. Доћи ће дан када ће она судити уљезима.




Милош Црњански; Идеје, 16. II 1935.

[Шумадинац]

НАШ САЛОНСКИ КОМУНИЗАМ



Најгоре клевете, подметања и интриге против царске породице, пред руску револуцију, као што је познато, долазиле су из уског круга отмених породица и богаташких кругова.

Познато је и то да су бољшевике, нарочито у почетку, помагали неколико трулих богаташа, крупних мецена.

Имали то какве везе са истинским слободоумљем, или са љубављу за сиромахе?

Недавно, један допис из Загреба који нисмо могли објавити скренуо нам је тако пажњу на комунистичке симпатије и меценат једног изданка високих капиталистичких кругова. На такве нам је појаве скретана пажња и са других страна. Ми мислимо да је то општа појава у нас и хоћемо да је обележимо само у општим потезима.

За свакога ко познаје прилике живота, тешкоће живота, скупоће и беспослице у другим земљама, несумњиво је истина да у несрећи наших сиромашних слојева има једна горка срећа да ипак има, да се у нас ипак лакше може наћи, хлеба.

Било би, мећутим, наивно само на основу тога понављати без памети и срца да нашем раднику зато није тешко. Напротив, положај мануелног радника данас, у овој беспослици, несумњиво је тежак. Друштвена помоћ у нас није нимало развијена, а социјална брига јавних установа у ту сврху још није довољна. За оне чије су руке жуљевите од детињства још није у нас јака свест, ни социјална, ни национална.

Па ипак тај слој становништва у нашој земљи, то су већином пролетери тек откинути од села, од срца наше нације- они могу бити заведено стадо демагога и брбљиваца, разочараних патриота, али мање него ма коме у њином интересу није да ова земља буде распарчана, и да буде федералистичка, ни сепаратистичка.

Нација, и праве националисте, никад се немогу одрећи осећаја и свести да у том сталежу ипак имају брата.

Пада у очи, међутим, са колико одговорности данас тај сиромашни наш човек мора да пази на оно што рекне, или народски речено лане.

Он је „комунист“ када опсује и господа Бога, јер му се смркне пред очима кад нема хлеба и не налази рада, он је „комунист“ кад се се распилави уз чашу вина, једном после толко понижења и неправде и почне да трабуња како ће доћи дан т.ј. његових пет минута.

Он је „комунист“ и сноси све одговорности које могу да му се десе у данашњем друштву и поретку због тога, ма да даље од тог бусања у груди нити иде, нити сања.

Сасвим је други случај у нас када је реч о салонском комунизму који у нас влада.

Богаташка деца – одувек је главна црта богаташке деце била да воле да се играју мангупа - (већином им то успе доживотно) некажњено се у нас играју „комуниста“.

То је главна црта нашег варошког и литерарног марксизма.

Истина, погрешно би помислио неко да ја хоћу да кажем да су та богаташка деца чланови неких тајних комунистичких организација и партија.

Бива и то, али се и то ради само уз сигурну залеђину тата.

Напротив, наша богаташка деца ступање у истинске комунистичке организације, где се пати и где се страда, и где се од одговорности не бега, остављају обично другима, најчешће својим сиромашнијим и наивнијим, и поштенијим, друговима.

Наша богатaшка деца обично задовољавају се улогом „напредних“ чланова друштва, или мецена правих комуниста, литерарних заштитника марксизма итд.

У том послу они су вешти као да су похађали из близа пропагандистичке школе и универзитете међународне комунистичке пропаганде и тајног тероризма.

Осигурани у својим богаташким домовима - који су често стечени најпрљавијим услугама капитализму и силницима - са много веза и капиџика и протекција, они се обично играју комунизма у салонима.

Њима је слободно да брбљају што хоће, јер забога они се баве комунизмом као идејним појавама, они га помажу само на плану пројекција „напредних“ дискусија менталних пасија.

Онако исто као што су се играли мангупа, играју се комунизма под заштитом својих тата, тетака и стрина.

Други младићи, инфицирани у њиним домовима труну по затворима а они се несметано играју са својим играчкама.

Ништа то њима не смета, што на њиховим концима други играју са својим главама и животима. Дође ли до тога да неки сиромашак што је заблесавио од марксизма у њиховим напарфимисаним салонима заради Аду Цинганлију, они ће му олакшати самоћу педерастичким писмима и финим цигаретама.

То је наличје нашег салонског комунизма.

У њега се слива сав шљам који је гушио и пре наш народ који је у широким слојевима увек, већ три столећа, био сиромах.Прави марксисти данас ћуте, или признају и сами да није време марксизма, плаховитији и необузданији међу њима налазе се на издржавању својих казни, раднички слојеви траже заклона у постепеном стишавању социјализма и обузети су, пре свега, тражењем реалних социјалних помоћи, пуни брига.

Па ко је тај ко нас на сва уста уверава да долазе оних „пет“ минута?

Богаташка деца.

Ко је тај ко је расуо безброј конаца, по деци, по гимназијама, по универзитетима, ко је тај ко спрема „комунисте“, ко их држи, управља, скупља?Та деца.Рећи ће се можда, па добро нека је тако, то није опасно, то се деца играју мангупа.

Тај који тако говори никад није размишљао откуд у нашем комунизму толико цинизма, морално разорене снаге, привлачног декора, закулисних протекција, безстидности, концетрације, препредености, прикривености, тајних канала. Тај не зна како се спроводи комунистичка пропаганда. Тај не зна, колико су та „деца“, у нашим приликама, у овом крају Европе, драгоцени сарадници, крај свега, комитерна.У сваком случају ми који називају свим погрдним именима реакционара знамо једно и дубоко смо уверени у једно: да је до нас, ми би прогледали кроз прсте сиромаху који се у својој немаштини и патњи хвата као дављеник сламке „комунизма“, али да би овим салонским комунистима судили без милости, у име саблазни и стида, и несреће сиротиње, радника и сељака.

За тај „крем“ нашег племена и тај „хаут волее“ нашег друштва, за те КОМСАЛОНЦЕ, са нашег гледишта, са националистичког гледишта, заиста не би било штета.



Милош Црњански; Идеје, Београд, бр. 21 , 6.4.1935.