[ljubisa.popovic]

Interesuje me sve sta je prethodilo napadu,opsada pad i rusenje tvrdjave Stalać kao i sve sta je nakon toga usledilo.

[Бенито]

То је сукоб између двојице Бајазитових синова, султана Мусе (1411-1413) и Мехмеда 1 (1413-1421). Укратко, султан Муса је кренуо у поход на деспотовину Србију. Први на путу му је био турски војвода Хамза("Србин Хамза"-како га Симовић зове у Бој на Косову), који је имао своје поседе у околини Алексинца. Тада је и страдао немањићки град-утврђење Сталаћ, кога је храбро бранио војвода Пријезда.
Уследила је, али и претходила велика коалиција коју је склапао деспот Стефан Лазаревић против Мусе. Осетивши опасност од Турака, деспот је обезбедио помоћ свог зета босанског војводе Сандаља Хранића под покровитељством Угара. Кључ је био када се, након Сталаћа, овој коалицији придружио Мехмед 1. Окружили су Мусу и његову војску и до одлучујуће битке је дошло код села Чаморлу, под планином Витошом, 5.јула 1413.године. Српску војску је предводио Ђурађ Бранковић. У бици се нарочито истакао чувени војсковођа Радич. Муса је убијен, а Мехмед 1 је постао султан.
Сталаћ је остао порушен. Стефан је постао(поново?) верни вазал Турака. Ситуација у Србији се стабилизовала. Турска је, након битке код Ангоре и династичких ратова, показала како је њено бивствовање на Балкану дужег трајања него што су неки мислили.
Ето, укратко, то би било у вези пада Сталаћа.

[смедерево]

На крајњем побрђу Мојсињских плaнина, недалеко од места где се Западна и Јужна спајају у Велику Мораву, налазе се остаци средњовековног утврђења Сталаћ. Реч je o изузетно важној стратешкој тачки са које су контролисане долине све три Мораве, као и најважнији путеви централног Балкана. Са севера је долазио друм ко-ји је од Дунава водио на југ ка Егеју и на исток ка Цариграду. Ка западу је брањен пут ка владарском центру у Крушевцу. Настанак Сталаћа, или бар јачање његовог значаја, везује се за кнеза Лазара. Зна се да је 1377. већ постојао. Кнез га, уз остале бројне поседе, дарује манастиру Раваници.

Тврђава је обухватала елипсоидни простор величине око три хектара. Унутар в-ћег утврђења налазила се цитадела (Мали град) са преградним бедемом и додатним ровом. У њу се улазило кроз једну од кула, a главна међу њима. донжон, била је исту-рена ка југу. Висока преко 20 метара, имала је четири спрата, a улаз је био украшен фрескодекорацијом. У Малом граду откривена је и пространа грађевина са тремом, површине око 300 метара квадратних, за коју се претпоставља да је била палата. Ту су пронађене и бројне грађевине: стамбени објекти. кухиње, ковачнице. пећи, као и бунар дубине 14 метара у којем је било довољно воде и током дуготрајних опсада. Испод града налазили су се цивилно насеље и мања флота која је обезбеђивала прелаз преко Мораве.

После храброг отпора бранилаца, град је 1413. године разрушио турски принц Муса, син Бајазита I. Српско предање и народна епска поезија ову херојску одбрану повезују са војводом Пријездом и Тодором од Сталаћа. Пад Сталаћа опеван је и у чу-веној песми Смрш војводе Пријезде. Војвода одбија да као знак покоравања пошаље турском султану Мехмеду три своја највећа добра: своју сабљу, коња и верну љубу. Султан диже војску, опседа Сталаћ три године, али безуспешно. Онда Турци кроз лагум испод Мораве продиру у тврђаву. У љутом мегдану српске војводе херојски гину. Пријезда усмрћује свога коња, ломи своју сабљу и са зидина Сталаћа, заједно са својом верном љубом Јелицом, скаче у Мораву, у часну смрт. Султан осваја Сталаћ, али не осваја ни једно од три добра која је тражио, те љуто куне: „Град Сталаћу, да те бог убије! Довео сам три иљаде војске, a не водим него пет стотина."
Након 1413. град је убрзо запустео, a 20 година доцније био потпуно порушен. До данас су очувани само донжон кула, Кула Тодора од Сталаћа, и остаци темеља Малог града.