[Бенито]

Има других тема, Мунгосе. Прескочи ово.

[Ковач]

Мунгосе не могу они да знају боље шта је рат од нас који смо били директни учесници рата . Сећам се још као мали сам волео војску и проучавао историју ратовања али није то то. Све ово што пишу наши Историчари је једна велика шарена лажа.Ту те подржавам у потпуности.На пример да објасним овим старијим Погледашима један пример из ратних дешавања.Телевизија Београд априла 1992. године ,објави вест да је извршен напад на Банчиће (Место у брдима између Љубиња и Столца) од стране ХВО.Ја био тамо на положају спавао на старом Турском гробљу месец ипо дана.Али баш за тај напад о коме је обавештена целокупна Српска јавност ја сам живи сведок.Ни метка тога дана усташе нису испалиле на нас,једино су у пола ноћи уперили онај велики војни рефлектор према нама,вероватно мислећи да смо им се прикрали.Једини којима верујем су очевидци ратних дешавања.Све остало што пишу новине и разни ликови или се објављује путем медија ,треба гледати са опрезом.

[мунгос]

Да, то је то. На примјер, Славко Лисица наводи у својим књигама стални проблем једни и други официра и лажно извјештавање. Једни веле "Готови смо, пропали смо, све најцрње" а једва да је метак опаљен, други говоре "позитивно, све најбоље" а све отишло у три пм. И то су официри, а да не говоримо о твоме примјеру новинарски извјештаја, ђе је било можда 5% истине.

Има једна књига, али на велику жалост не сјећам се ни писца ни наслова (можда неко знаде?), дневник једног србијанског официра, чини ми се поручника о Првом балканском рату (Куманово). Изванредно штиво, све описано онако како је било. Страх, муке, проблеми, свашта. И то је то. То је рат, увијек исти. Ја кад сам то читао, ко да је био са мном. Па описао је суштину рата и данас и прије сто година, све је исто.

Ријетке су те прилике ђе све иде као по лоју и ђе су сви јунаци и сл. Јунака је мало, то су ријетки појединци и данас и увијек. Али постоји разлика између мушкарца и гњиде. Страх осјећа свако и то је сасвим нормално. Знам стотину случајева ђе се људи тресу као прут, а опет су ту и не бјеже и раде свој посао. И онда неки сероња дође и каже "ма он је страшљивац"... А уствари оно што је битно је "да је он био ту, да није побјегао и да је урадио колко је могао".

Читање књига о рату никад не море дочарати рат. Кад ти цијелу годину, сваки дан живиш, као да ђаво из тебе извлачи утробу, сваки напад, свака акција, као да је први пут (а ко зна који је). С временом знаш посао, али увијек пред сваки догађај - изненађење као да је први пут. Ма колко год ти мислио да си спреман и да нећеш се дати изненадити. А онда, кад једном пукне - то је то, радиш оно што треба.

[Ковач]

Мени је најгоре после свега што сам учинио за Отаџбину,омаловажавање и неразумевање околине, мислим на гњиде-паразите којих у Српском народу има и превише .Нисам ни сањао каквих све несоја има међу нама. Сада са таквима треба једнога дана ићи на положај,бранити Отаџбину.Е то је страва и ужас.Чини ми се још горе него све оно што смо прошли.Боље и да сам положио свој живот за Отаџбину са 19. година као и многи моји саборци,него ово што сам доживео у задњих 20.година од тих гњида-паразита из свога народа.Недамо се брате,то ти је то!Имамо јачи имунитет! Па гњиде-паразити, када већ хоће да нас терају на зло онда идемо до краја.Са таквима нема ни Срба ни Србије.
Слава свим палим Српским јунацима!
Поштовање према преживелима!

Драгоша Калајића сам упознао лично 1993.године када сам био припадник Белих Орлова.Имам по много чему да се хвалим у односу на неке овде који пишу о ратовима у којима нису учествовали ни њихови прадедови а камоли они!